fbpx
Насловна / Србија / Историја / КАРЛХАЈНЦ ДЕШНЕР: Злочини усташа су злочини Римске цркве!

КАРЛХАЈНЦ ДЕШНЕР: Злочини усташа су злочини Римске цркве!

5
(6)

Карлхајнц Дешнер (1924-2014) је, несумњиво, најистакнутији критичар и историчар западног хришћанства и Римокатоличке цркве, не само у Њемачкој, него у цијелом свијету. Његово поријекло и животопис нијесу нимало безначајни за ствар којом се бавио. Постоји велика вјероватноћа да Дешнер потиче од Француза емиграната који су своју земљу морали да напусте крајем 18. вијека због противљења великој револуцији. Презиме Дешнер није њемачко и може врло лако бити истовјетно са Де Шеније
ПИШЕ: Милан Петровић

Одрастао је у католичкој породици у Бамбергу (мајка протестанткиња је прешла у католицизам). Завршио студије књижевности, филозофије и историје. Докторирао на теми: „Лирика Николауса Ленауа“. Иако приповједач, есејиста и књижевни критичар, изнад свега је писац дјела из историје цркве. Од близу 50 књига које је објавио, највећи број наслова посветио је криминалној историји западног хришћанства.

Дешнер је стекао углед и признатост и ван земаља њемачког говорног подручја, превођен је на француски, енглески, норвешки, холандски језик. За иностраног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2. новембра 2006. године. Али је, зато, особито у својој отаџбини, био и остао оспораван, нападан, па и прогањан. Након што је 1969. године у Нирнбергу одржао предавање под насловом „О нужности да се изађе из цркве“, морао је да одговара пред судом. Искључен је из Светих тајни 5. септембра 1951. године

Његова критика погађа, прије свега, Римокатоличку цркву. Он је и сам у уводнику књиге „Политика римских папа у 20. вијеку“ написао да не жели да пише „историју папства, како се то до сада радило, нити да сачини психограм папских личности, него да установи тачну дијагнозу једне установе на основу њене историје за потоњих стотину година“.

Прва Дешнерова монографска обрада хришћанства заправо је најопсежнија и антиципирајућа за све остале критике. Наслов књиге од 703 странице гласи: „Опет је запјевао пијетао!“, а поднаслов: „Једна критичка историја цркве од еванђелиста до фашиста“. Појавила се 1962. године. Њен наслов би такође могао да гласи: Римска црква против Исуса! Јер њезин је наслов узет из јеванђеља и односи се на Исусово пророчанство да ће га се апостол Петар три пута одрећи прије него што пијетао запјева (Мт, 26, 34). Ова критичка историја хрипшћанства представља према томе болни опис двије хиљаде година дугог одрицања и, штавише, издаје коју је та црква починила према оном што би требало да јој буде најсветије: над законом свог учитеља.

Бављење, до у најситније појединости, прожимањем папске цркве, савременог империјализма и политике геноцида, заузима и квалитативно и квантитативно средиште Дершерове историографије, образује њену круну. То питање Дешнер је отворио већ у „Критичкој историји хришћанства“, у њезину 67. и 68. поглављу, која карактеристично носе наслов: „Хришћанске цркве и фашизам“ и „Ватикан и Други свјетски рат“.

Године 1965. појавила се Дешнерова књига „Са Богом и фашистима“, у којој ће предмет истраживања бити савез Ватикана са Мусолинијем, Франком, Хитлером и Павелићем.

А након неколико зборника и брошура, појавиће се 1982. и 1983. године два свеска капиталне књиге „Политика римских папа у 20. вијеку“, која обухвата раздобље од 1878. до 1978. године. Обрачунавши се том књигом, јединственом у свјетској историографији, са савременом политиком римског католицизма као перфидним злочином против међународног права, окренуо се Дешнер, напокон, истраживању конкретних злочина, у првом реду намјерних убистава, злочина par excellence .

Значајaн простор посветио је злочинима над Србима, најприје кроз папско подстрекивање Њемачке и Аусто-Угарске у нападу на Србију 1914. године. Папа Пије X, који је све Србе називао варварима („Sono tutti quanti barbari“), поучавао је бечког амбасадoра при Папској столици, у јесен 1913 године: „Аустро-Угарска би најбоље учинила када би Србе казнила за све њихове преступе.“ Дешнер доказује да је папа унапријед знао за Сарајевски атентат, у коме ће према рату против православља уздржани Фрања Фердинанд пасти жртвом.

Папа Пије XI, који је иначе обожавао Мусолинија и чију је диктатуру заправо омогућио у замјену за Латеранске уговоре, којима је поново оживљена папска држава, натјерао је њемачке католичке прелате да у одсудном тренутку подрже Хитлера да дође на власт. Непосредни циљ тога бијаше добијање конкордата са Њемачком, и даљи – очекивање да ће се Хитлер обрачунати са Русијом. Главни инструмент те политике ипак је била њемачка католичка странка Центрум, чије је вођство почетком тридесетих година непримијетно прешло у руке папиних људи.

Услови су, дакле, били потпуно зрели да се фашистичка црква и нацистички антихрист споразумију на обострано задовољство. Тај је договор, по свему судећи, и постигнут 4. јануаpа 1933. године, у кући келнског банкара и члана Нацистичке странке, барона Шредера. Тамо су се састали Хитлер и Папен, папин тајни коморник. Увелико је извјесно да је Папен тада обећао Хитлеру папину подршку, док је Хитлер пристао да заузврат уништи комунистичку и социјалдемократску партију, те закључи са папом свењемачки конкордат. Коначно, последица је била то што су католички посланици, сви осим једног, у њемачком Рајстагу, гласали за промјену устава која је Хитлеру омогућила да узме у руке цјелокупну државну власт.

Дешмер открива и мало познати геноцид Пољака над православним Бјелорусима и Украјинцима, као и злодјела мађарских фашиста над православним Румунима након присаједињења Трансилваније 1940. године.

Коначно – Хрватска, тачније Независна Држава Хрватска, и геноцид над православним Србима, колективна мора Југославије, magnum crimen, kоји је Дешнер назвао најгнуснијим поглављем историје Римске цркве, злочином чија „мјера готово превазилази најгоре масакре хришћанског средњег вијека“.

Испитавши до у најситније детаље злочине над православним Србима у хрватском „Елдораду убица“, којима ријечи Бог, вјера, папа и црква никада нијесу силазиле са уста, Депшнер закључује: „Дјела усташа су била дјела цркве!“ (Mitt Gott und den faschisten). И додаје: „Хтјело се, заправо, такорећи поновно успостављање старог, папског вазалног хрватског краљевства, истребљење свих вјерских туђих елемената и поседовање једног чистог народа.“ Као врхунског свједока Дешнер наводи никог другог до „најкрволочнијег злочинца свих сателистих држава“, Анту Павелића, који признаје: „Заједничка идеологија коју исповиједамо била је запечаћена у Риму!“ Уосталом, Павелић је након рата скриван у римокатоличким самостанима у Италији, као „патер Гомез“ и „патер Бенарез“, скупа са златом опљачканим у Јасеновцу.

На ову политику Ватикана се надовезује и учешће католичког свештенства у физичком и културном геноциду, покатоличавањем, над православним српским народом у Хрвасткој. У тим недјелима су предњачили фрањевци. Многи од католичких редовника и свештеника, на челу са надбискупом Степинцем, после рата су кривично одговарали. Правно гледано, Ватикан сноси одговорност и за њихове поступке, јер је Римокатоличка црква строго хијерархијска међународна организација у којој је сва власт положена у руке римског бискупа, папе, уједно и поглавара Ватиканске државе.

Надаље, Дешнер је дао суштинске оцјене папске политике, уз подробну аргументацију, од окретања улијево папе Ивана XXIII, до заокрета папе Војтиле на претварање цркве у један амерички спољно-политички инструмент који је имао веома значајну улогу у растурању Совјетског Савеза и других држава иза „гвоздене завјесе“. Врло значајан је осврт на преговоре југословенске владе и Ватикана, важне посјете Риму предсједника владе Шпиљка 1968. и маршала Тита 1971 године. Дешнер вели да је тиме почело и „Хрватско прољеће“, један нови талас сепаратизма у коме је католичко свештенство узело на себе нове улоге.

Ову расправу закључили бисмо питањем: Да ли је Дешнер коначно испразнио мјесто које је заузимао хришћански Бог и припремио га за нека друга божанства?

Одговор може бити само услован: Јесте, али само на Западу и утолико уколико се под хришћанским Богом схвати представа коју је о њему изградило, прије свега, римско хришћанство. Тај Бог, наиме, не може бити Бог јеванђеља као бог живота, већ само неко западно божанство смрти.

У Источној Европи и Предњој Азији, словенско-византијском кругу, религиозна питања се другачије постављају и траже другачије историјске одлуке. Ту свјетско-историјски значај прије може имати једна „Криминална историја ислама“ (коју је Дешнер започео, на жалост није стигао да заврши).

(из поговора књиге „Политика римских папа у 20. вијеку)

ИЗВОР: http://www.sedmica.me/trgrger/

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Сведочанство о страдању шумадијских породица под комунистима 1944-1945 (видео)

5 (4) Мало је овако упечатљивих, снажних и истинитих, а сачуваних прича о страдању шумадијских …

Ћирилица и ми

5 (1) Постоје бројне ствари из прошлости и садашњости нашег српског народа о којима, усуђујем …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *