Како се разара[о] српски етнички простор

4.9
(10)
  • Ако се данашњи српски етнички простор може подударити с оним културним (а он је дефинисан Повељом коју су, сасвим недавно, потписали министри културе Србије и Српске), морали бисмо признати да је он прилично редуциран у односу на нека ближа (а посебно на она далека) времена и сад се протеже „од Хиландара, преко Скопља, Арада, Темишвара, Котора, Дубровника, Пеште, Будима, Сент Андреје“, али га има и тамо „где год живи српски народ и где год постоје српски културни трагови“. Са својим скромним знањима, по тим траговима ја сам се запутио одавно и током последњих година и саопштио неке увиде до којих сам дошао, а за ову прилику понудићу, и то само у облику скице, понешто од онога чиме се западни свет, и српска наука – уз његову потпору, руга(ју) и Србима и српском народу

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

Они веле да су се у шестом / седмом веку Срби искобељали испод северноевропског леда и дошли на Хелм / Илиричко полуострво / Балкан (да се мало загреју), али не објашњавају како се могло догодити да се они одмах „распореде“ од делте Дунава на истоку до делте Поа на западу и од средње Словачке на северу до Пелопонеза (и Крита) на југу. За онај први правац њиховог „ширења“ ми имамо карту за коју није речено ко ју је приредио и где је први пут објављена, али да она „не лаже“, потврде налазимо у неким другим областима знања, као што су, рецимо, археологија, антропологија, лингвогеографија, археогенетика. На неке од тих налаза ја сам се посебно освртао, а о томе како је „крст“ на коме су се нашли на свим његовим „краковима скраћиван“ и Срби испод њих прогоњени и нестајали, могла би се додати тек покоја опсервација. Тако се, рецимо, зна сасвим добро како је тај простор „скраћиван“ са запада и севера, а знатно мање како је то чињено с југа и истока.

Понешто ћемо од тога овде назначити само у основним линијама.

Најпре – Грчка. Међу појединостима које имам на уму посебно је занимљива она да данас у Грчкој, рецимо, нема ниједне српске душе иако имамо толико сведочанстава о тамошњем српском присуству и у грчком ономастикону и у апелативној лексици; осим тога, сачувани су и подаци да пре 1878. у Егејској Македонији „готово да није било Грка“, према турском попису 1904. Срба је било скоро 900.000 (85%), 1920 – пола милиона, 1949 – двеста хиљада, а данас – тек „десет хиљада Грка-Словена“ (https://www.srbija-danas.net/kako-je-izvrseno-etnicko-ciscenje-srba-u-egejskoj-makedoniji/); тако се  види да у Грчкој, после грађанског рата, иза „Маркосових партизана“ није остао ниједан Србин.

Потом – Бугарска. У Бугарској прилике су биле нешто друкчије, а судбина тамошњих Срба утолико боља што нису физички затрти као у Грчкој, али јесу темељито однарођени и избрисани из српског националног корпуса. Енглески путописац записаће почетком XIX века да је „староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада подељено на две области, Србију и Бугарску, скупно се зову Срби и говоре славонским језиком (Slavonian language). Прави Бугари били су татарски народ који је дошао с Волге у V веку и постепено усвојио славонски дијалекат (Slavonian dialect) од својих нових суседа Срба задржавши само неке речи из њиховог бившег језика“. У вези с тим наводима ваља прецизирати да термине Slavonian language и Slavonian dialect треба овде разумети као српски језик и српски дијалекат јер од Немањића (и чак пре њих) до XIX века на тим просторима није било другог народа осим српског и он се простирао по целом Шоплуку преко данашње српско-бугарске границе до иза ушћа Искра у Дунав па одатле правцем према југозападу на Пиринску Македонију. Свему томе може се додати и податак да „стари лингвисти сматрају… да се у Софији и другим градовима Дарданије говорио »шопско-маћедонски дијалекат«, за разлику од Пловдива до Црног мора где је прави »бугарски дијалекат«“; Стефан Немања освојио је Софију од Византије, краљ Милутин подигао тамо „највелелепнију цркву по угледу на цркву Св. Софије у Цариграду“ (и по њој је Софија и добила име); у Видину и Софији српски патријарси постављали су владике (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Софија; 7.5.2019). Главнина те простране српске области, према одредбама Санстефанског мира (1877) и с парафом Берлинског конгреса (1878), припојена је Бугарској, а знатан део онога остатка, после Другога светског рата, комунисти су „преселили“ у Македонију (Доњу Пчињу, кумановски крај до Штипа, Скопску Црну гору, Шару до тетовског краја). (Да су многе од тих зона биле српске, остале су давнашње потврде, а посебно је у томе занимљив и велики проблемски блок означен као „македонизми“ у јужним зетско-ловћенским говорима. Биће, међутим, много извесније да су ту у питању србизми у западномакедонском појасу и да се ту радило о јединственом старом ареалу који је прекинут каснијим ширењем арбанашког језичког клина од југа до Проклетија и Зетске равнице.) Због доминантних српских обележја целог Шоплука о коме овде говоримо, после Берлинског конгреса бугарска престоница пресељена је из Трнова у Софију управо с циљем да се та обележја држе под контролом и да се ефикасније сузбијају. На одлуке „великих сила“ Србија није могла утицати, али изгледа да није ни знала колико велики простор препушта Бугарској. И тако се, рецимо, могло догодити да прођу многе деценије и да  се те чињенице не помену, а у српској дијалектологији остало је записано да граница између источне и западне јужнословенске области пролази од Видина до Ћустендила, али „сродност говора најзападније зоне Бугарске с нашим језиком представља само лингвистичку, а не и национално-политичку чињеницу“. Тако је то „осмотрено са српске стране“, али овде треба одмах додати две посебно занимљиве појединости.

Прва се »ишчитава« из Цвијићеве карте коју доносимо: границе Шоплука налазе се много источније и од Видина и од Софије, при чему нам пасионирани истраживачи српске прошлости саопштавају и такве појединости из тамошње народне духовности као што су славе, побратимства, прослављање Видовдана, »лазарице« и слични српски обичаји – какви су међу Бугарима сасвим непознати.

Друга је појединост, међутим, неразумљива: ако Ивићев став о односима  западних бугарских говора према српскима »представља само лингвистичку, а не и национално-политичку чињеницу«, поставиће се питање одрживости таквога схватања будући да Бугари од санстефанског времена до данас упорно присвајају све српске говоре тзв. призренско-тимочког дијалекта, а српска држава и српска наука на то се не покушавају ни осврнути. На такав однос покушао сам упозорити крајем 1979. године кад је у НИН-у објављено да су „бугарски издавачи покушали да на недавном сајму књига у Београду »прошверцују« два наслова у којима се директно доводе у питање темељи југословенске државности и интегритет земље«. Тих година ја сам, као члан Југословенске комисије за израду Општесловенског лингвистичког атласа (ОЛА), био у прилици да се непосредно упознам са тврдњама бугарских дијалектолога да се »бугарска језичка територија« некад на западу граничила са Франачким царством и на југу стизала до Пелопонеза, а после се мало »сузила« и зауставила на линији Неготин–Сталаћ–Прешево–Гњилане–Качаник–Призрен. На бугарско посезање за српским говорима ја сам тада упозоравао и предводника бугарске делегације Ивана Кочева подсећајући га на рационалнији став тада водећег бугарског дијалектолога Стојка Стојкова, »који бугарскима сматра говоре становништва бугарског по националној опредељености, а српским оне говоре којим говори становништво српске националности«, али је он одговорио да не жели да доживи судбину Ст. Стојкова (који се после операције слепог црева – није пробудио). Не памтим да ли су тада, или коју годину касније, Бугари заоштрили проблем због позиције македонског језика, југословенска комисија томе се успротивила и Бугари су тада иступили из свих великих лингвогеографских пројеката у којима су учествовали (осим ОЛА, ту су још били Европски лингвистички атлас – ALE и Општекарпатски дијалектолошки атлас – ОКДА; после више година, међутим, они су се у те пројекте вратили, али се претензија према српским говорима у Поморављу нису одрекли, као што јесу оних на Косову јер не желе да се мешају у тамошње »савезничке НАТО-америчке послове«.)

