fbpx
Насловна / Србија / Хроника / Како је пљачкана државна имовина
Како је пљачкана државна имовина 1

Како је пљачкана државна имовина

У ПРОТЕКЛЕ две деценије држава је оштећена за десетине милијарди евра само на име бесплатног коришћења њене имовине или симболичне накнаде, коју су корисници плаћали. Држави је, такође, кроз сумњиве уговоре и незаконит упис у катастру непокретности отето око 300.000 хектара пољопривредног земљишта.

Ово су процене Мреже за реституцију, која је годинама уназад упозоравала надлежне да се крчми имовина републике. Управо сада, кроз процес враћања непокретности одузетих после Другог светског рата, открива се колико је Мрежа била у праву. Случај „Слоге Каћ“ само је један у низу примера отимачине државне имовине. Срећом, република може да врати изгубљено, односно ништавим прогласи све спорне уговоре и уписе, јер на то по важећим законима у судском поступку има право, па чак и када су некретнине биле у промету.

Постоји изворна државна имовина, коју је Србија поседовала пре Другог светског рата. Том списку, од 1945. године, применом више од 47 прописа, додата је и присилно одузета приватна имовина. Све је потом постало друштвено, свачије и ничије. Али, 1992. године доноси се закон о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине. Тим законом, све оно што је било принудно одузето на основу конфискације, национализације, секвестрације, аграрне реформе… утврђено је као државна својина.
РАЗВОДЊЕНО НА СТОТИНУ МЕСТА У републичкој дирекцији за имовину кажу за „Новости“ да су државне непокретности покривене различитим законима и тиме су и надлежности подељене. За пољопривредно и шумско земљиште надлежно је Министарство пољопривреде. Грађевинским земљиштем, осим на малом проценту где је држава и власник и корисник, газдују локалне самоуправе. – У надлежности Дирекције за имовину је стамбени и пословни простор – каже Срба Панић, помоћник директора Дирекције. – Али и у том сегменту има разлике, јер највећи део тих квадрата је у ингеренцији локалних самоуправа, које газдују, издају их у закуп, остварују приход од кирија, али те некретнине не могу да продају. Отуђење је могуће само уз посебну одлуку Владе Србије, али приход би ишао у републички буџет, па се зато већини општина није исплатило да траже продају. Али Законом о јавној својини из 2011. године локалне самоуправе имају могућност да се на тој државној имовини, коју користе и која је реално пре 1995. године била њихова својина, сада упишу као власници. У сваком случају, када дођемо до сазнања да је било неких злоупотреба једина могућност, коју имамо је да то проследимо републичком јавном правобраниоцу. Иначе, деведесетих година држава је по Закону о становању остала без стамбеног фонда. Откупом станова за смешне износе та државна и друштвена имовина прешла је у приватну својину грађана. Колико је држава само по том основу оштећена, тешко је проценити.

– Да није било тог закона до данас би све било распродато – каже Миле Антић, координатор Мреже за реституцију. – За разграничење државног од друштвеног пољопривредног земљишта били су задужени Министарство пољопривреде, катастар и сами корисници, који су достављали документацију о стицању парцела. Где је тај посао урађен како треба, однос је 90 према десет одсто у корист државне имовине. Јер, друштвено је могло да буде само оно што је друштвено предузеће стекло теретно правним послом, то су парцеле, које су примера ради откупљене од сељака. Међутим, корупцијом и криминалом масовно се дешавало да тај однос буде супротан, односно да се разграничењем дошло до тога да је друштвено 90, а државно само десет одсто. Тако је од државе сакривено више од 300.000 хектара пољопривредног земљишта у разним задругама, комбинатима, друштвеним или сада приватним предузећима.

Према закону, државно пољопривредно земљиште нити је могло, нити сада може да се отуђи. Али друштвено пољопривредно земљиште може да буде у промету. И зато су се и дешавале ове злоупотребе посебно због процеса приватизације. Одговорност Агенције за приватизацију, каже Антић, лежи у томе што се није обазирала на упозорења, већ се „слепо“ држала фалсификованих података из катастра.

– Злоупотребе су се дешавале у комисијама, које су биле задужене за формирање катастра непокретности преузимањем података из земљишних књига – наводи Антић. – Има чак случајева да су приликом јавног излагања корисници уписивани као власници. Прекрижено “корисник” и руком исписано “власник”, иако је реч о јавним исправама и без обзира што свака промена мора да буде документована. Дакле, када је реч о пољопривредном земљишту сваки упис, који је одрађен са мање од 80 одсто државне имовине је споран и то треба проверити. А, када се у судском поступку установи да је реч о државној имовини сви уговори о промету падају у воду.

Од 2007. године, од када се наплаћује закуп пољопривредног земљишта у државној својини до 28. септембра 2012. године, са готово 450.000 хектара остварен је приход од око 19 милијарди динара.

Законом о средствима у својини Републике из 1995. године национализовани пословни и стамбени простор постаје државни без обзира ко га користи. Ове непокретности могле су да буду у промету само уз посебан закључак Владе Србије. Сви корисници су били дужни да Републичкој дирекцији за имовину пријаве квадрате које користе, али је мало оних који су то урадили. Зато у Дирекцији никада нису ни биле евидентиране све некретнине, које држава поседује.

– ВеЋина грађана мисли да је приватизацијом 51 одсто Нафтне индустрије Србије приватизован и велики број непокретности, које је користило ово предузеће, што није тачно – наводи Антић.
– Влада Србије је тек после продаје акција предузећа, дакле након 2009. године, донела више од 25 закључака, од којих су неки имали и по више стотина непокретности. Тако је држава бесплатно државне некретнине пренела у својину НИС, што је по закону. У тим закључцима није било ниједног квадрата пољопривредног земљишта, чиме је такође испоштован закон.

КВАДРАТ ЗА ТРИ ЕВРА

Како се газдовало пословним простором најбољи је пример Кнез Михаилова улица у Београду. Постоје предузећа, која и данас државну имовину у овој улици користе за џабе. Јер, нису имовину пријавили Дирекцији. Примера ради, 2005. године већина закупаца је Пословном простору Старог града плаћала око три евра по квадрату за локал у овој екстра београдској зони. Како каже Антић, према званичном ценовнику, то је била цифра од 10 до 20 евра, а реална тржишна вредност – 100 евра за закуп једног квадратног метра. Само по том основу није тешко израчунати колико су профитирали они који су бесплатно користили простор, или они који су га издавали у подзакуп.

 

Новости

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Годинама ратују за акције ПКБ 10

Годинама ратују за акције ПКБ

ПЕНЗИОНЕРИ Пољопривредне корпорације Београд, који су остали без акција свог предузећа, окупили су се у …

ВЕСИЋЕВИ АУТОБУСИ: Нови удес турског аутобуса, закуцао се у стуб, опет исти квар! 11

ВЕСИЋЕВИ АУТОБУСИ: Нови удес турског аутобуса, закуцао се у стуб, опет исти квар!

На окретници 77, у Чингријиној улици на Звездари, јутрос се догодила нова саобраћајна незгода, када …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *