Комунистички удар на православље

Признајем да ни овога текста не би било да многе приче о разним збитијима током Брозове власти нису у неким коментарима именоване као измишљотине, лаж, фалсификат… Такви коментатори потичу из круга оних које је вишедеценијски брозовлук опсенио толико да више не знају ни зову ли се онако како им пише у личној карти.

Па, кад је већ тако, разумљиво је што им није познато како је Матија Бећко­вић описао посету неког „важ­ног“ победничког брозовског друга (рођеног у неком југоисточном ди­нарском крају) једном београдском затво­ру и разговор са једним затво­реником:

– Како ти је име?

– Симо.

– А презиме?

– Пандуровић.

– Јеси ли ти они пјесник?

– Јесам.

– А откад си овђена?

– Од ослобођења.

***

Како Срби нису особи­то прижељни у бележењу сопственог страдања, разумљиво је што ће познији хроничар констатовати да је после неколико деценија тешко ут­врдити тачан број комунистичких жртава у ратним годинама и непосредно после њих. Страни историчари који су о тој неугодној теми могли слободније да пишу, темељили су своје радове на раз­личитим изворима, те тако, на пример, гроф Николај Толстој ве­ли да су партизани 1944. и 1945. године побили преко 350.000, док Енглез Мајкл Лиз наводи цифру од 250.000 људи. Крагујевачки По­гледи у свом спису из 1991. године под насловом Партизански злочини у Србији 1944-1945, помињу 150.000 незнаних гробова.

Како су то комунисти „нестајали“ своје непријатеље?

Према записима у ратној штампи, али и сведочењима оних који су упамтили та смутна времена, чинило се то најчешће стрељањем у потиљак, а затим, без редоследа по бројности, черече­њем, сечењем на парче, растрзањем колима у трку, вађењем очи­ју и приморавањем да их поједу, печењем усијаним гвожђем, став­љањем руку и ногу у кључалу воду, тестерењем живих, набијањем на колац, кастрирањем, закопавањем живих у земљу, бацањем жи­вих у јаме, маљем (Велибор Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста, књига прва, Цетиње 2003, 27-28).

Комунистичких злочина по Србији и Црној Гори било је толи­ко да је, примера ради, свештенство архијерејског намесни­штва никшићког, ша­вничког и колашинског, из једне забити, да­кле, после састанка одржаног 29. децем­бра 1943. го­дине, дало ре­зо­луцију која казује „да је узрочник све­му данашњем злу и страдању Српског народа – рушилачки, без­божнички и кр­во­лочни кому­ни­зам, пропагиран од бјелосвјетских скитача, јевреј­ске расе, прихва­ћен од наших домаћих одрода: про­палих и недоу­че­них ђака, компр­о­митованих службеника, сеоских ђилкоша, разбој­ника, криминал­них типова, скитница и осталог друштвеног олоша; да комунизам у свом програму иде за тим да ра­зори и уништи вјековно изгра­ђи­ване основе Народне Цркве, На­родне Државе и Народне Култу­ре. Да потпуно убије националну свијест у народу; да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирја­на; да је у теорији и пракси ко­му­низма основни циљ уништење: вјере, државне институције и наци­је… не бирајући средства. Оту­да безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из за­сједа, најбољих и најистакнутијих на­родних људи, као носилаца вјер­ских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме без­да­нице, шкрипови и бунари, уна­ка­жених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радов­чу, страшна клаоница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мај­ки и сестара, на десетине хи­љада уништених гробова и хиљада не­виних жртава“ (Исто, 348-349).

Разарање Србске право­славне цркве (СПЦ) убрајају комунисти у своје по­себне успехе, а чини се да су они после рата поруши­ли више православних цркава, по­пали­ли више манастирских библиотека и злостављали више архи­је­реја и свештенослужитеља него сви срб­ски крвници заједно за време његовог тра­јања.Тиме су они стали иза личног Хитлеровог наређења коман­данту југоиточног фрон­та Александру фон Леру: „Уништити српску интелигенцију, обез­главити врх Српске православне црк­ве, и то у првом реду патри­јар­ха Дожића, митропо­лита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и мона­хе и монахиње српских манастира“.Због таквог званичног комунистичког односа према Цркви (али само Србској православној!), патријарх србски господин Гаврило (Дожић) упутио је 16/29. мар­та 1949. године један протест Јосипу Брозу (Исто, 360-374). Користећи тада расположиве податке о злој судбини Србске цркве, он је ис­такао:

– да је од почетка рата по­страдало 550 свештеника и да је по­рушено преко 250 храмова и ма­настира;

– да још није васпостав­ље­но црквено јединство, због тога што нова власт не дозвољава православним свештеницима да се врате у своје парохије по Маћедо­ни­ји;

– едан епископ и преко шез­де­сет свештеника тада се налази­ло на робији, пет архијереја је зло­стављано, а црквене литије и бадњачке поворке се спречавају;

– бројни храмови су обесвећени, де­мо­лирани и претворени у мага­зи­не с најразличитијом наменом;

– Шуљму, у Срему, храм је пот­пуно опустошен, а неки безбожници користили су га, исто као и путир за причешће, за вршење нужде;

– чак и после више деценија боравка и рада у неким парохијама, мно­ги свештеници протерани су у своја родна места;

– у Горњо­кар­ло­вачкој епархији, где су усташе за време рата уништиле 145 цркава и 44 капеле, после рата је срушено још шест цркава;

– цркве се ру­ше и по Србији;

– одузимају се црквена имања и парохијски домови; законом о аграрној ре­фор­ми Цркви је одузето 20.000 хектара зе­мље;

– д манастира је тра­жено да своја имања унесу у радне задруге, а на име „обавез­ног откупа“ разрезивана су давања која се ни­су могла испунити: од манастира Војловица тражено је да испору­чи огромну количину меса или да уђе у радну задругу;

– спречава се штампање верских публикација (једино је Гласник Србске Патри­јаршије допуштен у малом тиражу), а већ припремљен слог православног календара био је растурен.

Испред митрополита цр­ногорско-приморског Јо­а­никија (Липовца), убијеног полови­но­м 1945. године у једној ја­рузи под Букуљом, током „истраге“ дефиловали су „комуни­сти­ч­ки крвници… и сваки је на свој начин ис­ка­љивао свој злочиначки партизански нагон према окованом ми­тро­политу: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљува­њу, а мајор Василије Чиле Коваче­вић, близак рођак оних народних хероја који су убили оца не би ли показали приврженост својој Партији, донео му је путир пун свеже крви од уби­је­них четника (како је он то рекао) и тражио је од митро­по­лита да се ‘причести том крвљу“ (Исто, 64); баш као да се васпитавао на „светло­м примеру“ свог великог претходника из Француске револуци­је, глумца Гра­мона, чувеног по томе „што је лобање гиљоти­ни­ра­них разбијао, вадио из њих мозак, па онда у њих сипао крв мучени­ка и пио је као вино из пехара“ (Марко С. Марковић, Истина о Француској револуцији, Београд 1995, 16). Јоаникијев наследник на ми­тропо­лијској столици Арсеније Брадваревић злостављан је и осу­ђен на затворску казну због тога што је „нанео увреду като­ли­ч­кој црк­ви у Југославији тиме што је рекао да је она благословила ге­ноцид над српским народом“; и тако даље.

Поред тога, комунисти су толе­рисали вер­ска и национална права сва­ком осим Србима, па и потписник ових редака може посведочити да су, на пример, 1968. године, за „дан устанка“ у Словенији, у „радничкој“ Идрији, римокатолички жупници водили децу не старију од десет година на излет у природу.

Према све­до­чењима људи који су војску слу­жили непосредно после рата, у службене евиденције једино су Срби уписивани као „Југословени“ и „без вере“, а у неко после­ратно време у Црној Гори у матичне књи­ге рођених могла се уписати свака националност новорођен­чета осим србске. Тако су комунисти ства­рали нове нације чији дана­шњи предводници тврде да са Србима никад ни­су били ни у сусед­ству, а камоли да су (да­леко било!) некад и сами били Срби. Они су, уз то, директно од­лучивали и о избору патријарха и о избо­рима влади­ка (зато није ни чудно што је међу србским архи­јерејима било и оних за које би се пре могло рећи да су „другови из комитета“ него духовни­ци), а тиме припремили и терен за потпуно раз­бијање Србске православне цркве уопште.

И јасно је зашто је све то чињено: „велики комунистички учитељи“ добро су знали да ће један народ најсигурније уништити ка­да му разоре темеље ду­ховности, културе и националног памћења и када га преведу у „нешто друго“, па су тако Срби „прево­ђени у Југословене“ или у „друге нације“ док се свима осталима нико ни­је мешао у оно што су били, или што су већ имали, или су тек имали намеру да буду. (Уз ово последње иде и оштроумно запажање једнога нашег земљака већ пола века на „привременом раду“ у Немачкој да „сви могу да ка­жу оно што нису, само Срби не могу да кажу оно што јесу“).

Прогонећи Србску православну цркву (и ниједну другу религи­ј­ску заједницу на просторима бивше Југославије), комунисти су немилосрдно прогонили и све оне Србе који нису пристајали на то да јеванђељ­ску науку замене Марксовом; „у том смислу“ били су за­брањени сви црквени обреди. Као што су разарали србски наци­онални корпус, комунисти су врло успешно разорили и Србску православну цркву издвајајући из ње најпре „Маћедонску право­славну цркву“, а у наше дане и „аутофекалну Црногорску православну цркву“; ону прву за сада је признао једино Ватикан, а ову другу ваљда ни­ко осим актуелне црногорске комунистичке власти, „прикриве­не“ под називом демократска партија социјалиста (мада неће бити изненађење ако се, скорих дана, они њени наводници скину).

На Цркву су се устремиле и многе верске секте, чије­ је деловање усмерено на разарање и србског националног бића и србске на­ционалне традиције: „Све секте имају заједнички циљ – да по­бе­де хришћанство, пре свега право­слав­ље па кроз своја учења не­ги­ра­ју све традиционалне религије, свесно раде на разбијању по­ро­ди­це, традиционалних вредности и духовности… Већина припад­ни­ка секти није свесна да у ствари обавља задатке који су сми­шље­ни у једном цен­тру. Тај центар користи сва могућа средства да под свој утицај стави и инте­лек­туалне и политичке елите које представ­ља­ју колективну свест једног наро­да… Њихова је намера да уни­шт­е сваку кохезиону силу једне нације и створе безлични потрошачки конгломерат… Појава великог броја секти… уско је везана са за­говарањем и припремањем новог светског поретка. За те циљеве је идеално постојање читавог конгломерата секти и култова… Оне данас служе као помоћно оружје, с циљем да се, кад за то дође вре­ме, ставе под јединствену контролу, јер нови свет, по њима, мора имати и јединствену религију.“ Уз све то, чињеница да се при­па­д­ни­ци секти „налазе у свим сегментима друштва и на високим по­ло­жајима“ и да „свесно раде на одливу мозгова и обездуховљењу и пресецању корена са мати­цом“ добар је показатељ онога што су србском народу припремили комунисти и како њихово дело нас­та­вљају удружени и стари и нови србски непријатељи и њихови агилни хелсиншки савезници и многе друге невладине органи­за­ције и удружења: сви се они залажу за Србију која ће бити прет­во­рена у „безлични потрошачки конгломерат“.

Ако се, дакле, зна шта је све током по­слератних брозовских година чињено са Србском православном црквом и шта је од ње остало после комунистичких „усрећитеља“, чини се логичним сваки поку­шај да јој се врати макар нешто од онога што је народ у њу угра­ђивао вековима, а она заузврат успела да му очува и духовни и на­ци­о­нални идентитет и да му све врати у облику вредности по ко­ји­ма се србска култура данас у свету бележи и препознаје. Враћање и тако осакаћене Цр­кве на сцену и њени покушаји да поново нађе место у духовности србскога народа одмах је изазвало подо­зрење „пробуђеног дела“ тога на­рода (представљеног, реци­мо, у лику Хелсиншког одбора за људска права у Србији), који у свему томе види „клеронационализам“ и „православни фун­да­мен­тали­за­м“ и процењује да садашњи „агресивни наступ СПЦ и др­жа­в­ног врха представља покушај да се склони на страну питање одго­ворности Цркве за пропадање овог друштва за последњих де­сет година“.

А да острашћеним присталицама савремене демократије, нар­о­чито увозне, смета буђење духовности србског народа, показа­ло се на дан кад је сахрањиван Слободан Милошевић: неко је тада порукама преко мобилних телефона позвао своје истомишље­ни­ке да се „спонтано“ окупе и искажу своје опредељење за демо­кра­тију. Позив је „спонтано“ прочитан, демократски послушници су се на реченом месту окупили и тамо довели децу да им „спон­та­но“ играју и певају, док су они сами одушевљено прослављали ту­ђу смрт, веселили се, махали разнобојним балонима и три дана пре рока дочекивали своје пролеће. По свему, био је то сатанистички скуп; његови одрасли учесници нису тамо жртвовали само своју ду­шу, већ су у механизам нове светске религије гурнули и своје не­дозрело потомство, на време га и неосетно („спонтано“) издва­ја­јући из наци­оналног бића из кога су потекли и одвајајући га од „уобичајеног начина мишљења и расуђивања“.

Колективизација и откуп

Уништавање србске младежи на Срем­ском фронту наставило се после рата уништавањем најбо­љи­х србских домаћина и пустошењем њихо­вих имања путем „ко­ле­ктивизације и откупа“. Тај руски „економски модел“ важио је углавном за Србе, чиме је остваривана она Брозова директива Главном народноослободилачком одбору Србије од 5. фебруара 1944. године да, „кад будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине“.

„Ослободилачки и грађански рат у Југославији, а посебно у Србији и међу Србима, унесрећио је српско село и мирно стање за­менио немирним и неизвесним… Ако не и горе, сељаци у Србији живели су на нивоу предратног стања. Јели су отприлике исту количину хлеба, али мање меса и масноће, били су лошије одевени, а у неким крајевима због ратних сукоба имали су и лошије стам­бене услове. Реч и појам беда била је и остала, без обзира на све промене, везана за село и сељаке. ‘Сељаци у Србији су обосили и оголели у мери којој је тешко наћи поређење’, каже се у једној анкети. ‘Сељацима је већ од 1946. године недостајало обуће пре свега, одеће, соли, шећера, пољопривредног инвентара и свега ос­т­а­лог’. Удар Комунистичке партије… на село, преко откупне по­ли­ти­ке“, али и кроз принудно „утеривање“ у сељачке радне задру­ге (што је познато и као и партијско освајање села), произвели су „масовни терор, малтретирања и хапшења дојучерашњих мирних домаћина. Уистину, „Партија је својом политиком и другим мера­ма на селу створила услове за масовно исказивање хулиганизма локалних активиста према сељацима… Обавезан откуп пољопри­в­редних производа и колективиза­ција, као кључне одреднице аг­р­арне политике Комунистичке пар­ти­је, били су и два основна разлога сваковрсног супротстављања сељака партијској полити­ци и пракси на селу… То су два греха сељака које Партија није оп­ра­штала у свом револуционарном ходу“.

  Највише су страдали такозвани кулаци, „мало имућнији или сналажљивији сељаци, који су имали две-три краве, или толико коња“ и који су „представљали ‘опште омрзнути и непријатељски елеме­нт на селу‘, кога треба уништити тако што ће му се најпре оду­зети сви пољопривредни вишкови, а затим конфисковати земља и кућа, а домаћин затворити“. Страдали су и они сиромашнији и сред­њи, нарочито у Срему и Бачкој, који су се „усуђивали“ да неки динар уложе у оправке куће или штале.

Најбројнији „грешници“ били су они сељаци који нису успевали да испуне наметнуте откупне обавезе, а казне, у виду хапшења или новчаног кажњавања, имале су основ, наводно правни, у З­а­кону о ратним добитницима.

Са хапшењима почело се већ 1946. године, а само на подручју Војводине ухапшено је 1.016 лица. Због неиспуњених обавеза у откупу жита и вуне, до половине 1946. било је у Југославији осуђено 2.886 лица, од чега је Србији „припало“ 2.521 или 87%. Од укупно изречених казни на Србију је отпадало 69% новчаних, 70% при­нудног рада, 85,7% лишења слободе, 87% лишења слободе са при­нудним радом и 80% на казне конфискације.

За „масовни терор, малтретирање и хапшење домаћина само зато што нису имали да предају држави онолико пољопривредних производа колико је она тражила од њих“,били су „задужени“ локални активисти, они који су „батинали недужне људе, ударали им главе у зид, чупали бркове, хватали за гушу, држали везане у притвору, терали их да сатима голи стоје на киши и снегу“. Врло често, у томе су им помагали милиционера који су злостављали сељаке хапсећи их, затварајући и премлаћивајући. Извештаји пар­тијских комитета по Војводини документују да су чланови пар­тије предњачили у малтретирању сељака, тако што су, најчешће ноћу, уз пуцњаву из ватреног оружја, насилно упадали у куће и узимали жито. Није био редак случај да су сељаци задуживани већим количинама него што су произвели (или су могли произ­ве­сти), што значи да им није остављано ни за семе за наредну годи­ну, ни за исхрану њихових породица. (Потписник ових редака може посведочити да су партијски активисти, тада звани и фендери, врло паж­љиво, метлом, прикупљали и последње пшенично зрно како би једну деветочлану породицу, са седморо малолетних, оставили без хлеба. Наредних месеци, породица је преживљавала благодарећи пекару који је са женом био подстанар у њиховој кући и сваке вечери доносио црни пшенични хлеб од једног килограма).

Многи од „дужника“ „осуђивани су на вишегодишњу робију, робију са присилним радом или конфисковање целокупне имовине. Примера ради, један сељак је због неизношења 10 (десет) килограма вуне био кажњен са четири године принудног рада са лишењем слободе, а суд у Новом Кнежевцу осудио је једног се­ља­ка на 13 (тринаест) година лишења слободе са принудним радом зато што није предао кукуруз. Само у првој половини 1951. године кроз Казнено-поправни дом „Забела“ у Пожаревцу прошло је 86.000 „житара“.

На подручју Војводине, према подацима који су добијени преко партијских организација, у време обавезног откупа затворено је 8.821 лице од чега је 720 било осуђено, а 67 су чекали суђење. Управа државне безбедности, познатија као Удба, чији су извр­ши­оци слати на терен са задатком да „пруже помоћ месним орга­ни­ма у откупу“, казује да је на територији Војводине хапшено 9.114 лица, од чега је 1.008 било осуђено (Момчило Павловић, Друже Тито. где је наше жито, Српско насле­ђе, Историјске свеске број 3, март 1998, хттп://њњњ.српско-наследје.цо. рс/ср-ц/1998/03/артицле-09.хтмл).

