Србија

КАКО ИЗГЛЕДА СРБИЈА У ОЧИМА АМЕРИЧКЕ АМБАСАДЕ

Патернализаму на који се третита Тадић изгледа да потиче из уверења да је Запад тај који је омогућио „Тадићеву администрацију”, током које су се Срби „отровно” понашали 

Aко вас је изненадио хладан туш којим је Ангела Меркел ту скоро усред Београда полила Бориса Тадића, биће вам јасније ако на сајту Викиликса прочитате поверљиву депешу америчке амбасаде у Берлину од 7. децембра 2009. године (www.цаблегатесеарцх.нет/сеарцх.пхп). Тамо ћете наћи да је Ангела Меркел још у новембру 2009. године „снажно обесхрабривала” Бориса Тадића од намере да те зиме поднесе кандидатуру Србије за улазак у Европску унију. Речено му је да Немачка ту кандидатуру „очима неће да види”. Тадић је у децембру исте године, после „озбиљних анализа”, ипак потписао одлуку о кандидатури и потом је лично однео премијеру Шведске, земље која је у то време председавала Унијом. Том је приликом приређена мала, узалудна свечаност; кандидатура се од тада кисели. 

Немачки дипломата који је ово препричао америчким колегама нервирао се што српске власти својим грађанима представљају да је улазак Србије у ЕУ могућ „већ за три или четири године”. (У Србији је, заиста, чак и председница Спољнополитичког савета Министарства спољних послова тврдила да није немогућ улазак Србије у ЕУ 2014. године, симболично на стоту годишњицу Првог светског рата, оног што је у Сарајеву почео пуцњем Гаврила Принципа). Немац је био уверен да за Србију Европе не може бити још барем десет година. 

Званични Београд не само што није обавестио своје грађане о овој политичкој препреци, већ је јавно умањивао и значај чињенице да је канцеларкина странка у партијској платформи написала да се залаже за паузу у проширењу ЕУ после Хрватске. Је ли наша власт заиста била онолико пренеражена колико је деловала после посете Ангеле Меркел? Ако јесте, онда се амерички амбасадори у Београду с правом жале Вашингтону да Београд олако „поверује сопственој реторици”. 

ЕХ, ДА СУ ЗНАЛИ Депеше које су посредством Викиликса процуриле из америчке амбасаде у Београду непресушан су извор сазнања о америчкој политици према Србији, али можда још више о домаћој, српској политичкој сцени. Оне саме за себе горљиво потврђују основну тезу Джулијана Асанжа: када би државни службеници и политичари знали да ће све што раде и говоре изаћи на видело и доспети у руке грађана који их бирају и плаћају, никако не би радили то што раде и говорили то што говоре. 

То не важи само за људе попут Момчила Перишића, бившег потпредседника прве постмилошевићевске српске владе, који је Американцима за паре продавао државне тајне али је због сасвим друге работе ових дана у Хагу осуђен на 27 година робије. По свој прилици важи и за садашњег шефа БИА Сашу Вукадиновића. Можда би два пута размислио да ли му приличи да „радо прима” посете из америчке амбасаде на свом безбедносно веома осетљивом радном месту, да је унапред знао да ће га Камерон Мантер због тога јавно похвалити у депеши под ознаком „тајно” од 22. октобра 2008. године. 

Можда председник Већа за ратне злочине Синиша Важић не би америчкој амбасади подносио извештај о томе како бивши ДСС-ов министар полиције Драган Јочић није био довољно „транспарентан” у раду и како је „политизовао” сарадњу са Хашким трибуналом, већ би такве тврдње упутио домаћим државним органима. 

Можда се тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић не би жалио амбасади, већ српској Влади и јавности, што му у обављању важног државног посла нимало не помажу министарства којим руководе људи из политичке странке којом руководи тадашњи председник Владе Војислав Коштуница. 

Можда неко од саветника из Ђелићевог кабинета не би трећег 3. марта 2008. обавестио Камерона Мантера (у депеши у загради пише стрицтлy протецт, дакле молба централи да се штити идентитет извора) да председник Тадић оклева са супротстављањем Коштуничиној тврдој политици око Косова, иако је управо добио 2,3 милиона гласова на председничким изборима јер страхује да га ДСС и СРС не опозову у Скупштини Србије због непоштовања Устава. 

Шеф кабинета председника Тадића, Мики Ракић, вероватно не би причао Американцима да је приликом посете Москви прекорео руску обавештајну службу зато што се у Русији крију српски ратни злочинци. Исувише би бринуо да се не замери Русима, чак и да их је заиста строго прекорео… 

Можда други државни службеници, попут Борка Стефановића из Министарства спољних послова, не би молили гостујућег функционера Стејт департмента Роберта Силберстина да Америка, као „светионик слободе”, одложи признање независности Косова за период после другог круга српских председничких избора, како не би нашкодила председнику Тадићу (што је све записано у депеши од 17. децембра 2007, под насловом „Одложите признање како бисте помогли добрим момцима”). Немојте тражити да Тадић прихвати губитак Косова, покојни премијер Ђинђић је убијен за мање од тога, завапио је Стефановић на том састанку. Камерон Мантер је наизглед остао тврда срца: у закључак депеше је ушло да је „ДС више молећив, а ДСС тврд и арогантан”, али да ни једнима ни другима не треба попуштати око независности Косова. Истина, независност Косова је ипак сачекала, не само други круг председничких избора (3. фебруар), већ и Тадићево проглашење за председника Србије (15. фебруар 2008), да би била једнострано проглашена 17. фебруара 2008. Можда пуком случајношћу. 

Можда Драган Шутановац не би у фебруару 2010. убеђивао нову америчку амбасадорку да је тек за његовог министарског мандата војска постала установа од поверења у Србији, као што је можда не би убеђивао ни да би донирање 20 до 30 нових „хамвија” „поправило мишљење српске јавности о Америци”. Двадесет првог јуна 2007. Мајклу Полту вероватно не би саопштавао да је његова стварна „мисија” на положају српског министра одбране да „припреми српске оружане снаге за улазак у НАТО”. Нити би му рекао да треба мотрити на око 200 активних припадника Министарства унутрашњих послова у које нема поверења и који би могли да „заметну кавгу” јер су их „обликовала косовска искуства”. И вероватно се у међувремену покајао што је о својим каријерним плановима тако слободно разговарао са Американцима, који су одмах обавестили Вашингтон да он пре свега „мисли о себи” и да је признао да је „пристао” да буде министар одбране у замену за обећање да ће га Демократска странка подржати као кандидата за градоначелника Београда. 

ТАДИЋ, КОШТУНИЦА И РЕТОРИКА То се, као што знамо, није десило. Али се уклопило у америчко извештавање о природи демократске странке, од које у Србији амбасада САД једино више воли Либерално-демократску партију Чедомира Јовановића, али којој стално налази мане. То је, наводно, странка склона интригама, функционери су јој склони корупцији, а председник сувише бојажљив и неодлучан. У фебруару 2009, Камерон Мантер чак извештава Вашингтон да Тадићева странка није заслужила подршку америчке администрације и да су се „током целе Тадићеве владавине” Срби несношљиво понашали (односно на ноxиус, што ће рећи на отрован, шкодљив начин). Но он ипак предлаже да Обамина администрација тој Тадићевој „проевропској” влади (ово проевропска је подсмешљиво, под наводницима) пружа шансу и одврати је од окретања Русима. 

