Kо су чувари тајни у Србији

Међу грађанима Србије је, услед олаког пласирања манипулаторских тема, све израженија умишљеност да су прислушкивани, да им нису безбедни лични подаци и да их неко прати.

Изостанак реформе безбедносних служби, обесмишљавање државних и независних органа, недореченост и неусаглашеност прописа, злоупотребе службених дужности, прекорачења овлашћења, као и међусобне оптужбе власти и опозиције, подгревају сумње.

Јер, ако се прислушкују највиши државни и страначки функционери, новинари, истраживачи… зашто не би били прислушкивани и праћени људи етикетирани као „непријатељи“, „издајници“ и „страни плаћеници“. Бојазан је присутна и због чињенице да су надлежности обавештајних и контаобавештајних служби велике, док су им овлашћења дискутабилна.

При том, изостаје адекватна унутрашња и парламентарна контрола њиховог деловања, на шта указује и податак Института за европске послове да Безбедносно-информативна агенције (БИА) примењује посебне мере и без одобрења надлежног суда. Недостатак цивилне контроле безбедносних структура подстиче и спекулацију о постојању паралелних служби, што би значило да неформални кругови имају моћ да нас, неовлашћено, опсервирају али и озбиљно уздрмају уставни поредак.

Актуелна афера „Прислушкивање“ заокупља српску јавност, колико због информације да се председнику Вучићу тајно надзире и снима комуникација, толико и због његовог обраћања јавности и презентовања „доказног“ документа БИА за који је одређен највиши степен тајности – „ДРЖАВНА ТАЈНА“. Док је стручна јавност мишљења да је поступак председника непримерен, компромитујући за безбедносну службу и у супротности са законским и подзаконским одредбама, којима се уређује, поред осталог, заштита тајних података, за поједине државне функционере обраћање и непоштовање закона није спорно.

Напротив, било је „у интересу јавности“. Тужилаштво не реагује.

У зависности од процене могуће штете по државне интересе, сваки битан податак може да буде „државна“, „строго поверљива“ или „поверљива“ тајна док овлашћено лице тајност не опозове, уколико је то у јавном интересу. У конкретном случају, председник је могао да донесе одлуку о опозиву али, по свој прилици, то није благовремено учинио.

Да јесте, о својој одлуци би, нема сумње, обавестио јавност пре него је започео презентовање извештаја БИА. Штетни ефекти селективне примене закона и процедура и злоупотребе доступних информација огледају се у угрожавању угледа, како председника државе, тако и државних институција.

Незахвално је лицитирати проценом где се Србија, у погледу заштите тајних података, налази. Међутим, са извесношћу се може констатовати да је стање у тој области неодговарајуће, чак – забрињавајуће јер, свакодневно, спознајемо „процуриле“ и/или јавно презентоване информације од интереса за националну и јавну безбедност, одбрану, унутрашње и спољне послове. Зна се којим и коликим средствима и опремом располажу полиција и Војска Србије, открива се у каквом су стању материјални и људски ресурси, саопштавају се детаљи истрага које су у току, оптужница које још нису објављене или суђења иза затворених врата и др. Неретко, преко медија, органи јавне власти олако пласирају и личне податке појединих личности (нпр. о породичним односима, здравственом стању, електронској комуникацији и др.), иако нису у интересу јавног поретка већ дневне политике, чиме се нарушава једно од фундаменталних људских права, а некада доводи у питање и безбедност једног или више лица.

Насупрот томе, све чешће се ускраћују информације од јавног значаја. Док тужилаштва, судови, регулаторна тела и независни државни органи не раде одговорно свој посао, новинари и истраживачи тешко долазе до података означених, нарочито, вишим степеном тајности. Ради спречавања „штете“ по националне интересе, отежан је приступ документацији о капиталним јавним набавкама, уговорима са страним инвеститорима и корисницима природних ресурса и добара, али и имовинским картама и информацијама о приходима функционера, њиховом образовању и стручним квалификацијама, затим подацима о томе ко све и под којим условима користи или присваја некретнине у државном власништву итд.

Наведено указује да у српском друштву штошта није како би требало да буде – јавне функције су приватизоване, правила постају изузеци, а изузеци правила. Одсуство јединственог система одређивања и заштите тајних података, али и изостанак адекватног надзора над спровођењем прописа из ове области, доприносе случајевима у којима документи (писани, аудио или видео записи и др.) заврше у јавности, најчешће путем медија.

То се догађа (скоро) свакодневно, било да је реч о функционалним и оперативним способностима субјеката и снага одбране или случајевима високе корупције и организованог криминала, што је недопустиво. Посао државних органа је да тајне и податке о личности обрађују, штите од компромитације и достављају на законит начин, у складу са унапред одређеном и правно дефинисаном сврхом.

Основ демократског друштва је транспарентност. Међутим, селективна примена прописа и процедура, неодговорност појединих функционера и њихов утицај на деградацију правног и безбедносног поретка урушавају достигнути цивилизацијски ниво и успоравају промену вредносног система. Kолико су по среди елементарно незнање, жеља за истицањем, опструкција, ароганција и бахатост, толико су за анализу прекорачење овлашћења и злоупотреба положаја појединих руководиоца и припадника државних органа, органа државне управе и безбедносних служби, који податке из службене евиденције и докумената, означених одговарајућим степеном тајности, чине доступним неовлашћеним лицима, па и читавој јавности.

Сваки допринос стварању услова или настанку последица по битне државне интересе и институције може се окарактерисати као кривично дело које завређује реакцију надлежних органа и примену прописаних казнених одредби. У противном, толеранција и изостанак консеквенци обесмишљавају тврдњу да нико није изнад закона, поспешују самовољу и доприносе опадању поверења у институције. До даљњег, далеко смо од отворености и одговорности.

Пише: Петар Радојчић, Данас.рс

Аутор је генерал-потпуковник у пензији, заменик председника Савета за стратешке политике