На другом месту др Павловић рећи ће да је у Војводини, у принудном откупу од сељака (који су при томе и физички мучени), кључна личност био већ помињани Добривоје Видић, овога пута у уло­зи секре­тара Покрајинског комитета комунистичке пар­тије (1946-1951), те да је „до сада ут­вр­ђено да је око 100.000 сељака про­шло кроз за­т­воре, али се не зна колико их је убијено“ (Блиц Бео­град, 9. октобра 2013).

За толико ухапшеника, само су по Србији постојали логори за оне домаћине који нису могли да одговоре захтевима комунистич­ких харачлија. У једном таквом логору код Дечана, несрећ­ни­ци који нису издржали „мере преваспитавања“ сахрањивани су плит­ко ‡ таман толико да би им пси могли развлачити кости (Љубомир Тешић, Црвени самар за сељаке, „Глас јавно­сти“, 8-28. фе­бруар 2001, фељтон).

По природи ствари, водећи „теоретичари“ у томе рату против србских сељака били су Јосип Броз, који је рекао да „ми кула­ка морамо оставити овако да животари, нећемо му дозволити да живи пуним замахом као до сада, већ да животари“ и, наравно, Едуардо Кардели, који је за „класу кулака – отворених непријатеља“ предлагао „гоњење и уништење“, али не „фронтално уништава­ње кулака као класе него као непријатеља народне власти“.

Репресија, дакле, коју је тек успостављена комунистичка вла­ст у Југославији (поистовећена са државном влашћу) требало да примени против оних за које је процењено да својим деловањем (чак и деловањем на земљи, односно њеном обрадом) угро­жавају безбедност или опстанак исте те државе, односно Комуни­стичке партије као њеног неприкосновеног власника.

Тек као потврда да је „наша народна револуција, специфич­ним испреплетањем и синтетизирањем свог национално-осло­бо­дилачког карактера, још један примјер истински стваралачке при­м­јене искустава Ок­то­бра (револуције у Русији 1917. године – ИП). Социјализам, који носи праведне и хумане друштвене од­но­се, да­нас је јединствени циљ милијунских радних маса у чита­вом свије­ту“ (Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб 1966-1969, књига 4, 643).

Кад нема Сибира добар је и Голи

Најважнији облик такве репресије политичког типа био је, и ово по угледу на Совјетски Савез, отварање логора за политичке затворенике на Голом ото­ку, у Републици Хрватској (а где би друго?!), у Велебитском кана­лу, између острва Раб, Свети Гргур и Првић. Логор је, по налогу датом из врха Комунистичке партије, заснован 1949. године, а место је одабрано по рачуници да се отуд не може побећи.

Оснивали су логор, одабирали му место и трудили се да његове „госте“ изложе и понижењу и смрти, особе које су мислиле (ако су уопште мислиле) на исти начин као што је то Коча Попо­вић чинио пишући свој дневник пре четврт века, при крају свога животног пута, у време када је Југославија почела да се распада и када су Срби, не само они са западне стране, схватили да им је на­ци­онално биће угрожено:

„Башибозук, багра и брабоњци устали су да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их бар мало опа­мети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљу­је, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизациј­ском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самим собом, вра­ћајући се на шајкачу и опанак из којих су се једва извукли“.

Тако Коча у свом дневнику, али је „заборавио“ да опише како је са Фиц­ројем Меклејном, „пред­ставником оне Енглеске која је своје по­бе­де увек била спремна да издашно плати туђим животима“, не би ли на југу Србије био „прослављен“ 6. септембар 1944. године, рођендан краља Петра II, уго­ворио савезничко бомбардовање Лесковца. Њих двојица посма­тра­ли су тај „подухват“ са неког брда из око­ли­не, а Меклејн је о томе записао:

„Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина. Остаци Лесковца лежа­ли су пред на­ма покривени димом… Чак су и партизани били потресени“.

Без обзира на све то, Коча Поповић каже за себе да је био Србин и остао Србин. Истина, не рече да ли то што је Србин везује за припадност србској нацији, пошто се „досетио“ да каже још и ово: „Ја сам против на­ци­онализма, јер је национализам најнижи облик друштвене све­сти“ (Тајна Коче Поповића, „Време“ Београд, број 1117, 31. мај 2012, из интервјуа са Душаном Чкребићем).

Оснивање Голог отока, дакле, из­ведено по мо­делу провереном „у првој земљи социјализма“, кому­ни­сти су за­ми­слили као при­лику да се дотуку сви они „сумњиви Срби“ који на друге начине нису били побијени. Тај модел је посл­у­жио као узор и Хитлеру, али треба признати да је технологија ње­гових концентра­ционих логора била наивнија од комунистичких. Хитлер је, наиме, ло­го­ре замислио као најпростију хладну машинерију за убијање људи, а ко­мунисти су то радили са садистичком острашћеношћу, убија­ју­ћи у човеку најпре људскост а тек потом и човека самог. Тај по­ступак, називан „преваспитавање“, као да је тре­бало да посрами оно што се дешавало у неким совјетским зат­ворима: „У једном од подрума… простор је био преуређен као по­зо­риште, у којем су се за љубитеље крвавих представа разме­сти­ле фотеље, а на бини… ко­ја је требало да представља сцену, врши­ла су се погубљења. По­сле сваког „успешног“ хица орили су се уз­ви­ци „браво“, „бис“ и џелатима су се приносили пехари шампањца… Али гађање у циљ је за ове девојке била само шаљива забава и ви­ше није уз­буђивала њихове већ отупеле нерве. Биле су им потреб­не веће напетости и у том циљу су… пробадале очи иглама или их палиле цигаретом, или су, пак, забијале танке ексере испод нок­ти­ју“ (Голгота Христове Русије – Страдање Руске Цркве под комунизмом, Цетиње 1999, 178).

Сада се зна доста о томе како је Голи оток функционисао (уз њега и Свети Гргур, острво недалеко од Голог, за жене, који се ретко помиње) како су лого­ра­ши мучени и убијани, зна се да су у томе, као чувари и мучи­те­љи, учествовали и усташки кољачи доведени из других казнио­ни­ца, али се никад неће сазнати ни коли­ко је људи тамо би­ло зато­че­но; помиње се податак да их је тамо би­ло око 57.000, а ви­ше од 90 одсто међу њима би­ли су Срби. Не зна се ни колико их је та­мо оставило кости, мада се помиње цифра бли­ска оној са Срем­ског фронта. Нажалост, тим се цифрама не може верова­ти, јер се“ комунисти никад нису до­бро сналазили у „неважним рачунима“.

Комунисти у миру разарају Србију

Многа искуства из Октобарске револуције примењивала су се и у Србији: по­сле 1948. године, пред „опас­но­шћу од руске инвазије“, сви индустријски ка­паци­те­ти из Србије пренети су у западне „братске“ републике. Та „дислокација“ по Слов­е­нији, Хрватској, Босни и Арбанији представљена је тада као „братска помоћ братским народима“, али се убрзо показало да је и то само један од путева економскога разарања Србије, посебно од тренутка када је почела припрема за потапање Србије „пред опасношћу од со­вјетске инвазије“. У такву „одбрамбену стра­тегију“ нормалан ум не би могао поверова­ти да се у Ђердапу још не налазе бетонске платформе на којима је било сложено четири милиона кило­грама тротила, чијом је експлозијом требало да се пре­гради Ду­на­в, да вода потопи ни же србске пределе и тако „спречи инвазију“.

Кад ни то није дало ре­зултате – наишла је „сеча директора“, односно организовано сме­њивање 4.000 директора најуспешнијих фирми из Србије; кад се, међутим, показало да ни то није могло зауставити при­вре­д­ни ус­пон Србије – уведена је Кардељева „привредна ре­фо­р­ма“ и од ње се привреда у Србији више никада није могла опо­равити (Драгољуб Петровић, Сумрак српске ћирилице, Нови Сад 2005, 109). Јер, и све касније „реформе“, засноване на Кардељевој „договорној економији“ и „самоуправљању“, биле су усмераване тако да тешку економску ситуацију учине непод­но­шљи­вом. Од тога времена, у ствари, почиње србски економски су­но­врат који траје до наших дана.

Комунисти и фашизам

Срби се деценијама налазе под кому­н­и­стичким терором и немају много из­гледа да се од њега осло­бо­де, јер им то не дозвољавају ни заточеници комуни­стичке идеје, ни њихови демократизовани настављачи. Сви су они једно­гласни у тврдњама да су Срби фашисти и да Србију треба денаци­фи­ковати, превиђајући при томе просту чињеницу да између онога за шта се са­ми залажу и онога за шта оптужују Србе нема суштин­ске разлике. Јер, на комунизам се, напросто, може гледати као на друго ли­це фашизма, тим пре што су оба једнако тоталитарна и оба упере­на против човека и људског достојанства. (Није некадашњи француски министар унутрашњих послова Мишел Поњатовски без разлога рекао да се између фашизма и комунизма налази само једна танка линија). Чињеница да је друга по­ловина 20. века у свету означавана као време непосустале „бор­бе против фашизма“, може се разумети као природна ми­микрија у којој је актуелни тоталитаризам прокламовао флос­ку­лу да се ње­говом претходнику не сме дозволити опоравак и могући по­врат­ак на историјску сцену, управо због тога што би се тиме от­вориле мо­гућ­но­сти за идентификацију њихових истости. Ако, да­кле, кажемо да су и фашизам и комуни­зам устројени по истом об­ра­сцу, ваља прецизирати да међу њима постоји и јед­на озбиљна ра­з­лика по којој се фашизам може сматрати дечјим лицем кому­ни­з­ма. Два су разлога томе: први, фашизам је био релативно крат­ко­век и није му се дало да чо­вечан­ству донесе онолико не­срећа ко­ли­ко је донео комунизам и, други, фашизам је прокламовао уни­шта­вање туђих на­рода, а комунизам је нај­ви­ше домете до­стигао уништавајући соп­стве­не. И у том смислу могло би се рећи да је фашизам за оне на­роде чије је уни­штење планирао био, у ствари, кратка непогода у по­ређењу с оним што је, тамо где је стигао, донео комунизам. За то су најбоље потврде оно што се догађало, пре свега, са православним Словенима: Русима, Украјинцима, Србима…; никада се неће тачно утврдити (чак ни приближно) колико их је де­сетина мили­о­на побијено и шта од тога спада у заслуге фашиста, а шта у заслуг­е њихове кому­ни­стичке сабраће.

А није без значаја ни подсећање на чињеницу да су србску судбину током историје одређивали туђински окупатори, те да су су је у 20. веку дефинитивно запе­чатили хрватски и словеначки ко­мунисти Јосип Броз, Едуардо Кардели и Владимир Куперштајн, уз потпору јадних србских „мајстора за прљаве послове“, почев од Александра Ранковића и Слободана Пенезића­–Крцу­на, до данашњих демократизованих комуниста, односно комуни­сти­чких демократа. Такви односи према Срби­ма ус­по­стављени су по моделу провереном у разарању руског на­рода после доласка бољ­шевика на власт, а брозовска стратегија показала се као дво­струко успешна: тамо где је то било лако „технички изводљиво“, као у Маћедонији и Црној Гори – републике су „унапређене у на­ције“, а у Србији, где се таква „памет“ није никако могла приме­ни­ти, шиптарска мањина на Косову и Метохији и маџарска у Вој­во­дини Србској послужиле су као изговор за проглашење аутоно­м­них покрајина. Овим последњим „изумом“ не само да је тамошњој србкој већини обешен камен о врат (кога се она више никад није успела ослободити), већ су успостављене и позиције са којих ће се лакше наставити са разарањем Србства.

ПИШЕ: Илија Петровић, балканска геополитика