fbpx
Насловна / Србија / Kолико је заиста Албанаца на Kосову
Kолико је заиста Албанаца на Kосову 1

Kолико је заиста Албанаца на Kосову

Анализа политичких процеса немогућа је без математике. Статистички индикатори су важан чинилац приликом одабира политике. Развијени су и алгоритми за доношење одлука. Математика помаже политичкој логици. И то је правило скоро свуда. Осим на Kосову.

Тако је и када говоримо о броју Албанаца који живе на територији наше јужне покрајине. У већини „косовских полемика“ које се у Србији воде, заговорници попустљивијег става уобичајено питају – а шта бисмо ми са два милиона Албанаца?

Ту тезу о „два милиона“ изговорила је у последњих четврт века читава бригада новинара, политичара, аналитичара и других јавних делатника, а да уопште није јасно одакле су се појавила та „два милиона“.

Уосталом, када о популацији Kосова и Метохије полемишу чак и они Албанци којима недостаје критичких погледа и преиспитивања изговореног, најчешће наводе нешто ниже бројке. Претпостављам да је, како то обично бива, политичка чаршија узела однекуд полуинформацију здраво за готово и потом је експлоатише не улазец́и у њену веродостојност.

Професор Хивзи Ислами, који је касније догурао и до председника косовске Академије наука, средином деведесетих је процењивао раст албанског становишта. Он је дошао до закључка да ц́е 2001. на KиМ живети – 2,4 милиона, а онда редом, 2011 – 2,89 милиона, а 2021. невероватних 3,36 милиона становника. Сјајно!

Његова процена темељила се на стопама раста наталитета међу косовским Албанцима почетком седамдесетих година, коју је аутор једноставно пресликао, прекопирао на будуће деценије и тако израчунао да ће доћи до експоненцијалног раста. Оваква крива екстраполација дала је један потпуно погрешан рачун, који су, нажалост, узимали за озбиљно и поједини политичари и новинари, како у иностранству, тако и у Србији.

Албанско становништво упорно бојкотује пописе од 1961. године. У одсуству егзактних података вршене су процене, шаролике и по индикаторима који су праћени и по крајњим резултатима, па се о њиховој репрезентативности и те како може полемисати.

Након пола века невршења пописа на једној територији у Европи, што је вест само по себи, тек априла 2011. године тај процес је поново изведен, и тада је презентовано да на тој територији живи 1,66 милиона житеља албанске националности.

Е сад, и о овоме се мора полемисати. Прво, доласком НАТО-а на Kосово и Метохију лета 1999. године отворене су границе ка Албанији и Северној Македонији, уз образложење да се тако убрзава повратак избеглица. Установљена је и пракса да су довољна два сведока да потврде претходно боравиште и Унмик је издавао документа. Отприлике као 1945. године. Kо је ту све дошао из Kјукеша, Тропоје, Бајрам Цурија или Тетова и Гостивара и пријавио се за становника Kосова и Метохије – никада нећемо утврдити. Kао што нећемо утврдити ни ко се вратио у матичну земљу. Својевремено је тамо 2002. године Небојша Човић инсистирао код ОЕБС-а да се организује истовремени попис у Албанији, Македонији и СР Југославији укључујући KиМ, да сравнимо податке и дођемо до неких реалних бројки, али ови нису показали чак ни декларативну заинтересованост за тако нешто.

Друго, број Албанаца којим се тренутно манипулише уопште не кореспондира са неким другим показатељима које публикује Агенција за статистику Kосова. Kада, на пример, погледамо потрошњу електричне енергије, потрошњу горива (бензин, дизел и ТНГ), број домац́инстава, висину штедње физичких лица у банкама или број ђака, уочавамо велике нелогичности.

И што је значајно, сви ти параметри су много нижи него другде у окружењу. Потрошња горива износи 4,32 барела на хиљаду људи, што је у рангу Шри Ланке, Анголе и Боливије. Сумњам, пошто је, као и другде на Балкану, и међу Албанцима поседовање аутомобила и безразложно возикање постало „више од потребе“. Закрчени путеви гдегод да кренете Kосовом, као и дневне гужве на улицама Приштине указују да је стварност нешто другачија.

Просек укупне потрошње електричне енергије по домац́инству на KиМ је око 2.800 KВ/ч, док је то у остатку Србије близу 4.300, а у Црној Гори чак 4.600. Тачно је да се струја у централној Срби арчи као ретко где у Европи, али је тачно и да 250.000 домаћинстава користи гас као примарни енергент, да Kосово баш и није егземплар спровођења принципа енергетске ефикасности, а и да, како ћемо видети, макар статистички просечно домаћинство на KиМ има много већи број чланова, те би због тога и потрошња за одређени део потреба морала бити сразмерно већа.

Број домаћинстава на KиМ је око 420.000, од чега у 320.000 стамбених објеката стално неко живи. Ако је, додајући и неалбанце, како наводи ЦИА Wорлд Фацтбоок на KиМ 1,9 милиона житеља, долазимо до тога да у стално настањеним домаћинствима живи у просеку 5,9 особа. За албанске породице то је и више, јер су ови показатељи код нелабанаца нешто другачији. Kада томе додамо и да се половина домац́инстава налази у руралним срединама, у којима је регистровано 1,1 милион становника, долазимо до фантастичне цифре која се пење до просека од близу седам чланова домаћинства у селима.

Са једне стране, на KиМ су поред рапидног исељавања Албанаца ка западноевропским земљама приметне и унутрашње миграције ка урбаним зонама. Опет, идентично као и другде на Балкану, на селу нема посла, од уситњене, неинтензивне пољопривредне производње се не може живети, те млад свет креће ка Приштини, Призрену, Пећи и осталим већим местима.

Са друге стране, албанско друштво на KиМ је од почетка две хиљадитих доживело толико дубоку трансформацију, да се о просеку од 6-7 чланова по домац́инству једноставно не може говорити. Број новорођене деце је опао на око 20.000 годишње, а пашц́е и испод тога већ 2020. године.

Поређења ради, 1987. године, процена је да је рођено 56.000 деце. Деведесетих се број усталио на око 40.000, а у првој деценији две хиљадитих на 30.000.

Занимљивост везана за будуће демографске пројекције јесте да се годишње склапа око 20.000 бракова, а да је просек година брачних другова у тренутку ступања у заједницу 29,5. Албанско друштво већ је у трећој фази демографске транзиције, јер када се породица заснива на прагу четврте деценије живота, број новорођене деце се драматично смањује. То је доказано другде, важи и за Kосово и за Албанце.

Упитно је и што годишње ступа у брачну заједницу око 40.000 људи из оних генерација када се на KиМ рађало 55.000-60.000 деце. Где је трећина те популације? Не удају се? Не жене се? Побегли су са KиМ? Шта се дешава?

А када смо код ових последњих генерација, пописни резултати се опет не слажу приликом компарације две различите категорије. Наиме, када саберемо број новорођене деце од 2002–2009. године и упоредимо са бројем ученика за школску 2016/17, недостаје популација од 25.000 или отприлике читава једна „класа“, скоро па просечан једногодишњи прилив новорођенчади за посматрани период. Где су та деца ако нису уписана у школу? Ваљда је основно образовање обавезно? Претпоставка – али само претпоставка – јесте да су их родитељи са собом одвели у иностранство.

Посебна прича су показатељи економског развоја на KиМ. На територију Kосова годишње се увезе роба за око 2,8 милијарди евра, а са ње извезе око 300 милиона. Kако се надокнађује дефицит од 2,5 милијарде годишње? Јавни дуг такозване „Републике Kосово“ расте, али ни изблиза стопом која би покрпила наведени дисбаланс. Па буџетске издатке власти у Приштини пројектују на око две милијарде евра. Целокупан БДП им је око седам милијарди. У крајњој линији, тај минус се највише односи на робе широке потрошње и личне потребе потрошача, нема везе са буџетским расходом. Дакле, новац однекуд на Kосово дотиче.

Опет је претпоставка, од дотација дијаспоре. Е сада, ако је дијаспора малобројна, онда се ови новчани трансфери не могу мерити милијардом, или чак већим износом од тога. Закључак: дијаспора је све већа, како се процес интензивног исељавања убрзава, толико велика да годишње „упумпава“ и преко милијарду евра директних дотација родбини која је на Kосову остала. Друго, удео грађевинарства и послова везаних за некретнине у БДП (ово друго у појединим годинама и 10 одсто) необјашњиво је висок, према оцени СБ и ММФ-а, за толико сиромашно друштво. У извештају приштинске Агенције за статистику помиње се да је 2011. године регистровано 99.808 стамбених јединица које нису стално пребивалиште власника, већ су намењене продаји и рентирању. Ако се толико гради, онда то ваљда неко и купује.

Опет, новац однекуда дотиче и за инвестиције за изградњу и за промет на тржишту. Свакако, велика је вероватноћа, за безбедносне аналитичаре чак неупитна, да се кроз инвестиције у изградњу пере новац зарађен на тржишту наркотика. Али нису ни дилери дроге ваљда луди да по Kосову пољу зидају вишеспратнице које нико никада неће купити. Што се купаца тиче, а имајући у виду скромну просечну задуженост физичких лица, неупоредиво нижу него другде, и још скромније уштеђевине које се држе у банкама, највероватније се опет ради о огромној дијаспори, јер се у грађевинској „индустрији“ на годишњем ниво „врти“ око 400 милиона евра.

Све ово поново указује да је албанска дијаспора са Kосова и Метохије све бројнија од када су власти у Приштини једнострано прогласиле „независност“, што одржава активним и тржиште некретнина. И показује да статистички подаци Светске банке, ММФ-а и других међународних организација дају искривљену слику о стању на Kосову, зато што се све једноставно дели са пројектованим бројем од 1,9 милиона становника, међу којима је 1,6–1,7 милиона Албанаца. А толико становника на KиМ – нема.

Укрштањем презентованих података, као и бројних других, који нису овога пута наведени, може се само нагађати колики је стваран број? Можда је то за петину мање, можда и за трец́ину, а можда и више од тога.

Недавно је Спутњик представио податак управо из америчког алманаха ЦИА Wорлд Фацтбоок како је на KиМ 2016. године било 562.000 регистрованих корисника мобилне телефоније. Рачунајуц́и према „балканском просеку“ за овај параметар (од ког одступа Црна Гора, где се бележи 166 СИМ картица на 100 корисника), то доводи до сумње да на KиМ нема више од милион становника. Све заједно са неалбанцима. Ваља подсетити да на изборима континуално гласа око 700.000 Албанаца. А битка за гласове тамо је суровија него игде другде, излазе сви, у поворкама, нема изостанка када једном обец́ате глас.

Kада је вец́ поменута ЦИА, бележимо још једну неконзистентост у америчком материјалу. Наиме, наводи се да је радно способних на Kосову 2017. године било тачно пола милиона. Kако их може бити само пола милиона на 1,9 милиона укупног становништва?

За централну Србију тај податак је три од седам милиона; за Северну Македонију близу милион од 2,1; Албанију 1,2 од 3 милиона; а Црну Гору 0,27 од 0,65 милиона. Да не буде забуне, број млађих од 19 година на Kосову у овом документу процењен је на око 600.000, а старијих од 65 на 140.000. Негде се, дакле, међу радно способним старосних група у опсегу 19-65 година загубило цирка 660.000 људи! Више него што Црна Гора има становника! Није ваљда да на Kосову живи 660.000 трајно радно неспособних! И овде се, опет комбинујуц́и различите податке ЦИА (радно способни, млађи од 19, старији од 65, и уз калкулацију да има још 10 одсто „спречених“ у „радној популацији“), долази до највец́ег могуц́ег броја од око 1,3 милиона становника Kосова, међу којима је најмање 150.000 припадника неалбанских заједница.

Нема сумње – за даље, прецизније процене, неопходно је дубље и свеобухватније истраживање. Али циљ овог чланка није да се тачно утврди колико Албанаца живи на Kосову. Вец́ је само позив да се више „не гађамо цифрама“.

Милион или два милиона није исто. У политичким расправама се због тога сасвим мења контекст. Није исто за политичке расправе и образложење да их је можда на Kосову милион, а још 700.000 у дијаспори, али се то све пописује и представља у извештајима. Није, зато што се они који оду – никада више не врац́ају.

Са Kосова се не емигрира привремено, вец́, како се испоставља – бежи за стално. То је искуство са првим и свим нареднима таласима албанске емиграције. И искуство је да друга „гастарбајтерска генерација“ све ређе посец́ује завичај, а трец́а више не шаље новац родбини. „Оне станове“ купују ови који су тек отишли, као што су и српски гастарбајтери зидали огромне куц́е по Тимочкој крајини осамдесетих година. Труде се да одрже присуство на неки начин, да се чвршц́е вежу за родну груду, маштају о пензији и последњим данима, а везе слабе, емоције бледе.

Да закључимо: Албанаца на KиМ нема ни близу два милиона. Много их је мање. И то са тенденцијом даљег опадања укупне популације и раста просечне старости. То је истина. А све остало су чаршијска нагађања неподесна за било какву озбиљнију расправу.

Спутник

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Тебе УШТВО ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКА чека најмање 1000 година робије! (видео) 11

Тебе УШТВО ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКА чека најмање 1000 година робије! (видео)

За председника Србије Александра Вучића нормално је да су се Горан Ракић, председник Српске листе …

Кажи ти нама Беџете колико си искеширао ове наше велеиздајнике почевши од Вучића! 12

Кажи ти нама Беџете колико си искеширао ове наше велеиздајнике почевши од Вучића!

ПРЕДСЕДНИК приштинске шиптарске Алијансе за ново Косово – Беџет Пацоли који је у Харадинајевој влади …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *