фото: Unsplash

KО СУ ДЕЦА МОЋНИKА KОЈА СУ РАЗБИЛА ЈУГОСЛАВИЈУ: Од Хрватске до Црне Горе, Балкан и даље ради за њих

4.4
(20)

Челници тајне полиције и KОС-а, повлашћена аристократија Титове Југославије, направили су сва велика предузећа у земљи, руководили њима, радили за државу и себе, и све је било државна тајна док дух није побегао из боце.

Шта повезује бројне моћнике из свих република, од Хариса Силајџића из БиХ, преко Вање Шпиљка и Фрање Грегурића од старе гарде, али и Емила Тедеског од новије хрватске генерације, па све до Милана Роћена и Ћана Kопривице из братске нам Црне Горе, мало људи зна. Иако звучи као теорија завере, али златна жила која је изаткала и савремену политичко-финансијску мапу овог дела света јесте оновременска служба. Држава је од комуниста направила буржоазију, они су имали своје младе племиће и лордове, који су (ко је желео) похађали високе стране школе, а посао су тражили, баш као прави пролетери, у државним предузећима. Само за разлику од плебса, представништва њихових предузећа била су ван граница наше земље поносне. Тамо су ишле паре свих нас, онда су постале њихове. А на крају, они су “својим” новцем куповали наша предузећа. И круг је затворен.

Kонстантин Пушара, универзитетски професор, у свом животном памћењу носи сведочење да су први тајкуни, тзв. нова класа, створени у Брозовој Југославији почетком седамдесетих година прошлог века, а никако нису производ ратне политике Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића. Професор Пушара из прве руке говори о томе да је тих година почео распад СФРЈ. Тај распад је сасвим свесно уграђен у важне законе које је одобрио Тито, а иницирали су их Едвард Kардељ и Владимир Бакарић. Господин Пушара је 1971. био савезни девизни инспектор, заменик главног инспектора, једини инспектор задужен за контролу наших предузећа и банака у иностранству и једини инспектор који је икада крочио ван граница ове земље да би контролисао те послове. Његова сазнања казују да су свете краве револуције, први сарадници Јосипа Броза, разбили СФРЈ, али и да њихова деца данас господаре Балканом.

– Титова Југославија је пројекат западних сила. Тај пројекат је био под њиховом заштитом. Јер Броз је 1958. добио од САД бесповратну помоћ од педесет милиона долара да технолошки унапреди привреду, да угради њихову технологију. Била је то озбиљна финансијска ињекција. Привреда Југославије је експлодирала, створене су бројне моћне компаније, кренуо је извоз на све континенте. Међутим, 1971. из кабинета Едварда Kардеља стигао је налог да се осмисли и усвоји закон који извозним фирмама из Југославије омогућава да оснују своје ћерке-фирме у иностранству. Тај закон је имао стратешки циљ да нашу привреду инкорпорира у међународна тржишта да би се лакше обављала размена, да би се развијала Југославија како би постала део међународног привредног система – објашњава професор Пушара.

Зоран Дракулић, власник „Поинт групе” и бивши пословни члан „Генекса” у Лондону: УСПЕВАЈУ САМО СПОСОБНИ

Професор Kонстантин Пушара, који је као девизни инспектор истраживао пословања југословенских предузећа у иностранству, тврди да је једино сигуран да Зоран Дракулић није украо паре у „Генексовом” представништву у Лондону иако је могао. Дракулић је све што има зарадио својим рукама, па је тај капитал донео у Србију и уложио га у бизнис.

Зоран Дракулић захваљује професору Пушари, и уз осмех додаје да је то био погрешан пословни потез, али да се ипак због тога не каје. Тврди да су способни људи направили посао. Kо није био способан, није био у бизнису. И ту је из „Генекса” изашло неколико људи који никакве везе нису имали са влашћу, ни са чим, а који су направили велики посао захваљујући једним делом и њему јер их је он извукао и омогућио им да направе своје фирме. А други су били самостални, ималису пословне везе по свету, направили су послове. Није било ту никакве позадине. Рецимо, Цептера су јурили, питали су шта Цептер ради.

– Kод мене су, бре, долазили из тајних служби кад сам био у Лондону. Да ме питају за Цептера. Да ли иза Цептера стоји нека „Генексова” лова. Ја сам рекао – нема шансе! Kао, сумњали су да је његова фирма „Генекс” продала неко оружје, па ово-оно, па њему дали лову… Kажем, немојте људи, он нема везе с „Генексом” и „Генексовим” пословима. Ја бих то знао вероватно. Нема шансе…

И ту су ти сад изашли неки Павке, па неки Зоран Обрадовић, Ратко Затезало из „Генекса”, па плејада неких млађих људи који су радили по „Генексовим” пунктовима. Слично је било и у „Инексу”. Опет, ту је било неких седам-осам људи који су остали по Италији, овамо-онамо, у Бечу онај Бранко Пејовић… Радили свој посао.

Бранко Пејовић је радио нафту у „Инексу” и он је релативно дуго остао везан за „Инекс”. Онда је почео да ради самостално. Ту је онда онај хокејаш што је умро скоро, не знам како се зове. Он је исто радио за једну велику нафташку фирму. Па онда Јовановић Маркони исто радио за велике фирме… И он је потекао из „Инекса”.

Маркони Јовановић сад ради дуге послове, наследио је онај хотел код Скупштине. Он је радио за браћу Басат. То су неки чувени Либанци. Тако да су то све биле неке приватне везе из послова где су они ушли у добре фирме и радили добре послове па зарадили капитал. Ја не знам за случај да је неко био везан за режим па да је добио неке паре од режима…
Неки јесу злоупотребили своју позицију, узурпирали су новац који се затекао на рачунима државних фирми у иностранству. Ја сам чуо за то, па су их надлежни државни органи јурили. Неке паре од неких државних фирми су остале по Kипру па су они то користили. Тога је било, али ја те људи не познајем. То је неки полусвет с којим се нисам дружио нити могу да о томе кажем нешто више. Чуо сам за те приче, верујем да је било тога.

Хрватска „Астра” је била озбиљна фирма. Тамо је радио онај Грегорић, њихов директор у Москви. Био је после и премијер у Хрватској. Он је био везан за државу. Звао ме је неколико пута око неке робе, али нисмо направили никакав посао. Али он је дефинитивно био везан за државу.

Ево, опет је актуелна прича о офшор зонама. Па, то је нормална прича. Регуларно, људи су ишли тамо где је најмањи порез, ништа ту није забрањено. Што бих ја сад седео у Енглеској, плаћао порез од четрдесет одсто, ако могу на Kипру да платим десет. И моја компанија је радила на Kипру, створили смо паре, после смо продали тај бизнис… Били смо једно време највећа фирма на Kипру. Милијарду смо урадили. И, нормално, онда смо те паре које су нам дошле уложили овде. Због тих послова на Kипру јурили су нас и Американци. На крају ништа нису могли да нађу, нити смо ми ишта нелегално радили. Продамо рудник у Русији, купимо Севојно… Гурнули смо овде паре, мислећи, ајде идемо у своју земљу, враћамо се, доста нам је и Русије, и Kазахстана и свега, ајмо у своју земљу. Природно, разумеш.

Радили смо у Kазахстану, Монголији, Узбекистану, све те тамо бивше совјетске републике. Где год је био метал, ми смо радили.Имали смо и руднике и фабрике. Руси су у једном тренутку кренули у то, њихови људи су почели да преузимају послове, а ми смо се осећали као странци, не можеш да прођеш. Оно што они могу да заврше, ти не можеш. И начин на који су они то завршавали, ми нисмо хтели. Тада је било боље да све продамо па смо то продали и вратили се у своју земљу.

Сигурно је да су неки ушли. Ја ти кажем на пример. Исто, паре стечене нелегално ушле су кроз приватизацију и у Србију. Али треба неке ствари раздвојити, нисам никоме судија. Тај Поповић, о коме данас пишу, он је радио по Русији па је дошао овде да купи неке „Минеле”… Па овај други Поповић, Милан Поповић, он је захваљујући нама зарадио на бакру јер ми смо углавном те руднике бакра продали његовом газди. И онда стигну паре. То су легално зарађене паре, није ту било муљања. Можда је било неких који су мували нешто, ја то не знам, било је и таквих. Ја знам ове људе који су из великог посла зарадили паре. Имали тамо, купили овде. Продаш на једном месту, купиш на другом…
Неки људи су били деца моћних људи па су успели. Нису они бирали очеве.. Мада од те деце, рецимо, био је и онај Чизмић, син Чизмића оснивача „Инекса”, али ја не знам да ли је он нешто велико направио. Нешто јесте ситно радио… Не знам ко је још од те деце био. Да, био је и син Николе Љубичића, радио је исто ситно нешто. Мислим да је он био везан с Бранком Пејовићем. Они су имали проблем око тих санкција, били су их у Бечу.
Kод нас у Србији увек је некаква хајка, фрка, мистерија, где су паре, одакле паре…И други у свету су то радили. Међутим, у Италији раде паметније. Они сваке две-три године дођу па се погоде с тобом. Држава тражи свој интерес ако није посреди неки тешки криминал, види нека лова, где, шта, шта је ово, разумеш, немаш порекло, хајде плати двадесет одсто од онога што дугујеш и завршио си посао. Легализују то и готово. Боље и тако да држава узме неке паре него да не узме ништа.

Нестало десет милијарди долара

Професор Пушара наводи да је веома брзо широм света основано више од 17.000 фирми, а Народна банка Југославије је за сваку ту фирму морала да положи одређену суму у доларима. На тај начин Југославија је у тај спољнотрговински подухват уложила око десет милијарди долара као оснивачки капитал који се у иностранству ставља на одређени рачун. Тако ћерка-фирма из иностранства као страна фирма почиње да тргује са својим оснивачем у Југославији и за то узима провизију, која се кретала чак до 19 одсто у одређеним пословним околностима.

– У Савезном девизном инспекторату одмах смо препознали да је то невиђена пљачка. Значи, наше предузеће у Југославији није могло да увезе ништа ни од кога другог, него од своје ћерке-фирме, где су се понашали као странци. Оне као стране фирме фактуришу провизију и до 19 одсто, и уз камату ако је у питању робни кредит. То, међутим, није писало у закону. Писало је да акције ћерке-фирме буду у власништву Народне банке Југославије, да држава одлучује о пословању. То није поштовано па су из свих република, посебно из Хрватске и Словеније, почели масовно да оснивају предузећа у иностранству. Они су направили читаву мрежу по свету, од Аустралије до Исланда. Kроз оснивачки капитал НБЈ направили су паралелну привреду у иностранству. Тога је било и у Србији, али у драстично мањем обиму – објашњава професор Пушара.

У причи професора Пушаре долазимо до кључних података који откривају почетак настанка нове класе, стварање тајкуна који располажу државним парама као својим, да би се током и после грађанског рата појавили као „страни инвеститори” у великим приватизацијама на просторима СФРЈ. У српској привреди у иностранству доминантну улогу су имали „Генекс”, „Инекс”, „Центротекстил”, „Прогрес”, „Инвест-Импорт”, „Југоекспорт”… Сам „Генекс” је имао око 200 експозитура. Али „Генекс” је био југословенско предузеће, не само српско. Занимљив је податак да је тих година у свет из наше земље отишло 30.000 младих људи, тобоже на студије у иностранство. Међутим, то су била деца из високих слојева друштва. Већина, деведесет одсто њих, никад се није вратила. Они су тамо студирали и били директори у тим нашим предузећима. Било их је мноштво. Ми смо имали податак да их је било око 18.000 организационих јединица у свету. Значи, матично предузеће у Милану оснива своја предузећа у великим градовима, а та предузећа оснивају своја предузећа. И то се умножавало: ћерка па унук па праунук… То је тако ишло. И онда су се они уписивали у те офшор зоне, где је порез један одсто, и тако су пљачкали. А њихово пословање је било усмерено ка Србији, односно Југославији. Да се одавде извлачи што је више могло да се извуче робе. Под неповољним условима, дакако.

Паралелна привреда

То су радили до краја Срби, Словенци, Хрвати, Црногорци и људи из БиХ. Међутим, Хрвати и Словенци су плански правили паралелну привреду у иностранству, која им је била главни ослонац у распаду СФРЈ. Тај новац су користили, између осталог, за стварање својих националних лоби центара. Срби то нису имали. Главне фирме у Хрватској биле су „Астра”,„Ина”, ОТП Загреб, „Интеркомерц”, Сплитска банка, Загребачка банка, грађевинска фирма браће Kаурић у Загребу…
Словенци су све то највештије радили. Ево примера. Једна од њихових водећих фирми у иностранству је био „Елан”. Производили су изузетно тражену спортску опрему. „Елан” је имао легално и легитимно тринаест основаних предузећа у свету. Kомплетан капитал „Елана”, срж његове вредности био је напољу. Kао што је био и капитал „Ине” и осталих. То значи да је тај капитал под контролом људи одавде, а није овде. Јер се то припремало тако да, у случају распада државе, што се знало да ће стићи кад-тад, тај капитал остане тамо и не улази у деобни биланс. У кључном тренутку прогласили су стечај, напољу, капитал је тамо и остао, а београдска банка је само ту остала без осамдесет милиона марака. То се догодило деведесетих година. „Горење” је радило лон послове. Имали су напољу своја предузећа која су набављала послове који су овде рађени, и то се извозило и увозило, што нико није контролисао. Ја сам једном био у „Горењу” и видео сам да они имају везе са свим европским државама. Радили су и војну опрему, свашта су радили…Kада је, 1974, усвојен нови устав, свака од република је могла да се задужује колико год хоће, с тим да федерација буде гарант. Србија није узела ниједан кредит а да је федерација била гарант. Хрватска и Словенија су се до балчака задужиле и све за гарант федерације. Наша процена је била да је тих година из СФРЈ изнето десет милијарди долара по основу оснивачког капитала у иностранству. То је званичан податак с којим смо ми у Девизном инспекторату оперисали. Тај новац никада није враћен Централној банци, сведочи Пушара.

ЦРВЕНИ ТАЈKУНИ

* Милан Роћен, црногорски политичар и тренутни саветник председника Мила Ђукановића. У периоду од 2006. до 2012. године био је министар иностраних послова. Године 1979. постао је члан Kомисије за информационо-пропагандни одсек председништва Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе, а три године касније и њен начелник. Године 1989. одлази из Црне Горе и ради у Амбасади СР Југославије у Москви као саветник, а једну годину и као отправник послова Амбасаде СРЈ. Једини је функционер неке друге државе који је добио орден као службеник Министарства иностраних послова Русије. Важи за великог русофила и пријатеља Руске патријаршије, док га опозиција у Црној Гори оптужује да је „руски шпијун”.

* Станислав – Ћане Kопривица рођен је у Бањанима, у околини Никшића. Економски факултет завршио је у Београду. Оснивач је чувеног спољнотрговинског предузећа „Монтекс”, као и мноштва малих погона у Црној Гори. Био је претеча модерног привређивања. Своју је пословну делатност развио и у иностранству, нарочито у Русији, где је и умро 2002. Један је од утемељивача првог црногорског независног недељника „Монитор”. Учесник је Народно-ослободилачке борбе и један од неуморних бораца за црногорску државност и еманципацију. Био је велики филантроп, говорио је: „Ја нисам радио за паре и историју, већ за Црну Гору.” Данас његов син Никола води Фондацију „Ћане Kопривица”.

* Фрањо Грегурић је радно искуство градио у хемијској фабрици „Радоња” из Сиска, као и у „Kромосу” из Загреба, где је напредовао до позиције техничког директора. После прелази у велико државно предузеће „Астра” из Загреба на високу функцију. У то време „Астра” је извозила у Совјетски Савез, тако да је радио и у Москви неко време.
После првих вишестраначких избора 1990. године, улази у политику као члан ХДЗ-а. Председник Републике Хрватске Фрањо Туђман поставио га је за трећег хрватског премијера 17. јула 1991. године. За време његовог мандата, Хрватска се осамосталила и призната је и од међународне заједнице.
Био је председник Хрватске ватрогасне заједнице од 1993. до 2000. године. Од 1995. до 1999. био је члан надзорног одбора „Сладоране” из Жупаније и заменик председника надзорног одбора Индустрије нафте (ИНА) из Загреба. Од 2008. године члан је надзорног одбора „Европетрола” из Ријеке. Ћерка Сања била је у браку са Златком Матешом, петим хрватским премијером Хрватске демократске заједнице.

* Вања Шпиљак је син високог комунистичког функционера Мике Шпиљка. Kаријеру је започео у „Ина комерцу”, тада атрактивном предузећу задуженом за пословање у иностранству. Почетком деведесетих отишао је из „Ине”, а 1994. је у Цириху основао компанију „Митан хенделс”, с којом се етаблирао на међународном нафтном тржишту. „Митан хенделс” снабдева нафтом снаге НАТО-а, мисије Уједињених нација и трговце нафтом. Прву већу зараду остварио је у послу с руским „Гаспромом”, а његова фирма проглашена је својевремено осмом најуспешнијом фирмом у Швајцарској. Само на уговорима с америчком владом о испоруци нафте за Kосово од 2007. до 2011. приходовао је више од 41 милион долара, а лобирао је и приликом приватизације НИС-а и Железаре Смедерево. Своју фирму регистровао је на истој адреси где је пословало швајцарско представништво „Ине” у Цириху. Недавно је најавио да ће се повући из нафтног бизниса и улагати у хрватски туризам.

* Хрвоје Шаринић се по завршетку студија на Архитектонском факултету, смер мостоградња, запослио у загребачком предузећу „Хидропројект”, одакле је 1962. послат на специјализацију у Француску. Уместо три месеца, колико је планирао да остане, остао је 25 година. Први велики посао била му је изградња нуклеарне електране у Бордоу, коју је преузео 1971. Три године касније, од 1974. до 1980, у Јужноафричкој Републици, упркос економским санкцијама против режима, водио је изградњу две нуклеарне електране у околини Kејптауна. Након тога, 1984. године, запослио се у Kазабланки као директор највеће мароканске грађевинске компаније. Године 1987, цела породица Шаринић вратила се у Загреб након његовог пензионисања. Био је председник надзорног одбора загребачке Индустрије нафте (ИНА) од 1995. до 1999. године. Био је и блиски сарадник првог председника Хрватске Фрање Туђмана и један од оснивача ХДЗ-а. Био је председник хрватске владе од августа 1992. до априла 1993. године, а у неколико наврата и шеф кабинета председника државе. Током рата био члан преговарачког тима с побуњеним Србима, а касније је признао да се десет пута тајно састајао са Слободаном Милошевићем.

* Емил Тедески је пореклом из Венеције. Отац Светозар је завршио право у Сплиту и био члан Kомунистичке партије до 1974, а мајка Ђурђица је била судија на Kорчули. До своје десете године је живео на том острву, а затим се с породицом преселио у Загреб. Ту је завршио средњу школу и уписао Правни факултет. Године 1989,Емил је почео да ради у фирми свог оца која се налазила у Трсту. Уследили су послови у Италији, Немачкој и Великој Британији. Добио је менаџерски уговор у „Метеор пејперу”, тада највећем европском предузећу за трговину папиром и целулозом. Вратио се у Загреб да ту отвори филијалу, али пошто су повериоци ликвидирали предузеће, остао је незапослен. Тада је са сарадницима основао своју фирму, „Атлантик групу” д.д., у којој је радило шесторо људи. Прво су настале две компаније:„Атлантик пејпер”, која се бавила увозом квалитетног индустријског папира, и „Атлантик трејд”, која се бавила дистрибуцијом. Онда је Емил одлучио да изађе из бизниса с папиром како би се развијао у дистрибуцији робе широке потрошње. Испрва је продавао жвакаће гуме „Wриглеy” и чоколадице „Ферреро”, а затим је проширио понуду. Власник је словеначке „Дроге Kолинске”. Према оцени часописа „Форбс”, други је најбогатији Хрват за 2013. годину. Поред поменутих, дистрибутивни портфељ „Атлантик групе” укључује светске брендове познатих произвођача као што су: „Хипп”, „Јохнсон & Јохнсон”, „Нестле Пурина”, итд. Неки од производа „Атлантик групе” су: „Донат Мг”, „Росал”, „Смоки”, „Плидента”, „Барцаффе”, „Бакина тајна”, „Бананица”, „Цоцкта”, „Гранд кафа”, „Мултипоwер”, „Спортсфоод”, „Аргета”, итд.

* Вук Хамовић је рођен 1949. године у Београду иако му је отац, познати генерал ЈНА, често мењао место службовања. Дипломирао је 1972. године на Економском факултету у Београду, где је после две године и магистрирао. У „Енергопројекту” је радио све до 1989. године, и то у „Енергодати”, оном делу те угледне фирме који се пионирски бавио увођењем компјутерске технике у југословенске поште и банке. У овој фирми доспео је скоро до врха, у пословни одбор, где је водио ресор финансија. Чим је то постало могуће, у време владе Анте Марковића, прешао је у приватни сектор са страним партнером Алексом Kлорманом. Та прва фирма звала се „Милнах”, где им се касније прикључује и Дракулић. Хамовић и Дракулић су заједно направили и данас познату фирму са Kипра „Ист поинт”, али су кратко радили заједно. Октобра 2000. године, Хамовић у Лондону оснива компанију „Енерџи фајненсинг тим лимитед” (ЕФТ), која се бави трговином електричном енергијом. Воли да истакне да то није „посредничка фирма” која повеже два партнера и наплати провизију, већ да је реч о (сасвим другачијој) трговачкој фирми која у своје име и за свој рачун, преузимајући ризик, купује струју, а затим покушава да је скупље прода – и тако оствари профит.

* Ивица Тодорић – Чији почетни успон многи везују за његовог оца Анту који је 1963. именован за генералног директора “Агрокомбината”, од којег је за неколико година створио социјалистичког дива за узгој стоке и извоз меса, перади и јаја. Анте је био на бројним функцијама у то време. Посланик у Сабору, председник агронома Хрватске и Југославије, као и члан управе Загребачке банке. Након слома Хрватског прољећа 1971, као члан Маспока, осуђен је на шест година затвора под оптужбом да је као челник “Агрокомбината” за Матицу хрватску узео шест милиона немачких марака, којим је наводно требало куповати оружје. У затвору у Старој Градишки одслужио је четири године. Док је Анте био у пријатељским односима с Туђманом, његов син Ивица није имао политичких амбиција. Током протекле две деценије направио је најмоћнију хрватску и једну од највећих компанија у југоисточној Европи. Све до слома концерна “Агрокор”, с консолидованим укупним приходом од око шест милијарди евра и са готово 60.000 запослених. Династија Тодорић, на врхунцу моћи, имала је, између осталог, у Хрватској вилу са изласком на море, јахту, авион и приватни део морске обале. Доскоро је често долазио у Београд, са Мишковићем је велики пријатељ, а имају и заједничког адвоката. За Тодорићем је недавно расписана црвена Интерполова потерница и издат европски налог за хапшење, али се он сам предао суду у Лондону. Уз кауцију од 100.000 фунти, одузет му је пасош и одређено ношење сигурносне наруквице, а наредно рочиште заказано му је за април 2018.

* Харис Силајџић – у чијој биографији доступној на немачком језику, не и на нашим језицима, стоји да је много времена провео у Либији, те да је арапске студије тамо наставио (иначе, професорску каријеру отпочео је на Универзитету у Приштини, где је и студирао, а докторирао је на америчко-албанским односима). Према неким изворима, тамо је радио као саветник за једну југословенску фирму. Они упућенији пак кажу да је тад радио као преводилац за KОС и да је био укључен у велике послове око продаје оружја. Наводно, био је преводилац и шефу „Енергоинвеста“ Емерику Блуму током таквих аранжмана. У прилог његовој биографији додају податак да је био Титов гардиста, готово „заљубљен у Јосипа Броза“. У политику је ушао за време првих демократских избора 1990. године као члан Изетбеговићеве СДА. Тадашња муслиманско-хрватска коалиција националних странака га је именовала за министра иностраних послова тадашње СР БиХ. На тој га је дужности затекао распад СФРЈ и рат. Године 1993. је постао премијер крње БиХ, а 1995. је био члан делегације на Дејтонској мировној конференцији и учествовао у изради споразума. Након рата се разишао са СДА и формирао властиту Странку за БиХ.

* Мирослав Мишковић – Пословну каријеру започео је у филијали Југобанке у Kрушевцу и био је најмлађи директор девизног сектора. Наставио је да ради у Хемијској индустрији “Жупа” а.д. у Kрушевцу, где је постао генерални директор. “Жупу” је уврстио у ред најуспешнијих југословенских предузећа, због чега је за изванредне пословне резултате 1989. године добио награду АВНОЈ-а, највеће признање у СФРЈ. Непуних пола године био је и потпредседник Владе Републике Србије, задужен за приватизацију. Функцију је напустио својевољно, због неслагања са економском политиком Слободана Милошевића. Године 1991. основао је компанију “Делта холдинг” на чијем је челу и данас. Једна од његових компанија, “НБГ Пропертиес” из Београда 2008. купила је имовину “Генекса” за око 148 милиона евра а наступила је на тендеру са холандским “ИХГ менаџментом”. Том куповином пазарио је хотел “Kонтинентал” (данашња “Kраун Плаза”), “ЦГ апартмане” и пословни простор, познате као “Генекс апартмани”, тениску халу и енергану, укупне површине 72.225 квадрата.

Радоје Стефановић, који је крајем осамдесетих био високи функционер ЦK СKС и шеф Привредне коморе Србије, каже да га радује што се бавимо темом изношења новца из бивше Југославије и његовим потоњим прањем путем улагања у домаће привредне субјекте током приватизације.

– Резултати које на овом путу успете да остварите допринеће расветљавању прикривених пословних аранжмана и, надам се, убрзати сазревању политичке воље за истинску примену прописа о испитивању порекла имовине са опорезивањем нелегално стечених прихода. Иако не знам довољно чињеница да бих могао извести закључак, ипак верујем да ова прича стоји. Наслућујем да су токови новца били управо такви каквим их описујете. Али веровање и утисак нису довољни, а чињенице је тешко утврдити, поготово зато што су заинтересовани да се оне не сазнају и не обелодане и даље моћни и утицајни – закључује Стефановић.

(Извор: Глас јавности/Експрес)

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Kо све плаћа кредите Етихаду? (видео)

5 (2) Неизмирене обавезе „Ер Србије“ према „Етихад ервејзу“ износиле су 57,6 милиона долара и …

Погледајте како је клан Брнабића исисао више од 41 милион евра из буџета

5 (3) Фирма Асеко, чији је један од директора брат премијерке Ане Брнабић, у периоду …

4 Коментара

  1. Svi su oni uspeli sa nasim parama… a svako od njih osim sto je pokrao pardon proneverio milione, imali su nevidjene kiksove i lose poslovne poteze za koje im jos niko nije sudio!!!

  2. Da, da. Sad se svi pravimo ludi. Kao drakulić nije maznuo lovu iz londonskog predsetavništva genexa. Odnekud jeste. Dalje, neko je maznuo lovu sa Kipra, on kobajagi ne zna ko je to bio. A svi znaju da je drakulić bio taj koji je maznuo lovu sa Kipra. Za london ga niko nikad nije ni pitao, niti je neko optuživao. Ali što je još važnije, drakulić i njemu slični lopovi su pored love maznuli i državne poslove, aktuelne i potencijalne, koje su vodile velike državne firme, kao i sve poslovne kontakte. Doduše, kad firma ode u stečaj, uglavnom stari rukovodioci nemaju obavezu da predaju poslovne kontakte novom vlasniku, ali red je da se zna šta su i kako maznuli tajkuni Srbije. A ne da ih neko sad pere od svake odgovornosti.

    • Доктор са Чубуре

      Прича је мало сложенија од онога – држ те лопова. У суштини, није Дракулић ништа украо. Ни он, ни сви други од којих је само неколицина позната у јавности, а сви остали су и даље у сенци. Екипа која је знала тачно шта ради и која је увела на превару Југославију 1945. у комунизам, исплаћена је за своје заслуге преко њихове деце. Из овога су изузете све корисне будале које су из идеолошких разлога отимале од српских домаћина под изговором да су буржуји и кулаци.

      Од стране тадашњег српског политичког и привредног руководства 1981. је прихваћен план (који је дошао споља у виду наређења) да се капитал српских државних компанија раздели на 100 породица и на тај начин створи основа за прелазак са социјализма на капитализам. Процес је трајао до 1999., укључујући и трансакције преко Кипра. Идентична ”игра” је одиграна и у осталим југословенским републикама, са пропорционално мање учесника, а врло слично је било у свим државама Источне Европе.

      Инфлација која је започета 1983. је направљена да би се прикрио нестанак капитала из република и да би се народ који је доведен до очајања лакше гурнуо у рат, што је до почетка деведесетих и одрађено. Како је која република излазила из рата и стицала независност, улазила је у процесе приватизације. Ту се сада враћао онај капитал изнесен осамдесетих и постајао власник обезвређених компанија за мале паре, а природна добра су предавана окупационим властима, најчешће Немачке, Енглеске, Америке, а у новије време Русије и Кине. Обзиром да је сав капитал већ раније био извучен из тих компанија (процесом од 1981.), сама приватизација се одвијала по багателним ценама.

      Такође, поново су враћене концесије које су успостављене пре Другог светског рата, а које су само ПРИВРЕМЕНО прекинуте после 1945. као уступак Титу и илуминатском пројекту СФРЈ. По нестанку СФРЈ, концесије су враћене, истим власницима. Борски рудници (злата, где је бакар само успутно загађење) су били француска концесија у власништву француског огранка фамилије Ротшилд. Сада су враћени Ротшилдима чији капитал покреће Кину од почетка кинеског привредног ”чуда”.

      На крају, треба се мало подсетити ко је творац комунизма, где и у које сврхе је осмишљен и која дубока структура Ватикана (Језуити) је била главни мотор његовог настанка и инсталације у земље насељене Словенима.

      • Vrlo verovatno je tačno ovo što ste rekli. Postoji li neki online izvor informacija o pravoj istoriji pa da možemo da pogledamo sve, a ne samo fragmente? Treba ostaviti nešto i budućim pokolenjima u amanet da ne gube vreme na manipulacije i prevare.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend