Доживели смо и то право чудо,до пре неки дан апсолутно незамисливо, да је А. Вучић у свом већ свакидашњем и ноторном гостовању (а где другде него на ТВ Хепију) у емисији “Ћирилица” признао да и „он за нешто сноси кривицу“. Ово је први пут да то чини тако отворено, ако изузмемо стално спомињање његове тренутне слабости што је дозволио да се обустави експлоатација литијума. Изјавио је после трагичног дебакла у Бањској да је „крив за стање на Косову и Метохији, јер је веровао Европској Унији и Сједињеним америчким државама да ће испунити оно што су написали у договору од пре неколико дана. Друга грешка је та што сам дозволио да зависимо од других и они су нас крунили део, по део стајући на Куртијеву страну. Веровао сам да ће све договорено да се спроведе у дело, имао сам гаранције највећих светских сила“.
Свако онај ко је током преговора о Косову и Метохији говорио и указивао на дупле стандарде и вероломност великих сила проглашаван је за издајника и доживљавао је прави медијски таблоидни линч. Сада је напредњачки вођа, учествујући све време у круњењу и разарању позиција српске заједнице на Косову и Метохији, проглашаван иначе за „изузетног државника и вештог преговарача“, дошао на исте позиције, откривши и објављујући најзад све лицемерство и хипокризију тзв. „међународне заједнице“. Он је иначе непрестано обузет претензијом да остварује изузетну историјску улогу (сходно његовим месијанским и херостратским надахнућима), након више од десет година преговарања, спознао да тзв. „међународна заједница“ примењује дупле стандарде и да се не држи договора, стајући на страну Албанца, што је она увек и нескривено чинила.
Велики вођа и самопроглашени „државник“ није се никада запитао колика је и каква његова одговорност, што се близу 40 хиљада Срба у време његовог решавања косовског питања иселило из Косова и Метохије, и што је их је својом катастрофалном и дилетантском политиком довео у готово безизлазан и немогућ положај
Велики вођа и самопроглашени „државник“ није се никада запитао колика је и каква његова одговорност, што се близу 40 хиљада Срба у време његовог решавања косовског питања иселило из наше јужне покрајине, и што је их је својом катастрофалном и дилетантском политиком на Косову и Метохији довео у готово безизлазан и немогућ положај. Напротив, он је одавно показао да је одговорност за њега непознат појам, што показују и недавне речи које је упутио Србима на Косову и Метохији, предочавајући им могући след догађаја након трагедије у Бањској. Он им је отворено и без икаквог устезања поручио да „не може више да им пружи никакве безбедносне гаранције, и да им следи веома изгледна могућност, да ће људи (ако изостане помоћ међународне заједнице, за коју тврди да подржава Куртија и не поштује ниједан договор) морати да крену да пакују ствари на камионе, тракторе и аутобусе“.
То говори председник Републике Србије – који се приликом полагања заклетве заклињао над Мирослављевим јеванђељем да ће штити уставни поредак Србије, а у својим изјавама непрестано је понављао да „никада неће дозволити да се на Косову и Метохији деси ‘Олуја’, прогон и етничко чишћење Срба“.
Сад без икаквог осећаја одговорности и стида (што је за њега и иначе непозната категорија, што је много пута и показао) шири додатни страх и разарајући дефетизам – припремајући на тај начин Србе на КиМ за коначни изгон из наше јужне покрајине.
А. Вучић је упорно тврдио да њему нико из међународне заједнице укључујући и његове пријатеље Макрона, Бајдена и Шолца не могу да одређују шта ће да ради и како да се понаша, да увек доследно брани суверенитет Србије, али је не захтев нижег чиновника америчке администрације додатно повукао војску Србије из копнене зоне безбедности. Тиме је он само показао своју кооперативност и спремност да и даље учествује у недостојном завршном чину признавања независности тзв. „косовске државе“, у чему и сам учествује, јер једино тако може да сачува власт која је његов једини порив и властољубива опсесија.
Толико о њему као гаранту очувања наше суверености и државничком умећу.
О његовој “храбрости“ и доследности у понизности, када су у питању представници и савезници из међународне заједнице, сведочи и његово недавно гостовање на Си-Ен-Ен-у у емисији код, како је он рекао „изузетно објективне Кристијан Аманпур“. Она никада није крила своје антисрпско опредељење и 90-их година током разарања Југославије била је главни гласноговорник „неопходности суровог кажњавања српског народа“.
О његовој “храбрости“ и доследности у понизности, када су у питању представници и савезници из међународне заједнице, сведочи и његово недавно гостовање на Си-Ен-Ен-у у емисији код, како је он рекао „изузетно објективне Кристијан Аманпур“
Тај степен снисходљивости и тзв. „конструктивних одговора“ никада не можемо видети у његовим бескрајним монолозима на медијима који су под његовом стриктном контролом, а када несметано испољава своју тзв. „храброст“, али пре свега своју безграничну бахатост и ароганцију.
Након сукоба у Бањској, када су погинули косовски полицајац и тројица Срба који су веровали да учествују у акцији одбране од терора Аљбина Куртија, који несметано траје од његовог доласка на власт (и то уз очигледну подршку и подстицај представника Квинте, посебно Немачке и Енглеске), А. Вучић је прибегао његовој познатој и толико пута опробаној спин тактици, контроли и отклањању настале штете.
После првог оглашавања, када је био потпуно избезумљен и без јасног објашњења шта се заиста десило у Бањској, настала је након неколико дана оркестрирана медијска таблоидна кампања. Њен основни задатак био, да пре свега обезбеди да се не постави неизбежно питање одговорности за потпуни крах његове косовске политике и деловања његовог главног штићеника, потпредседника Српске листе Милана Радоичића, који је признао да је био „главни организатор паравојних формација и катастрофе која се десила у Бањској“.
Наравно, користећи добро познати метод релативизације и обесмишљавања, А. Вучић се усудио да и даље брани Милана Радоичића, говорећи да је он „борац за слободу и једини заштитник Срба на Косову и Метохији“, показујући беспримерно лицемерство, као и недостатак елементарног осећаја одговорности и спремности да промени нешто у својој катастрофалној и погубној косовској политици, чији цех највише плаћају Срби са нашег Косова и Метохије.
До које мере иде његова дрскост и бахатост, може се видети у одбрани лика и дела „борца за слободу“ Милана Радоичића, који је успео да се „храбро“ извуче из Бањске након погибије Срба у окршају са косовском полицијом.
„Он није академик, нити песник, већ човек који је растао на улици, рођен у Пећи али је увек био уз свој народ. Критиковали су га због богатства. Видите мени богатство не значи ништа, ако мој народ нема слободу“, рекао је Вучић. Ова бестидна релативизација је врхунац лицемерства А. Вучића, јер његов штићеник и главни сарадник на Косову и Метохији и те како води рачуна о богатству, а могли смо да видимо колико му је стало до слободе српског народа, кога је својим деловањем и катастрофом у Бањској, довео у положај да је сада отворена мета терора Куртијеве полиције.
До које мере иде његова дрскост и бахатост, може се видети у одбрани лика и дела „борца за слободу“ Милана Радоичића, који је успео да се „храбро“ извуче из Бањске након погибије Срба у окршају са косовском полицијом. Очигледно је да тај „борац за слободу“ треба да скрене пажњу са искључиве и непорециве одговорности А. Вучића за катастрофални положај Срба на КиМ
Наравно да су режимски медији стављени у одбрану А. Вучића и његове погубне косовске политике, а Милан Радоичић је слављен као „нови Обилић“.
То је истинска увреда за сваког искреног српског патриоту и онога ко зна и препознаје суштину косовског завета, као нераздвојног дела нашег националног идентитета, али и брутално скрнављење успомене на Милоша Обилића, који је јуначки погинуо у бици на Косову пољу 1389 године. Док је таблоидни Обилић Милан Радоичић јуначки напустио Бањску, његов заштитник А. Вучић се и после свега на све начине труди да га оправда, без обзира на фарсу приређену његовим тзв. „хапшењем“ и могућим судским поступком, који се никада неће окончати као и многи такви случајеви до сада.
Очигледно је да тај „борац за слободу“ треба да скрене пажњу са искључиве и непорециве одговорности А. Вучића за катастрофални положај Срба на Косову и Метохији, којима безобзирно поручује да се спреме за нову сеобу Срба са дела наше територије која је неразлучиви део нашег националног идентитета и српске историје.
Нагледали смо се ми у току ових тридесет година великих српских патриота који су се енормно обогатили, а интерес народа чији су они „ослободиоци“ и заступници, само им је служио као покриће за њихове криминалне активности и то под отвореном заштитом државе .
Треба само пажљиво пратити саопштења Српског националног већа и иступања људи који нису везани за испоставу СНС-а „Српску листу“ и моћи ћете да видите да у српској заједници на Косову и Метохији има снаге и памети да се води другачија и делотворнија политика, која би обезбедила опстанак и просперитет Срба. О томе смо се осведочили и након трагичних догађаја у Бањској пратећи њихова реаговања и анализе настале ситуације.
До А. Вучића очигледно не допире елементарно питање, како може човек одрастао на улици, који има неколико кривичних пријава, поред толико образованих и сјајних људи из српске заједнице на Косову и Метохији да буде „главни бранилац и заштитник Срба на Косову и Метохији“, а који је својим деловањем, заједно са његовим патроном А. Вучићем, довео српски народ на Косову и Метохији на ивицу понора и нестанка.
И при томе А. Вучић показујући своју пословичну бескрупулозност и аморалност и има потребу да нам говори да њему „богатство не значи ништа ако нема слободе“, а сви његови најважнији сарадници, укључујући пре свега Милана Радоичића, данас су најбогатији људи у Србији и представљају његову клијентелистичку, преторијанску гарду, која чува његов лик и дело и залога су његовог опстанка на власти, што је њему једино важно.
И поред тога што је више од десет милијарди евра уложено у последњој деценији на Косово и Метохију, свакодневно се понављају апели да се скупља новац за народне кухиње, а представници „Српске листе“ и њихов потпредседник сада су најбогатији људи, не само у нашој јужној покрајини. То не занима А. Вучића, јер је њему наводно „најважнија слобода српског народа“ без обзира на то што је народ доведен на руб егзистенције и опстанка захваљујући пре свега његовој политици на Косову и Метохији.
Све ово показује да је погубни диктаторски начин владавине једног човека који је у својим рукама концентрисао сву моћ одлучивања пренет и на Косово и Метохију. Разорене су институције, не постоји политички плурализам, доминира партијско запошљавање, ниподаштавање владавине права, политички клијентелизам и отворена пљачка државних ресурса, не постоје независни медији и слобода мишљена и критике, али што је посебно важно и слобода политичког деловања Срба на Косову и Метохији – а што је довело до апсолутне доминације „Српске листе“, обичне испоставе СНС-а на КиМ.
Све се то у још огољенијем виду може видети на Косову и Метохији, и довело је до ширења страха и неповерења у могућност слободног живота и рада, што је свеприсутно и широм Србије. Створени су обласни господари живота и смрти, то су сада најбогатији људи у Србији, одани следбеници А. Вучића и његовог личног клептократског режима, а они му само служе за даље богаћење, добијање избора и ширење страха и осећања да су промене немогуће.
Такво је стање и међу владајућом олигархијом на Косову и Метохији и није то настојање да се „криминализију Срби на Косову и Метохији“ како то непрестано понавља А. Вучић, већ је то само једноставно указивање на погубност политике коју он води у Србији. А чија је најтежа последица довођење Срба на Косову и Метохији у готово безизгледни положај, јер је српска заједница у потпуности развлашћена и сада препуштена необузданом терору Аљбина Куртија, који има подршку тзв. „међународне заједнице“ за борбу против „тероризма Срба на Косову“. То су ти међународни представници и фактори одлучивања, које је А. Вучић до јуче проглашавао за своје интимне пријатеље и савезнике, њих не погађа ни ужасавајућа чињеница да болнице на северу Косова и Метохије немају довољно лекова и санитетског материјала, без обзира што се у њима лече и Срби и Албанци и што се не поштује основна тзв. европска вредност о слободи кретања људи и роба.
За њих је сада приоритет да у сарадњи са Куртијевим режимом воде борбу против „српског тероризма“ на Косову и Метохији, како би коначно доказали да је Србија била и остала једини реметилачки фактор у успостављању мира у овом делу Балкана.
Поставља се у нашој јавности након трагедије у Бањској основано питање? Да ли је А. Вучић изгубио легитимитет да и даље преговара о Косову и Метохији? Наравно да јесте, јер је крахом његове катастрофалне, неодговорне, кунтаторске и велеиздајничке политике на Косову и Метохији изгубио право да води српску државу. Не само што је погазио наш Устав, већ и зато што је разарајући институције, уништавајући слободу говора, ширећи страх и свој клептократски партијски систем довео у питање не само опстанак Срба на Косову и Метохији, већ и Србије као државе и демократске заједнице. Због катастрофалних последица и краха косовске политике А. Вучића, мора се захтевати његова неопозива оставка на функцију председника Републике Србије, јер то је основни услов за отварање перспективе за демократски и цивилизацијски развој нашег друштва, а самим тим и стварање повољније и стабилније позиције за обезбеђивање достојанственог живота Срба на Косову и Метохије, који претпоставља поштовање уставног положаја Србије и њеног суверенитета.
Поставља се у нашој јавности након трагедије у Бањској основано питање? Да ли је А. Вучић изгубио легитимитет да и даље преговара о Косову и Метохији? Наравно да јесте, јер је крахом његове катастрофалне, неодговорне и велеиздајничке политике на Косову и Метохији изгубио право да води српску државу
Овако ослабљена и дискредитована позиција А. Вучића након трагичних дешавања у Бањској може само довести до даљег урушавања српске државе на Косову и Метохији и водити дефинитивном признавању независности тзв. „косовске државе“, чему је он непосредно допринео својим учешћем у десетогодишњем преговарачком процесу.
У Прогласу Српског националног већа упућеном владики Теодосију да хитно закаже црквено-народни сабор се каже: „Ми немамо куда, морамо остати ту где су наше куће , гробови наших предака. Са нашом Црквом која је увек кроз историју, када је наш народ био у безизлазу, окупљала га, организовала и штитила га. Ово је тај тренутак који морамо сви врло озбиљно да схватимо. Црква је дужна да народ из безнађа и хаоса уведе у саборност, што је у кризним ситуацијама кроз ситуацију увек и чинила. Зато молимо његово преосвештенство Епископа Рашко-призренског Теодосија да у консултацијама са покретима, партијама и виђеним Србима, хитно закаже црквено-народни сабор, на коме би се донеле важне одлуке за даљу судбину нашег народа и охрабрили га за организовање, даљу политичку и националну борбу, за свој статус и опстанак“.
Нико не може да оспори одлучујућу историјску улогу Српске православне цркве у опстанку српског народа на Косову и Метохији, али треба нагласити да представници Националног већа нису могли нигде на Косову и Метохији добити простор за одржавање своје Скупштине, чак ни у црквеним портама, нити су примљени на разговор са највишим великодостојницима СПЦ, иако су то неколико пута тражили. За свако поштовање је њихова вера у снагу и улогу СПЦ на Косову и Метохији, о чему несумњиво сведочи и наша историја, али садашња историјска и друштвена ситуација захтева њен много делатнији и активнији однос, јер је сада у питању опстанак Срба у нашој покрајини, али и укупна политичка ситуација и криза у Србији. Више нису довољна саопштења и осуде. За сада тог активнијег односа нема, што се може видети и након догађаја у Бањској и све отворенијег и бруталнијег терора косовске полиције.
Током недељне литургије у Храму Светог Саве на Врачару Патријарх Порфирије упутио је окупљеним верницима следеће рећи: „Данас је више него потребно да се молимо за мир, за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији. Уназад деценијама они су на крсту, а данас се тај крст разбуктао. Да се молимо да им Бог да пре свега вере и снаге и поверења у Бога, да будемо увек уз њих, али да се молимо и за мир за све он који живе на Косову, јер није могуће задобити мир у себи и за себе, ако је онај поред нас немиран. То је као у једној фамилији, у једној породици. Може ли муж бити миран ако му је жена немирна и обрнуто“. Подозревам да после оваквих рећи Патријарха Порфирија племенита тежња за остваривањем саборности представника Српског националног већа неће бити услишена, као и много пута до сада кад је садашње деловање СПЦ у Србији .
Мића Данојлић је записао у једној од својих изузетних песама и ове стихове који нам постављају питање, колико смо ми данас достојни потомци оних јунака који су били спремни да се жртвују за очување Косова и Метохије у саставу државе Србије, јер ћутање и мук грађана Београда на терор којем су изложени Срби на Косову и Метохији, не уливају велику наду и охрабрење да смо данас спремни и вољни да одговоримо судбоносном историјском изазову пред којим се данас непосредно налазимо.
Уз кајмакчаланску голу падину
Сложно су јуришали, најбољи друзи;
Деде су нам проширивале отаџбину
Која се под очевима згрчи и сузи
