Како је нестао зрењанински „Серво Михаљ“, комбинат са 42 фабрике, 24.000 запослених… Почетком 90-их постали сметња органима власти и банкама које су започеле рушење
НАЈВЕЋИ произвођач хране у великој Југославији, комбинат „Серво Михаљ“ био је у центру свих економских збивања. Држава многе нацрте закона из области агроиндустрије проверавала на примеру овог гиганта, који је располагао са 240.000 хектара обрадивих површина, имао је 42 фабрике, запошљавао 24.000 радника и сарађивао са 25.000 коопераната.
Остаће упамћено и да је комбинат 1961. реализовао прво заједничко југословенско улагање са западним партнером – изградио је фабрику лекова „Југоремедију“ са немачким „Хехстом“. Скробара „ИПОК“ добила је поверење да производи фармацеутску декстрозу од америчког „ЦПЦ“, највеће светске компаније за прераду кукуруза. Чикашка „Хелен Кертис“ прву лиценцу у Европи дала је зрењанинском „Луксолу“. „Велики млинови Париза“ правили су у „Житопродукту“ специјалне смесе – зрењанински пекари први су понудили домаћем тржишту замрзнуте производе, снабдевали земичкама све ресторане „Мекдоналдса“ у Југославији…Радници Зрењанина и средњег Баната сигурно никада неће имати друштвени стандард какав су имали запослени у комбинату. Па, зашто је онда пропао такав колос?
– Комбинат је контролисао огромну количину робних и новчаних токова. Постао је сметња савезним и републичким органима власти и банкама. Банке су задале и почетни ударац на рушењу, када су успеле да укину интерну банку „Серво Михаља“ и преузму његове комерцијалне послове. Почетком деведесетих републике се међусобно оптужују за сепаратизам, дезинтеграцију и рушење уставног поретка. Назире се почетак распада Југославије, а њему је претходио распад „Серво Михаља“ и свих других комбината – истиче Душан Радаковић, координатор пројекта „Новија историја привреде Зрењанина“, у чијем склопу је објављена студија о овом великом систему.
ХРАНИЛИ БАЛКАН
Годишња продукција уља, шећера, брашна, меса и других аграрних производа достизала је композицију воза дугу од Београда до Бара и назад! Производио је хране колико данас заједно не могу да ураде БиХ, Македонија и Црна Гора. „Серво Михаљ“ је развијао своју технологију у Ирану, Конгу, Судану, СССР-у… Помагао је неразвијенима на Косову и Црној Гори. Имао дугорочне уговоре о испоруци хране привредним системима из Хрватске и Словеније. На његовим леђима, односно сировинама, развили су се „Подравка“, „Колинска“, „Таково“.
Оправдање за неизвршену трансформацију комбината у акционарско друштво, што је закон дозвољавао 1990, када је комбинат нестао са сцене, Радаковић, иначе дугогодишњи директор неколико фабрика из састава „Серво Михаља“, проналази у апатији директора. Али, и незаинтересованости државних органа за стање у привреди. Било је потребно само извршити процену вредности капитала свих чланова комбината и самоуправне споразуме о удруживању заменити акционарским капиталом. То није урађено и „Серво Михаљ“ је нестао…
РАСПАРЧАНА ИМОВИНА
ВИШЕ од деценије трајао је стечајни поступак „Серво Михаља“ у зрењанинском Привредном суду. Жалостан је, иначе, био крај комбината, када се 2005. на распродаји нашла преостала имовина. Много тога расточено је и нетрагом нестало – од стоваришта и одмаралишта широм Југославије, до уметничких слика из дирекције. У општем пропадању, неко је однео и „Авнојеву награду“, највеће признање бивше СФРЈ коју је комбинат добио 1980.
Нестанком „Серво Михаља“ са сцене нестали су многи зрењанински брендови. Нови власници најстарију српску шећерану претварају у старо гвожђе. Пивари, која је четврт века производила чувено зрењанинско пиво, главе је дошао један транзицијски мангуп. Баш као и кланици „БЕК“, „Сточару“, скробари „ИПОК“, „Житопродукту“, „Банат семену“, „Југоремедији“, „Луксолу“.
Новости
