fbpx
Насловна / Свет / Хелм / Јунаке отимају од заборава
Јунаке отимају од заборава 1

Јунаке отимају од заборава

Мада је Србија прошле године низом свечаности обележила век од завршетка Великог рата, у Македонији, на Кајмакчалану и даље је више стотина гробова српских војника зарасло у коров или је потпуно необележено. Битка за Кајмакчалан вођена је од 12. до 30. септембра 1916. године и била је једна од најважнијих победа током пробоја Солунског фронта.

Остаће упамћена по великом броју погинулих, али и чињеници да је српска војска успела да заузме бугарске положаје на висини од чак 2.524 метра, а затим и да их потисну ка Мариову.

Бугари су овај врх назвали Борисов град тврдећи да је војно неосвојив, а Срби су га прозвали Капија слободе зато што су на том месту први пут закорачили у своју отаџбину после неколико година изгнанства.

– Процена је да је српска војска на Кајмакчалану изгубила око 5.000 људи, а војници су сахрањивани појединачно или у гробницама од 500 људи. Према подацима Архива Југославије, на планини Ниџе налази се 81 локација са покопаним херојима, а у истом архиву је и списак од неколико хиљада људи. Тај списак, међутим, није комлетан – прича за „Вести“ Станоје Стојковић, председник Удружења за неговање и чување српске баштине Кајмакчалан.

Ово удружење ће 7. септембра кренути у 11. поход на ову планину како би открили и средили што више српских гробница.

– Бићемо смештени у манастиру у близини села Скочивир, удаљеном 30 километара од горњег врха Кајмакчалана, а на само километар и по од првог српског војног гробља. Друго војно гробље се налази у селу код цркве Свете Петке – каже Стојковић.

Додаје да сви активисти одлазе искључиво о свом трошку без икакве помоћи државе или других организација.

– Сваке године уредимо десетак гробова зато што је реч о веома неприступачном терену шуме, а притом су због зуба времена многи камени споменици урушени, па је готово немогуће да се прочитају имена покопаних. Истовремено, многа гробна места су буквално нестала зато што су била означена дрвеним крстовима који су временом иструлели. Али, не одустајемо. И овог пута ћемо све што пронађемо да усликамо, а те фотографије ћемо изложити на нашој Фејсбук страници „Србијо, не заборави“. До сада имамо забележено 250 тих гробова, а најсрећнији смо када успемо да пронађемо имена оних ратника чији су потомци до тада узалудно покушавали да им нађу место страдања.

Ипак, планинска српска гробница би требало да се претвори у спомен-комплекс како би будућим генерацијама сведочио о храбрости и јунаштву једног народа. Наш саговорник напомиње да је до сада више пута било таквих идеја, али да ниједна није заживела.

– Још је краљ Александар покушао да у селу Старавине, на 15 километара од границе са Грчком, изгради костурницу како би у њу пребацили све кости страдалих на Кајмакчалану. Костурница је почела да се зида 1934, али је краљ убрзо убијен у Марсељу и радови су престали. Ми смо се 2009. обратили Министарству за рад и борачка питања Владе Србије да се војничко гробље конзервира, огради и припреми за посете потомака, али је тада тражена дозвола од Македонске православне цркве. Одбили су пројекат и тај новац је пропао, а после тога није било нових иницијатива. Трагично је што се на овај начин односимо према својој славној прошлости – истиче Станоје Стојковић.

Трагични рекорд

На Версајској конференцији, која је одржана 1919. и 1920. године, утврђено је да је Србија током Првог светског рата по броју погинулих, а сразмерно броју становника, имала највише губитака. Процена је да је тада изгубила између 1.100.000 и 1.300.000 становника, од чега највише, чак 62 одсто мушкараца између 18 и 55 година. Стојковић каже да је немогуће утврдити колико је страдало српских војника.

– Не само што су многа гробља у међувремену нестала већ су многи војници страдали током пробоја кроз Албанију, а затим и од болести, па су сахрањени у Плавој гробници.

Млади не знају историју

Станоје Стојковић каже да би Србија морала хитно нешто да предузме како се не би заборавило на славне дане из прошлости.

– Трагично је што млади људи у Србији или уопште не уче, или је то веома мало, а кад је реч управо о славним догађајима из ближе историје, посебно када је реч о епопеји из Великог рата. Зато и не треба да нас чуди због чега је на војним меморијалима или другим обележавањима догађаја из историје најмање младих, а углавном је ту старчад. Основно питање је да ли као народ желимо да младе нараштаје научимо о својој прошлости, а то је могуће једино институционално, кроз образовни програм. Када сте видели неку рекламу да се обилазе Кајмакчалан, Плава гробница или Битољ? То је трагедија – наглашава Стојковић.

Ђ. Баровић – Вести

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *