Случај свештеника Бранислава Перановића, о коме ће суд изрећи своје мишљење, по ко зна који пут је показао да у Српској цркви постоје двојица поглавара, са истим именом, Иринеј: један је формални патријарх, кога ових дана исељавају из Патријаршије да би га гурнули у још дубљу старачку изолацију виле на Дедињу; други је прави патријарх, иако има титулу бачког епископа.
Тај човек је у СПЦ скоро свемоћан, и пита се за све: од Богословског факултета до бирања нових владика. Eп. Иринеј Буловић влада на Богословском факултету, иако нема никаквих књига, ни научних радова да би био оно што јесте – редовни професор. Неколико мамбо-џамбо чланака, и пљувачка саопштења Информативне службе СПЦ, у којој је дотични алфа и омега, то су сва његова дела – али, ето, газда био, газда осто, са сваким режимом и сваком влашћу више него у добрим односима. Његова позоришна представа, екуменистичка фарса, игра се све у шеснаест.
Као и сваки вођа револуције (а новотарци и екуменци су, како се види, увек били црквени револуционари), еп. Иринеј зна да све решавају кадрови. Његови кадровици жаре и пале по СПЦ, чији патријарх изгледа ни не схвата да је изабран. Тако је најновији викарни епископ, који је „шеф кабинета“ формалног патријарха СПЦ, Андреј Ћилерџић, десна рука Иринеја Буловића, у чије име је, иако формално сабрат манастира Ковиља, уредовао у патријаршији последње деценије 20. века, живећи у приватном стану и спавајући до десет изјутра, и нико није могао да оде у иностранство без његовог знања и одобрења. Пратио је и све „спољње послове“ Цркве, редовно извештавајући свог шефа у Новом Саду. Ћилерџић је напустио своје послушање уходе епископа бачког, и, разочаран, отишао у Немачку, али је, кад је затребало, а по препоруци германских екуменских католичких кругова, у којима је био радо виђен (отац српски свештеник, мајка Немица) изабран за владику, чије ће се име тек чути.
Да и не говоримо о Порфирију Перићу, викарном епископу јегарском, који већ годинама управља Радио дифузном агенцијом, упркос свим канонима Цркве, који изричито забрањују да се црквена лица баве световним послом. Ни у Ирану нема да муле и хоџе управљају радио-дифузијом, а у Србији, која је секуларна држава, један владика бива „Велики Брат“ медијског простора. Владика Порфирије, који је, као „пастир добри“, са својом РРА екипом умео да посети и Лас Вегас (као духовник многих рокера, и он је свакако слушао Прислијеву химну „граду греха“), већ је одавно изложен критици озбиљних људи, попут драмског писца и режисера Радослава – Лалета Павловића, саветника за културу председника Србије Николића, који је на питање „Како то да народна музика добије више простора, јер и то је ствар националног идентитета?“, одговорио: “Знате шта – половина проблема у Србији потиче од тога што се они који су у обавези, не придржавају закона и прописа. Свако ко је добио националну фреквенцију има обавезу да пропагира и музику која је део нашег националног идентитета, али то не ради. Ови Титови пионири, збирка комуниста и ултракомуниста која држи РРА, рачунајући и уваженог владику који је већи комуниста и од Кардеља, не чини ништа. У пројектима за добијање фреквенција све лепо пише – колико чега треба да буде заступљено у програмима“ („Вести онлајн“ 25.7.2012.).
Е, па, ова екипа је, поводом „случаја Перановић“, најгласнија кад су напади из Цркве у питању: тако је било и 2009, када су „случај Перановић“ користили за сејање смутње у епархији рашко – призренској, светећи се надлежном епископу који је одбио да у Дечане прими Џозефа Бајдена. Тако је и сада, када им, због нечега, смета владика Лаврентије (иако папопоклоник), чију епархију треба претворити у још једну крушевачку експерименталну радионицу литургијског новотарства, дајући је неком сличном Давиду – Голијату новотарских војски. Оба пута Иринеј Буловић и Порфирије Перић нашли су се у заједници са србомрзачком штампом и НВО, јер су, у ствари, због рушења изворног српског црквеног предања, они истог духа као Соња Бисерко, Наташа Кандић и Веран Матић, с којима, повремено, долазе у сукоб око ствари споредне природе.
Када се 2009. све десило у рехабилитационом центру „Црна река“, Синод, чији је главни човек био Буловић, одмах је тражио распуштање Центра, као и да надлежни епископ и државна власт хитро казне Перановића. У саопштењу се истицало да је Свети Петар Коришки свим својим бићем „сведочио љубав и ненасиље“, а о „љубави и ненасиљу“ сведочио је, у интервјуу који је дао познатом другосрбијанском недељнику „Време“ (пренело „Православље“ од 1. јуна 2009.) и владика Порфирије, који се хвалисао како његов духовни центар „Земља живих“, за разлику од других центара (римокатоличког, пентекосталног и адвентистичког, као и Перановићевог) пружа своје услуге сасвим бесплатно. У свом дубоком теолошком созерцању, о наркоманима који траже Бога, владика Порфирије, ненасилник и сведок да је све могуће хипи-методама, је заборавио да каже да је бесплатност боравка наркомана у „Земљи живих“ заснована на добијању неких пара, однекуд… Резултати „Земље живих“, која делује по методама рехабилитације какве се примењују у неуспелим државним установама, углавном су привремени и палијативни, док је код Перановића било и успеха, што је у интервјуу „Времену“ признао и владика Порфирије: “Постојање „Духовно-рехабилитационог центра“ није било непознато, како црквеној, тако и широј друштвеној јавности. Неретко, говорило се о бројним младим људима који су имали проблем са дрогом, а прошавши кроз овај Центар, излечили се“. Ипак, рат против Перановића, који је 2009. имао потребну документацију и подршку Министарства вера, али и одобрење учесника у процесу лечења и њихових родитеља, имао је за циљ поткопавање надлежног епископа, као што и сад има то за циљ (а циљеве, зна се, увек одређује „Велики Брат“).
Што се наркоманије тиче, сви знају да то није обична болест, него својеврсна ђавоиманост, због које се чак и родитељи одричу деце (као у најновијем случају). Што се Перановића тиче, он је, сви то знају, био човек необичног живота, необичне снаге и воље да се бави нечим тако страшним, при чему је, скупа с њим и наркоманима, живела и његова породица. За оно што се десило, одговараће суду, и ту нема шта да се прича. Али, владике Буловић и Перић се, по ко зна који пут, препознају као унутарцрквена „Друга Србија“, која се упреже у кола кнеза овога света када треба постићи бескрупулозни екуменистички циљ – разарање СПЦ изнутра, да би Буловићеви кадрови владали, и да би и после Иринеја Бачког био Иринеј Бачки, још један уживалац екуменистичке фарсе. Буловић је, као неки обрнути краљ Мида, упропастио све чега се дотакао – да ли по гордости, или по задатку, Бог и он знају. Боље би им било, и једном и другом, и владици бачком и владици јегарском, да се питају шта раде и куда плови њихов брод. Већ то бих их привело покајању. Јер, владика Иринеј, са својим „Верским мозаиком“, прави оно што нигде у Европи не постоји – чак и у најсекуларнијој од свих држава, Француској, нема заједничке емисије за разне религије (хришћане разних деноминација, муслимане, Јевреје), него свако, у складу са бројношћу својих припадника, има своју посебну емисију на државној телевизији. Владика Иринеј свој „Мозаик“ прави као прави Њу Ејџсинкретиста. С друге стране, владика јегарски стоји на челу РРА, у земљи у којој телевизије чине све што могу да ућуткају гласове српских родољуба (сетимо се срамног одбијања Тијанића и РТС-а да емитују филм Бориса Малагурског „Тежина ланаца“) и да, кроз кретенске риалити шоуе и сличне програме, идиотизују унесрећени српски народ. Перановића, у овом тренутку, терете за једно убиство (суд ће рећи своје): за колико ли су духовних смрти криви горе помињани, који су се сада свим силама обрушили на оца Бранислава?
