Јован Б. Душанић: Две деценије континуитета погрешне економске политике

5
(2)

Србија после петооктобарске преврата (2000), са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке привреде,приступа економској транзицији. Била је то и прилика да се извуку поуке из искустaва других земаља, те избегнугрешке, заблуде и лутања. Нажалост, то није учињено и реформисање српске привреде заснивало се на неадекватној теорији (неокласична економска мисао), самоубилачкој стратегији (неолиберална шок терапија) и погрешној економској политици (Вашингтонски договор).

Овакав начин реформисања постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији ХХ века, показаосе неуспешним у свим државама где је примењиван.Ретке су биле земље, које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел. Нова српска власт се одлучила за Програм радикалних економских реформи, који је припремила група од 17 аутора (група Г–17), а који се базирао на Вашингтонском договору (разрађеном од стране Светске банке, ММФ-а и администрације САД) у коме су стабилизација, либерализација и приватизација њени кључни елементи.

Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз

Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз. У таквој ситуацији извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикалном либерализацијом која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном гушењу домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења. Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до урушавања домаће производње и обарања вредност предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по ниским ценама. Поред тога, реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.

Вашингтонски договор у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, уз помоћ кога се Србија (као и друге постсоцијалистичке земље) лишава власништва над ресурсима којима располаже и доводи у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да постаје беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор се третира, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Пошто погрешна политика не може да даје добре резултате грађанима се нуде бомбасте лозинке и лепа обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“…), које су биле свесне обмане. Глобалну кризу 2008. године власт користикао изговор за неостварена обећања и тешко економско стање у земљи. Међутим, уколико се детаљније анализира економска политика и погледају резултати који су у Србији постигнути до избијање кризе, лако је закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза је била катализатор који је то само убзао.

До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан и најатрактивнији део је прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан

До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан и најатрактивнији део је прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан. Он је крајем 2000. године износио мање од 11 милијарди долара (од којих је касније отписано 4,7 милијарди), а већ у 2008. години достигао је 30 милијарди долара. У том периоду Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизациони прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака грађана из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом била усмерена у текућу потрошњу.

У свим тим годинама потрошња је у Србији знатновећа од створеног БДП-а.81F. Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација), задуживао се код комшија (инокредити) и све то траћио у бирцузу (текућа буџетска потрошња).

У претходне две деценије у Србији променило се седам премијера различитих политичких опредељења, али за све њихове владе заједничко је да су водиле погрешну економску политику – која није у интересу већине грађана Србије, него светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи

Спољнотрговински дефицит који је у Србија до 2000.био мањи од 2 милијарде долара годишње у првој половини2008. години износи месечно више од једне милијарде долара. Индустријска производња у 2007. години је за 4,75% мања него 1998.– годиникада је земља већ 6 годинаизложена драстичним међународним економским санкцијама. Бројзапослених у Србији 2008. године (2,085.242) је и у апсолутном износу мањи него 2000. године (2,264.376).

У претходне две деценије у Србији променило се седам премијера различитих политичких опредељења, али за све њихове владе заједничко је да су водиле погрешну економску политику – која није у интересу већине грађана Србије, него светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи. За очекивати је да ће ускоро и актуелна власт окривити пандемију за тешко стање српске привреде и себе покушати да аболира за погрешну економску политику коју спроводи.

(Редовни професор универзитета у пензији)

Политика.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ТАЈНЕ ВИНЧАНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ: Први на свету су топили метал, САВРШЕНО СУ СЕ ХРАНИЛИ, али то НИЈЕ СВЕ

5 (8) Једно је сигурно, сви смо почели од погрешне претпоставке – да су они …

До последњег метка: Битку за демократију и слободу морамо добити сами

5 (6) Последњи је час да Србија изабере своју судбину: или ће тихо и без …

Један коментар

  1. cudni neki vakat i jos cudniji zakoni, od boga sto sere po zemlji.
    ne smes oruzija imati i moras cutati i pascad raniti a cupave balije iz krapinske spilje i suma dalmacije, izelice, otimaju, kradu i ubijaju.
    oduvek su ljudi imali sekirce; zgodan kamen na stap privezani, pa kad mlatne kurjaka medju oci gunj il subaru ce imati il djetetu za aljine il zeni za suknje il na lezanje i pokrivanje.
    ni koplja ne smes nositi, jerbo za to su milicajci, koji ce te redu nauciti, to sto je dozvoljeno njima nje i tebi; ne vazi ono, oko za oko a zub za zub.
    sad su tu kinezi sa svoje kreacije, nikome nisu potrebne kurjacije koze a ker kera ne jede pa osta samo za crve, al ko ce trpet tog smrada ko u sred carigrada.
    kad nema toljage ni vukovi se ne boje, od vuka posta vukodlak, od vukodlaka satanista a nama glava nikad nesigurnija.
    nego majmuni ovako se to radi; uzmes motku metar dugu da sedne u ruku, isaras kako ti odgovara, rascepis jedno sedam palaca kad poredjas pored sebe i u procep ubacis zgodni ostri kamen, /nikako muda/, pa sve lepo i cvrsto uvezes, e ondak si junak, umes nesto naciniti i mozes u lov krenuti.
    jebes kineze, topla subara glavu cuva a dzube od vuka nacini od tebe vodju i samana.
    i crvi su nevina Bozija stvorenja, inace imali bi oko sebe mnogo smrada.
    a onda lovi mamute il jarebice, kako ti je volja.
    a nacini i koplja, valja ti ko oslonac, skinut zrelu krusku il jabuku, vatat ribu a ima i onih koji vole dobit ga u guzicu.
    vazno je se ne bojati i ne stideti a oko za oko je zakon koji uvek vazi, ii ono, ti njemu dzenariku on tebi sljivu, kapiras.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend