fbpx
Насловна / Србија / Југославија је марта 1941. потписала бољи споразум са Хитлером, него Драшковић, јула 2005. са НАТО

Југославија је марта 1941. потписала бољи споразум са Хитлером, него Драшковић, јула 2005. са НАТО

Пише: Влада Димић

„ У Србији си, странче, и твоја слобода и част су на сигурном“
(Колумбијски песник, Неофтали Сандовала, 1998.)
Ову мисао песника Неофтали Сандовала прочитао сам поодавно, али сам се, одмах, по обзнани дуго најављиване декларације : „Преокрет – Србију у Европу, Европу у Србију“, Вука Драшковића, , Чеде Јовановића, неких минорних странака, НВО и групе проевропских интелектуалаца, пре би се рекло, еврофанатика – ових дана, нагло подсетио, као што сам је се сетио и после потписивања „Споразума“ Вука Драшковића (у име СЦГ?!) и Јап де Хоп Шефера (у име НАТО), и почео да размишљам да ли је Србија слободна и сигурна у Србији?
Да ли је Србија у Србији слободна, или је под окупацијом, пре свега својих домаћих људи, који, можда, опчињени страхом од Хага и Трибунала чине и оно што, вероватно, никад чинили не би… Или, зашто не, зарад личне користи и опште штете?!
Зато, ево, и списка иницијатора и подржавалаца велике проЕУропске иницијативе, усудио бих се да кажем, антисрпске, да се зна који су, и да остане, негде – записано…
Цео текст декларације стављамо читаоцима „СВЕДОК“ да процене – шта се иза брда ваља.
Апел – Преокрет – Србију у „Европу, Европу у Србију“ иницирали су и у своје и у име организација које воде потписали:
политичке странке: Либерално демократска партија – Чедомир Јовановић, Српски покрет обнове – Вук Драшковић, Социјалдемократска унија – Жарко Кораћ…
Регионалне странке, партије и организације мањина: Санџачка народна партија, Демократска партија Санџака, Савез бачких Буњеваца, Одбор за људска права Прешева и Бујановца – Белгзим Камбери… Синдикат који је био у Влади Зорана ђинђића – Асоцијација слободних и независних синдиката – Ранка Савић и Драган Миловановић.
(Овај Апел био би немогућ без иницијативе, помоћи и подршке организација и појединаца из цивилног друштва).
До сада су апел потписали и:
Латинка Перовић, Рајко Даниловић, Мирко Тепавац, Соња Бисерко, Хелсиншки одбор за људска права, Миљенко Дерета, Грађанске иницијативе, Маја Мићић, Иницијатива младих за људска права, Борка Павићевић, Центар за културну деконтаминацију, Весна Петровић, Београдски центар за људска права, Милан Антонијевић, Комитет правника за људска права, Јелена Милић, Центар за евроатлантске студије, Душан Богдановић, Фонд Биљана Ковачевић Вучо, Павел Домоњи, Иван Кузминовић, Изабела Кисић…
Идеја Србију у Европу, Европу у Србију шира је и универзалнија од политичких странака, синдиката, невладиних организација… Због тога смо поносни, кажу осмишљивачи Декларације, на имена истакнутих личности из јавног живота које су овај проглас до данас подржале. Међу њима су:
Бора Тодоровић, Јелисавета Сека Саблић, Филип Давид, Видосав Стевановић, Пуриша ђорђевић, Мирко ђорђевић, Предраг Кораксић, ЦОРАX, Ратко Божовић, Светислав Басара, Бошко Јакшић, Драгољуб Тодоровић, Срђан Ћешић, Коста Бунушевац, Јосиф Татић, Јања Беч Неуманн, Владимир Кравчук, Драго Ковачевић, Горан Марковић, Фахри Муслиу, Павле Секеруш, Мирјана Карановић, Јован Ћирилов, Мирко Гаспари, Ирфан Менсур, Ивон Јафали, Вељко ђуровић, Срба Траванов, Драган Великић, Мијат Лакићевић, Миладин Ковачевић, Милојко Пантић, Добривоје Танасијевић – Ден Тана, Оливера Јежина, Миша Бркић, Предраг Сарапа, Надежда Гаће, Динко Грухоњић, Ивана Бајић, Срна Ланго, Никола ђуричко, Горан Јевтић, Стеван Филиповић, Бранислав Трифуновић, Лена Богдановић, Никола Чутурило, Биљана Цинцаревић, Влада Дивљан, Никола Којо…
Зашто их поименице помињем. Прво, рекох, да се не заборави, а друго, да не бих препричавао Декларацију (објављујемо је у целости) само ћу, овде, на овом месту да поменем један делић те Вукове и Чедине, пре свега, умотворине:
„… Одбијамо да се повлачимо и правимо компромисе с антиевропским узурпаторима наше будућности. Не смемо и немамо право да одступимо пред истим идејама које су нас деведесетих гурнуле у крваву авантуру, која се окончала историјски највећим поразом Србије и српског народа. Ми смо завршили у избегличким колонама и редовима пред амбасадама земаља у које су нам отишли најближи, док је Србија осрамоћена злочинима који су у њено име почињени према другим народима и њој самој. Те снаге су се сада ујединиле око заједничког циља, да подигну барикаде на свим путевима који нас воде ка Европи…“
Дакле, да тужно није, могло би да буде: вратите се на део списка потписника?!
Ко је од њих завршио у избегличкој колони?
Нико!
Пре би се рекло да су завршили у вилама на Дедињу, или су освајачким походом присвојили, рецимо „Чика Љубину“ улицу, или у пре(тетим) демократским становима од десетине ари!
Или, ко је од њих чекао у редовима пред амбасадама, претпостављам за визе?! Али, ту су у праву, већина ових потписника је свакодневно у реду пред амбасадама ЕУ и НАТО земаља, чекајући на пријем, или и тад су се грабили на – коктел, поводом Дана независности, или неког другог важног дана у историји тих земаља које су без одлуке Савета безбедности 78 дана бомбардовали СЦГ. (ПС: Ако ми не верујете, у наредним бројевима објавићу слике многи са списка подржавалаца Декларације и идеје, на пријемима и у редовима да се уђе на „иће и пиће“)!
Мајке ми…
Добро, али откуд ми идеја да „Вуков споразум у име СЦГ са НАТО поредим са Споразумом из прадавне 1941. године старе и труле Југославије са Хитлером?!
Само, пре него што објасним, да подсетим: „Кад почне рат, прва жртва је истина. После смрти истине – долазе лаж и обмана; народ је кљукан пропагандом.
А кад рат престане, званични кругови немају храбрости да то признају и веровање у пропагандну митологију се наставља“, рекао је 1970. Ричард Кросман (Рицхард Цроссман), лабуриста, неколико пута министар у владама Велике Британије, који је за време Другог светског рата служио у Министарству психолошког ратовања.
Рат са НАТО пактом је прошао, ако је прошао. Истина, не бомбардују нас, али зато нам, ваљда, за узврат, као гест своје добре воље – отимају – територију. Косово и Метохију, уз лаконско објашњење: то је реалност и ситуација на терену. Само, на северу КиМ је ситуација на терену другачија, али тај терен за НАТО и ЕУ силнике не важи – суспендован је!
Истина, за многе мондијалисте, овде, као да рата и бомбардовања није ни било. Као да бројни споменици неколико хиљада недужно убијених цивила не постоје…Као да их нема.
Они, ЕУрофанатици (а и еврро се љуља у самртном ропцу!) нит виде споменике, нит виде рушевине, а онколозима је забрањено да обелодањују податке колико је житеља Србије умрло од галопирајућег рака, леукемије и других знаних и незнаних болести, проузрокованих у акцији „Милосрдни анђео“ који се бацакао бомбама са осиромашеним уранијумом!?
Сад, полако, пошто је прва жртва рата – истина сахрањена, на видело дана испливавају и лажи и обмане.
Тадашње и садашње.
Јасно је да Вук Драшковић није САМ осмислио Споразум и са Јап де Хоп Схефером потписао то што је својим парафом оверио.
Јасно је да у целој причи из 2005. улога тадашњег (касније сателит министра војног) Првослава Давинћа – није занемарљива.
Сад је, ваљда, шест година после, после овог што нам се (опет) догађа – јасно зашто је било битно и хитно разбити до краја Војску Југославије, па Војску СЦГ и сад смањити ватрену моћ Војске Србије.
Шта ће нам наша војска, кад ће НАТО да нас чува (прочитах, у то доба, а где би другде, но на сајту Б92, у рубрици коментари на вест?!).
Уз то, јасно је да ни остали „чимбеници“ тадашњег Савета министара нису могли баш толико да буду неупућени, колико су се правили луди и немушти, а још мање је било могуће да ни ондашња владе Србије и Црне Горе није имала појма – шта је то Вук Драшковић – потписао!
А потписао је: одузимање дела суверенитета Србији и Црној Гори на неодређено време!
То што Споразум није ратификован, кога је брига, ступио је на снагу даном потписивања.
Ратификација, је могла и сутра, и јуче, а може и никад!
Споразум важи!
Због одбијања тих или сличних услова у Рамбујеу (које је Вук парафнуо), у свету је прво убијена српска истина, а тек онда су уследили 78 дана бесомучни, бестијални и безумни напади НАТО по војним објектима, мостовима, болницама, друмовима, школама, становима, Телевизији, аутобусима, возовима, градским пијацама… Ред „паметне“, ред касетне бомбе, приде оне са осиромашеним уранијумом…
Тад је, те 2005., у миру, зарад одбране Срба на Косову (каква бесмислица и будалаштина!?) СЦГ парафом Вука Драшковића дозволила да постанемо земља ограниченог суверенитета, уз уступање истих оних мостова, путева, рафинерија и другог баш онима који су нам то – рушили и разрушили, а уз то и користе без праве надокнаде.
Да се у овим горким тренуцима мало и нашалим, уколико аутопутем идете до Ниша, са БГ таблицама – путарина је, ваљда, 900 динара!
Уколико уместо БГ имате НАТО таблице – џабе!!
Па кога су тада то Вук Драшковић и његови наредбодавци зезали?
Ма какви зезали, и њих су зезнули, зезнули су нас много раније, а зезају и данас, а да ствар буде тада, шест година раније, још компликованија, побринули су се и тадашњи председници влада Србије и Црне Горе, др Војислав Коштуница и Мило ђукановић, који су се „бранили ћутањем“, а тадашњи и садашњи председник Србије Борис Тадић је, својевремено, своме стаду поручио „да свака прича на тему Споразума руши кредибилитет земље?!“ Истина, и он је, сам, у име државе, са Кондолизом Раис парафнуо споразум (објављујемо га у целини), али…
Дакле, свршена ствар.
Српски речено, „Земљо, отвори се…“
Да ли смо ми, Срби, осуђени на вековни „плес са Вуковима“. Један Вук (Бранковић) је, чини се, неоправдано претворен још прадавне 1389. године у оличење издајства и издајника, а овај модерни Вук (Драшковић), прво 616 година после Косовског боја, па сад 622 године после – прети да помрачи славу Вука Бранковића.
Ипак, у свему томе има и мале олакшице: историјско памћење Срба, пре свега Србијанаца, је и кратко и површно. Ми, Срби (Србијанци) не памтимо ама баш ништа. Јер, да памтимо, знали бисмо да је Југославија (Драгиша Цветковић и Цинцар Марковић), пре 70 година, 25. марта 1941. у Бечу, са Хитлером (оличеном у потпису његовог министра Трећег раја Јоакма фон Рибентропа) потписала сто пута бољи, часнији и поштенији уговор (по Југославију, дакле и Србију) него што је јула 2005. учинио Вук Драшковић.
Ондашња „Политика“, од среде 26. марта 1941. године (коју нам је доставила принцеза Јелисавета Карађорђевић, хвала јој бескрајно) на првој страници је објавила:
Утврђивање односа између Југославије, немачког Рајха и Италије

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ПРИСТУПИЛА ПАКТУ ТРИЈУ СИЛА
ПОД УСЛОВОМ ДА ЗА СВЕ ВРЕМЕ ТРАЈАЊА РАТА НЕМАЧКА И ИТАЛИЈА НЕ ТРАЖЕ ПРЕЛАЗ НИТИ ПРЕВОЗ СВОЈИХ ТРУПА ПРЕКО ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ
  Немачка и Италија потврђују своју одлуку да ће суверенитет и територијални интегритет Југославије свагда поштовати
  После потписивања протокола о приступању Пакту трију сила јуче поподне су г. Цветковић и Цинцар Марковић били примљени код г. Хитлера који је с њима дуже конферисао

То је „Политика“ писала тада (до данас о Споразуму СЦГ – НАТО и Србије и САД још није?!) а сада се види из Споразума Вука Драшковића са НАТО, да су Хитлерови услови били блажи, бољи, повољнији и часнији него ови које је, наводно, због пута у Еуропу парафирао лидер Српског покрета обнове, тадашњи министар спољних послова СЦГ, заговорник беспоговорног пута ЕУропу по сваку цену (и без Косова и Метохије) али и човек чија улога у ратовима на овим просторима, ако је већ о њима реч, није занемарљива.
Напротив…
Истина, да не кривим Вука Драшковића превише и унапред, можда је и тада, шест година пре, дакле 2005. кад је парафирао спооразум, а и данас, новембра 2011 зна, што овде нико не зна!?
Можда је Вук још једном видовит?
Можда је Драшковић обавештенији од нас обичних смртника, али ако све зна, а ћути, обавезан је да и нама јасно каже о чему се ради.
Овако остаће, а биће тако занавек, на њему анатема народа јер је, из чиста мира, 2005. ускраћен део суверенитета Србији дозволивши нешто што није (у нормалним земљама) дозвољено, учинивши нешто што је непојмљиво…
Да подсетимо, народ је (да ли народ, или комунисти уз асистенцију Енглеза?) 27. марта 1941. на улицама срушио Пакт са Хитлером и после неколико дана, 6. априла, бомбардери Трећег рајха су први пут сравнили Београд са земљом.
Шта је све то Вук тада потписао, сазнали смо. Сигуран сам да Вуку није и неће бити лако, зар пословично добро обавештени Небојша Човић није, тада, између редова, рекао да је Вук Драшковић жртвован?!
Истина, Небојша Човић није тада рекао – ко стоји иза Вука и ко је Вуку спремио клопку.

Министар иностраних послова Рајха
Беч, 25. марта 1941.г.

Господине министре председниче!
По налогу и у име Немачке владе имам част да Вашој Екселенцији саопштим следеће:
Поводом данашњег приступања Југославије Пакту трију сила немачка влада потврђује своју одлуку да у свако доба поштује суверенитет и територијални интегритет Југославије.
Примите, господине председниче, уверење о моме одличном поштовању.
Јоахим фон Рибентроп
Министар иностраних послова Рајха

Беч, 25. март 1941.
Господине министре председниче!
У вези са разговорима одржаним поводом данашњег приступања Југославије Пакту трију сила, имам част да Вашој Екселенцији у име владе Рајха овим потврдим споразум између влада сила Осовине и Владе Краљевине Југославије о следећем:
Узимајући у обзир војну ситуацију Немачка и Италија гарантују југословенској влади да са своје стране неће постављати никакав захтев за војну помоћ. Ако југословенска влада ма у које време буде сматрала да је у њеном интересу да узме учешћа у војним операцијама сила Осовине онда ће југословенској влади бити препуштено да са силама Осовине закључи потребне војне споразуме.
Молећи вас да предње саопштење чувате у строгој тајности и да га објавите само у договору са владама сила Осовине, користим ову прилику, господине министре председниче, да Вам изразим своје одлично поштовање.
Јоахим фон Рибентроп
Министар иностраних послова Рајха

Беч, 25. март 1941.

Господине министре председниче!
У вези са разговорима одржаним поводом данашњег приступања Југославије Пакту трију сила, имам част да Вашој Екселенцији у име Владе Рајха овим потврдим споразум између влада сила Осовине и владе Краљевине Југославије о томе, да владе сила Осовине за време рата неће Југославији подносити захтев за одобрење пролаза трупа или транспорта преко југословенске територије.
Дозволите ми, господине министре председниче, да Вам изразим своје одлично поштовање.
Јоахим фон Рибентроп
Свилановић започео, Давинић одрадио, Вук потписао, за Споразум знали сви и у Влади Србије
Е, пошто у овој земљи ништа дуго не може да буде тајна, испоставило се да има много оних који унапред мисле, као на пример Горан Свилановић.
Он је, према службеној белешци (Министарство спољних послова Србије и Црне Горе, Служба за међународне послове Број:19509/1 од 22. јула 2005, коју су сачинили СМПД и ГД за НАТО и ПО), још 4. октобра 2001. добио од тадашњег генералног секретара НАТО Робертсона сигнал за покретање иницијативе за постизање Споразума.
Према подацима до којих смо дошли први разговори су почели 28. фебруара 2002, када је правни саветник НАТО Болдвин Девиц разговарао са тадашњим помоћником СМИП, г. Жутићем, али уз претходну сагласност тадашњег министра Горана Свилановића.
Ствар око „Вуковог“ Споразума је, мање-више мировала до драматичних мартовских догађања на Косову и Метохији, па је на основу политичких процена, додатне иницијативе генералног секретара НАТО-а Шефера од 9. јула 2004. године, интевизиран рад на потписивању.
Министарство одбране СЦГ и Министарство спољних послова су упутили додатну инфоремацију Савету министара о иницијативи НАТО за закључење Споразума о успостављању копнених линија комуникације 22. октобра прошле године.
Десетак дана након тога, прецизније 4. децембра 2004. године, Савет министара је усвојио закључак којим је републичким владама Србије и Црне Горе препоручио да одреде експерте који би чинили правни тим СЦГ за преговоре са НАТО. Задужење је такође дато и Министарству спољних послова и Министарству одбране СЦГ.
И, први интересорни састанак правног тима одржан је 22. фебруара у МСП СЦГ. Том састанку су присуствовали представници: Министарства одбране СЦГ, Управе царине, Министарства финансија Србије, Министарства правде Србије и Министарства спољних послова СЦГ. Свој долазак најавили су и представници МУП Србије и Управе царине Црне Горе, али се нису појавили. Записник са састанка је уручен пристним представницима, а прослеђен је и онима који нису били присутни.
Две недеље доцније, 9. фебруара нови састанак: присутни представници оних ресора који су били и на састанку 22. фебруара, а дошли су, по овлашћењу Владе и представник МУП Црне Горе и Управе царине Црне Горе.
МУП Србије и Министарство за капиталне инвестиције нису послали представнике.
На овом састанку, дакле без представника МУП Србије и Министарства за капиталне инвестиције Србије, договорено је да носилац посла и израду Предлога основа за вођење преговора буде Министарство одбране Србије и Црне Горе!
Министарство одбране је обавило процедуру, сачинило информацију и доставило је Министарству спољних послова СЦГ, Служби законодавства Савета министара, Генералном секретаријату Владе Србије и Министарству иностраних послова Црне Горе, с додатном обавезом да упозна с тим Владу Црне Горе.
Министарство спољних послова СЦГ је реаговало брзо и 21. априла ове године дало је Министарству одбране своје правно и политичко мишљење. На новом састанку координација даљег вођења преговора пребачена је на Министарство спољних послова СЦГ. И не губећи ни часа, МСП СЦГ је 4. јула 2005. године проследило Савету министара предлог за вођење преговора.
Савет министара је 7. јула 2005. усвојио закључак о прихватању извештаја о посети Министарства одбране Главном штабу НАТО, и задужио Министарство одбране и Министарство спољних послова да наставе са реализацијом активности за приступање Србије и Црне Горе Партнерству за мир, као и наставак активности на потписивању Споразума о копненим линијама комуникације.
Савет министара је 15. јула 2005. усвојио Предлог основе за вођење и закључивање споразума и овластио министра спољних послова Вука Драшковића да споразум потпише, а владама република чланица препоручио да одмах приступе преговорима са представницима НАТО о додатним аранжманима. Од 14. до 18. јула вођени су интезивни разговори са Правном службом НАТО да би се прихватиле измене неких делова Споразума. Прихваћен је захтев да ће „транфер опреме, робе и материјала бити обављен у складу са важећим међународним споразумима и изменама о начину транспорта и коридора проласка транзита“, а у међувремену је НАТО, 16. и 17. јула консултовао свих 26 чланица – да би се постигло једногласје у прихватању предлога СЦГ и да приступе потписивању Споразума.
То је отприлке права истина тока и редоследа догађања, који су реализовали потписивање споразума Драшковића и Шефера…
Дакле, нема невиних, али је јасно да читав посао, практично урадило Министарство одбране са Првославом Давинићем, да је о целој ствари био упознат и Савет министара, дакле и Свето Маровић, да је „част“ да парафне споразум припала Вуку Драшковићу…
Споразум СЦГ и НАТО-А о транзитним аранжманима за подршку мировним операцијама
За безбеднији Балкан
Потписивање Споразума изазвало је оштре полемике и поделе у јавности. Ха једној страни нашли су се они који тврде да смо тим чином неколико корака ближи приступању најјачем војном савезу данашњице, док су на другој они за које је тај потпис у најмању руку издаја државних и националних интереса. О чему је, заправо, реч?

 
ТЕКСТ СПОРАЗУМА

Србија и Црна Гора, коју представља Савет Министара Србије и Црне Горе, његова екселенција господин Вук Драшковић, министар спољних послова Србије и Црне Горе, и Организација Северноатлантског пакта (НАТО), коју представља његова екселенција господин Јап де Хоп Схефер, генерални секретар Организације Северноатлантског пакта;
Имајући у виду да присуство Нато-а на Балкану има за циљ извођење операција подршке миру које су установиле Уједињене нације и друге међувладине организације ради подршке одржању мира и стабилности у читавом региону;
С обзиром на то да Србија и Црна Гора потврђује спремност да дозволи снагама НАТО-а и земаља нечланица НАТО-а које дају трупе за операције подршке миру да прелазе преко њене суверене територије;
С обзиром на то да ће између две стране, НАТО-а и Србије и Црне Горе, бити успостављени одговарајући аранжмани ради одређивања статуса тих снага, као и за дефинисање потребних средстава за такве операције;
Поштујући суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе, сходно резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 (1999), с тим што се подразумева да се одредбе овог Споразума не примењују на Нато, особље Нато а и активности на Косову сходно Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Војно-техничком споразуму с њом у вези, нити се тумаче као дерогирање права установљених постојећим међународним инструментима;

Споразумели су се о следећем:
Члан 1.
За сврхе овог Споразума следећи изрази имају значења која им се овде дају:
„Операција“ означава подршку, примену, припрему и учешће од стране НАТО-а и особља НАТО-а у операцији подршке мира у региону Балкана;
„Особље НАТО-а“ означава војно и цивилно особље, цивилну компоненту, укључујући особље под уговором које одреди или упути или запосли Организација Северноатлантског пакта, њене земље нечланице НАТО-а које дају трупе, изузимајући локално ангажовано особље;
„НАТО“ означава Организацију Северноатлантског пакта, њена супсидијарна тела, војно седиште и све њене конститутивне националне елементе/јединице које подржавају припрему и учествују у операцији;
„Транзит“ означава неометан пролаз без плаћања, као што се наводи у овом Споразуму, те присуство неопходно за транзит НАТО-а и особља, опреме или робе, материјала, оружја, муниције, експлозива, возила, пловила и ваздухоплова Нато-а.
„Особље“ значи особље НАТО-а и особље под уговором, као што је дефинисано овим чланом.
Члан 2.
Србија и Црна Гора дозвољава слободан пролаз/транзит преко територије Србије и Црне Горе, укључујући ваздушни простор и територијалне воде Србије и Црне Горе, копненим, железничким, друмским, воденим или ваздушним путем за све особље и било коју врсту терета, опреме, робе и материјала, укључујући муницију, који су потребни Натоу за извођење операције. Трансфер опреме, робе и материјала обављаће се у складу са важећим међународним споразумима о непролиферацији.
Члан 3.
Србија и Црна Гора размотриће могућност пружања, но најнижој цени, оних олакшица или услуга које Нато буде сматрао потребним.
Члан 4.
Ради извођења таквих операција, а имајући у виду да је за адекватно извршавање поверених задатака потребна брзина акције, Нато нема обавезу да доставља списак инвентара или другу рутинску царинску документацију о особљу, опреми, потрошном материјалу и залихама који улазе, излазе или транзитирају преко територије Србије и Црне Горе ради подршке операције. Органи Србије и Црне Горе олакшавају свим адекватним средствима све покрете особља, возила и/или материјала преко лука, аеродрома или друмским путем. Возила, пловила и ваздухоплови у транзиту не би требало да подлежу прописима о издавању дозвола или регистрацији, нити осигуравању. Нато не захтева да буде изузет од плаћања разумних цена за тражене и пружене услуге, али се неће дозволити ометање транзита услед преговора о плаћању таквих услуга. Нато унапред обавештава Србију и Црну Гору о начинима транспорта. О рутама ће се заједнички постићи договор.
Члан 5.
Одредбе Конвенције Уједињених нација о привилегијама и имунитетима од 13. фебруара 1946, које се односе на експерте у мисијама примењују се, мутатис мутандис, на особље НАТО-а ангажовано у тим операцијама, осим ако се другачије не предвиди. Штавише, Нато, његова имовина и средства уживају привилегије и имунитете наведене у тој Конвенцији и како је предвиђено у овом Споразуму.
Члан 6.
Сви чланови особља који уживају привилегије и имунитете поштују законе Србије и Црне Горе у мери у којој је поштовање тих закона у складу с повереним задацима/мандатом и уздржавају се од активности које нису у складу с природом операције.
Члан 7.
Србија и Црна Гора признаје да је за особље НАТО-а потребно експедитивно спровести поступак одласка и доласка како би се олакшало одвијање операција. Особље НАТО-а не подлеже пасошким и визним прописима који се примењују на странце. Особље НАТО-а носи са собом идентификациони документ и од њега се може захтевати да га покаже органима Србије и Црне Горе, али се неће дозволити да се таквим захтевима омета или одлаже извођење операција.
Члан 8.
У складу с прописима НАТО-а, те националним прописима, војно особље обично носи униформу, а особље НАТО-а може поседовати и носити оружје ако је за то овлашћено наредбом. Ношење униформе није услов за поседовање и ношење оружја. Органи Србије и Црне Горе прихватају као важеће, без наплате пореза и таксе, возачке дозволе које особљу НАТО-а издају њихови национални органи.
Члан 9.
Натоу се дозвољава да истиче заставу НАТО-а и/или националне заставе консгитутивних националних елемената/јединица на било којој униформи, превозном средству или објекту НАТО-а.
Члан 10.
Поред тога што подлеже одредбама Конвенције Уједињених нација, особље НАТО-а у свим приликама и увек подлеже искључивој правној надлежности својих националних елемената у погледу кривичних или дисциплинских дела које евентуално почини у Србији и Црној Гори. Органи НАТО-а Србије и Црне Горе пружају међусобну помоћ колико год је то могуће у вршењу својих надлежности.
Члан 11.
Као експерти у мисијама, те у складу с конвенцијама Уједињених нација, особље НАТО-а ужива имунитет од хапшења и држања у притвору. Особље НАТО-а које се грешком ухапси одмах се предаје органима НАТО-а.
Члан 12.
Србија и Црна Гора изузима особље НАТО-а и његову конкретну поркетну имовину у транзиту преко територије Србије и Црне Горе од плаћања свих дажбина које се могу установити.
Члан 13.
Србија и Црна Гора дозвољава Натоу да обавља сопствене телекомуникационе везе. Ту спада право да се користе она средства и везе који су потребни да би се обезбедила пуна могућност комуникација, те право бесплатног коришћења у ту сврху целокупног електромагнетског спектра. Приликом коришћења овог права, Нато ће учинити све разумне напоре како би се координисале и узеле у обзир потребе и захтеви одговарајућих органа Србије и Црне Горе.
Члан 14.
Одштетни захтеви за штету или повреде особља или државне имовине Србије и Црне Горе или приватних лица или имовине подносе се на поступак одређеним представницима НАТО-а преко извршних органа Србије и Црне Горе.
Члан 15.
Уколико се не постигне претходни договор, спорови у вези с тумачењем или применом одредаба овог Споразума решавају се између Србије и Црне Горе и представника НАТО-а дипломатским средствима.
Члан 16.
Одредбе овог Споразума се такође примењују на цивилно и војно особље, имовину и средства националних елемената/јединица земаља НАТО-а у вези са операцијом помоћи цивилном становништву, који међутим и даље остају под националном командом и контролом.
Члан 17.
У складу с начелима међународног права, додатни аранжмани могу бити закључени како би се разрадили даљи детаљи. У погледу члана 4. овог Споразума детаљни аранжмани за имплементацију биће израђени без одлагања.
Члан 18.
Србија и Црне Гора даје земљама нечланицама НАТО-а и њиховом особљу које учествује у операцији исте привилегије и имунитете као што су они који се дају земљама чланицама НАТО-а и њиховом особљу на основу овог Споразума.
Члан 19.
Одредбе овог Споразума остају на снази до окончања свих операција подршке миру у региону Балкана или како се стране другачије договоре.
Члан 20.
Овај Споразум ступа на снагу на дан када Србија и Црна Гора обавести Нато да су испуњене све процедуре за ступање на снагу овог Споразума, а примењиваће се привремено од дана потписивања.
*****
У потврду чега, горе споменути прописно овлашћени представници су потписали овај Споразум.
Сачињено у Београду, дана 18. јула 2005. године, у два оригинална примерка на српском, енглеском и француском језику, при чему су сва три текста једнако меродавна.
Споразум Србија – САД
НАТО је НАТО, АМЕРИКА-АМЕРИКА
Закон о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији
(„Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/2009)
ЧЛАН 1
Потврђује се Споразум између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији, који је потписан у Вашингтону, 7. септембра 2006. године, у оригиналу на српском и енглеском језику.
ЧЛАН 2
Текст Споразума у оригиналу на српском језику гласи:
СПОРАЗУМ
ИЗМЕђУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ВЛАДЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА О ЗАШТИТИ СТАТУСА И ПРИСТУПУ И КОРИШЋЕЊУ ВОЈНЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Влада Републике Србије (у даљем тексту: Србија) и Влада Сједињених Америчких Држава (у даљем тексту: Сједињене Државе), у даљем тексту под заједничким називом: Стране,
у жељи да закључе споразум о унапређењу сарадње у области одбране између Србије и Сједињених Држава, потврђујући да је ова сарадња заснована на потпуном поштовању суверенитета Страна и Повеље Уједињених нација, имајући у виду жељу Страна да поделе одговорност за подршку оним снагама Сједињених Држава које би могле да бораве у Републици Србији, у складу са овом сарадњом, и имајући у виду потребу за унапређењем заједничке безбедности, доприносом међународном миру и изградњом ближе сарадње,
сагласиле су се о следећем:
Дефиниције
Члан 1
1. Оружане снаге Сједињених Држава – ентитет кога чине припадници оружаних снага, цивилно особље Министарства одбране и сва имовина, опрема и средства Оружаних снага Сједињених Држава који се налазе у Републици Србији.
2. Особље Сједињених Држава – припадници Оружаних снага Сједињених Држава и цивилно особље Министарства одбране Сједињених Држава који би могли да привремено бораве у Републици Србији у складу са активностима које произилазе из овог споразума.
3. Партнери Сједињених Држава – компаније и фирме које нису регистроване у Републици Србији и њихови запослени који нису држављани Републике Србије, а који би на основу уговора са Министарством одбране Сједињених Држава могли привремено да бораве у Републици Србији у складу са активностима које произилазе из овог споразума.
4. Надлежни органи: за Србију: Министарство одбране Србије; за Сједињене Државе: Министарство одбране Сједињених Држава.
Циљеви Споразума
Члан 2
Србија ће омогућити Сједињеним Државама приступ и коришћење оних објеката, који би могли бити потребни за спровођење Програма међудржавног партнерства и других активности о којима Стране постигну сагласност, укључујући, али не ограничавајући се на превоз, магацине и објекте за обуку. Приступ и коришћење ових објеката биће омогућени без накнаде.
Поштовање закона
Члан 3
Особље Сједињених Држава се обавезује да поштује законе, прописе и обичаје Републике Србије, као и да се не меша у унутрашње ствари Републике Србије.
Улазак, излазак, кретање и возачке дозволе
Члан 4
1. Особље Сједињених Држава може да улази у и да напушта Републику Србију са личним документима издатим од Сједињених Држава и путним налозима за колективна и појединачна путовања.
2. У циљу спровођења овог споразума, особље Сједињених Држава има право на слободу кретања у Републици Србији.
3. Органи Републике Србије ће прихватити као пуноважне, без полагања возачког испита или обавезе плаћања такси, возачке дозволе или уверења за управљање возилима које су особљу Сједињених Држава издали одговарајући органи Сједињених Држава.

Статус особља Сједињених Држава
Члан 5
Статус особља Сједињених Држава биће еквивалентан статусу административног и техничког особља Амбасаде Сједињених Држава у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 18. априла 1961. године.
Ношење оружја и униформе
Члан 6
Особље Сједињених Држава овлашћено је да носи униформу за време обављања службених дужности у вези са активностима у складу са овим споразумом и да носи оружје док је на дужности уколико је на то овлашћено сопственим наредбама. Стране ће сарађивати у предузимању неопходних мера ради пружања безбедности особљу Сједињених Држава и имовини у Републици Србији.
Порези, царине и таксе
Члан 7
1. Оружане снаге Сједињених Држава и особље Сједињених Држава ослобођено је од плаћања пореза и других сличних дажбина које се примењују у Републици Србији. Оружане снаге Сједињених Држава и особље Сједињених Држава могу да увозе, извозе и користе у Републици Србији личну имовину, опрему, залихе, материјале, технологије, спроводе обуку и пружају услуге ради извршавања овог споразума. Такав увоз, извоз и коришћење биће изузети од поступака инспекције, дозвола, других ограничења, плаћања царина, пореза и других дажбина које се примењују у Републици Србији.
2. Пловила и ваздухоплови који су у власништву или којима управљају или служе искључиво за потребе Оружаних снага Сједињених Држава биће ослобођени плаћања аеродромских и лучких такси, такси за паркирање, накнада за лучку пилотажу и услуге лучких реморкера и других сличних такси у објектима који су у власништву и којима управља Република Србија. Ваздухоплови који су у власништву или којима управљају или служе искључиво за потребе Оружаних снага Сједињених Држава не подлежу плаћању такси за навигацију, прелет, коришћење терминала или сличних такси када су у Републици Србији. Оружане снаге Сједињених Држава платиће одговарајуће накнаде за тражене и пружене услуге у износу не мање повољном од оног који плаћа Војска Србије. Ваздухоплови, возила и пловила Сједињених Држава ће бити изузети од поступка инспекције.
Уговори
Члан 8
1. За потребе спровођења овог споразума и техничких аранжмана Министарство одбране Сједињених Држава може да закључује уговоре који се односе на испоруку материјала, залиха и опреме, као и пружање услуга (укључујући и изградњу) у Републици Србији без ограничења у погледу избора партнера, добављача и лица која обезбеђују робу или пружају услуге. Ови уговори се потражују, додељују и реализују у складу са законима и прописима Сједињених Држава. Набавке добара и вршење услуга у Републици Србији од стране или у име Сједињених Држава ради спровођења овог споразума не подлежу опорезивању, плаћању царина и сличних дажбина у Републици Србији.
2. Партнери Сједињених Држава биће изузети од плаћања пореза или сличних дажбина које се примењују у Републици Србији и могу да увозе, извозе и користе у Републици Србији личну имовину, опрему, залихе, материјале, технологију, спроводе обуку и пружају услуге које се односе на извршење уговора са Сједињеним Државама у складу са овим споразумом. Такав увоз, извоз и коришћење биће изузети од поступка одобрења, других ограничења, плаћања царина, пореза и других дажбина у Републици Србији.
3. Статус возачких дозвола партнера Сједињених Држава биће уподобљен статусу возачких дозвола особља Сједињених Држава, у складу са чланом 4. овог споразума.
4. Да би се олакшала имплементација овог члана, надлежни орган Сједињених Држава благовремено ће обавестити надлежни орган Србије о називима партнера са којима су закључени уговори, укључујући и датум њиховог истека.
Захтеви за накнаду штете
Члан 9
1. Осим захтева за накнаду штете који произлазе из уговора, Стране се одричу права да подносе захтеве у вези са штетом, губитком или уништењем имовине друге Стране или услед повреде или смрти особља једне од Страна насталих приликом обављања службених дужности у складу са овим споразумом.
2. Захтеви трећих лица који се односе на штету или губитак које је проузроковало особље Сједињених Држава решаваће Сједињене Државе у складу са законима и прописима Сједињених Држава.
3. Захтеви за накнаду штете (осим захтева који произилазе из уговора) који се не реше у складу са ставом 2. овог члана могу се поднети надлежном суду Републике Србије.
Комуналне услуге и комуникације
Члан 10
1. Оружане снаге и партнери Сједињених Држава могу користити воду, струју и друге јавне комуналне услуге под условима не мање повољним, укључујући цене и дажбине које важе за Војску Србије у сличним околностима, уколико другачије није договорено и њихови трошкови биће једнаки њиховом сразмерном учешћу у коришћењу датих комуналних услуга.
2. Србија је сагласна са могућношћу потребе да Оружане снаге Сједињених Држава користе радио-фреквенцијски спектар. Оружане снаге Сједињених Држава су овлашћене да управљају сопственим системима за телекомуникацију (на начин на који су телекомуникације дефинисане Уставом Међународне уније за телекомуникације из 1992. године). Овај начин подразумева право на коришћење захтеваних средстава и услуга ради обезбеђења свих услова за управљање телекомуникационим системима и право на коришћење неопходног радио-фреквенцијског спектра у наведену сврху. Надлежни орган Сједињених Држава ће координирати са надлежним органом Србије употребу фреквенција од стране Оружаних снага Сједињених Држава. Оружане снаге Сједињених Држава имају право на бесплатно коришћење радио-фреквенцијског спектра.
Технички аранжмани
Члан 11
Стране и њихови надлежни органи могу да закључе детаљније техничке аранжмане ради спровођења одредаба овог споразума.
Измене
Члан 12
Овај споразум може бити измењен уз обострану писану сагласност Страна.
Тумачење
Члан 13
1. Стране ће консултацијама или уколико је потребно дипломатским путем, решити било који спор у вези са применом или спровођењем овог споразума или техничких аранжмана и неће спорове уступати суду или трећим странама на решавање.
2. У случају да обе Стране у будућности постану чланице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одредбе овог споразума.
Ступање на снагу, трајање и престанак
Члан 14
Овај споразум ће се привремено примењивати од датума потписивања и ступиће на снагу даном пријема обавештења којим Србија дипломатским каналима обавештава Сједињене Државе да је у складу са својим националним законодавством спровела поступак који је неопходан за ступање на снагу Споразума. Овај споразум се закључује на почетни период од годину дана. Након истека наведеног периода, овај споразум ће наставити да се примењује, осим ако га Стране не откажу дипломатским путем, у року од 180 дана од пријема писаног обавештења о намери отказивања.
Потврђујући ово, доле потписани са овлашћењима својих влада потписали су овај споразум.
Потписано у Вашингтону, 7. септембра 2006. године, у два истоветна примерка на српском и енглеском језику, при чему су оба текста подједнако аутентична.
За Владу
Републике Србије
За Владу
Сједињених Америчких
Држава
председник Републике Србије
Борис Тадић, с.р.
државни секретар
Кондолиза Рајс, с.р.
ЧЛАН 3
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије – Међународни уговори“.
Усмртили македонског министра, и ником ништа!?
У случају да НАТО војник почини неко кривично дело на територији СЦГ, ма какве врсте било, па и најтеже, рецимо убиство, домаћи органи гоњења и правосуђа над њим немају никакву јурисдикцију. Такав третман НАТО војника покрива се позивом на одредбе Конвенције о привилегијама и имунитету УН из 1946. године…
Иначе, у Македонији су припадници НАТО изазвали стотинак саобраћајних несрећа, а у једној од њих настрадао је Радован Стојановски, министар у влади са породицом. У Румунији је под точковима официра НАТО погинула музичка звезда, у Италији се НАТО пилот зезао, спустио ниско над ски стазом, покидао жичару, изгинули су туристи и ником ништа. Италијански медији су данима дизали огромну буку, али италијанским судовима су виновници тешке несреће остали недоступни…
То, практично значи да се суспендује Општи КЗ СЦГ и КЗ Републике Србије у којем пише да се одредбе тих закона примењују над свим особама који почине било које кривично дело на територији СЦГ.

Извор: Сведок

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

У Србији свака трећа фирма нема своју веб презентацију

5 (1) Београд — Према недавно објављеном истраживању, чак 46 одсто фирми у Србији нема …

Деца у Србији дневно проводе по три сата на интернету

Већина деце и младих у Србији, чак 86 одсто узраста од 9 до 17 година …

2 Коментара

  1. Slavica Jovanovic

    ИСТИНА ИЗАШЛА НА ВИДЕЛО ! ВУК И ДАНИЦА ДРАШКОВИЋ НАРУЧИЛИ УБИСТВО
    СРПСКЕ ДЕЦЕ У КАФИЋУ “ ПАНДА“ У ПЕЋИ

    Организатор и инспиратор овог монструозног злочина је мрачни ум и
    јача половина црногорског брачног пара Драшковић – Даница!
    Овај црногорски злочиначки пар, организовао је и спровео у дело,
    свирепо убиство недужне српске деце , у кафићу “ Панда“ у Пећи,
    децембра 1998. године , уз помоћ својих блиских рођака из Црне Горе,
    који тргују наркотицима за Шиптаре из Јабланичке групе, којом
    командује Рамуш Харадинај. Користећи ове „пословне“ везе са Шиптарима
    ,брачни пар Драсковић ступа у контакт са терористом Харадинајем.
    Најближи рођаци Данице Драсковић из Црне Горе ступили су у контакт са
    својим блиским „пословним“ сарадником Рамушом Харадинајем крајем 1998.
    године и пренели му идеју Вука и Данице да се организује убиство
    србске деце, а са циљем да се тадашњи државни врх СРЈ и председник
    Слободан Милосевић оптуже за тај стравичан злочин и на тај начин
    дискредитују у међународним круговима. Како је Шиптарима одговарала
    оваква идеја , врло брзо су се договорили, а Харадинај је за директне
    извршиоце одредио Агрона Колчакуа , Газменда Бајрамија , Верђеђа
    Влазнимија и још тридесет Шиптара, који ће помагати у извршењу
    злочина. Ово је Драсковићеве коштало 500.000 немачких марака, који су
    Данини рођаци лично предали Харадинају 2. децембра 1998 . године , у
    селу Глођане – тврди наш извор из једне од обавештајних служби Србије
    и наводи даље – „Уопште не чуди што је управо Драсковић био
    најгласнији у лажним оптужбама да је то учинио ДБ и ЈСО јер он се
    води логиком да је напад најбоља одбрана.“
    Да зло буде веће , то није једина српска крв на њиховим рукама, Вук је
    свестан да му изнад главе виси Хаг, због организованог убиства српских
    цивила у Госпићу, које је починила његова терористичка паравојна
    формација такозвана „Српска Гарда“. Драсковић је на ратиште послао
    своје криминалце да убијају српско цивилно становништво и уносе
    пометњу међу Крајишке Србе. Уцењен Хагом он беспоговорно извршава
    налоге из Брисела и Вашингтона и спреман је да уради апсолутно све на
    штету Србије, само да би избегао робију у Хагу. Са друге стране морао
    би да објасни породици и пријатељима Ђорђа Бозовића Гишке због чега је
    наручио његово , јер је цињеница да је Гишка убијен с леђа од стране
    својих“- додаје наш извор. Следи изјава једног од припадника бивших
    „Муња“ из Пећи , који је учествовао у хапшењу шиптарских терориста,
    који су извршили убиство деце у кафићу „Панда“
    „Дечаке у „Панди“ су тога дана 14. децембра 1998.године у 20 сати и
    15 минута у кафе бару „Панда“ , код Гимназије у Пећи , убили шиптарски
    терористи Јабланичке оперативне зоне Рамуша Харадинаја . У кафић су
    ушла два маскирана терориста док је трећи чекао у возилу испред. Са
    врата су отворили рафалну паљбу и на лицу места убили Радевића,
    Трифовића, Обрадовића и Гвозденовића . У болници су од задобијених
    повреда преминули и Станојевић и Ристић . Њих двојица су прво
    пребачени у Пећку болницу, а одмах потом и у Клинички центар у
    Приштину, али им није било помоћи ,подлегли су повредама. У кафићу се
    налазило још људи и неки су били рањени што лакше, што теже . Рањен
    је био газда кафића Сабовић Мирсад и Владица Лончаревић .
    Одмах после напада је блокирано насеље Капишница , сви прилази
    Пећкој болници и сви улази и улази из града. После сахране те деце
    која је одржана 16. децембра , су припадници Секретаријата унутрашњих
    послова Пећ , 17 . децембра извршили рацију у насељу Капишница и
    ухапсили Агрона Колчакуа , рођеног 1972. године, у Пећи. Резултат те
    акције је, уз наведеног , још десет ухапшених лица , сви Албанске
    националности. Колчакуу је при скривању помагала још једна особа ,
    која је ухапсена. Пре тога су припадници полиције ухапсили још три
    терористе Рамуша Харадинаја. То су : Газменд Бајрами и Верђеђа
    Влазними , сви из Пећи који су као суизвршиоци учествовали у нападу
    на кафић „Панда“: Ујутру 17. децембра је извршена акција у селу
    Глођане (иначе родном селу Рамуша Харадинаја) и при том ликвидирала
    две особе обучене у маскирне униформе ОВК на рукаву, наоружане
    аутоматским оружјем и минобацачима калибра 60 мм . Откривен је штаб
    терориста у коме је у коме је пронађена већа количина оружја
    ,униформи и документације , а исто тако је пронађено већи део возила ,
    која су била одузета и украдена Србима из Пећи, Дечана и околине. У
    поподневним сатима 17. децембра је полиција у Пећи и самој општини
    Пећ ,ухапсила још 23 особе , повезане са злочином у „Панди“ и другим
    злоделима.
    Биланс ове акције је био 34 ухапшена лица и сви терористи непосредно
    одговорни за убиство дечака. Начин извршења овог злочина је је
    идентичан нападу на Српску кафану „Чакор“ у Дечанима и јасно
    показује да је дело једне те исте групације шиптарских терориста. “
    Све ово је документовано, за све постоје докази,полицијски записници
    са места злочина, преживели сведоци…али српско правосуђе изгледа још
    увек није имуно на крваве шиптарске доларе и спонзоре брачног пара
    Драсковић .
    Наш извор још каже -“ Немоћни смо да било шта урадимо по том питању
    . Драсковића штити запад, он је уцењен и докле год извршава њихова
    наређења биће недодирљив за српско правосуђе , а нашим безбедносним
    службама командују нижеразредни службеници из Брисела.“
    Да ли је могуће и да ли је нормално да после свега , овај умно
    поремећени пар децоубица и злочинаца, данас налази на изборној листи
    владајуће партије СНС и јавно наступа са њима на предизборним
    митинзима широм Србије? Поставља се логично питање:Ко из власти штити
    ово двоје црногорских криминалаца на чијим рукама је крв невине српске
    деце ? Како је могуће да годинама измичу правди и пролазе некажњено
    за најгнусније злочине које су починили у последњих 20 година ?
    Апсурдно је то што се баш ти Данини криминални рођаци из Црне Горе
    данас налазе на руководећим положајима државних институција у Србији ,
    живе у најлуксузнијим становима, возе прескупе аутомобиле , слободно
    се шетају Београдом и живе на рачун грађана Србије , трошећи наше
    паре.
    Овај јалови брачни пар црногорских крвника, нема своју децу,
    али је ради својих личних и материјалних интереса спреман да убију
    туђу !

    Потписници ових редова лично је мајка Ђорђа Божовића Гишке , Милена у кући Ђуре Јакшића у Београду , 2002. године у организацији Свесрпског Савеза Србије , када је потписници ових редова уручено признање Свесрпског Савеза Србије за родољубиву поезију за 2002. годину, било присутно много гостију, ту су били и Љубомир Манасијевић појац , Миодраг Костић , чланови Отачаственог покрета Образ итд . Милена Божовић је испричала све саме негативности о Вуку Драшковићу и изразила сумњу у смрти свог сина Ђорђа Божовића Гишке , том приликом дала ми је и књигу “ Мој син Ђорђе Божовић Гишка“ . И то није једини контакт. Многи су бивши чланови СПО-е, отворили душу и испричали све што знају. А диктафони више новинара то и забележило. Каи и кад је Новица Ранђеловић припадник Српске Гарде преко листа „Српске новине Огледало“ за које је писала и ауторка овог текста позвао у отвореном писму Вука Драшковића да оду заједно у Хаг. Непосредно после тог писма, Новица Ранђеловић је на мистериозан начин умро, а извори тврде да је намерно отрован. Јасно је да је полиција корумпирана , част изузецима , чим је дозволила Драшковићу да убија по Србији , финансиран од стране нарко мафије. Да ли је Неле Сувајџић из Шапца, био Драшковићу телохранитељ или није. Ако радите за британску обавештајну службу, не правите се више Енглези !

    Славица Јовановић

  2. POVODOM 25 GODINA HAOSA KOJI U SRBIJI IZAZIVA BRACNI PAR VUK I DANICA DRASKOVIC

    понедељак, 09 децембар 2013 22:54
    Napisala Србијански глас
    23 komentara

    (21 glasova)

    Србијански глас

    Prošlo je skoro četvrt veka od kako je ondašnja jugoslovenska javnost
    sa zgražanjem i gađenjem pratila kako do tada nepoznati novinar i
    pisac Vuk Drašković širi versku i nacionalnu mržnju. Istovremeno,
    beograđani su skoro svakodnevno gledali ulične svađe njega i njegove
    neobuzdane žene Danice. Ovo dvoje bivših državnih službenika (ona
    nekadašnji sudija za prekršaje, on bivši novinar Tanjuga i bivši
    savetnik u kabinetima komunističkih bogova), naprasno su se
    penzionisali kao nesposobni za rad (u žargonu, dobili su status
    „mentalnih invalida“) i kao takvi, oslobođeni svih briga, krenuli sa
    ulice da ljuljaju već trošnu zgradu tadašnje države. Posao im nije bio
    težak. Lakovernih je bilo na sve strane. Od tada do danas, besramno su
    se obogatili, direktno ili indirektnu učestvovali su u pljačkama svih
    režima i otvorenoj izdaji zemlje. Neko na Vuka još računa. Ko bi drugi
    mogao javno da traži da Kosovo bude izbrisano iz Ustava Srbije? I on i
    Danica imaju panični strah od toga da bivši šef Državne bezbednosti
    Radomir Marković ne progovori. Da ne iznese dokaze o tome koga su sve
    opljačkali, prodali i prevarili. Na njihova nedela podseća naš urednik
    Milan Glamočanin, bivši načelnik u saveznoj policiji

    Milan Glamočanin

    Kad su kasnih osamdesetih godina prošlog veka, Vuk i Danica Drašković
    krenuli u osvajanje vlasti, moći i novca, niko nije ni slutio gde su
    granice njihove pohlepe. Ali, da su im ambicije bile nebeske, to je
    bilo odmah jasno. Ovaj crnogorsko-hercegovački par koji se polovinom
    prošlog veka dokopao Beograda, nije ni prvi ni jedini iz pasivnih
    dinarskih krajeva koju su poželeli to isto. Ali, način na koji su njih
    dvoje to uradili, više je nego sraman.

    Oni koji su do kraja prošle decenije još verovali da je Vuk večiti
    opozicionar a Danica heroina slobodnog uma, moraju danas da se suoče
    sa činjenicom da je ovo dvoje vlastohlepnih i srebroljubivih ljudi
    zloupotrebilo sve srpske nacionalne mitove i sve bolne tačke srpskih
    usuda, samo da bi se dokopali vlasti, milionskih poslova i nekretnina,
    ali i da bi čopore svoje bliže i dalje familije smestili što udobnije,
    na trasi „Živke ministarke“, od Slavije do Terazija. I uspeli su u
    tome. Ali, po koju cenu? Sabiranje žrtava bračnog para Drašković dugo
    bi trajalo.

    Istorija bolesti Vuka i Danice Drašković, duga je i zaslužuje barem
    jednu knjigu, deblju od svih koje je Vuk, svojim mediokritetskim perom
    do sada napisao.

    Danas, pred kraj 2013. godine, posle dvadeset godina njegovih urlika i
    pokliča, posle svih mogućih i nemogućih saveza u kojima je bio (protiv
    muslimana i sa muslimanima, protiv Albanaca i sa Albancima, protiv
    Hrvata i za njih…), Vuk Drašković je spreman na novo sluđivanje
    Srba. Ali, na njegovu žalost, malo je onih koji su još uvek spremni da
    mu naivno poveruju u ono što priča. A, raspričao se o predaji Kosova
    kako „istorijskoj nužnosti“ i izjavljuje da trajnog rešenja kosovskog
    problema ne može biti dok god je na snazi preambula Ustava Srbije,
    kojom se, „stvara lažni utisak da Srbija ima nekakav suverenitet nad
    Kosovom“ !

    Poslednjih meseci, počeo je Vuk, po nalogu svojih mentora, da se nudi
    sadašnjoj srpskoj vlasti kao čovek koji će reći ono šti niko drugi ne
    sme i ne može, da Kosovo treba izbrisati iz Ustava, što će reći i sa
    lica srpske zemlje! Treba samo da ga neko vrati u parlament, možda
    sutra i u vladu, pa će on obaviti šta treba. Istina, on se u tom
    zanatu skoro četvrt veka odlično snalazio. Govorio je da treba udariti
    na Hrvatsku i Bosnu u ime zaštite srpskog naroda i srpskih zemalja, a
    onda, samo nekoliko godina kasnije, vikao je iz sveg glasa da treba
    pohvatati i u tamnicu baciti sve one koji su se usudili da učestvuju u
    bratoubilačkom ratu! Bio je i vrhovni komandant Srpske dobrovoljačke
    garde i pozivao na dezerterstvo i kapitulaciju u isto vreme! Bio je
    ogorčeni protivnik albanskog Kosova, a danas bi da ga pokloni
    Albancima!

    „Šta će nam ta preambula. Da li nam je potrebna preambula da bi Srbi
    znali gde je Kosovo i šta je njima Kosovo. Kosovo je za srpski narod
    bio njegov Jerusalim i onda kada je bilo kratko u sastavu države
    Srbije, i svih onih vekova kada nije bilo u sastavu države Srbije, i
    kada, čak, nije bilo ni države Srbije“, govori Vuk nedavno za „Tanjug“
    pa dodaje:

    „Trebalo bi tom pitanju posvetiti mnogo emisija na našim najgledanijim
    televizijama. To dugujemo narodu, jer je narod neobavešten. Mi ne
    možemo kažnjavati narod zbog toga što mu se ne saopštava istina. Neka
    te patriote koje govore, posle svega, da Srbija ima suverenitet nad
    Kosovom i da mora da ga čuva, objasne narodu u čemu se ogleda taj
    suverenitet. Ne može neko, da se u Srbiji zove srpskom desnicom a da
    bude protiv Zapada, i da bude protiv Evrope“.

    Vukovi nalogodavci planirali su da Srbiju drže što dalje od Evropske
    unije, pa su smislili ideju da već ocvalog i prilično omraženog vođu
    upokojenog Srpskog pokreta obnove, stave pred nemoguću misiju-da počne
    sa javnom promocijom ideje brisanja Kosova iz Ustava Srbije. Znajući
    da to nikako neće ići, pre svega zbog izričitog stava Rusije, Brisel i
    Vašington su uslovili ulazak Srbije u EU, priznavanjem Kosova i
    brisanjem ove srpske pokrajine iz Ustava. Do toga neće i ne može doći,
    kao što neće i ne može doći do ulaska Srbije u EU. Ne pod ovim
    uslovima.

    Šta je onda posao Vuka Draškovića i kome on danas na političkoj sceni
    Srbije treba, nakon svih nesreća koje je ostavljao iza sebe? Po svemu
    sudeći, još uvek neko u najcrnjim krugovima bivše administracija Bila
    Klintona, računa na tračak nade da bi neko dovoljno lud izbrisao
    Kosovo iz Ustava Srbije. Treba samo naći nekog još luđeg da pokrene
    „inicijativu“. A, Vuk Drašković je procenjen kao idealan za taj posao.
    I ranije je važio a i sada to potvrđuje, da sa pravom nosi epitet
    „ludaka sa misijom“.

    Nedavno je bivši šef Državne bezbednosti, Radomir Marković,
    najavljujući objavljivanje nekakvih dosijea, ponovo postao velika
    opasnost za Danicu i Vuka. Na njene pretnje nije se dugo čekalo. Odmah
    je izjavila da je“…pomilovanje Radeta Marković, masovnog državnog
    ubice, zastrašujuća je slika naše stvarnosti i našeg predsednika
    države! To se nije moglo desiti za vreme mandata Borisa Tadića, a
    zašto se sada dešava pitanje je na koga je Nikolić dužan odgovor.
    Pomilovanje nije moguće, nije pravedno, nije moralno, nije politički
    ili ljudski ispravno. I, ako se to desi, ja ću, nadam se, zajedno sa
    ostalim žrtvama tog nezapamćenog brutalnog ubijanja nedužnih građana,
    suditi i presuditi Nikoliću. Neće biti nikoga da ga pomiluje od te
    kazne koju neće izbeći!“.

    Da je bilo ko drugi ovako javno preko novina (Alo, Kurir) zapretio
    Tomislavu Nikoliću, istog momenta bi odred specijalnih jedinica bio
    pred njegovim vratima. Takav neko bi bio ekspresno sproveden u zatvor
    bez suđenja. Ali ne i Danica Drašković! Ona može svakome nekažnjeno da
    preti i da, kao u rodnoj Crnoj Gori, najavljuje krvne osvete.
    Drašković je srpski Mefisto bez koga ni konačna srpska propast neće
    doći.

    Međe Vuka manitoga

    Slučaj Vuka Draškovića, lažnog cara Šćepana, mnogo je više klinički, a
    mnogo manje četnički, te tako danas potvrđuje tezu da je Srbija
    sigurna kuća i najbolja domovina populističkih hohštaplera bez morala
    i stida.Od siromašnog koloniste iz Hercegovine, zajedno sa svojom
    suprugom Danicom Drašković (iz siromašnog Bjelog Polja), postaće ubrzo
    gazda i gospodar. Opelješio je Beograd i Srbiju za nekoliko stotina
    stanova, lokala, vila, za desetine miliona evra. Njegov šurak Veselin
    Bošković ubijen je zbog pohlepe, a brat mu je Rodoljub zbrisao iz
    Srbije, nakon što je takođe opljačkao Srbiju za desetine miliona

    Drašković je bivši novinar, bivši savetnik, a po potrebi raznih režima
    i cinkaroš, tribun, lažov, ministar, pisac, nevernik, vernik,
    komunista, antikomunista, Hrist i antihrist, šovinista i mondijalista,
    srpska sablja u Sandžaku, kosovski plačni Jeremija, i ko zna šta sve
    još u dosadašnjoj biografiji, Vuk Drašković danas „hrabro i odlučno“
    preporučuje obračun sa preostalim Srbima na Kosovu.

    Na poslednjoj jednoj sednici Glavnog odbora Liberalno demokratske
    partije, Draškoviće je pred svojim tadašnjim kompanjonom Čedomirom
    Jovanovićem doslovno rekao da je u Srbiji na sceni ponovo „1990.
    godina“ i „plima ludila“.

    Onda je nastavio još žešće:

    „…Ovog 9. decembra, opet će se glasati o budućnosti Srbije, ali u
    Briselu. Savet Evropske unije glasaće o onome što se uradilo u Srbiji
    do tog 9. decembra, rekao je Drašković. Mi nećemo dobiti status
    kandidata ako našu budućnost u decembru, kao što čine sada, trasiraju
    ljudi u čijim mozgovima rastu balvani…To su isti oni iz 1990.
    godine, isti akademici, pisci, mileševski crni anđeli, žurnalisti,
    mafijaši, koji su u međuvremenu dobili i podmladak…U kojoj se to
    šumi seku balvani na Jarinju? U istoj kao i oni u Kninu! Oni koji su
    govorili da se Knin brani u Tenju, sada govore da se Srbija brani na
    Jarinju!“

    Je li to govorio onaj isti Vuk Drašković koji je u predvečerje
    strašnog krvoprolića potpaljivao upravo Srbe u Kninu i hrabrio njihovu
    „balvan revoluciju“? Je li to onaj isti Vuk Drašković koji je na
    osnivanju nacionalističkog društva „Sava“ (preteče Srpske radikalne
    stranke i Srpskog pokreta obnove) u Novoj Pazovi 6. januara 1990.
    godine pretio da će srpski Knin, srpska Kostajnica, srpska Lika,
    srpski Dvor na Uni, srpski Karlovac, srpski Ogulin i sve ostalo čega
    je mogao da se seti, postati deo „srpskih zemalja“, milom ili silom?

    Ko ga dobro poznaje, nije mu teško da odgovori na ta pitanja…Ovaj
    bezumnik, koji je crtao „šarene mape“ Bosne i Hercegovine i donosio ih
    rušitelju Jugoslavije Stjepanu Mesiću na „autorizaciju“ (pa mu je
    Mesić podrugljivo rekao: „…Nacrtaću Vuče i ja tebi jednu!“), 2011.
    godine, javno se udvarao Čedomiru Jovanoviću, sve gadeći se
    „akademika, pisaca, mileševskih crnih anđela, žurnalista i mafijaša“,
    kao da ih nikad nije poznavao, kao da nije svoj bestidni pohod počeo
    upravo sa tim istim „žurnalistima“, patetičnim pesnicima, akademicima
    i ljubiteljima slavskih kolača i mileševskih anđela.

    Ali, ima nas nekoliko miliona koji se i njega gade. To su oni
    „evroljubi“ kojima se prikrao u poslednje vreme, uvidevši da sam na
    izbore ne može jer je politički mrtvac.

    U knjizi „Zloupotrebljene institucije – Ko je bio ko u Srbiji
    1987-2000“, koju je izdao „Fond Biljana Kovčević Vučo“, Drašković je
    „i bezbednosnih razloga“ zaobiđen u širokom luku.

    Bivši čovek i njegova prošlost

    Samo dvadesetak godina ranije, slao je Vuk Drašković svoju paravojnu
    formaciju, svoje tek formirane „gardiste“ sastavljene od uličnih
    fajtera, nedokazanih sportskih šampiona i mase lumpenproletera, da
    izginu ako treba samo da odbrane volju za samostalnost Srba u
    Hrvatskoj, i njihovo pravo da svoje nove granice nacrtaju upravo
    „balvanima“ i sličnim barikadama.

    Mada je od tog suludog i strašnog vremena do danas proteklo mnogo vode
    bratskim rekama Savom i Drinom sa pritokama, ali i mnogo krvi, i
    uzvodno i nizvodno, Vuku Draškoviću nije na pamet palo da makar negde
    položi venac tragičnim herojima ništavila, u koje ih je on lično
    oterao, svojom otrovnom ideologijom.

    Na takve parastose odlazi samo mitološkom linijom svakog dinaroida,
    od Slavije do Terazija i Trga Republike. Sve van Beograda za njega je
    uvreda. Danas se otvoreno stidi onih koji su ginuli za njega i zbog
    njega, a jednom godišnje obilazi samo spomenik Knezu Mihailu i polaže
    venac u znak sećanja na poginulog mladića, Branivoja Milinovića, koji
    je pao od revolverskih hitaca požarevačke policije 9. marta 1991.
    godine, ali na sasvim drugom mestu, u bivšoj ulici Maršala Tita (danas
    Kralja Milana).

    Zašto Drašković „žali“ za Milinovićem na pogrešnom mestu? Ko ga dobro
    poznaje, za njega je dobro mesto samo ono gde on može da napravi svoje
    političko pozorište, ono koje mu nudi maksimum mogućnosti za ličnu
    promociju, a to je u ovom slučaju Trg Republike, i spomenik Knezu
    Mihailu.

    Službin pevač za javne namene

    Zavrbovan još kao student (sa kodnim imenom „Prenj“), bio je dika i
    ponos jugoslovenske UDBE, službina kreacija od glave do pete, spreman
    na sve samo da nahrani svoju bolesnu sujetu, da reši svoje dinarske
    komplekse i pokori i leve i desne oko sebe, te da se konačno kao čovek
    udomi u gradu Beogradu, tom mitskom okupljalištu ambiciozne sirotinje,
    prevaranata bez stila i čitavih seoskih zadruga, od Crne Gore pa do
    Banije i Like.

    Bio je dobar pisac samo za onoga ko nije pročitao ništa ozbiljnije od
    njega samoga. Na žalost, mnogima je sa njim književnost i počela i
    završila…

    Nastanio se Vuk Drašković, još osamdesetih godina, u srca i duše
    naivne mase željne promena, gladne istine o Drugom svetskom ratu,
    izluđene od decenija raznih komiteta i centrala, i tu je ispustio svoj
    ideološki otrov, kopajući po ranama iz Drugog svetskog rata.

    Drugi ginu, Vuk ratuje iz kabineta

    Pokrivajući sebe promocijom četnika i kralja, gde je god postojala
    nesloga, i podela na mi i vi on je to vešto znao da iskoristi. Tamo
    gde je stigla njegova ideološka baklja, gorele su kuće i proganjani su
    ljudi, ubijano je sve što se miče.

    Mada je lično slao razne dobrovoljačke formacije da ginu u Hrvatskoj
    ranih devedesetih godina, nikad ga nijedna pravosudna institucija ni u
    Srbiji ni u Hrvatskoj, pa čak ni u Evropi, nije pozvala makar na
    informativni razgovor zbog huškanja na rat i formiranja paravojnih
    formacija.

    Tek kad je u ratnom okršaju poginuo Đorde Božović Giška (inače,
    školski drug potpisnika ovog teksta) ali i mnogi drugi manje znani,
    postalo je jasno da to Drašković direktno u smrt šalje sve same
    „državne neprijatelje“, ulične heroje…

    Onako epski tragikomičnog, sa jednom iščašenom psihologijom, bio je
    idealan za pokazivanje „kako ne treba“. Čak toliko idealan da je mogao
    i osvedočeni autokrata kakav je bio Milošević, da sebe predstavi kao
    razumnu i liberalnu ličnost.

    Bolje opozicije od Draškovića, Milošević nije moga ni da zamisli! Sve
    dok je on bio opozicija, Milošević je bio realna vlast. Pokazaće to i
    događaji uoči vanrednih izbora 2000. godine, kad je posle deset godina
    formirana prva opoziciona koalicija bez učešća njegovog Srpskog
    pokreta obnove. Bez njega i njih, pobeda je bila izvesna. Ona se i
    desila upravo zato jer su mesecima ranije sve obaveštajne službe
    Zapada informisale i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu, i neke
    druge opozicione lidere, da sa Draškovićem rušenje Miloševića nije
    moguće.

    Takav Vuk Drašković, nakon svega što je učinio na štetu Srba i Srbije
    (sve slaveći i državu i naciju) bez imalo uvijanja kaže:

    „…Posvađajte te predsednike opština dole koji se protive nezavisnom
    Kosovu, kako bi se privelo kraju to pitanje…“. Isto kao i na
    početku svoje štetočinske karijere, Drašković uvek igra na kartu
    srpske nesloge, jer je kao najopasniji virus: gde se nastani tu i
    razara, dok ne uništi…

    Nove generacije ne pamte kako je taj i takav Vuk, čim je malo
    zacvilio u Miloševićevom zatvoru, odmah oslobođen, kako je napisao
    jedno pokajničko pismo zloglasnoj „crvenoj veštici“ Mirjani Marković,
    i kako je posle toga bio na razgovoru „kod predsednika“, nakon čega je
    novinarima saopštio neverovatno otkriće, da je „g. Milošević jedan
    šarmantan čovek“, a kasnije sa svojom strankom postaće i njegov
    koalicioni partner.

    Mračne devedesete donose Srpskom pokretu obnove i Vuku Draškoviću
    ogroman novac, stanove, poslovne prostore, a istaknuti članovi i
    simpatizeri njegove stranke i njegove najbitinije udvorice, članovi
    šire i uže familije, postaju jedinstveni na udarničkom poslu masovne
    pljačke Beograda. Dolazak SPO na vlast u glavnom gradu, bio je nalik
    okupaciji Turaka janičara i njihovom prirodnom pravu pobednika na
    pljačku propisanu šerijatom.

    Čim je pokojni Zoran Đinđić sa Demokratskom strankom postao realna
    opasnost za Srpski pokret obnove u Beogradu, Drašković kreće u
    kampanju protiv njega, nazivajući ga najružnijim imenima, poredeći ga
    sa najgorim štetočinama, lihvarima i kriminalcima. Đinđić je samo tri
    meseca bio gradonačelnik, a onda ga je Danica Drašković, uz pomoć
    SPS-a, smenila i postavila Spasoja Krunić. U tom tragičnom vremenu
    Danica je, sa svojim bratom Veselinom Boškovićem, koji je bio direktor
    Direkcije za izgradnju grada, otela od građana preko hiljadu stanova i
    lokala i podelila ih svojim sestrama, zetovima, sestričinama i rodbini
    iz Bjelog Polja i svojim mnogobrojnim ljubavnicima, koje je menjala
    kao čarape. Vuku nije pala na dušu ova smena, i nije mu zasmetalo da
    mu oda počast kad je ubijen, i da biranim rečima govori sve najlepše o
    čoveku koga je iskreno doživljavao kao neprijatelja i koga je mrzeo.

    Vuk dlaku menja, ali ćud nikako

    Kad se saberu sve epske prevare i sve nacionalne mitomanije koje je on
    lično vulgarizovao, nema nikave sumnje da je Vuk Drašković bio iznad
    svojih mogućnosti Jer, sa Vukom su stvari uvek bivale delikatnije: on
    je od „crvenog Vuka“ koji je igrao Kozaračko kolo u Studentskom gradu
    u Beogradu 1968. godine u slavu Josipa Broza Tita i još više
    socijalizma, postao jedan folklorni nadričetnik koga se gadila većina
    preživelih vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.

    Od tada pa sve do formiranja prve Miloševićeve opozicije bez Vuka
    (koalicija DOS) „faktor Danica“ u njegovom javnom biću bio je ravan
    faktoru Mirjane Marković u životu Slobodana Miloševića. Ako ne i više
    od toga…

    Tu i faktor brojnosti rodbine Danice Drašković koja je bila i ostala
    znatno superiornija u odnosu na Vukovu rodbinu. Kad se desila „Ibarska
    magistrala“ i izginuće Draškovićevog obezbeđenja, istraga je pokazala
    da je neko iz „ubilačke službe“, komunicirajući verovatno sa
    pretpostavljenim, izgovorio sledeću rečenicu: „Đubre je živo“, ili
    nešto slično, što je kasnije išlo u prilog tezi da je meta likvidatora
    najverovatnije bio brat Danice Drašković, Veselin Bošković, a ne Vuk.
    A zašto, odgovoriće neka druga vremena.

    Ipak, prateći tezu o ogromnim mahinacijama u Beogradu sa poslovnim i
    stambenim prostorom koje je sprovodio lično Veselin Bošković kao
    direktor te ustanove (u vreme kad su janičari Srpskog pokreta obnove
    doslovno opljačkali glavni grad), verovatnoća o „sukobu interesa“ sa
    nekom malo opasnijom grupacijom unutar režima i oko njega je
    stoprocentna. Odatle pa do planiranih ubistava na Ibarskoj magistrali
    nije bilo daleko. Tu samo Vuk nije bio planiran.

    Vuk citira Ničea: Vratiću vam se opet!

    Uoči bombardovanja 1999. godine, naglo je iz Miloševićevog aparata
    došla naredba da film „Nož“ rađen po istoimenom romanu Vuka
    Draškovića, bude skinut sa filmskog i televizijskog repertoara. Jer je
    to bio projekat snimljen parama tadašnje vlasti, kako bi Vuk dobio
    „zalogaj“, da ne zavija po trgovima srpskih gradova, nego da uđe u
    koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, što je brže-bolje i
    učinio. Tako je Srpski pokret obnove zajedno sa Srpskog radikalnom
    strankom činio većinu u tadašnjem parlamentu, ali Miloševićeva vlast,
    njegovi zakoni i njegova politika nijednog momenta nisu došli u
    pitanje. Naprotiv, bilo je to doba apsolutne političke idile, jedne
    neviđene harmonije zla, koja je na kraju i dovela do 78 sudnjih dana u
    kojima je „Milosrdni anđeo“ NATO pakta tukao Srbiju sa nebesa.

    Upravo u takvim okolnostima, Vuk Drašković postaje, ni manje ni više
    nego potpredsednik ondašnje savezne Vlade. Tu je funkciju „dužio“ od
    januara do aprila 1999. godine. Zašto je to tako bilo, potrudio se on
    sam da objasni, tvrdeći kako je bio ucenjen da je s tog mesta
    (potpredsednika Vlade) spasao mnoge živote od režima koji je bio
    spreman da ratno stanje iskoristi za konačan obračun s političkim
    protivnicima:

    „…Da sam odbio, a bombe počele da padaju na Srbiju, svaki smećar na
    ulici imao bi odrešene ruke da me ubije“, pravdao se Vuk. No, ako je
    na tako neobičan način i u tako kratkom roku (januar-april) bio
    „uhapšen“, pravo je pitanje ko se koga odrekao posle samo tri meseca
    provedenih na tako visokom položaju: on Miloševića ili Milošević
    njega?

    Ubrzo, već 2000. godine, postaće jasno da Zapad neće kompromitovanog
    Draškovića, da je čak jedna američka obaveštajna službe o njemu
    napisala najgore moguće izveštaje kao o čoveku koji je „primitivni
    nacionalista, pompezna budala, umišljeni idiot, nestabilna ličnost,
    nepouzdan čovek“ i slično. Čak je i film po njegovoj knjizi „Nož“
    razmatran kao delo koje podstiče najgoru versku mržnju i ksenofobiju.
    Kada je film Nož prikazan posle bombardovanja, svetski mediji su
    javili da je film najveće smeće koje je snimljeno u kinematografiji. A
    autor Noža se predstavljao, tada, kao Veliki Srbin!

    Bivši dopisnik državne televizije Grčke Nikos Pelpas, još je 1994.
    godine filozofski utvrdio da su Milošević i Drašković „jedan drugome
    alibi za sve što čine, ili ne čine“.

    No, ako je neko pomislio da će nove decenije novog milenijuma proći
    bez Vuka Draškovića, očito se grdno prevario. Njegova novija pisanija,
    poput knjige pod naslovom „Meta“, u kojoj on sabira, množi, deli i
    oduzima sve što mu se do sada dešavalo, počinje mišlju slavnog
    nihiliste Fridriha Ničea: „I tek kad me se budete svi odrekli, vratiću
    vam se opet!“

    I zaista, ulaskom u koaliciju sa Liberalno demokratskom partijom,
    Draškovićnije promenio čak ni budžet, niti svoju suštinsku ideologiju
    koja je, eto čuda, ponovo anacionalna, leva i komunistička! Naravno,
    nije greh biti levičar, naprotiv, ali posle skoro dve decenije
    četnikovanja…

    Nema nikakve sumnje da je Mefisto Vuka Draškovića, od njega tri godine
    starija supruga Danica Drašković. Ona je sa 40 godina života
    proglašena za invalidskog penzionera, zbog “duševnih poteškoća“. Vuk
    nije mogao ni u toalet otići bez njenog odobrenja, ona je raspolagala
    porodičnim budžetom. A kada se bacila na politiku, Vuk je svirao po
    njenom diktatu. Samo je aminovao njenoj pohlepi da opelješi Beograd.
    Daničine sestre dobile su po desetinu stanova, lokala, primile veliku
    apanažu…Njen rođeni brat Veselin Bošković, kada je likvidiran,
    ostavio je iza sebe, u vlasništvu, na svoje i ime žene i dece, preko
    trideset stanova! Sa topčiderskog groblja prenet je u Crkvu na
    Vidikovcu, jedini je Srbin čiji grob je u crkvi, što je suprotno
    kanonu. A Veselin je, inače, bio ateista!

    Osim vile u ulici Beogradskog bataljona 117 u Beogradu, Draškovići
    imaju i nekoliko stanova u Budvi i drugim gradovima…

    U novoj kolaiciji, u kojoj liže dupe Aleksandru Vučiću, Vuk je
    obezbedio Daninoj rodbini nove privilegije. Danin zet Ljubo Mirković,
    policajac iz Nikšića, a potom upravnik zelene pijace na Banjici,
    prošlog meseca poslat je u Trst, za konzula Srbije. Snežana Miljanić,
    direktorka Beogradskog sajma novi je konzul u Torontu…Dana potrebuje
    velike količine novca. Samo za plastične operacija ova starica je
    potrošila preko milion evra. Ima se, jer Vuk nastavlja da zavija novom
    gospodaru.

    (Nastavak u sledećem broju)

    MAGAZIN TABLOID

    NAJNOVIJE OD СРБИЈANSKI GLAS

    Tekst objavljen u Srbijanskom Glasu preporucujem citaocima, ko je tekst koji se cita u dahu i koji ostavlja bez daha…CITAJTE SRBIJANSKI GLAS! ISTINU I SAMO ISTINU!

    http://www.srbijanskiglas.in.rs/index.php/novosti/world/item/1257-sg-1268

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *