fbpx
Издаја

КОНАЧНА ИЗДАЈА КОСОВА, КОЈА МНОГО ТОГА МЕЊА, И ЈЕДАН ПРЕДЛОГ ОПОЗИЦИЈИ

0
(0)

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ:

Размишљати о политичкој будућности Србије може се на много начина; размишљати о томе са Тадићем на власти – ни на један

Таман човек помисли да се ни међу жутима не може наћи још један лумен попут Шутановца који би могао да каже како се у Србији данас живи „драматично боље“ него 80-тих и 90-тих – а онда банку узме Борис. Човек који је Тачијевој држави у петак дао име – а име је реч, оно што претходи свету, стварности – то кумство, које није могао да одбије, прославио је речима како је све то потврда његове политике „и Косово и Европа“. Тадић је – ако га питате, спасио Резолуцију 1244, а, ако питате чињенице, истовремено је са Косова избацио последњи траг присуства УН. С тим би једино – као аналоган уступак – било поредиво да је, рецимо, у Бондстилу остало све америчко пешадијско наоружање, а да су базу и Косово заувек напустили сви Амери.

Тако да – ако ћемо ствари називати правим именом – ово јесте још једна у низу издаја српских власти – можда највећа у оштрој конкуренцији. И то свакако треба запамтити и Тадићу, и овима који му кличу, и овима који ћуте. Оно што је историјски ново је следеће: било је у Србији издаје, и оне у којој се издајник жртвовао за неки виши циљ, и оне у којој је издајник био производ сопственог рђавог карактера или неразумевања прилика. Издаја из чисте непатворене глупости, међутим, изум је Тадића и његове политичке генерације, мада не знам да ће та глупост, једном кад се коцкице буду слагале, моћи да им прође као неурачунљивост.

Али, ако мислите да је тиме Борис бар за себе, ако већ не за Србију, дошао до светла на крају тунела, држим да варате. Сеириће и вртеће неко време ову плочу о победи своје генијалне политике „и секс и невиност“, све док му Шапер не каже да се народ томе смеје, али овај пут некако стиснутих зуба. А то ће рећи да се чак ни рђава кампања не може правити на кандидатури за ЕУ као централном мотиву, да се она не може правити ни на другим Борисовим великим успесима, већ да ће морати да се ради на нечему – Шутановац би рекао – „драматично бољем“.

(За неупућене у слојевити језик жутих, појам „драматично“ доста је удаљен од свог изворног аристотеловског порекла [зачудо!]. Међутим, има широку примену служећи да максимално појача интензитет основне речи. Ако стоји уз придев, као у Шутановчевом случају [„драматично боље“], означава четврти, до сада непознати, степен компарације – добро, боље, најбоље, драматично боље [слично старом колоквијалном изразу „добро у п. м.“]. Може да се користи у прилошком значењу уз глагол, на пример, „драматично је издао земљу“ [види под Б. Тадић]; у придевском, на пример, „драматична пљачка државе“ [види под Влада Републике Србије]. Отуда се, семантички гледано, „драматично“ може третирати као један од кључних реформских израза. Њиме актуелна елита илуструје дубинске друштвене промене, чији квалитет и динамика представљају пробијање граница реалног и уласка у зону више реалности, будући да је оно што је „драматично добро“ заправо боље од најбољег. Да драматична издаја земље значи да у њој за издају више није остало ничег или да после драматичне пљачке државе није остало ништа за даљу пљачку. Отуда, филозофски гледано, појам драматичног јесте лимес сваке акције, сваког кретања, па и сваког смисла. Иза тога нема више ничега, ни бића, ни историје, ни времена. Само нирвана.)

ШТА ЗНАЧИ КАНДИДАТУРА Пре него што видимо шта је суштинско значење тог лимеса, да се вратимо на поруке кампање. Наравно, Борис ће добити кандидатуру – и то је, за вашу информацију, знао много пре него што му се у петак Борко јавио са муштулуком из Брисела. Али игра је морала да се одигра, и у њој су улоге, свако своју, имали и Борис, и Меркелова (Вестервеле) и Тачи. Колико у среду, Борис је био помало резигнирани песимиста, и са изразом на лицу, претпостављам, као онда кад је хтео да оде да ради на светионику – као не зна он хоће ли добити кандидатуру (наравно да је знао). Шта је тада радио? Подизао је међу Србима цену том безвредном папиру, и обарао цену Косову, које је Борко носио у торби за Брисел. А Немци су били ту да би Борису подигли цену кандатуре, коју су давно решили да му дају, и да би му још оборили цену Косова – дакле у улози посредника, јединих који су зарадили на овој апсурдној политичкој трансакцији. Тачи, који је три дана говорио како Србија заправо у Бриселу признаје Косово, био је ту у улози замене за корумпиране српске аналитичаре и тумаче политичких догађаја, тако да је он Србе најистинитије обавештавао како је право име Борисовим уступцима. Штета само што још није рекао све: никакве трансакције ту није било – Борис је Косово дао за џабе, а кандидатуру је добио не зато што она ради неки посао Србији, већ зато што она сад много више треба Бриселу и Берлину.

У тржишној привреди, кажу либерали, ствари не вреде колико вреде, већ за колико се могу продати. И Борис, који је скупо пазарио ту тапију на комад европске магле, учинио је то само зато што верује да ће је Србима продати још скупље, и то двапут. Први пут тако што верује како ће му кандидатура отворити врата за нови круг обећања и осталих политичких морских прича („постигли смо циљ, добили кандидатуру, а сада ћемо…“). Други пут ће помоћи жутима да све што су забрљали за ове четири године – све што су продали, издали и проневерили, све што су покрали – добије своје оправдање („било је лоше јер смо тежили кандидатури, а сада, кад је имамо, биће много лакше“). Речју, свако њихово непочинство уз кандидатуру ће представити као жртву, а да је жртва имала смисла, ту је Вестервеле, за ову прилику у улози Бога, који ће жртву приметили и услишили.

И ту се негде са кандидатуром ваља растати. Јер много значајнији од тог обраћања својим потенцијалним бирачима биће онај део жуте кампање који ће комуницирати са бирачима опозиционих странака, којих је, чак и у најпокваренијим истраживањима – а једино таква се и публикују – бар за нијансу више од љубитеља власти. Уосталом, жути, идоли и пријатељи својих бирача имају колико имају, и њих до избора може да буде само мање, тако да је њихов прави резервоар гласова у демотивисаном опозиционом корпусу.

Зато су њихове главне поруке – већ увелико у оптицају преко припадника аналитичарске, медијске и интелектуалне режимске фауне – усмерене према опозиционим бирачима, посебно оним који немају само амбицију да изађу на изборе и гласају против власти већ и да се изборе за промене. Прва међу тим порукама гласи: што је у народу већа политичка потражња, то је на политичкој сцени мања понуда; сви су исти, неспособни, мусави и корумпирани (следи још много придева којима власт, док описује конкуренцију, заправо описује себе).

Друга порука гласи: како год бирачи гласали, владу ће ионако саставити странци, а у влади коју ће саставити они све може да се промени, једино ће тадићевци остати на свом месту. Иначе, ко би, ако не они, после свега овога могао да промени устав и заувек стави крст на Косово.

ИСКРИВЉАВАЊЕ ОПОЗИЦИЈЕ И, наравно, просечан човек који поверује у те поруке требало би да се мане ћорава посла и да види од чега ће да живи, јер политиком има ко да се бави, није то његово. Уосталом, ко је још видео да владе бирају грађани. Странци ће то „драматично“ боље.

Прва порука је цинична бар колико је цинично да вас неко удари нечим тврдим с леђа, а онда вам се подсмева да нисте смели да се браните. Јер у јавном простору све оно што има потенцијал да буде макар мало другачије може да се појави, само ако сакрије ту ситну разлику. Онај део понуде који запрема довољно велики део сцене да се не може игнорисати – попут напредњака – није, наравно, у медијима прећутан, али су њихови потези изложени сталном искривљавању смисла и дисквалификацијама. То се не догађа у једном или два медија, већ у готово свим, што само говори да је реч о акцији која није координисана у редакцијским хијерархијама, већ у мрачним коридорима власти, одакле се новинама и телевизијама пласирају разне псине.

Већ је легендаран пример насловне стране „Блица“, на којој је стајало како су синови шефа напредњака (Томе Николића?) малтретирали неког човека, да би се на некој од унутрашњих страна у малом тексту показало да је реч о синовима шефа СНС у Дебељачи, где год то било. И онда је то од целе јавне сцене скандализовало само Вучића и никог више од правдољубивих интелектуалаца и аналитичара, што је на крају, како је и ред, испало проблем Вучићевог доживљаја света.

Свежији пример био је овај кад је објављено да је СНС направила владу у сенци, где су већина министара потпуно непознати људи, док је један од ретких познатих, показало се, заправо бивши Арканов командант. Кад су напредњаци објаснили да је све лаж и да никакве владе у сенци нема, у једним престоничким новинама освануо је наслов „Зашто СНС нема владу у сенци?“ Елем, како то они уопште мисле да владају, а немају ни обичну владу у сенци?

Они средњи, попут Коштуничине ДСС, добрим делом се прећуткују, а делом спинују. На пример, потпуно је прећутано да Економски савет ДСС има веома добар и детаљан развојни програм за већину општина у унутрашњости земље као и за Војводину. Али кога брига за Ненада Поповића и Војину економију, Србија ионако живи од посудби. Медији су потпуно избегли и дебату о Коштуничиној идеји о политичкој неутралности Србије, суштински првој истински разрађеној и новој политичкој идеји од времена избијања кризе. Уместо дебате, могли смо да прочитамо тек једног од режимских аналитичара, који је, мудар као старац Зосима, констатовао да нема независности без Тита. А пошто је овај давно умро, Коштуници је опет у српским медијима запало да буде необавештен.

Радикали су у медијима искључиво само под два услова: кад направе нешто глупо и кад наглас мрзе напредњаке. Пошто им ништа од тога не пада тешко, изгледа да су уверени како ће то неко видети као програм који доноси промене. Двери су, наравно, посебна прича. Иако истраживачи јавног мнења упозоравају да добар део бирача има потребу за новом политичком снагом, Двери су у медијима скоро сасвим прећутане јер је од потребе бирача за новом снагом изгледа горе је једино кад она стварно постоји. Како нису склони скандалима и глупостима и како нико од њих није у вези са неком звездом Гранда, тако им остаје само простор ако ће да нападну неког из опозиције, на шта се они, за разлику од радикала, ретко примају.

ДВА КРУГА БЕЗНАЂА Наравно, постоји и цео спектар политичких идеја и мишљења изван српских странака – неколико изванредних књига које су прави културни и политички догађаји, доста паметног света коме је свега доста и има шта да каже, али за њих се места у медијима нађе искључиво ако могу да се једнократно нађу у служби власти или ако је Ин мемориам. А то ће рећи да су ови фарисеји који себе зову елитом сасвим у праву – нема понуде, па то ти је.

Тако су тадићевци Србију увукли у два круга безнађа: први, када су и национално, и државно, и социјално издали своје бираче и, други, који управо траје, сада, кад покушавају да убеде бираче да је у Србији могуће све осим промена.

Наравно, све то је могуће када је власт, упркос сталним искрицама међусобних сукоба, суштински јединствена захваљујући трима предностима које има над опозицијом. Прво, на њиховој страни су новац и медији. Друго, с њима је сва петоколонашка елита, данас више него икад, свесна да ће одлазак Тадића бити увод у смену елита. И треће, опозиција, чиме год да је повезана – а углавном није – не може то да буде тако чврсто као као власт, увезана парама и пословима, заједничким страним покровитељима, и злочинима, издајом и страхом од казне. А то се, логично, ипак сматра вишим степеном повезаности у политици.

Зато више није питање ни шта је урадио Борис са Косовом, ни где ће му душа, ни шта ће му кандидатура. Питање је шта опозиција данас може и мора да учини да он и његови оду с власти.

Пре сваког одговора, требало би поменути неколико важних ствари. Прво, опозиција мора да подигне праг међусобне толеранције на највиши могући ниво зашто што ће, ако Тадић добије још један мандат, Косово неповратно отићи и зато што ће ресурси за дизање земље бити неповратно изгубљени. Улог ових избора виши је него иједних до сада, чак и оних када је обаран Милошевић, јер с њим је Србија могла да буде поново бомбардована. С Тадићем, међутм, ризикује грађански сукоб, неупоредиво већу трагедију, чак и у поређењу са НАТО агресијом. Императив за опозицију зато мора да буде и следећа чињеница – ако хоће да влада, њена победа мора да буде са прилично солидном разликом јер сваки тесан резултат широко отвара врата притиску елите и деловању странаца, а обоје ће веома фаворизовати Бориса.

ПРЕДЛОГ Мој предлог је следећи: свако у опозицији мора да се суочи са својом одговорношћу. Улози су огромни и – осим издаје из глупости – постоји и издаја из нехата, која није много далеко од прве. У првом кругу све опозиционе странке треба да сазову своје главне одборе или слична висока партијска тела, одакле ће поручити, јавно и званично, да ни по коју цену неће ући у коалицију ни са једном странком која која данас седи у власти. Радикали, који су са своје славе послали веома контрадикторан став – да им је на истом нивоу приоритета рушење власти и сламање Томе Николића морали би да се определе за прво. На крају, само ће тако и имати прилику за друго, ако им је баш толико стало.

У другом кругу ваљало би анализирати позицију Коштунице и Двери. И једни и други имају много бирача који за њих имају симпатије, али још увек недовољно оних који би их заокружили на листи. Гледајући истраживања, Коштуничини симпатизери који за њега неће гласати као оправдање наводе како им ДСС делује неенергично, споро, помало уморно и равнодушно. Симпатизери Двери који неће гласати за ову нову снагу кажу да су они фини момци, али су неискусни, аматери и неверзирани за велике политичке игре. Речју, све што фали једнима имају други, што ће рећи да међусобно могу да компензују оно што бирачи код њих препознају као највеће недостатке. Њихово предизборно повезивање имало би много већи ефекат од простог збора. Ако смем да процењујем, мислим да на самосталним листама ДСС тешко да може да пребаци десет одсто, док ће Двери, по свој прилици, остати испод цензуса, а то може да буде недовољно. Ако иду заједно, верујем да сигурно могу да добаце до 15 одсто, што је резултат који им гарантује да се без њих влада не може направити.

У трећем кругу Коштуница би под ту заставу могао да позове националну интелигенцију, зато што то у Србији једино он то може и што је у томе, поред квалитета политке, његова највећа снага. Коштуница, против чијег су медијског прогона устали бројни угледни људи, није после тога могао више да буде третиран као неко чијом ће политичком ликвидацијом медијска елита са лакоћом испунити свој задатак. Са таквом подршком Коштуничине вредне програмске ставове било би много теже заобићи.

Напредњаци би у четвртом кругу завршили своје окупљање, које су започели. За то време, далеко од медија, иницирали би и повели преговоре са партнерима о приближавању политика, и то не би чинили на штету свог односа са западним центрима нити би то неко од њих могао да захтева. Уколико политички договор не би било могуће постићи, уколико би разлике биле превелике, не би се одустајало ни од договора ни од опозиционе коалиције. Уместо тога – дакле политичке сагласности – као први циљ коалиције поставили би рушење власти, као други, обрачун са криминалом и корупцијом, као трећи заустављање економског колапса земље и, као последње, изборе за годину дана, до којих би довела та орочена привремена влада.

Уколико би истраживања јавног мњења показала да се ни на тај начин не може освојити убедљива већина (мада сумњам), приступило би се чак и договору о заједничкој опозиционој листи и заједничкој кампањи. У томе би се странке понашале исто као и у претходном: ако би могле да направе политички договор, добро је; ако не, ипак би саставили заједничку листу са списком приоритетних послова о којима постоји сагласност, макар само о техничким стварима, а онда догодине у исто доба на изборе. Наравно, свака странка која би изашла из овог договора била би јавно осуђена од свих осталих, што би јој нанело ненадокнадиву штету, какву само може да им нанесе излазак из те врсте ултимативног окупљања.

Порука овог текста је следећа: размишљати о политчкој будућности Србије може се на много начина. Размишљати о истој теми са реалниом могућности да Тадићева влада или њени делови обнове мандат – пошто су довели земљу до економског краха а питање одбране Косова до границе када Покрајину брани само устав – ни на један. Не видим да би та врста преузимања одговорности унутар опозиције – а та одговност гласи да је Србија већа светиња од сваке странке, чак и од њихових програма – могла да науди иједној од њих. Јер, дотле је дошло.

 

Нови Стандард

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

НАПРЕДНА НАРКО БАНДА УЗУРПИРАЛА СКУПШТИНУ! Ова говеда сте требали да водите на испашу а не да их доводите у Београд (видео)

5 (1) Понедељак 03.08.2020., посланици дали заклетву режиму Александра Вучића. Док је полиција хапсила политичке …

Србија купила кинеску верзију руских ПВО ракетних система С-300

5 (1) * Србија треба да добије три батерије, а једна батерија може да истовремено …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *