Комисија УН тражи да се отвори и настави кривична истрага о случајевима несталих косовских Срба!

Светодавна комисија за људска права УН на Косову поново је, у три одвојена мишљења, од Унмика затражила да јавно призна одговрност за свој пропуст да спроведе ефикасну истрагу, и да се јавно извини и за нашењу патњу и душевни бол породицама несталих.

Комисија од Еулекса тражи да размотри поновно отварање и наставак кривичне истраге, пишу франкфуртске „Вести“, додајући да је реч о случајевима нестанка косовских Срба, о којима је по пријави родбине, Комисија након вишегодишњих истрага недавно донела закључак.

Један од њих је случај нестанка младића, чија судбина ни поред неколико сведока до данас није позната. Млади Слободан Пејчиновић живео је у ДЈураковцу. Крајем марта 1999., тројица комшија А. Б, Б. Х. и Б. К. позвали су га да крену у Црну Гору да би пронашли посао и побегли од рата.

Иако су и отац Милорад и мајка Десанка били против, Слободан је 26. марта са комшијама кренуо на пут. Зауставили су их наоружани припадници ОВК у клисури Ругова, близу Пећи. Када су сазнали да је Србин, издвојили су га од остале тројице. Од тада се не зна где се налази.

Милорад и његова супруга Десанка смарају да су га комшије превариле и намерно “предали” припадницима ОВК. Отац је обавестио Светодавну комисију за људска права УН на Косову да је његовој супрузи речено име припадника ОВК који им је убио сина. Додао је и да су су од комшија чули да је ујак А. Б, посаветовао друге “да склоне своју децу”, јер ће их неко “покупити”.

Десанка је 15. јула 1999. године пријавила отмицу и нестанак сина италијанском Кфор-у у њиховом кампу у селу Гораждевац, затим Унмика и Медјународном комитету Црвеног крста. Потом и Медјународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, а марта 2006. године, кривичну пријаву у вези с отмицом Слободана Пејчиновића поднела је против тројице његових “сапутника” на путу за Рожаје и српском Тужилаштву за ратне злочине у Београду, затим и Еулексу.

Сва тројица Албанаца који су били са Слободаном пре његовог нестанка позвани су на испитивање и наводно ослободјени свих оптужби. Један од њих – Б. Х. је посведочио да су их кобног дана након пет или шест сати хода у Руговској клисури зауставили наоружани припадници ОВК и у малом амбару у планинама посебно саслушавали. Потом су сва четворица одведена у другу кућу до које су ходали још шест до седам сати, где су поново саслушани и тучени. Ујутру су њих тројицу одвели у “складиште” удаљено још сат времена хода, али су чланови ОВК су задржали Слободана Пејчиновића, подсећају „Вести“.

Упркос свим напорима родитеља, ниједан надлежни орган није пружио никакав одговор, иако су “обећали да ће веома вредно радити на решавању случаја”. Оцу Милораду који се после свега вратио и сам живи у ДЈураковцу није велика утеха мишљење да је Унмик није спровео адекватну истрагу.

Светоданвна комсија за људска права УН на Косову затражила је јавно признање одговорности Унмика за пропуст у ефикасном спроводјењу истраге и у случају нестанка Станка Миленковића из села Севце у општини Штрпце.

Он је био граничар у Војсци Југославије стациониран у ДЈаковици од почетка децембра 1998. године. Отац Милко са њим је последњи пут разговарао 13. априла 1999. године. Упркос распитивањима код оружаних снага Југославије, а касније и Србије никада више није видео, нити се чуо са својим сином.

„Нема правде да се не сазна ко је убио мог сина. Интересантна ствар да ниједан случај нису процесуирали, а на целом Косову нема јаснијег случаја од овог. Три жива сведока која су била са њим и нема осумњичених, нема истраге. Како је то могуће? Обраћали смо се свима, на крају су нас у Еулексу упутили на одељење за ратне злочине у пећком МУП-у, где су нас шетали од канцеларије до канцеларије.

И врло је очигледно да нису желели да нам помогну и да они тамо ништа не раде. Штите убице. И врапци на грани знају ко је убио мог сина“, каже за “Вести” Милорад Пејчиновић.

У једном од документа до којих је породица Миленковић дошла наведно је да је њихов син Станко био на одслужењу обавезног војног рока од децембра 1998. године и да је нестао током повлачења српске војске и полиције са Косова и Метохије, на путу ДЈаковица – Брезовица.

У свим овим случајевима констатује се кршење процедуралне и материјалне обавезе сходно Европској конвенцији о људским правима.

Осим препоруке Унмику да јавно призна одговорност за неефикасне истраге, за патњу и душевни бол и јавно се извини жалиоцима и њиховим породицама, као и да Еулексу размотри наставак кривичних истрага, Саветодавна комисија за људска права Ун на КиМ предлаже и да се предузму одговарајући кораци за испалату одговарајуће надокадне жалиоцу за претпљену моралну штету, истичу „Вести“.

Такодје, и да се предузму кораци за успостављање програма репарације, и кораци у УН као гараниција да се иста ситација неће поновити.

 

Блиц