Скупштина Србије ратификовала је Споразум о сарадњи са НАТО, који предвиђа слободу кретања и имунитет свим припадницима ове организације. Ова одлука узбуркала је страсти у целој земљи, отворила старе ране и подсетила грађане на оних 78 дана када су се будили уз сирене и звуке НАТО авиона. И док власт неуморно понавља да овај споразум не значи ништа и да Србија остаје војно неутрална, у ваздуху лебди питање: Докле је Србија спремна да иде како би се додворила својим “западним пријатељима” (то је дефиниција Александра Вучића, остатак Србије не гледа баш толико благонаклоно на убице своје деце)? Да ли ће наш премијер знати да се заустави? Или ће, баш као и његов црногорски колега Мило Ђукановић, потрчати Алијанси право у загрљај?
Наиме, у исто време када је Србија одлучила да треба да сарађује са НАТО Алијансом, Црна Гора је већ започела преговоре о приступању овој организацији. Али, није тај “успех” дошао преко ноћи. Прошли су “ђетићи” дугачак пут. Најпре су уследили ситни споразуми о сарадњи, па је кренуло лобирање и жестока кампања, а онда је стигла и дуго очекивана позивница за чланство.
С обзиром на то да помало каска за Милом, изгледа да је сада Вучић одлучио да пожури. Србија је озбиљно загазила ка НАТО заједници, а овај споразум тек је први корак. Само, питање је да ли ће српски премијер бити ревносан у спровођењу захтева Запада, као и црногорски. Мада, зашто и не би? Заправо су њих двојица прешли сличан политички пут. Мило је зарад власти окренуло леђа Момиру Булатовићу, Вучић се одрекао Шешеља. И док је Ђукановић прошао развојни пут од великог Србина, до највећег Црногорца данашњице, Алек је своју титулу “великог Србина” заменио титулом “нај Европејац”. И док је први апсолутни владар Црне Горе, други је велики вођа народа српског.
Да ли ће сада Вучић следити Мила, и на његовом НАТО путу? Да ли ће заборавити на чињеницу да је ова организација сејала смрт по Србији, и да, нажалост, то и даље чини, захваљујући осиромашеном уранијуму, којим нас је несебично засипала током бомбардовања? И шта је следећи потез, можда обрачун са руском браћом? Јер, ако пратимо црногорски сценарио, управо то следи. Познато је да је Мило Русима најпре продао пола Црне Горе, а онда им је, када је Запад то затражио, увео санкције и почео да их протерује.
Ко ће нам бити браћа – руски или НАТО војници?
Србија је, досад, руку на срце, успешно одолевала притисцима, истичући како ће остати лојална Москви. Али, шта када се НАТО војници разбашкаре по Србији? Шта када амерички тенкови заору друмове у нашој земљи, због “руске агресије која прети целом свету”? Да ли ћемо и тада стајати уз браћу, или ћемо ићи раме уз раме са НАТО снагама… Са све оним силним оружјем које планирамо да купимо од Руса?
И, да, Мило је зарад чланства у НАТО, и жеље да Црна Гора постане равноправна чланица Европске уније, признао Косово.
Да ли је Вучић спреман тако далеко да иде?