Ослањајући се, дакле, на оне две горе поменуте бугарске књиге, ја сам покушао да томе додам и бугарске претензије према српском дијалекатском простору назначене на двема картама привијеним уз књигу Стефана Младенова Историја бугарског језика, која је управо тада била преведена с немачког језика и објављена у издању Бугарске академије наука. Мој текст о тој књизи, с посебним освртима на марифетлуке њеног преводиоца Ивана Дуриданова, НИН није објавио, вероватно зато што черупање Србије, ни пре ни после тога, није »доводило у питање темеље југословенске државности и интегритет земље«; тај текст публикован је знатно касније и у њему сам записао, а то рекао и Кочеву, да су »типично српске језичке особине много ближе Софији него типично бугарске – Крушевцу или Нишу«, а сад се, како рекох, види да оне сежу много даље према истоку, и низ Дунав и иза Софије (в. горе Цвијићеву карту Шоплука), при чему ваља признати да се покоји »бугаризам« може срести и с наше стране границе, па ће бити врло занимљиво утврдити када су они наста(ја)ли, тј. која је њихова старина с обзиром на све појединости које смо досад помињали. (Кад се о томе говори, ваља рећи да је, пре две године, у Белоградчику објављен Турлашки речник Љубомира Веселинова у коме се сасвим лепо показује да се тамо говори српским језиком и да је у њему бугарска једино његова – етикета!) А све ће се то лакше разумети ако се има на уму чињеница да је Бугарска с немачким династима на свом престолу била миљеница и фаворит »великих сила«, а Србија тек полако ступала на европску политичку сцену и своје »признање« на Берлинском конгресу подмирила Шоплуком и била »поучена да је на Балкан стигла у шестом / седмом веку с оне стране Карпата« и да је ту затекла Бугаре, који су век или два пре тога, како рече Мекмајкл, стигли с Волге и овамо, како рекосмо напред, затекли Србе, а Стојан Новаковић већ 1879. својом студијом Српске области X и XII века пре владе Немањине подупро нордијску историјску памет не размишљајући о томе како је таква Србија, »сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена« и наћи се, по Кашаниновој речи, »на нивоу Тоскане, ако не и испред ње«. (Назначена позиција Бугарске омогућила јој је да утемељи још један нонсенс о словенским историјско-језичким приликама на Балкану, онај који се тиче термина старобугарски језик, тј. altbulgarische Sprache. Тај се термин први пут појавио при крају прве половине 19. века, најчешће помињан у време око Берлинског конгреса (https://educalingo.com/de/dic-de/altbulgarisch), много је уобичајенији термин старословенски, а најистинитији би био – старосрпски.)

Овде је прилика да се помену и неке појединости које се о Шоплуку и његовим језичким карактеристикама у последње време шире у неким круговима из којих су српски дијалектолози искључени, а из којих је потекла иницијатива да Унеско „призна“ националност Шоп / Торлак, да „на списак угрожених језика стави и торлачки“ (https://wikipedia.org/sr-ec/Софија; 6.5.2019) и да тако српском језику дотури још један заперак, али је занимљиво да се међу онима који све то „гурају“ налази само један озбиљан познавалац лингвистичких особености те области, а да они други, сасвим је вероватно, не знају ни шта је Шоплук ни где се налази. И то нас доводи до апсурда који је утемељио шеф једне француске „српско-хрватско-босанско/бошњачке катедре“ наводећи да „они прате политичка догађања“ и да ће у своје наставне програме уврстити и „црногорски језик“ чим он буде уведен у црногорски уставни закон. Са том изјавом, међутим, он није ускладио ону – формулисану истих дана, али вероватно за другу публику – да у Кини има 240 дијалеката од којих би макар 100, по критеријима међусобне разумљивости, могли имати статус језика, али да Кинези знају само за један кинески језик – и то онај мандарински. Мудре и разложне странице о тој новој српској лингвистичкој памети сасвим недавно потписао је П. Радић истичући онај српски сој који се много боље сналази у трговачким марифетлуцима него у интерпретацији лингвистичких чињеница.

