Кевин Смит: Поведе ли Вучић Србију путем суноврата, вјерујем да ће велики српски народ устати

Срби се с правом поносе својом историјом. Надајмо се само да овом приликом не закасне

(OneWorld, 10. 9. 2020)

Провео сам дуго времена у Србији протеклих година. Драга ми је та земља и њен народ.

Доста сам проучавао српску историју, нарочито Балканске ратове почетком прошлог вијека и Први свјетски рат.

Сјећам се књиге британског војног службеника који је проводио вријеме са Србима.

Веома их је цијенио, али је дао и двије не толико позитивне напомене о њиховом карактеру. Једна је да су Срби љубазни и великодушни, да ће вам обећати шта год кажете (обично уз чашу шљивовице), али да обећања не испуњавају увијек.

Друга је да увијек касне и да вријеме за њих не представља никакав чинилац.

У потпуности бих потврдио и једно и друго.

Моје посјете Србији

Први пут сам отишао 1987, док је још постојала Југославија. Сјећам се отрцаних робних кућа и прастарих тролејбуса. И данас се насмијем сјетивши се призора кад чиновници на шалтерима на жељезничкој станици спуштају ролетне ради паузе за ручак не обазирући се на дуг ред људи који чекају да купе карту.

Увијек се сјетим шта су ми причали о млијеку из Словеније, које се наводно сматрало најбољим у Југославији – да су препредени Словенци куповали млијеко из Србије, препакивали га у словеначку амбалажу и продавали у Србији.

Пуно се причало и о улози Хрватске у Другом свјетском рату.

Био сам у посјети и док су бјеснили ратови у Хрватској и Босни, изненађен да се људи понашају као да се ништа не дешава.

Година 1995. је била чудна. Био сам на одмору на препуној плажи у Црној Гори, док је на мање од сто километара одатле НАТО бомбардовао Србе у Босни.

Нисам поново одлазио у посјету до неколико година послије напада НАТО-а. Београд је изгледао модерније и живље, град се обнављао.

Сјећам се разних политичара – Вука Драшковића, Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића. Надао сам се да ће Србија послије Милошевића досегнути стабилност с вођом који ће заштитити њену независност од даљег уплитања Запада.

Али изгледа да су корупција и непотизам постојана ставка српске политичке позорнице до дан данас.

Мимо тога, нисам нарочито пратио дешавања, осим можда приликом лова на Радована Караџића и генерала Младића.

Садашњица

Тек од скора сам поново почео повремено пратити политичка дешавања у вези са Србијом. Званична медијска прича је да се Србија креће по тананој линији између Русије и Запада.

Али скандали с Крушиком и редовним присуством арапских трговаца оружјем у Београду почели су ме увјеравати да је предсједник Вучић само још један у низу корумпираних политичара који ће издати земљу по налогу Запада и увући Србију у НАТО.

Србији јесте потребан напредак, али избор који јој нуди Запад је да буде или његов сателит или парија.

Знајући да српски народ неће прихватити ово прво, Вучић можда ради полако, корак по корак. Или можда само реагује на догађаје и доноси одлуке у ходу.

Никад га, међутим, нисам сматрао идиотом.

Но, прошле недеље сједим у невјерици гледајући Вучићев састанак с Трампом. Трамп за својим огромним столом, Вучић до њега као дијете у школској клупи. Мислим да је тај призор језгровито приказао Трампов став према остатку свијета и Вучићев статус у њему.

Како год, нагодили су се о економској сарадњи Косова и Србије, да Израел призна Косово и да Србија пресели своју амбасаду у Израелу у Јерусалим.

То ми је било невјероватно из два разлога.

Прво, Србија је историјски увијек подржавала Палестинце.

Друго, како су ми рекли мјењачи девиза у Београду, кад се договараш, обично добијеш нешто заузврат. Бар засад не видим шта је то што Србија добија заузврат.

Три учесника састанка су нешто добила – САД прилику за сликање поводом једног од ријетких „дипломатских“ достигнућа, а Израел и Косово признање за режиме својих „држава“ насталих протјеривањем великих дијелова свог становништва.

А Србија изгледа не добија ништа.

Најневјероватнији ми је био овај накнадни снимак. Док Трамп објављује да ће Србија начинити огроман симболички корак пребацујући амбасаду у Јерусалим, Вучић дјелује збуњено. Изгледа не знајући на шта је пристао, погледом пролази кроз документ, гледајући на десну страну, вјероватно према помоћницима који су с њим провјеравали документ.

Потом подиже руку. У том тренутку помислио сам да ће се у очајању ухватити за главу, али је покрет завршио намјештањем косе.

Обратите пажњу да иза њега стоји Мајк Пенс, погледа упереног у Вучића. Питам се је ли то урадио знајући нешто, док је Вучић прелиставао документ.

Вучић се није оглашавао о том да ли је знао шта потписује. У сваком случају, то није оставило добар утисак о њему.

Као историчар, тражим аналогије. Иако се не може поредити у потпуности, постоје одређене сличности с једним догађајем из прошлости.

Вратимо се у предвечерје нацистичког преузимања Чехословачке. Хитлер је позвао предсједника Чехословачке у Берлин и тек послије неколико сати му саопштио да њемачке јединице врше инвазију на Чехословачку. Чувши то, предсједник Чехословачке добио је срчани удар.

На Србију нико не врши инвазију, а Вучић је знатно млађи и бољег здравља, али није изгледао добро кад су му рекли да пресељава своју амбасаду.

Сигуран сам да ћемо још слушати о овој издаји, усљед које би српска политичка позорница поново могла постати поприште сплетки.

Али ће ми Србија и њен народ и даље бити драги. Поведе ли Вучић Србију путем суноврата и губљења своје независности, вјерујем да ће велики српски народ устати, као што је то увијек чинио.

Срби се с правом поносе својом историјом.

Надајмо се само да овом приликом не закасне.

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари