Између хаоса и диктатуре

„Исланд је обуставио претприступне преговоре са Европском унијом“, саопштио је пре неки дан министар спољних послова те земље Гунар Браги Свејнсон. „Распустили смо тим и преговарачке групе и више неће бити одржан ниједан самит… Влада је јединствена по том питању. Процес је обустављен, ништа није затворено, желимо побољшање наше комуникације и јачање наших веза са ЕУ, не прикључујући се”, објаснио је Свејнсон.

И то би било то. Кратко, дипломатски учтиво, али прецизно и недвосмислено. Пре неколико година, после кризе и финансијског слома који је доживео као колатерална жртва страних финансијских мешетара, Исланд се био окренуо Бриселу и по убрзаном поступку отпочео преговоре о прикључењу ЕУ. (При чему су их тамо, за разлику од третмана Србије, дочекали раширених руку и по убрзаном поступку отворили преговоре о придружењу.) Али су се Исланђани убрзо прерачунали и закључили да им је боље да се сналазе сами, без помоћи бриселског Великог брата.

Коалиција евроскептичног десног центра победила је у априлу на парламентарним изборима, са обећањем да ће прекинути процес европских интеграција и – ту опет видимо драстичну разлику у односу на српске прилике – то је обећање управо испунила. А при томе од Исланда није тражено ни да се одрекне суверенитета над делом своје територије, нити да његови становници „промене свест“, или признају да су одговорни за неки „геноцид“ у окружењу.  

Већ видим неке како се мрште и кажу – „јао, па нема то никакве везе са нама, нисмо ми Исланд“. Као што нам на сличан начин објашњавају да ми „нисмо Швајцарска”, „немамо нафту као Норвешка” итд. 

Таквима сигурно неће много значити ни опомињуће речи угледног економисте и бившег ректора љубљанског универзитета Менцингера: „Многи сањају да ће продати нешто на европском тржишту, али то је сан, јер су сва тржишта у Европи већ заузета. Да сам у Србији и ја бих се пре окренуо Истоку него Западу. Зато што имају више новца, и зато што ћете у том случају бити први у селу, или ако не први, онда међу бољима… Погледајте шта се десило Словенији, били смо први у селу, а сада смо последњи у Европској унији.”

Узгред, када је већ ова влада широм света сакупљала саветнике, зашто нико није звао Менцингера? Светски је признат стручњак, а при том, за разлику од ових који долазе, познаје нашу ситуацију, економске прилике и менталитет. Али, наравно, Менцингер није био подобан за саветника зато јер је већ годинама врло критичан према политици Брисела и Међународном монетарном фонду. А актуелна српска влада је – за неке очекивано, за неке изненађујуће – најпослушнији регионални промотор ових организација и институција. (Из истог разлога вероватно није био подобан ни бивши чешки председник   Вацлав Клаус.) 

Неки луцидни западни коментатори су хрватско приступање ЕУ описали као „укрцавање на Титаник“. Али шта тек рећи за Србију, то јест, некога ко по сваку цену покушава да се укрца у тренутку када је брод већ отпловио? Или да макар, не питајући шта кошта, резервише карту за „Титаникову“ наредну вожњу?

Тешко је одрећи се навике и доминантне политичке мантре која већ скоро деценију и по одређује доминантан ток српске политике. Али када имамо толико недвосмислених примера и доказа да је неки пут штетан, неперспективан и препун понижавајућих услова, препрека и уцена, као што је то, нажалост, случај са нашим актуелним „европским путем“, онда напросто не би смело бити дилеме. Но, такву евентуалну одлуку и такав радикалан рез може донети само суверена држава и руководство које влада собом, а не систем који се буквално распада и тоне у безвлашће и рат свих са свима.

У истом дану, на насловној страни једног дневног листа сензационално се објављује како се директор полиције Вељовић у Београду тајно састао са шефом албанске мафије Ћазимом Османијем (што је само продужетак вишенедељне кампање овог листа против „првог полицајца”), док са насловне стране других новина тај исти Вељовић поручује како „мафијашки лоби“ руши њега и државу. А при томе оба листа слове као неформални „службени гласници”, блиски влатима, који данима унапред и углавном тачно најављују ко ће бити ухапшен, а ко ослобођен, ко ће бити аболиран и ко добити „наруквицу“ или „наногицу“. И, што је посебно значајно, оба листа здушно подржавају политику владајуће странке и „првог потпредседника“ лично.

Неко ће рећи да је то више показатељ стања у медијима него у полицији и држави. Али није тако и та прича већ поодавно нема везе са медијима, него са обрачуном ривалских полицијских, пословних и криминалних структура – а медији су ту само више или мање добровољни проводници и батине у рукама моћника.

Без жеље да се сврставам на страну Зоране Михајловић у рату са Ивицом Дачићем, у било којој нормалној земљи министар у чијем ресору се дешавају овакве ствари као што је то случај у српској полицији био би смењен, односно, поднео би оставку, макар због „командне одговорности“. Баш као што би, с друге стране, одавно био смењен и министар који на такав начин јавно полемише са својим премијером, као што то ради Михајловићева. 

Последњих недеља се у јавности заподела необична дебата о томе да ли Србија клизи у „диктатуру једног човека”. Да је тако, почели су све отвореније и гласније да говоре из Демократске странке, док су те оптужбе, разуме се, љутито демантовали у СНС-у. Али, што је много значајније, тезу о „пузајућој диктатури” су као бесмислену оценили и амерички амбасадор Кирби и обично добро обавештени главни уредник „Времена” Драгољуб Жарковић.

Што се писца ових редова тиче, признајем да не знам да ли пре идемо у диктатуру или у хаос. Односно, да ли најпре у хаос иза кога следи диктатура, или, пак, у диктатуру, која ће завршити у хаосу. Али то су ионако две стране једног те истог политичког новчића и исте накарадне политике која – то је барем сигурно – не иде у добром правцу и која ништа добро не може донети ни народу, ни главним јунацима.