Тај патернализам у начину на који се у депешама третита Борис Тадић изгледа да потиче из уверења да је запад тај који је омогућио „Тадићеву администрацију” током које су се Срби „отровно” понашали. Када Коштуница у марту 2008. руши владу и сазива изборе, Мантер јавља централи да су „демократски лидери” већ долазили код њега да га моле да интервенише код Европљана како би „добили нешто” од Европске уније са чиме би могли на изборе: Споразум о придруживању, Шенген или новац за инфраструктуру, нешто што би било опипљив доказ да се придруживање Европи исплати. Пре избора је потписан Споразум о придруживању, а остало је историја. Још је Мајкл Полт у септембру 2006, уочи Тадићеве последње службене посете Вашингтону, јављао како му је Тадић „у два наврата тражио да му обезбедимо нешто, добар споразум око цркава и децентрализације, како би боље прошао на изборима”. 

У Коштуниничино време америчку амбасаду код Тадића највише нервира – Коштуница. Полт се још 1. септембра 2006. жали што Тадић мора да „одржава добре односе” са Коштуницом, иако признаје да у то време у Србији и није могућа никаква друга демократска опција осим заједничке власти ДС-а и ДСС-а. Тврди да би Тадић морао да буде „смелији” и вајка се да га у тој смелости спречава потреба да остане популаран у јавности и да се не замери Коштуници, а онда признаје да би председник можда и био смелији да му се није разбило о главу што је 2004. позвао Србе да учествују на косовским изборима. Коштуница је одбио, Срби свакако нису изашли на биралишта, Тадићева популарност је опала. 

Тај ламент што Тадић чини уступке Коштуници, попушта или му с епопвинује, траје у депешама све до марта 2008, када Коштуница обара владу и расписује изборе. Но америчка опсесија Коштуницом се не завршава његовим силаском са власти. Тадићева реторика почне онда да их подсећа на Коштуничину, који им се мало-мало привиђа и из Јеремића. Тада почињу да се жале Стејт департменту што Тадић реагује „инерно” и што као лидер има много „мана”. 

БАЛАНСИРАЊЕ НА ЖИЦИ Чини се да су Американци заправо жртве сопствених предрасуда. Учитали су унапред да ће Тадић, када неометано буде владао Србијом, бити „пријемчивији” на њихове аргументе од Коштунице, јер већ подржава улазак Србије у НАТО и споразуме попут СОФА. У време када инвестирају највеће наде у Тадића, 2006, аммерички приоритети су Косово, Хашки трибунал и војна сарадња (тек касније ће почети да се жале на „српски сентиментализам у односу на Русију”, на православне заблуде о братсву два народа, на донкихотске апекте политике око Косова). 

Наду да ће Тадић признати Косово Мајк Полт, који је био амбасадор те 2006. године, гради на следећим слабашним индицијама. Прво, Тадић је много лакше од Коштунице прихватио независност Црне Горе. Полт са одобравањем јавља да је Тадић „три пута” путовао у ВГ после референдума и да је пре тога јавно подржавао заједничку државу, али да, за разлику од Коштунице, није ништа покушао да учини како би издејствовао да Црногорци који живе у Србији гласају на изборима. Американци се свеједно стално жале на Тадићево наводно „балансирање на жици”, на његове „мане као лидера”, на претерану бојажљивост и на то да „ни на једном важном питању” није спреман да се успротиви Коштуници. 

Велику улогу, рекло би се, игра и то што истраживачи јавног мњења на које се америчка амбасада ослања, или их наводи као покриће за своје препоруке (најчешће су то Срђан Богосављевић из Стратеджик маркетинга, за кога се каже редовно саветује Демократску странку, а онда и Милка Пузигаћа из Скена, Зоран Лучић из Цесида и Србобран Бранковић из Галупа), дају процене да Косово Србима и није тако битно. Тако Полт уочи референдума о Уставу Србије јавља да Коштуница игра на косовску карту, иако је Косово битно „само за десет посто оних који ће гласати за нови устав”. 

Треба рећи и оно што је познато свима који су некада присуствовали Богосављевићевим презентацијама да је своје анализе за потребе амбасаде увек допуњавао објашњењима да је Србима Косово негде на петом месту по важности у редовним анкетама, али да увек избија у први план и на прво место уколико се на Косову нешто деси, ако тамо избије нека криза – но тог дела процене нема у досад прочитаним депешама. 

Но чини се да је Тадић ипак давао Американцима неку основу да верују да косовско питање сагледава другачије од Коштунице. На пример, док Коштуница у сусретима са Американцима редовно потеже правне аргументе, Полт каже да им Тадић саопштава како он у очима бирача неће нужно „изгубити Косово” уколико током избора добије чланство у Партнерству за мир (та се нада обистинила) и ако црква и мањине на Косову добију „одговарајуће гаранције”. То се дешава на једном састанку са високим фукционером Стејт департмента, Данијелом фридом, а Американци одлучују да то схвате веома озбиљно и д аиз тога извуку далекосежне закључке. 

Реч је о оном Данијелу Фриду који ће, иначе, погрешно закључити да се Руси само цењкају око Косова, до ког им заправо није нарочито стало, и да ће у последњем тренутку одустати од претње ветом у Савету безбедности у замену за неку опипљиву корист за себе. Та је погрешна процена отишла у ђубриште историје, а Данијел Фрид се више не бави нашим просторима, барем не у Стејт департменту. 

Уочи Фридовог доласка, Полт му у марту 2007. године јавља да, по његовом мишљењу, српски лидери погрешни тумаче „разумљиво одсуство одушевљења у народу због предстојећег губитка Косова” као да је то неко „егзистенцијално питање” за просечног Србина. Није, вели Полт, иако јесте управо идеално за „омиљени српски спорт, завереничке теорије”. То је отприлике и време када Полт почиње да јадикује због тога што ЛДП Чедомира Јовановића, једина политичка групација спремна да призна да је Косово изгубљено, представља само „мали контра” глас у „националистичкој дивљини”. 

Тадић налази начина да сугерише да у јавности мора да се држи строго и тврдо, али да ће на крају да се „одговорно понесе” према исходу косовског питања. Полт превентивно саветује Фриду да Тадићу убаци у главу представу о томе да би руски вето у Нјујорку у ствари био лош исход за Србију и да би Тадић тада морао да се суочи „са другим дипломатским потезима и са компликованијом косовском стварношћу” – шта год то значило. 

КО СЛУША ГЛАС НАРОДА Претходно је у Београд, у фебруару, долазио овлашћени амерички преговарач за Косово Френк Визер, који се састао са „непредним Србима” у лику Мирољуба Лабуса, Весне Пешић и Горана Свилановића. Покушавају да се за сто изнесе питање евентуалне поделе, на шта им Визер показује како пролази за врста преговарачке тактике. Нјегова показна вежба гласи: подела би угасила српско постојање не Косову. Из депеше се не да видети да ли су „прогресивни саговорници”, како их Полт назива, питали Визнера шта под тим „гашењем” подразумева, и како је могуће, и како је могуће да се Америка, као светионик слободе, са српским нестајањем на Косову наизглед тако лако мири. Сазнајемо да Пешићева мисли да би требало барем мало ослабити строге процедуре на граничним прелазима како би се „избегла дестабилизација”. Она верује да би одлагање столице за Косово у УН било добро, а Горан Свилановић мисли да би било потребно да се Албанцима та столица ускрати док се „јавно мњење не примени”. 

Американци поново почињу да се нервирају због Тадића када у децембру 2008. у амбасади стиже вест да председник размишља о пролећним изборима зато што му Г17 иде на нерве (избија афера Кришто). Отправница послова Дженифер Браш дала је себи одушка у депеши од 3.децембра у којој је обавестила Стејт департмент да унутар Демократске странке постоји „склоност ка политичком интригарењу”, да председник Србије размиша о изборима како би „консолидовао растућу популарност ДС-а” и уклонио Млађана Динкића из Владе, ког би заменио Либерално-демократском партијом Чедомира Јовановића или Српском напредном странком Томислава Николића. У то су је увериле успутне анализе Ивана Андрића (први је препричао разговор са Тадићем који му се жалио на Г17, а други јој је протумачио Николићеве изјаве о томе да ће помоћи Влади „ако се реши мафијаша” у својим редовима) и Влајка Сенића (опаска о негативној динамици у односима ДС-а и Г17). Брашова закључује да би таква одлука била „катастрофална” и да показује до које мере је председник Тадић „у раскораку са изборним телом”. Влада је, по њој, потпуно укочена јер политичари троше све време на „непотребно политичко маневрисање”, да су се грађани Србије одлучили за Европу и да би требало слушати „глас народа”, а не интригарити. 

Обавезне фигуре и уметнички утисак 

Извештавање са терена у депешама је сажето и прецизно, уједначене методологије: прво увек иде јасан и прегледан резиме, да би на крају уследио концизан коментар. Извори информација су прецизно наведени, као у добром новинском тексту. Има много гласина, али увек пише да је посреди само румор, а не поуздана информација. (Примера ради, у депеши која се бави политичком позадином убиства Зорана Ђинђића равноправно су наведене и у основним тачкама представљене две главне супротстављене верзије те позадине, ЛДП-ова и ДСС-ова. Јавна је тајна да је ДСС омражен, а ЛДП омиљен у америчкој амбасади у Београду, али се у депеши не сугерише преференција за једну од ове две радикално супротстављене верзије.) 

То не значи да су извештаји савршено непристрасни и објективни. Симпатије и антипатије су лако уочљиве, мада их дипломате вероватно нису ни свесне. На пример, „Политика” се 2007. године назива листом „десно од центра” када се њен новинар на ручку у Амбасади супротставља независности Косова, али постаје „интелектуални лист” када у јесен 2009. креће са серијом текстова у којим се читаоци упознају са предностима чланства у НАТО. Када главна уредница критикује ослобађање Рамуша Харадинаја или благу осуду Насера Орића у Хашком суду, лист који уређује је „провладин”; када исти лист објављује коментар који се, на задовољство Амбасаде, залаже за признање Косова, наједном постаје „утицајан” иако „обично провладин”. 

Када се Амбасада ангажује на популарисању НАТО пружајући активну подршку пројектима НАТО за боље позиционирање у јавном мњењу, укључујући и стипендије и обуку за новинаре, то је увек само са намером да се подстакне „отворена, поштена и рационална дебата”, али некако на крају испадне да су мишљења у корист НАТО Амбасади увек убедљивија и промишљенија, чак и када су произашла из програма које је сама Амбасада финансирала. Па је тако Вашингтон посебно обавештен како је на скупу једне невладине организације учествовала мајка једне „НАТО жртве” (наводници су амбасадоркини, а по свој прилици се мисли на Жанку Стојановић и скуп у организацији Јелене Милић, односно њеног центра за атлантске студије) и да се тамо „залагала за чланство (Србије) у НАТО како би се разоткрила истина о Милошевићевим злочинима”. 

У успех истог ранга ставља се чињеница да је друга организација позвала лично Джејмија Шеја да се обрати младим учесницима (уз опаску да је портпарол НАТО за време бомбардовања „овде озлоглашен”). 

Амбасада себи приписује део заслуга за ово „деценијско рушење табуа” о НАТО („први пут се јавност суочава са досад незамисливим – да и Србија једног дана постане чланица НАТО”), наводећи како је „пласирала” у „Политику” коментар који се „нежно успротивио најтврђим НАТО митовима”, а затим је „подстакла” једну невладину организацију да се јавно супротстави јединој негативној реакцији на тај коментар. 

Ваља рећи да се из доступних депеша не види нека претерана брига Амбасаде кад је реч о слободи јавног изражавања у Србији. Извештавање о хитним изменама закона о информисању било је исцрпно, али се углавном бавило страхом да на том питању не пукне владајућа „прозападна и проевропска” већина, а питање слободе српских медија је некако остало у другом плану. 

Партнери и фаворити 

Три су централне теме којима се Американци баве у депешама Амбасаде САД у Београду: Косово, Руси и НАТО. Извештаји не остављају простора за сумњу у то шта је права америчка политика у Србији: њен циљ је да Србија прихвати независност Косова, да окрене леђа Русима и да уђе у НАТО. Једино се евентуално поставља питање редоследа потеза. 

За провођење тих циљева Американци се овде пре свега ослањају на Бориса Тадића и Демократску странку. Тадић је главни ослонац њихове политике и једина права гаранција да та политика једног дана може бити успешна, али председник Србије их у исто време непрестано разочарава и фрустрира будући да се не креће ни приближно довољно брзо у правцу који они виде као идеалан за будућу српско-америчку идилу у којој ће Срби схватити да су сами криви за све што их је последњих деценија снашло и у којој ће коначно и поштено преузети одговорност за све што су скривили. 

Демократска странка је њихов партнер избора, али у њој имају фаворите и оне које мање воле. На челу ове друге колоне је, дабоме, министар спољних послова чији их активизам у одбрани Косова нервира и подсећа на Милошевића и Коштуницу. То нерасположење према Јеремићу приметно је и у сталном трагању за психолошком позадином његове политике, у складу са америчким уверењем да су сви који подржавају америчке циљеве рационални и објективни, док су они други, који пружају отпор, емотивни и ирационални. И њихови главни фаворити у Србији су већ усвојили овај начин размишљања, па је најтежа увреда постало када неистомишљенику поручите да је „емотиван”. Најскорији пример је ваљда оцена Борка Стефановића да су критике Срба са Косова на рачун његовог договора о царинама „емотивне и импулсивне”. Није то амерички рецепт, то датира из времена када су колонијалне силе у стране земље одлазиле за добро домородаца, којим се увек и само „помагало” и који су тако, претерано осећајни и ирационални и нимало модерни и цивилизовани, постајали нека врста „терета белог човека”, чувени тхе wхите ман’с бурден. Најлакше ћете ову школу мишљења препознати по томе што се дичи цост-бенефит анализом, вага политику на неким теразијама трошкова и цене коштања политичких потеза, прихода и расхода, а та анализа некако увек на крају покаже да је најскупље и најнеисплативије одупирати се јачима од себе. 

На челу оне друге Американцима симпатичне колоне налазе се Драган Шутановац и Драган Ђилас, први зато што је пријатељ НАТО, а други зато што је популаран лидер чије време тек долази, а дели америчку сумњичавост према Русима и њиховим мотивима. Отправница послова Дженифер Браш са задовољством закључује у депеши од 21. августа 2009. да Ђилас има „негативан однос” према српским везама са Русијом, да има „леден” однос према руском амбасадору у Србији и да о Конузину говори „са гађењем”. Нарочито јој се свиђа што је реч о човеку који се „не плаши да изнесе чврсто уверење” (председнику Тадићу Амбасада стално замера што је неодлучан, инертан, недовољно смео), а допало јој се и то што је сазнала да је Ђилас толико отворено критичан према Русима да је моћни Тадићев шеф кабинета Мики Ракић морао да га дисциплинује када је чуо да је Ђилас на ручку код француског амбасадора, у јуну 2009, изјавио да Руси тридесет година нису градили метро и да их то, по његовом мишљењу, дисквалификује кад је градња београдског метроа у питању. 

Фаворит је, дабоме, и Чедомир Јовановић, једини који разуме нужност независности Косова, уласка у НАТО и суочавања са прошлошћу, што је еуфемизам за признање одговорности за српске злочине. Амбасада са жаљењем увек констатује како он не може да добије гласова колико Тадић, али би свеједно волела да се Тадић више угледа на Јовановића. Драгоцени извори информација су Срђан Богосављевић, Влајко Сениц, Оливер Дулић и његова бивша саветница Лидија Бартуш-Васиљевић, извесни Филип Медић, који саветује Ивана Вејводу, Милан Пајевић, Ненад Чанак, Жарко Кораћ, Вук Драшковић и многи други. 

Време

 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!