Понешто о Румунији. С Румунијом Срби су, изгледа, увек имали најмање суседских неспоразума (за српска страдања у Барагану негде је речено да нису заслужни Румуни него  комунисти); то је била „једина суседна фашистичка земља чије трупе нису умарширале у Југославију априла 1941. Она је остала по страни и приликом поделе југословенских земаља. Међутим, непосредно после окупације, генералска влада Антонескуа нагло потеже питање српских крајева у којима живе Румуни и Власи измешани са српским становништвом“, а таква се настојања почињу назначавати у оним правцима који се битније не разликују од оних које смо представили када смо говорили о приликама у Бугарској. Румунија, наиме, све енергичније тражи „влашке просторе“ у источној Србији и у вези с тим могу се поменути два проблемска комплекса, од којих се први тиче чињенице да је Румунска православна прква тамо већ почела да оснива „своје парохије“ и тако повредила канонску територију СПЦ, а онај други по многим својим импликацијама у најмању је руку необичан: румунска држава наложила је својим научним институцијама да прате све „румунске језичке трагове“ на Балкану и оне зоне у којима се покаже да су они изразитији она ће означити као делове своје језичке територије. На шта се све то може свести, засад је тешко предвиђати, али неке појединости у румунском лексичком репертоару такву ће комбинаторику тешко моћи подржати. Једна је од таквих зона и она коју одређујем као „средњоморачку“ (Кучи, Пипери, Братоножићи) у којој је сачувано више топонимијских и мноштво антропонимијских паралела с румунским језиком – с њиховим јасним одблесцима и у суседном арбанашком појасу. Такве ће појединости, наиме, пре сведочити о томе да је романизација ту област можда тек само дотакла или да је уопште није било и то може једино значити да су све те особености Румуни преузели од Срба и зато све ономастичке чињенице које сведоче о српско-румунским паралелама треба додати на списак оних много хиљада речи за које Румуни никад нису спорили да су „словенске“, тј. у највећој мери – српске.

Румуни су, иначе, уз све оно што су досад „освојили“, сад као „своје“ означили само Банат и тимочки појас (Valea Timocului), при чему су се у овом другом случају озбиљно „умешали и у бугарски атар“, али о томе како су раније ширили своју територију, мноштво незаобилазних потврда налазимо у двема књигама (приредио их је Зоран Милошевић) посвећеним осветљавању проблема о коме овде говоримо, при чему су, као румунски династи, Хоенцолерни с Румунијом чинили оно исто што и Кобурзи с Бугарском.

*

У поређењу с оним што се са Србима догађало на западу и северу, оно што је обележило њихову судбину на југу и на истоку могло би се оценити као назнака онога што им се припрема као будућност. А о томе се међу мојим папирима нашао и следећи запис: „Један од кључних докумената Новога светског поретка Агенда 21 Уједињених нација поставила је као свој циљ: до 2020. године успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијом и – популацијом. Контрола популације у контексту Агенде 21 за Србију подразумева насилну промену демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; у том смислу вреди поменути експлицитну изјаву Клауса Кинкела из 1998 (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2.000. године), „трајно искључена из европског развоја“. А пут којим ће се до тога стићи у Србији се обично представља као регионализација и она предвиђа да се Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион, Босни и Турској – Рашка област (то је онај коридор који су „велике силе“ на Берлинском конгресу оставиле између Србије и Црне – да се њиме Аустрија пробије до Солуна и, узгред, као гаранцију да се те две српске земље неће ујединити, а после га други означили као „зелену трансверзалу“, тј. трасу за надирање ислама у Европу), Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника), Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони (https://ovderadiosrbija.com/ 21. фебр. 2014). И занимљиво је, при том, нагласити да ће за оним Шоплуком који је већ искључен из српског националног корпуса отићи и онај његов најсамосвеснији део који је у Србији још преостао. И који се препознаје по двама несвакидашњим обележјима: то је српска област која је „најгушће насељена“ часописима за културу, науку и друштвена питања (Врањски гласникЛесковачки зборникПиротски зборник, зајечарски Развитак, нишка ГрадинаНишки зборникЗборник Народног музеја Ниш, Пешчаник Историјског архива Ниш, алексиначки Караџић, сврљишко БдењеВласотиначки зборникБелопаланачки зборник, књажевачки Тимочки зборник, зајечарски Торлак), али и по томе што за тај простор имамо више дијалекатских речника него за све друге просторе од Поморавља до Истре – заједно (и више него за иједан такав регион на простору словенског језичког света).

А оно што од Србије остане, тј. Шумадија и, евентуално, делови западног Поморавља, планирано је за пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република – који ће сви бити уписани у матичне књиге као да су у Србији рођени иако пре тога нису ни знали где је Србија. С друге стране, фаворизује се масован одлив младих образованих људи из Србије (па се ових дана, рецимо, саопштавају неки подаци о томе шта нам се све догађа: у иностранство нам одлазе медицинске сестре, возачи аутобуса; 50 српских лекара запослило се само у Дрездену и околини; скоро 90% српскога уџбеничког тржишта преузели су немачки пљачкаши и њихове хрватске и словеначке филијале; 50 српског извоза преузеле су стране фирме; по Србији инвестирају и граде само странци… Дакле, све оно што је записано у оној агенди коју смо горе поменули

И тиме ће се остварити обећање Благоја Нешковића америчком „официру за везу“ при Врховном штабу да ће они, комунисти, кад пострељају све Србе, по Србији населити Кинезе (он тада није могао знати да ће им, у наше дане, Сорош додати Арапе, а Европска Унија, ето, и Цигане. А у свему томе наћи ће се и место за изјаву Коче Поповића да се „они једино тако могу борити против примитивних Срба“.

Све нам то пружа основу да кажемо да су се Срби дефинитивно нашли пред оживотворењем онога пројекта чију је прву фазу представљало формирање арбанашке нације последњих година XIX века и енглески прогон Срба из Скадра после Првога балканског рата, то се продужило каснијом инсталацијом комунизма, најпре у Русији, а двадесетак година касније и у Србији. Треба, при том, рећи да је формални носилац тога пројекта био амерички демократски председник Вудроу Вилсон који је, из неке канадске луке, у Русију послао Леибу Бронштајна (познатији је као Лав Троцки) са 275 присталица и налогом Лењину да, кад сруше Русију, у прву комунистичку владу уведе 90% Јевреја јер ће Руси после тога „хиљаду година писати да су им Јевреји уништили државу и побили становништво“, а неће се сетити да је за то заслужна америчка влада. Неки каснији извори притврдиће да је све то Вилсон радио по налогу неке моћне силе из Лондона, или би се макар могло рећи да је то чинио у координацији са њом, али ће бити неспорно да су у „игру“ биле укључене и Француска и Немачка јер је руски економски успон претио да преузме примат над свим „великим западним економијама“, а то је требало свим средствима онемогућити. Отуда постаје јасно да је Први светски рат и планиран с циљем да се сруши православна Русија (као што је Други планиран да се васпостави јеврејска држава), а у свим тим догађајима Срби су се нашли као узгредна жртва јер [је] пред одсудни удар на Русију треба[ло] неутралисати и православну Србију (на челу осталих балканских православних држава налазиле су се немачке династије) и то је учињено устоличењем комунизма, опет уз вишеструко важну улогу Енглеске: Брозове трупе склониле су се у НДХ и тамо је њима командовао Черчил (његов син Рандолф био је изасланик код Броза) и с аеродрома код Бос. Петровца шеткао га, између осталог, на шестосатну аудијенцију код Папе, а после га преселио на Вис, да се тамо сунча чекајући да руске трупе прегазе Србију и да од њих потом комунисти преузму улогу окупатора – како је то Броз лично формулисао, а Арсо Јовановић као циљ најавио у оној својој знаменитој „строго пов. наредби бр. 39 од 27. децембра 1941“.

Комунизам су Србима донеле, како видимо, „западне демократије“, при чему је Ватикан, преко хрватске бискупске хијерархије, усмеравао и подстицао сатирање Срба и православља и то у НДХ чинио темељито проређујући западне Србе удруженим снагама усташа и комуниста, а после су се тој коалицији прикључили и други „народи и народности“ и врло успешно одиграли улогу окупатора Србије па је Ранковић могао да се похвали да је за неколико година „после ослобођења“ у Србији побијено 586.000 „народних непријатеља“ (при чему се не зна да ли у тај број улазе жртве усташке ослободилачке бригаде Марка Месића од Чачка до Београда у јесен 1944. и убиства 55.000 српске деце средином маја и почетком августа 1945. код Фоче – чијим су се бацањем у јаме прославиле Шеснаеста ослободилачка СС Ханџар дивизија и Десета херцеговачка). Од свега тога, међутим, много је значајнија чињеница да се комунизам у Русији извргао у жестоку „опасност“ пред којом су се „западне демократије“ нашле и одмах после Другога светског рата у Америци је почео „прогон комуниста“, та је појава тамо остала забележена као „макартизам“, а извођена је по истим обрасцима по којима су комунисти у Совјетском Савезу и другде прогонили своје непријатеље и за шта је била довољна само сумња „за нелојалност, субверзивност и издају“. Тиме се комунизам „вратио својим творцима“, али они у њему нису „препознали своје дело“ и сва светска догађања последњих деценија обележена су настојањем да се „баук комунизма“ задржи тамо где је испоручен и да му се онемогући да се као бумеранг врати својим утемељитељима  (24. авг. 1954. амерички председник Двајт Ајзенхауер потписао је акт којим се америчка Комунистичка партија ставља ван закона). О настојањима да се злочини осуде „на комунистичкој страни“, а да се таква сопствена „достигнућа“ или забораве или заодену у демократску одору, више података доноси Метан: „Стаљинов прогон људи у пустиње централне Азије био је ужасан злочин, наравно. Али зар прогон двадесет осам милиона Африканаца, који су извели Шпанци, Португалци, Французи и Енглези, личи на угодна крстарења у организацији великодушних тур-оператора“; „судбина руских кметова није била нимало завидна“ (до укидања крепосног права 1861), „но да ли је судбина америчких црних робова, којих је на десетине милиона депортовано до 1865, била боља“; исти аутор помиње и белгијске злочине у Конгу и америчке над Индијанцима, али не наводи податак да је у оба случаја побијено по десет милиона људи и да је за оно прво, како саопштава Чомски, одговоран краљ Леополд „као највећи убица у историји света“, а оно друго Токвил означио као „крчење шума и Индијанаца“. Таква двострука мерила имају још један аспект на који вреди указати: Стаљина су инсталирали и на злочине упутили управо они који су се злочинима једино потврђивали и сада треба тражити меру у односима између онога што су Американци (и њихови „демократски савезници“) сатрли у више од две стотине малих и великих ратова које су потпирили само у двадесетом веку и онога што за исто време иде на комунистички рабош. Ја не могу знати како би та статистика изгледала, али сам склон да верујем да демократски зликовци нису нимало заостајали за комунистичкима. А нису ни могли јер су наста(ја)ли на истом месту и напајали се на истом извору.

У вези са свим тим догађањима као врло занимљив показује се још један детаљ: иако се очекивало да ће у Русији бити дигнут устанак против онога што су тамо чинили Јевреји предвођени Троцким и Лењином, а после њих Стаљином, испоставило се да се „такав устанак против јеврејског ропства догодио не у Русији него у Немачкој“ и познато је да су и Американци и Енглези одмах послали своје синове да би отели Јевреје из руку Немаца којима су „попуцала трпила“. После су Немци оптужени за „холокауст над Јеврејима“, Јевреји веле да их је побијено шест милиона, у Јад-Вашему на списку их се нашло три (или четири) милиона, али још нема списка на коме би се нашло оних шездесет милиона Руса и три и по милиона Срба за чија су убиства заслужне, пре свих, Енглеска и Америка као највеће злочиначке државе  нашега времена.

*

Назначио сам овде опште околности у којима се Срби налазе у садашњем тренутку: њих су напустиле и световне и духовне власти и запутиле се оним стазама које су Срби у својој историји увек избегавали, при чему они први „хоће у Европу“, а они други „у[з] Ватикан“. Иако ни једни ни други не знају ни куд су кренули ни шта их тамо очекује.

Да знају, окренули би се себи и не би дозволили да им се, рецимо, једна Винча, уместо у престоницу светске културе и цивилизације, претвори у највеће ђубриште на Балкану. Народ који то не може схватити треба макар упозорити на то да се запутио према – тминама историје. Заједно са свим својим етничким (и културним) просторима.

Балканска геополитика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Срби власници 60 одсто имовине на Косову, Албанци присвојили на хиљаде хектара и кућа

5 (7) Питање српске имовине које је покренуто на преговорима у Бриселу можда ће бити …

Срби као кинески заморчићи?! Кинеска вакцина против корона вируса се тестира у Србији

4.2 (5) Кинеска национална биотехнолошка група (ЦНБГ) и „Синовак биотехнолохија лтд“ саопштили су данас да …

Један коментар

  1. Крајње је време да се школски програм очисти од Србофобије те да се у школама почне предавати права историја како света тако и Срба. Наше издајнике, политичаре, историчаре, лекаре итд, треба осудити и доживотно казнити робијашким радом у рудницима, да сви виде да се издаја народа не исплати већ сурово кажњава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend