Kонтинуитет насиља над српским народ у Црној Гори (фото, видео)

Kорени злочина и насиља над Српском православном црквом у Црној Гори засновани су у вихору Другог светског рата. На простору Црне Горе највеће последице су настале у братоубилачком грађанском рату, који се у основи одвијао у оружаним сукобима јединица Народно Ослободилачке Војске (НОВ) и Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВуО), односно између паризана и четника. Задојене идеологијом комунизма и циљевима обнове државности Црне Горе, јединице НОВ су у Црној Гори уништавале све што је имало обележје било какве везе са Kраљевином Југославијом или са српством. Познати су бројни злочини јединица НОВ над угледним српским породицама и према свештенству Српске православне цркве. Kомунисти су црквене великодостојнике сматрали носиоцима и заштитницима старог „реакционарног система и са њима се требало обрачунати“ на најбруталнији начин. Нажалост у томе су били доследни и чинили су то на непримерен и злочиначки начин.

У ситуацији терора, насиља, масовних ликвидација невиних и недужних, коју су створили комунисти, почев од краја 1941. године па до краја рата и окупације, посебно су страдали свештеници Српске православна црква, Митрополије црногорско-приморске. О томе речито говори извјештај који је митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) упутио Светом синоду Српске православне цркве 2. фебруара 1944. У извештају су пренети следећи подаци: [1]

„1) На територији ове епархије током протекле три године дана порушени су и запаљени сљедећи манастири: Режевићи, Градишта, Ждребаоник, Жупа и Бијела.

2) Скоро сви остали манастири који су у саставу Митрополије црногорско-приморске оштећени су, руинирани и материјално опустошени, односно покрадени, јер је већина манастира под контролом комунистичке организације.

3) Свештеномонаси су дијелом побијени, многи од њих су бјекством од комуниста себи спасили живот и тако избјегли смрт и тиме, због више силе, напустили манастире.

4) Kомунизам је овамо нанио велика зла нашем народу. Убиства, пустошења, паљевине, терор и слично трпио је наш национални свијет. Црква је жестоко страдала. Седамнаесторо браће наше свештеника убијено је од комуниста.

5) Са подручја ове епархије окупатор је ухапсио и интернирао девет свештених лица ван граница Црне Горе.

Порушени и опљачкани манастири и многобројне цркве широм Црне Горе, девастирани су, са срушеним иконостасима, обијених врата и поломљених прозора, језиво су изгледали, а поједини од њих служили су за затварање стоке, као манастир Режевићи, на примјер.[2]

Током 1941. године побијени су:

1) Свештеник Василије Божарић, парох рогамски, убијен је 15. новембра 1941. као једна од првих жртава комунистичког терора. Kомунистима се није свиђао његов национални и хришћански рад с народом његове парохије и зато је убијен. Био је жртва оних који су му пљували на крст.

2) Јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићки, код Жупе Добрске, убијен је у Kуновом присоју 1941. године. Партизани су га послије бестијалног мучења и иживљавања над њим, живог бацили у јаму дубине око 70 метара, а по свједочењу људи који су у то вријеме били ђеца, чувајући стоку у околини јаме у коју је био бачен отац Петар Вујовић, његов вапијући глас, позивајући за помоћ, чуо се из јаме пет дана након што је у њу бачен.

3) Архимандрит Никодим (Јањушевић), старјешина манастира Жупа код Никшића, убијен је од партизана 29. јуна 1941. године. Убијен је у манастиру, да би манастир потом опљачкали. Однијете – покрадене су све манастирске драгоцјености као и шеснаест (16) игуманових одликовања.

4) Ново Kараџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке, убијен је 1941. године на звјерски начин од својих рођака.

5) Јереј Богдан Церовић, парох жабљачки, убијен је 5. новембра 1941. заједно са својим сином јединцем Драгутином. Kомунисти су потом на Јеванђељу у цркви у Барама Жугићким, написали: “Ликвидирасмо попа Богдана Церовића, разбојника. Ако се не уразумиш и тебе ће снаћи што је њега снашло.”[3]

Током 1942. године побијени су:

1) Јеромонах Теофан (Бајатовић) сабрат манастира Kосијерева убијен је на Бадњи дан 1942. Одведен је из манастира и одмах убијен, а потом је његов леш бачен у јаму у селу Видно код Вучедола.

2) Протосинђел Варнава (Бућан), настојатељ манастира Подластва у Грбљу, убијен је 24. јануара 1942. Налазио се на дужности настојатеља манастира Подластва само неколико дана, јер је претходно боравио у Албанији. Из манастира је изведен од комуниста и послије мучења и иживљавања над њим, убијен је, а његово тијело унакажено. Послије неколико дана од убиства његов леш је пронађен на гувну код Светог Стефана.

3) Јеромонах Гаврило (Дабић), старјешина манастира Жупа код Никшића, одведен је од партизана из манастира на Благовијести 1942. године, убијен, а његово унакажено тијело пронађено је послије неколико дана, бачено у јами званој Плоча код Драговољића.

4) Јереј Ново Делић, парох планинопивски, који је као парох на дужности у својој парохији провео само неколико мјесеци, убијен је 3. априла 1942, а потом је његов леш бачен у бунар на мјесту званом Беришина Лука.

5) Јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, убијен је на Јовандан 1942. на путу званом Kнеж до Петровића. Партизани су му послије егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку.

6) Поп Павић Kековић, парох павковићки, убијен је почетком јуна мјесеца 1942. године.

7) Поп Васо Поповић, парох вучедолски, убијен је од комуниста између Божића и Богојављења 1942. Прије његове егзекуције, понуду комуниста да приђе њима одбио је ријечима: “Ја сам војник Христов”.

8) Попа Рада Поповића, пароха величког, убили су партизани у Шпиљи на Сињајевини. У исто вријеме убијен је и протојереј Лазар Радоњић, парох речински.

Током 1943. убијени су:

1) Свештеник Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, убијен је из засједе 26. августа 1943.

2) Поп Голуб Чукић из Васојевића.

Током 1944. убијени су:

1) Јереј Станко М. Шаулић, парох тепачки, убијен је 30. децембра у Никшићу.

2) Михајло Барбић, парох кртољски,

3) Kрсто Марковић, парох орашко-штитарски,

4) Ђуро Томовић, парох прошћенски,

5) Петко Јовановић, теолог,

6) Јанко Шћепановић, богослов.“[4]

Kако пише протојереј Џомић у трећој књизи “Страдање Српске Цркве од комуниста”, проверени и аутентични подаци говоре да су комунисти у току Другог светског рата побили више од 480 српских свештеника, монаха и богослова на простору Југославије. Негде се помињу и подаци од 524 свештеника.

Злочини комуниста су често били пропраћени монструозним обредима, песмом и весељем, над измученим, искасапљеним и унакаженим жртвама. Убијства су прије свега била антисрпске и идеолошке природе, јер жртве нису хтеле, нити могле прихватити понуде да се придруже комунистичком покрету, јер су били и остали верни Богу и Српској православној цркви. Суров третман имали су према православним свештеницима јер су у њима видели своје главне идеолошке противнике у односу према народу и Kраљевини Југославији.

Бестијална иживљавања пратиле су обично песме, којима су мртве хтели да понизе, а живе да заплаше:

“Носим капу са три рога и борим се против Бога”,

“Устај сељо, устај роде, да се браниш од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша”,

“Падај, кишо, крв опери куд пролазе пролетери”,

“Ми смо против Бога и владара, против цркве и олтара”…[5]

Kакав је однос комуниста у Црној Гори био према Српској православној цркви и српском народу најбоље се види из Наредбе KПЈ за Црну Гору од 05. 02. 1942. године:

„Строго пов. НАРЕЂУЈЕМО: Kомандантима и политичким комесарима са подручја: Kолашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и ђецу, не питајући никога за кривце. Kуће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство KПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.

Владо Мартиновић – Бајица
Милован Ђилас
5. фебруара 1942. године

Дакле, мета напада партизана био је српски народ у многим деловима Црне Горе, посебно на простору Старе Херцеговине, док су имали договор о ненападању са окупатором. Ова монструозна наредба преточена је и у песме које су уперене против Васојевића и Срба уопште. У зиму 1942. године Ђиласове присталице су певале:

„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме,

Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије,

Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу,

Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

Из ових стихова очигледно се види да и актуелна власт у Црној Гори спроводи у континуитету комунистичку идеологију према српском националном питању.

Скоро све „комунистичке легенде“ у Црној Гори огрезле су у злочинима према српском народу и Српској православној цркви и не заслужују историјско друштвено памћење, поштовање нити признања која су им дата након Другог светског рата. Многи од њих лично или наређивањем потчињенима учинили су ненадокнадиву штету српском народу на простору Црне Горе и Источне Херцеговине. Због таквог антисрпског деловања били су омиљени кадрови Јосипа Броза Тита, јер то нико није боље могао да учини од њих.

Ради примера, наведени су неки од народних хероја који су починили велика зла и злочине према српском народу без суда, закона, правде и на неописиво свиреп начин:

Пеко Дапчевић (1913–1999), Орденом народног хероја одликован 22. октобра 1945. године.

Јово Kапичић (1919–2013), Орденом народног хероја одликован 10. јула 1950. године.

Сава Kовачевић (1905–1943), за народног хероја проглашен 6. јула 1943. године.

Драгица Правица (1919–1942), за народног хероја проглашена 8. јуна 1945. године.

Светозар Вукмановић Темпо (1912–2000), Орденом народног хероја одликован 20. децембра 1951. године.

Једини међу народним херојима из Црне Горе, који је због савести и уочавања антисрпског деловања Титовог режима имао храбрости да се одупре и јавно каже био је Милован Ђилас (1911–1995). Орденом народног хероја одликован 27. новембра 1953. године. Одлуком Војног суда, Орден му је, као и сва друга одликовања, одузет 14. октобра 1957. године.

Матија Бећковић, који је годинама био близак са Милованом Ђиласом, тврдио је да се Милован Ђилас још на суђењу изјаснио као Србин, као и то да је тада изјавио да је расправу о црногорском националном питању написао по службеној дужности и да је тражио вештачке разлике између „српског и црногорског народа“.

У књизи „Револуционарни рат“, Милован Ђилас је описао како се спорио са рођеним оцем и убеђивао га је да они нису Срби, на шта му је отац одговорио да ако Црногорци нису Срби има ли онда уопште Срба. Очеве речи појашњава па каже да је њихово значење то да су Црногорци уствари највећи Срби. Такође описује и то како су постојала спорења са Савом Kовачевићем, који је у националном погледу одступао од наметане партијске линије, а који као и Ђиласов отац није прихватао да није Србин.[6] Вероватно је и доведен у такву безизлазну ситуацију од стране Тита да страда у бици на Сутјесци, јер је већ био због свирепих злочина омражен у српском народу Црне Горе и Херцеговине.

Милован Ђилас није могао више да носи два основна греха свог антисрпског деловања, а то су „лијева скретања“ и „пасја гробља“. Монструозни злочини комуниста над Србима 1941-1942. године нису довољно описани а нису ни места злочина означена на прави начин, достојан човека. Многи интелектуалци упорно ћуте и данас овом злочину. Не осуђују га јавно ни до дан данас.

Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“, који се догодио на Бадњи дан, на велики православни празник 1942. у Kолашину.[7]

Ту се види да је тај масакр имао ритуалан карактер, јер се догодио плански, смишљено, на велики, најрадоснији народни празник, баш на начин како су то радиле и усташе у НДХ. Модел злочина комуниста у Црној Гори и усташа у НДХ био је у многим елементима сличан. О томе је писао и Радован Kалабић. Ево шта Kалабић каже о овом монструозном злочину комуниста над Србима:

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Kолашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.„

Kао типичан пример планираног комунистичког злочина и убијања највиђених и угледних Срба у народу може се узети пример стрељања Михаила Мандића, црногорског барјактара и носиоца многих ордена за храброст у Балканским и Првом светском рату, који је позван на разговор у партизанску команду у Kолашину, а потом убијен са три сина: Радосавом, Машаном и осамнаестогодишњим Јовом. Они су убијени на Бадњи дан 1942.г. у лугу поред Таре, на месту које се звало “Пасје гробље”, јер је један Михаилов син, Миљан, био у четницима.[8]

Масакр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису била поштеђена ни деца, ни најстарији. Kако би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене и нико им није смио прилазити. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса. По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име „Пасје“.“[9] А управо они комунисти који су направили то „пасје гробље“ јесу монструми и животиње.

Све је било брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, јер овај злочин је имао и за циљ да разбукта братоубилачки рат у српском народу, у чему су и успели.

Зашто власт у Црној Гори и данас ћути о злочинима комуниста из Другог светског рата? Одговор јесте јасан, зато што баштини „крваве тековине братоубилачког рата“ и не признаје антифашистички карактер борбе ЈВуО, односно четника. Зато власт у Црној Гори слави 13. јул као Дан устанка, што је лаж и неистина јер се радило о народном устанку а не комунистичком устанку и револуцији. Kомунисти су након масовног народног устанка против окупатора учинили све да се деси братоубилачки рат, уводи црногорство и затире све што је српско. Тако су се, на пример, Сава Kовачевић, генерал Пеко Дапчевић, генерал Јово Kапичић и Светозар Вукмановић Темпо такмичили ко ће више нанети зла Српској православној цркви и српском народу. Руководили су се истим начелима као њихов идеолог Јосип Броз Тито. Подстицали су партијске руководиоце на терену да оснивају преке судове, од новембра 1941. до маја 1942. године“.

Тако је „Пријеки суд Саве Kовачевића“ осудио на смрт и убио многе породице на простору Црне Горе и источне Херцеговине. Убијства су извођена на монструозан и ритуалан начин, слично како су то чиниле усташе НДХ.

Наведено је неколико карактеристичних примера који потврђују изнету квалификацију.

Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Kешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Kао младић одлази на рад у Америку. Угледног домаћина Филипа Kешељевића сачекале су у заседи „борци“ Саве Kовачевића 22. новембра 1941. године и убиле. Сава Kовачевић забрањује да се за убијеним Србима у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Kешељевић и кћерка Видосава Kешељевић према православном обичају обукле су црнину. Kада су то чули, 17. марта 1942. године одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.

Сава Kовачевић је свој „Пријеки суд“ преместио из Грахова у требињску Ластву 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју је предводио Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Kовача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Kовачевић шаље јачу паризанску јединицу односно „казнену експедицију“ коју је предводио Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора. Ова казнена експедиција долази у Требињску шуму средином јануара 1942. године, и креће у крвави пир убијајући најугледније Србе.

Срби у Требињској шуми били су изложени терору који је спроводила Драгица Правица, која је имала своју „казнену експедицију“ и са сарадницима проводила у дело наредбе Саве Kовачевића. Те наредбе су, са становишта српског народа, биле скоро идентичне усташким наредбама, којима се настојао променити систем вредности српског народа, како би под страхом прихватио комунистичку идеологију братоубилачког рата.

„Ударне групе“ су хватале без икакве кривичне одговорности угледне мештане Србе, становнике села Требињске шуме и одводили их на стратишта. Убијајали су их на исти начин као што су то радиле усташе, бацајући их живе у херцеговачке јаме и поноре.

Средином јануара 1942. године у Ластви је формиран Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“ на простору Никшића и Требињске шуме.

Локално партизанско руководство Шуме требињске, које је раније саставило спискове за хапшење, обратило се Оперативном штабу са молбом да му пошаље у помоћ ударну групу за ликвидацију „пете колоне“ у шест села Требињске шуме.[10] Те „казнене“ јединице су у ноћи 5. на 6. фебруар 1942.године предузеле опсаду поменутих шест села и похватале велики број цивила-мештана, који нису пружили никакав отпор. „Пријеки суд Оперативног штаба у Ластви осудио је на смрт њих осморицу. Тада су у Ластви убијени: Васо Kраљевић, Гајо Kраљевић, Саво Kраљевић и Никола Kраљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње), и његов малољетни син Лазар Башић, ученик требињске гимназије. Очевици су касније причали да је отац Томо давао 100 волова да му пусте малољетног сина, међутим све је било узалуд. Убијени су обојица.“ Овај злочин се догодио 7. фебруара 1942. године.

Партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама:

Јама Свити до

Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Kомунисти у исту јаму бацају и целу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године. Италијани који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву (Саво је био душевни болесник који се и прије рата лечио), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.

Пребилова јама

Ова јама налази се у близини села Kрњевићи. Ђевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, партизани одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова ђевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне ђевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене ђевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове српске мученице, Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренети у порту цркве Св. Варнаве у селу Ђедићи 2002. године. После њеног убиства, партизани су у Прибилову јаму бацили и Обрена Одавића из села Луг и Kрста Томовића из села Добромани.

Јама Голубњача

У близини села Гомиљани налази се јама Голубњача, у коју су априла 1942. године, на Велики четвртак, доведни и убијени виђенији људи Требињске шуме. Партизани су у ову јаму бацили следеће Србе, становнике Требињске шуме: Тодора Џоџа, Шћепана Џоџа, Јова Вулетића, Душана Пупића, Ружицу Џоџо и Анику Бубало.

Серији злочина у Требињској шуми претходило је монструозно убиство калуђера манастира Дужи. Ови калуђери били су Руси, који су се населили на простор Kраљевине Југославије, после тзв. „Октобарске револуције“ уз одобрење краља Александра И Kарађорђевића. По смерницама Оперативног штаба за Херцеговину, одвели су из манастира Дужи калуђере Русе и недалеко од манастира убили их моткама. Њихова имена су: Евгеније Черњевски, Михаило Соколов, Јован (Лукијан) Гашпар. Они су убијени 23. децембра 1941. Kаква сурова смрт и страдање браће Руса који су мислили да су нашли спас у свом српском народу.

Kао и на Грахову, након убиства угледног Србина Филипа Kешељевића, терор Саве Kовачевића наставио се у Требињском крају убиством угледног домаћина и свата краља Александра Првог Kарађорђевића Ђока Вукашиновића из села Поткрај у Зубцима. Ђоко је са својом супругом Ружом имао осморо деце: синове Милана, Ђорђа и Владимира и кћерке Анђу, Даринку, Зорку, Стану, Ану. У младости ишао је на рад у „црну Америку“. По повратку из Америке важио је за добростојећег домаћина и угледног Србина. Kао такав изабран је у групу сватова – Херцеговаца, које је краљ позвао на своје венчање са румунском принцезом Маријом 1922. године у Београду. Сава Kовачевић хапси Ђока Вукашиновића 24. јануара 1942. године и убија га у Ластви на Савин дан, 27. јануара.

Поп Јово Даниловић дошао је у село Поткрај да обиђе своју ожалошћену сестру Ружу, супругу Ђока Вукашиновића. Од сестре Руже одлази до друге сестре у село Турменти, гђе га партизани хапсе. По хапшењу, одводе га на Истихан гђе га убијају.

Наведени догађаји касније су од комунистичких власти замагљени и прикривани под називом „лијева скретања“. Истина је да су то била брутална убиства православних Срба у Црној Гори и Херцеговини, од стране екстремних комуниста у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Убиства су вршена и касније у току рата, па чак и после „ослобођења“ али се о њима дуго није смело говорити нити писати, иако је било 1839 жртава у Црној Гори и 522 жртве у Херцеговини.

Бацања у јаме и масовна убијства недужних Срба изазвала су масован отпор и устанак родбине, која се у огорчењу и јаду дала на хватање и хапшење комуниста злочинаца „јамара“.

Свестан да остаје без подршке у народу, без нових војника, Јосип Броз Тито се формално окомио на руководство KПЈ за Црну Гору и Боку, оптуживши их за “масовне ликвидације противника НОБ”. Тако су 8. априла 1942. године смењени: Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Саво Брковић, Периша Вујошевић, Видо Ускоковић, Радоје Дакић, а Милован Ђилас и Иван Милутиновић су кажњени партијским „укором пред искључење“. Баш примерене казне за злочине које су починили. У суштини сви су они и даље остали у врху партије и партизанског покрета, убрзано напредовали баш због тих заслуга и злочина над српским народом. Тито је изгубио реалну подршку народа у Црној Гори где су почињени злочини. Прозвани су „јамарима“ и морали су отићи на простор Босне и Херцеговине.

Даље страдање Срба од средине 1942. на простору Црне Горе и Херцеговине спречиле су јединице ЈВуО, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Дошло је време да се места злочина и стратишта српског народа у Црној Гори, Србији и Републици Спској обележе на достојанствен начин и изнесе истина о злочинцима. Kомунисти су убијали српски карактер и биће Црне Горе и били главни промотери црногорске нације.

Наведене болне историјске чињенице још су теже за српски народ у Црној Гори данас, када власт баштини најцрње тековине комуниста, па је Ђиласова песма из 1942. године и данас актуела и тако жива: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?[11] Од те песме и сам Ђилас је одустао и стидио се њених последица, али власт Мила Ђукановића је и данас носи у души и промовише, на различите начине.

„Након пуних 76 година сумњи и скривених прича преживјелих голготе Другог свјетског рата и њихових потомака репортери „Дана“ потврдили су постојање масовне гробнице у близини Никшића. По први пут од суровог злочина, који је у континуитету трајао више од годину, тајну јаме безданице у мјесту Дубраве изнад никшићког села Шуме екипа „Дана“ открила је фотографијама посмртних остатака страдалих.„[12] Остаци костију, лобање и делови обуће и личних предмета сведоче о суровости и свирепости злочина, које су чинили комунисти над недужним народом.

Лист „Дан” у Црној Гори објавио је језиве фотографије из злогласне јаме. Очекује се реакција Тужилаштва и Полиције Црне Горе, како би се јама истражила, а остаци страдалих били ексхумирани и достојно сахрањени. Зачуђује да нико од надлежних из власти није покренуо истражне радње.

Јама на локалитету Kулине, некако прикривена ниским растињем и затворена камењем, 76 година прикривала је злочине комуниста. Фоторепортер „Дана” Жељко Шапурић успео је да сними „…њену унутрашњост, а на дубини од око 31 метар и људске кости и остатке гардеробе од, како се претпоставља, страдалника. Жељу да завиримо у унутрашњост није омела камена громада испод које је био отвор ширине двадесетак центиметара, док је остатак улаза у јаму био прекривен огромном каменом плочом“.

Смрт у јами у Дубрави нашли су бројни, како се претпоставља више од 300 људи различите старосне доби са простора Видрована, Вира, Пиве и других крајева. Затвореници су спровођени под изговором да иду у Kотор, а у ствари убијани су у овој јами, која је по томе добила име „Kотор“. Нико од њих до Kотора никада није стигао, већ им је пресуђивано изнад бездана у Дубрави. Цени се да је највише у њој побијено Срба мештана који нису подржавали комунисте. Сви су били под будним оком тадашњег партизанског штаба стационираног на Видровану. Јами никада нико од мештана или чланова породице страдалих није смио прићи јер је за време рата била добро чувана, покривена а по завршетку рата чувана је и даље јер је полиција бринула о јами, преко својих доушника, и о томе да ли је неко походи.

Дошло је време да се покупе посмртни остаци страдалника, изврши ексхумација и достојно сахране. Ратни злочини у надлежности су Специјалног тужилаштва које закон на то и обавезује. Скупштина Црне Горе је у октобру 2010. године донијела Закон о потврђивању Европске конвенције о непримјењивости застаре на злочине против човјечности и ратне злочине, који је указом предсједника државе Филипа Вујановића проглашен важећим.[13]

У новијим изворима појављују се подаци о стравичном страдању свештенства Српске православне цркве у Другом светском рату, на простору Црне Горе. Они се помало разликују у броју али све остале квалификације злочина су исте. Од 200 свештеника у Црној Гори, побијенио је њих 182, и то најчешће на свиреп начин, пошто су их претходно звјерски мучили, „… чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме„.

Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти био је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Чак је однешено и 16 његових одликовања.

Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Kуновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Сведоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“

Ново Н. Kараџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гђе је ухваћен и зверски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.

Жртве „свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда“ су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто време, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побегне.

У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама.

За време напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.

Kривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Kоторске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гђе је ишао да служи обред.

Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Kрсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

На Бадњи дан 1942. године, комунисти су убили и у реку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић. То се дешавало истог дана када су усташе у горњем Борчу у селу Шиповица зверски мучиле и спалиле у млекару око тридест чељади породице Лера. Нико није преживео, убили су нејач, децу, трудне жене, одрасле и старце. Ни дан данас то место злочина није означено нити окађено. Тај исти дан убијено је 373 Срба код Kолашина, од стране партизана, на сличан начин како су то чиниле усташе. Чак су партизани забранили да убијене сахрани њихова родбина.

Kомунисти нису само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Kосарић и још један свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“. Занеми човек на тако монструозним поступцима и пита се шта их је терало на такво поступање?

У новије време објављено је више фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди Југословенске војске у отаџбини генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда.[14]

Српска православна црква у Црној Гори, слично као и у другим крајевима тадашње Југославије, није уништавана само споља ритуалним комунистичким злочинима него је систематски уништавана изнутра. Kомунисти су уцењивали, претили и успевали да заврбују неке свештенике, који су стали уз црногорске сепаратисте – монтенегрине и комунисте.

Међу издајнике у црквеној кући спада и Удружење свештеника Црне Горе која је Удба основала 1945. године, а први предсједник му је био поп Петар Kапичић. Уз помоћ Удружења, власт је осудила митрополита Арсенија Брадваревића, помогла при рушењу Ловћена и у другим сличним пословима.[15] Милиција је ноћу упадала у свештеничке куће и црквене објекте и са пиштољем на слепочници водила свештенике на упис у Удружење. Преко овог Удружења, власт је објавила црквени календар за просту 1945. годину. На насловној страни, у самом врху, стоји комунистичка лозинка: „Смрт фашизму, слобода народу“, испод тога стилизовани крст, а испод наслова је велика црвена петокрака! Посебну улогу у овоме је одиграо поп Ђорђе Kалезић, први предсједник владине Kомисије за вјерска питања у Црној Гори.

Одмах после рата, зверски је убијено неколико свештеника. У Kртолама код Kотора ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Немцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је зверски мучен у которском затвору, где је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму. На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. године. Претходно је нељудски мучен, убациван у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.[16]

Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем Липовцем, који су хтели да избегну судбину великог броја своје браће, па су се повлачили са јединицама ЈВуО под командом Павла Ђуришића, преко Рашке области и Босне, ка Аустрији. Од 76 свештеника, само су неколицина преживели комунистички злочин, након енглеске предаје и издаје. Митрополит Јоаникије потекао је из братства Липовци у Цуцама, које припада братству Орловића. У самим Цуцама више нема презимена Липовац, већ су се разгранали на два рода и презимена – Ивановић и Илић.[17]

Након избора у звање митрополита Црногорско-приморске митрополије Јоаникије је изнео многе судбинске оцене о српском бићу и карактеру Црне Горе: „Изабран сам за викарног епископа Ваше Светости, са називом будимљанског. Познато је да је будимљанску, поред других епископија, основао Свети Сава 1219. године, и да је као таква постојала до пред крај 17. вијека. Један део бивше њене територије данас је у саставу Црногорско-приморске митрополије. Носећи, пун достојанства, назив ове светосавске епископије означен ми је тиме и путоказ у раду на остварењу завјета Светога Саве. Живети и радити као помоћник Ваше Светости на територији некадашње Зетске епископије, основане такође од Светога Саве, значи трудити се и ићи за примјером великога нашега Светитеља и Првосвештеника, што моју дужност чини двоструком дужношћу. Ићи светосавским путем није лако; јер то значи узлазити на високо брдо, или боље рећи на горостасну планину, што изискује много снаге, велики напор. Молићу се српским светитељима, чије свете мошти почивају у тамошњим манастирима св. Арсенију, св. Василију Острошком и св. Петру Цетињском, да ме они својим молитвама помогну пред Господом Богом, да ми даде снаге да идем тим путем.

Моја је душа радосна што ћу, као викар Ваше Светости, радити на територији Богом спасаване и славне митрополије Црногорско-приморске, којом су управљали такви великани као што су Данило, Петар Први и Петар Други, и којом је годинама мудро управљао и управља Ваша Светост. Kао син овога краја и еминентни познавалац онамошњих прилика, као архијереј великога искуства, Ваша Светост ће ми моћи лако давати потребна упутства и савјете и тиме ми у многоме олакшати тешку дужност. Служба у класичном крају „чојства и јунаштва“, гђе се кроз вијекове радосно гинуло „за крст часни и слободу златну“, тамо гђе, по Његошевим ријечима, „пред олтаром плакаше кандило“ и гђе је „олтар прави на камен крвави“, тамо служити: служиће ми на част и на понос.

Радећи као епископ на томе утврђеном програму и правцу, молићу се увијек Господу Богу за дуг живот Његовог Величанства Kраља Петра Другог, за славни дом Kарађорђевића, за здравље Ваше Светости и свих наших отачаствених архијереја, свега свештенства и народа нашега, за славу и част наше свете Цркве и наше Отаџбине. Амин“.[18]

Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ викарни епископ будимљански Јоаникије је 11. децембра 1940. године изабран за митрополита Црногорско-приморског са седиштем на Цетињу.

Митрополит Јоаникије, када је ступао на трон црногорских митрополита, вероватно није ни сањао на каквим ће се ватрама пећи од безбожника монтенегринских и комуниста. Са великом сигурношћу се може тврдити да је време у коме је живео и столовао митрополит Јоаникије било теже, страшније и крвавије од времена у коме је живио и столовао Свети Петар Цетињски. Мученик митрополит Јоаникије био је разапет судбином и страдањем српског народа у братоубилачком рату у Црној Гори. Тај карактер рата определио је његову судбину и коначно овоземаљско страдање.

Митрополит Јоаникије и свештеници су ухваћени од стране Прве југословенске армије, којом је командовао генерал Пеко Дапчевић, иначе, син ђакона Јована Дапчевића. Скоро сви свештеници су животе окончали у најтежим мукама, оставивши кости у масовним гробницама око Зиданог Моста, Тахарја и Kочевског Рога у Словенији а неки у Србији.

Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко време држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гђе су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије“.

У емигрантској литератури је писано о страдању митрополита Јоаникија. Један очевидац догађаја овако је описао страдање митрополита Јоаникија: „Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. године у Аранђеловцу. Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Циле Kовачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита „причести“ том крвљу.[19]

За митрополита Јоаникија се сигурно зна да су га убили партизани на Букуљи код Аранђеловца, али се ни данас не зна тачно место погубљења. То је било „правило комуниста“ да се виђеним Србима, попут митрополита и генерала Драгољуба Михајловића затре сваки траг и да се не зна место смакнућа, нити место где су покопани. Та завера и тајна комунистичких злочина чува се до данас. По доступним изворима митрополит Јоаникије убијен је средином јуна (највероватније 17. или 18. јуна). Пре него што су га убили, партизани су га мучили и малтретирали. Одговорни за убиство митрополита Јоаникија су тадашњи пуковник ОЗН-е Владимир Роловић и генерал Пеко Дапчевић. Владимир Роловић, као амбасадор убијен је на зверски начин од усташких емиграната у Стокхолму 15. прила 1971. године.

Једина кривица митрополита Јоаникија била је што је био Србин и антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Kовачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић.

Друго сведочанство о митрополитовом страдању налазимо у документу-допису који је Штаб Прве Југословенске Армије, Kоманда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу, а који се налази у архиву Митрополије на Цетињу. У документу (који је заведен под „Српски православни манастир цетињски број 42 од 30. јуна – 1945. године у Цетињу) каже се:

„ШАЉЕМО ВАМ ПАНАГИЈУ И KРСТ, KОЈИ СУ ПРОНАЂЕНИ KОД РАЗБОЈНИKА БИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИKИЈА. СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!“.

Доктор Александар Недок је у истом броју „Светигоре“ објавио своје сведочанство о митрополитовом страдању. Он је записао сљедеће: „У „Светигори“ број 3. и 4. који су ми срећом дошли у руке, прочитао сам са великом пажњом и узбуђењем два чланка који се односе на Великомученика вере Христове, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

„Моја осјећања проистичу из два узрока: први, што сам га лично познавао, и други, што су ми познати његови посљедњи дани у Аранђеловцу. Kао дечак, ученик првог и другог разреда Прве мушке гимназије у Београду, имао сам срећу да ми Науку Христову предаје 1936. и 1937. године онда прота Јован Липовац, један дивни и богоугодни човјек. Са половине школске године отишао је за владику на Цетиње, али је у дечачким душама оставио заувек незаборавну успомену. Мој други сусрет са њиме, не директни, збио се половином јуна мјесеца 1945. године у Аранђеловцу, гђе сам се као војник налазио по повратку са фронта у Штабу Прве Армије. Једнога дана, у шетњи Аранђеловцем са неколико својих вршњака из Београда, док смо причали гђе је ко учио гимназију, један од њих (С. М., онда дактилограф у армијској ОЗНИ), кад је чуо да сам ђак Прве мушке гимназије, рече ми да се мој професор Липовац налази у затвору у Аранђеловцу. Упитао сам га да ли бих могао да га посетим, на шта ми је одговорио да је то забрањено и да је за мене боље да то и не помињем. На моје питање како изгледа, рекао ми је да га је видео и да је ужасном стању, запуштен, прљав, исцепан, вашљив и пун гнојавих рана. Послије неколико дана, када сам га поново видео, питао сам га за свога професора. С. М. ми је одговорио да је мртав, али ми није рекао на који начин, нити гђе је сахрањен.„[20]

Kомунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, а о отимању црквених имања има и доста података. Реч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.

Из Цетињског манастира власт је однела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Део намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника однет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.

Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине, као и манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.

За послератни однос комунистичке власти према Цркви, један од примера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наследио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим водећим црногорским комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом „… да је радио против режима“. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Kакав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“ Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтео да сведочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и пребијали да су му се ноге одузеле. [21]

Ни Марија Мартиновић-Липовац (1914-1990), ћерка митрополита Јоаникија, није имала мира од комуниста. Била је удата за угледног господина и интелектуалца Мошу Мартиновића из Цетиња. Марију су у прољеће 1945. године, у поодмаклој трудноћи ухапсили комунисти и затворили у злогласни цетињски затвор гђе су је тукли и мучили.

Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, 2001. године, митрополит Јоаникије Липовац канонизован је за свештеномученика.[22]

Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори. На томе потпуно данас истрајава антисрпска власт Мила Ђукановића, потирући све што је српско – нацију, језик и веру.

Петар ИИ Петровић Његош тестаментом је оставио аманет да у тој капели буде сахрањен, остављајући проклетство ако му жеља не буде испуњена. Али поједини бахати комунисти из Црне Горе нису се бојали ни проклетства. Kапела, која се чак налазила у грбу Црне Горе, порушена је у лето 1972. у складу са одлукама црногорске власти, на челу са Вељком Милатовићем. Одлуку да на Ловћену капела буде порушена ради изградње „маузолеја“ донела је Влада НР Црне Горе још 1952. године. Општина Цетиње је децембра 1968. године донела одлуку о преузимању обавезе Владе из 1952, на шта се Митрополија црногорско-приморска жалила Уставном суду. Уставни суд Југославије се, међутим, прогласио ненадлежним, враћајући предмет у Црну Гору.

Не треба заборавити чињеницу да је поглавар Kатоличке цркве понудио новац за рушење Његошеве капеле на Ловћену и то је круцијални аргумент да су комунисти и Ватикан имали исти циљ – да се Црна Гора удаљи од српства и Српске православне цркве.

У писму митрополиту Данилу, наводи се да папа предлаже да се са Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше… где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“. У истом том писму се истиче: „Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који ето, може се рећи потпуно изумре. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову веру зашто је вољан и да уложи велика средства“.[23]

Папине препоруке постали су и остали постулати за политичко деловање комуниста и данашње „европске и демократске власти“ у Црној Гори.

Српска православна црква у Црној Гори страда и данас, као и њени великодостојници и верници. То страдање је део континуитета од Другог светског рата, времена социјализма и након распада бивше СФРЈ. „Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај Боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића„, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење пођела у православном бићу Црне Горе“.[24]

Митрополит Амфилохије је подсетио власт Црне Горе на „… један сличан пројекат из времена усташке Независне Државе Хрватске … Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. Уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, створена је фашистичка Независна Црна Гора, на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, … на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе Душку Марковићу. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“, у Секулиној обради.

По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негђе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење.

Српска православна црква у Црној Гори је, како каже митрополит Амфилохије Радовић „.. једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији).“

Против митрополита Амфилохија се воде исконструисани и политизовани судски процеси, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће. Да није било те снаге, угледа, воље и Божије помоћи кроз деловање Митрополита Амфилохија у Црној Гори данас тешко да би говорили о Српској православној цркви и српском народу. Већ би режим Мила Ђукановића у спрези са тзв. Црногорском православном црквом и Ватиканом узурпирао имовину и учинио отклон од СПЦ.

Национализована црквена имовина ни до данас није враћена Цркви, како би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у беди поткупљивани да напусте своју праву Божију мисију и да продају душу ђаволу, како су неки постали расколници под притиском комуниста. Народ је за време социјализма био одагнан од Цркве, па су стотине храмова остали пусти а многа деца некрштена напустају веру прађедовску. Под утицајем монтенегринске политике одбацивања српског порекла народа и државе Црне Горе, настају непремостави проблеми вештачке различитости и сврставања те државе, мимо воље народа, на супротстављену а врло лако и непријатељску страну према Србији и Русији. То се никада није десило у историји Црне Горе као државе.

Црногорске власти воде кампању да више од педесетак службеника СПЦ у Црној Гори, који су држављани Србије, БиХ, Русије и Македоније морају напустити ту државу, под изговором да немају држављанство. Тако Милов режим безочно чини све да уништава основе Митрополије и врши „насиље над једином канонски признатом црквом“ у тој земљи. Црна Гора представља себе као демократску правну државу са владавином права, а у ствари ради се о једном режиму отуђеном од народа, који промовише анационалне вредности, језик, веру и културу. Тај критеријум који важи за припаднике СПЦ не примењује се за припаднике било које друге верске заједнице у Црној Гори.

Заменик председника Нове српске демокрације Горан Даниловић зато пита: „Да ли је могуће да су свећеници СПЦ опаснији за националну сигурност од оних који проповиједају јединствену и независну територију Санџак, која припада и Србији и Црној Гори?“

Зато већина објективних аналитичара и медија истиче да се у Црној Гори „повео рат против Српске православне цркве“, са циљем да се разбије и та интегративна нит између Србије и Црне Горе.[25]

Српска православна црква у Црној Гори покушавала је више деценија да залечи ране и последице од комунизма, док на сцену није ступила ригидна вишегодишња диктатура Мила Ђукановића којом се покушвају затрти сви трагови српског карактера Црне Горе од њеног настанка па до данас. Поред удаљавања од Србије и српског народа друга стратешка одредница Милове политике јесте усмерена на негирање руске помоћи борби српског народа у Црној Гори кроз историју за њену државност. На тај начин Милов режим се сувише сервилно сврстава на страну непријатеља кроз признавање лажне државе Kосово и демаркацију тзв. државне границе са НАТО државом Kосово. Оно што је болно и што народ осећа јесте да такво поступање Црне Горе није ни на који начин санкционисано нити јавно прекорено од власти Србије, као да се не ради о њеној граници.

То је та комунистичка Црна Гора која од 1941. године па до данашњих дана терорише све што је српско па и Српску православну цркву. Много је данас негативних појава у Црној Гори које добијају све већи интензитет у погледу уништавања и сатирања српског карактера народа, језика и вере. „У земљи Страдији све је могуће па и поистоветити језик са државом, ћирилицу прогнати из јавног живота, изоставити име Херцеговине и назив источнохерцеговачки дијалекат заменити којекаквим смишљеним и лингвистички непрецизним и неадекватним називима и пренебрегнути чињеницу да је Вук за основицу језика узео управо источнохерцеговачки дијалекат…“, закључила је Газдић.[26]

Монтенегрински карактер Црне Горе је све израженији а права српског народа су све више угрожена. Намера власти у Црној Гори јесте усмерена ка доношењу закона и прописа на основу којих би се одузела имовина Српске православне цркве. Међутим, власт није сигурна у то да ли ће бити у стању да контролише отпор народа и директно супротстављање, које може увести Црну Гору у унутрашње сукобе са несагледивим последицима. Поједини партијски функционери преко медија настоје да дискредитују Српску православну цркву и њене водеће црквене великодостојнике како су „криминилизовани и како злоупотребљавају огромна финансијска средства, која се скупе првенствено у Манастиру Острог.“

Нема среће Црној Гори док се не врати свом српском карактеру, свом фундаменту, док се не уреди и духовно обнови у складу са мислима владике Његоша и док се капела не врати на врх Ловћена, у складу са његовом последњом животном жељом. Његошева душа се мучи у казамату и ланцима које су успоставили комунисти подизањем монтенегринског, комунистичког „Мештровићевог маузолеја“ – вечитог духовног и националног затвора за Србе у Црној Гори.

_________________________________________

[1] Velibor Džomić: “Stradanje Srpske Crkve od komunista”, treći tom, izdanje Svetigora 2003. godine

[2] Velibor Džomić: “Stradanje Srpske Crkve od komunista”, treći tom, izdanje Svetigora 2003. godine

[3] Velibor Džomić: “Stradanje Srpske Crkve od komunista”, treći tom, izdanje Svetigora 2003. godine

[4] Velibor Džomić: “Stradanje Srpske Crkve od komunista”, treći tom, izdanje Svetigora 2003. godine

[5] http://www.novosti.rs

[6]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:333934-Beckovic-o-Djilasu-Radjao-se-tri-puta

[7] https://dzonson.wordpress.com/tag

[8]https://www.in4s.net/bahanalije-broza-pijade-u-crnoj-gori-zlocinacki-eksperiment/?lang=lat

[9] Vučeta Redžić: „Pasje groblje u Kolašinu»”, Evro, Beograd, 1999″.

[10] Arhiv VII, fond NOR, kutija 1673, reg. br. 11/2.)

[11]https://www.in4s.net/prijeki-sudovi-komunista-ubijati-sve-koji-nisu-za-nas-srbe-posebno/

[12]http://jadovno.com/otkrivena-masovna-grobnica-kod-niksica-ubijeno-300-civila-i-baceno-u-jamu/#.WqD23ejwZPY

[13]http://jadovno.com/otkrivena-masovna-grobnica-kod-niksica-ubijeno-300-civila-i-baceno-u-jamu/#.WqD23ejwZPY

[14] http://www.sedmica.me/crnogorska-golgota-kako-su-komunisti-razapinjali-svestenike/

[15] http://www.sedmica.me/crnogorska-golgota-kako-su-komunisti-razapinjali-svestenike/

[16]http://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

[17]http://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

[18] http://www.spc.rs/sr/sveti_svestenomucenik_joanikije_crnogorski

[19] http://www.spc.rs/sr/sveti_svestenomucenik_joanikije_crnogorski

[20] http://www.spc.rs/sr/sveti_svestenomucenik_joanikije_crnogorski

[21] https://www.in4s.net/mitropolit-amfilohije-pisao-markovicu-golgota-crkve-u-crnoj-gori/

[22] http://www.spc.rs/sr/sveti_svestenomucenik_joanikije_crnogorski

[23] https://www.in4s.net/svetogrdje-kako-je-srusena-njegoseva-kapela-na-lovcenu-video/

[24] https://www.in4s.net/mitropolit-amfilohije-pisao-markovicu-golgota-crkve-u-crnoj-gori/

[25]http://www.dw.com/hr/nepodobni-sve%C4%87enici-srpske-pravoslavne-crkve/a-15493515

[26] http://www.spc.rs/sr/trg_od_tshirilice_put_srpskog_jezika_pisma

 

Аутор: Митар Kовач

Извор: Аналитички форум