fbpx
Насловна / Безбедност / Аналитика / КРАЈ ИЛУЗИЈА: Немачка Ангеле Меркел кренула против Путинове Русије

КРАЈ ИЛУЗИЈА: Немачка Ангеле Меркел кренула против Путинове Русије

Интерес Немачке за коначно геополитичко сламање Русије привремено се подудара са геополитичким плановима САД
Током процеса рушења СССР руска елита је сопствени користољубиви интерес прикрила лажном идеолошком концепцијом „Велике Европе” од Лисабона до Владивостока и илузијама о могућности одвајања Европљана, а најпре Немаца, од САД. Главни резултат тих илузија за сада је данашњи „чудан рат” Запада и Русије око Украјине

Дискретни услов америчко-немачког савеза – давање Немачкој „широких могућности за деловање” у Европи изван њених националних граница у замену за политичку лојалност САД – и даље на снази. Тај услов је био саставни део политике обуздавања СССР-а у време хладног рата

Победа САД у хладном рату аутоматски је значила давање Немачкој још „ширих нових могућности” на новим територијама после укидања СССР-а и Југославије

За економско освајање и ничим ограничену експлоатацију, Немачка је добила читаву Централну Европу и Балкан – оно за шта се борила у два светска рата. Добила је све што је Немачка желела, а да при том не учини ни један пуцањ, само верношћу свом врховном господару – САД

Кад год се Русија одлучивала за озбиљну, сопствену, независну економску политику – следио је озбиљан руско-немачки конфликт: два пута у прошлом веку са масовним крвопролићем. Спремност Русије да оснива Царински савез и Евроазијски Савез за Немачку је постала она линија после које је уследио одлучан конфликт са Русијом

Данашњи неуспех Кремља и Смоленског трга у очекивању да ће у конфликту због Украјине Немачка ради својих текућих „економских интереса” одиграти за Русију улогу „поштеног посредника” у надметању са Западом, налик је на други познати руски неуспех у дипломатији – на Берлински конгрес 1878.

„Трансатлантска варијанта” немачке спољне политике добила је концепцијску форму у јесен 2013. у извештају „Нова моћ, нова одговорност”

Вашингтон је већ више пута изјављивао да планира да своје спољнополитичке напоре првенствено концентрише у Азијскопацифичком региону. То значи да ће се значај Немачке на Евроазијском континенту после уклањања Русије неизмерно повећати. Немачка рачуна да ће успешније искористити у свом интересу оно што остане од Русије на крају данашњег геополитичког конфликта

Пише: Дмитриј СЕМУШИН

ПОСЛЕДЊИХ дана Немачка је отворено изјавила да Берлин почиње да види Москву као свог „противника”, а не као „потенцијалног партнера”. Према томе, са становишта Берлина, Русија је током једне године прошла пут од статуса „тешког партнера” до противника, односно – непријатеља.

То је постало очито после самита G20 у Бризбејну, у чијим фоајеима је председник РФ, Владимир Путин, водио вишечасовне разговоре са канцеларом Немачке, Ангелом Меркел. У свом коментару о протеклом самиту у Бризбејну наш познати економиста Михаил Хазин узвикнуо је: „Ех, Ангела, Ангела!”, будући да је после самита канцелар Немачке нагласила неопходност брзог завршавања преговора о стварању зоне слободне трговине између Европске уније и САД.

Хазин пише: „Подсећам да је цена производње у Европској унији још већа него у САД, зато ако ЗСТ (зона слободне трговине) Кине са САД руши реални сектор америчке економије, онда северноамеричка ЗСТ руши реални сектор земаља Западне Европе. Рекло би се да – А. Меркел треба да се брани и рукама и ногама од таквих предлога… А она… Да, наравно, то је издаја према свом народу и својој земљи и само се може претпоставити да то знају обавештајне службе САД. Међутим, закључак се намеће сам по себи: ако Немци желе да сачувају своју земљу и њено реално претварање у центар моћи у свету, онда морају да смене своје руководство. При том, веома брзо, иначе, биће касно”.

Међутим, да ли стварно деловање немачког канцелара толико противречи националним интересима Немачке? И, ако је Русија за Немачку противник, шта је онда Немачка за Русију? Покушаћемо да уђемо у суштину тог питања.

Да би се разумело оно што се дешава, потребно је проникнути у суштину америчке стратегије обуздавања, која је своју практичну успешност доказала у рушењу Совјетског Савеза.

Саставни део те стратегије било је америчко специфично решење немачког питања у Европи. Џорџ Кенан (1904.-2005.), аутор концепције стратегије обуздавања, сматрао је да је „Приликом доношења Версајског споразума 1919. велика грешка тадашњих државника било настојање да се Немачка реконструише као јединствена нација без давања широких могућности деловања и уз ограничавање сопственим оквирима… Али ако Немачка не може коначно да се сломи, а проблем немачког национализма не може да се реши одбацивањем Немачке уназад у прошлост, онда је преостајало само једно – створити својеврсну федералну Европу у коју ће ући уједињена Немачка и пред њом ће се отворити широки хоризонти за њене тежње и лојалност.

Франк-Валтер Штајнмајер и Радослав Сикорски

Немачка ће се осећати сасвим добро само као интегрални део обједињене Европе. Када сам у време рата био у Берлину, пала ми је на памет необична мисао да је Хитлер, истина, из погреших премиса и погрешних циљева технички оваплотио задатак обједињавања Европе. Он је створио централно управљање у најразличитијим областима живота и деловања – у саобраћају, банкарским пословима, у области полупроизвода и расподеле сировина, контроле различитих облика национализоване својине. И запитао сам се: зашто то искуство не бисмо искористили после победе савезника?

Једино што је било потребно, то је доношење одговарајуће одлуке – по завршетку рата не разарати мрежу централне контроле коју су створили Немци, већ је узети у своје руке, уклонити нацистичке представнике који су је одржавали у радном стању, на њихово место довести друге (укључујући и Немце) и том уједињењу доделити нову федералну европску власт”.

Дакле, по завршетку Другог светског рата амерички политичари су схватили да је идеја о подели Немачке на историјске земље, коју је Черчил промовисао од 1943. г., била нереална, јер је ту земљу која је тежила решењу националних идеала и стремљења, доводила у стање национално-суверене расцепканости. То је даље водило понављању Версаја 1871. или Версаја 1919. године.

Сем тога, такво успостављање мира Немачку је бацало у загрљај СССР-Русије. Зато би, по плану Американаца, само ова или нека друга форма европске интеграције могла Немачкој да обезбеди достојно место у европској заједници, за њу сасвим прихватљиво и уз поштовање заједничке безбедности у интересу САД. Зато су Западној Немачкој, која се налазила под окриљем Американаца, делимично вратили оно што су Немци били освојили снагом оружја у време Хитлера. Током 1960-их година у совјетским медијима ту реалну америчку политику у немачком питању нису без разлога називали реваншизмом.

Овде је неопходно да се разуме да је дискретан услов америчко –немачког савеза – давање Немачкој „широких могућности за деловање” у Европи изван њених националних граница у замену за политичку лојалност САД, и даље на снази. Тај услов је био саставни део политике обуздавања СССР-а у време хладног рата. При том је победа САД у хладном рату аутоматски значила давање Немачкој још „ширих нових могућности” на новим територијама после укидања СССР-а и Југославије.

За економско освајање и ничим ограничену експлоатацију, Немачка је добила читаву Централну Европу и Балкан – оно за шта се борила у два светска рата. Добила је све, са своје стране додајмо, што је Немачка желела од Версаја и до Версаја и од Версаја до Потсдама, а да при том не учини ни један пуцањ, само верношћу свом врховном господару – САД.

Познат је позитиван резултат Немачке „новог проширења” – то је успон немачке индустрије и трговине без преседана у савременој Европи.

Избор А. Меркел у лето 2014. на 100. годишњицу Првог светског рата значи да Немачка током садашњег конфликта САД са Русијом рачуна да добије још „шире нове могућности”. А цена губитака због санкција за Немачку је неупоредива са оним што она рачуна да ће добити за „ново освајање”.

Сем тога, у случају немачко-руских односа увек треба знати да после сваког концепта Русије за озбиљну, сопствену, независну економску политику следи озбиљан руско-немачки конфликт – два пута у прошлом веку са масовним крвопролићем. Спремност Русије да оснива Царински савез и Евроазијски Савез за Немачку је постала она линија после које је уследио одлучан конфликт са Русијом. Овде само треба хронолошки упоредити објављивање „Евроазијског пројекта” од стране Москве и покретање таласа критике Русије у Немачкој.

Данашњи неуспех Кремља и Смоленског трга у очекивању да ће у конфликту због Украјине Немачка ради својих текућих „економских интереса” одиграти за Русију улогу „поштеног посредника” у надметању са Западом, налик је на други познати руски неуспех у дипломатији – на Берлински конгрес 1878. г.

Уз то, као очигледан проблем „руске спољнополитичке експертизе” остаје то што Немачка непосредно пре украјинске кризе није крила своје евроатлантске позиције и верност савезу са САД. Истина, извесне наде Москви је очигледно давао сам став Берлина о могућности активније спољне политике Немачке. Остало је питање: колико ће она бити независна од САД?

У говору поводом Дана јединства Немачке, 3. октобра 2013. у Штутгарту, председник Немачке Јоахим Гаук, рекао је: „У свету пуном криза и потреса повећава се нова одговорност Немачке”.

Тема спољнополитичког активирања Немачке у вези са европским лидерством – у Русији је позитивно оцењена, као знак берлинског тражења линије независне од Вашингтона.

Током последње три године сваки неспоразум или могућа неслагања између Немачке и САД активно су разматрани у нашим медијима. Спољнополитичко активирање Немачке повезивано је са слабљењем транс-атлантских веза и давало наду у ревизију карактера односа Немачке и САД.

Спољнополитичко активност Немачке у правцу „тржишта у развоју” давала је још један повод за оптимизам.

За Немачку је спољна трговина једна од компонената њене спољне политике због зависности од спољних тржишта и сировина. Немачка је изграђивала „стратешка партнерства” са незападним земљама, првенствено са Русијом и Кином – главним конкурентима САД у војно-стратешкој и економској сфери. Сем тога, чинило се да се гаранције безбедности од стране САД у Немачкој, па и читавој Европи, све више схватају као рудимент хладног рата.

Са почетком финансијско-економске кризе 2008. спољнополитичка улога Немачке почела је приметно да се мења.

Берлин је заузео место лидера у ЕУ што је даље значило промену његовог значаја и на светском нивоу. Настајала је илузија да је Немачка спремна да себе сматра као силу – за један од центара у мултиполарном свету који је способан да самостално делује и да самостално усаглашава деловање са својим партнерима не осврћући се на САД.

У јануару-фебруару 2014. чланови новог коалиционог кабинета А. Меркел – министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер и министар одбране Урсула фон дер Лајен, обликовали су тему спољнополитичке активности Немачке. Они су означили контуре будуће немачке спољне политике која је укључивала и спремност за интервенције у међународним кризама.
Лорен Фабиус и Штајнмајер

Украјинска криза била је у јеку када је баш министар спољних послова Немачке, Штајнмајер заједно са „енглеским” Пољаком Сикорским одиграо кључну улогу у приморавању председника Јануковича на судбински споразум са опозицијом 21. јануара 2014. У тој епизоди управо је немачка дипломатија одиграла ружну улогу фасаде иза које су САД извеле успешан преврат у Кијеву.

Такво деловање било је повезано са спољнополитичким приоритетима Немачке које је она пре тога била дефинисала. Већ у тој епизоди Берлин се показао као најближи ортак САД у провоцирању тешке геополитичке кризе у Евроазији.

Међутим, захлађење између Москве и Берлина није почело 2014. него раније – у јесен 2012. када је као реакција на повратак на председничку дужност председника Путина настала груба антируска резолуција Бундестага.

До почетка 2014. немачки спољнополитички експерти размотрили су три могуће варијанте будуће независне спољне политике Немачке. У Берлину су при том схватали да ће најинтересантнија варијанта за Москву, потпуно независна спољна политика заснована искључиво на националним интересима Немачке са великом вероватноћом довести до погоршања у уједињеној Европи, које се већ испољило током кризе антинемачких расположења. У том правцу САД би могле лако да манипулишу.

Друга могућа размотрена варијанта: Немачка у Европи иде путем максималне реализације лисабонских одредби и кроз федерализацију одређује претварање Европске уније у квалитетну глобалну силу. Ипак, назначени пут претпостављао је потпуно одустајање од националних интереса и изазвао би известан отпор у самој Немачкој.

Потенцијалну опозицију овој варијанти почела је да демонстрира партија AfD која је поново основана у Немачкој. Сем тога, варијанта федерализације у конкретној реализацији прилично је дуга, сложена и зависи од политичке воље свих земаља Европске уније укључујући и тако компликованог партнера какав је Велика Британија.

Трећа варијанта која подразумева тесну сарадњу са САД у решавању глобалних задатака претпостављала је потчињавање „националног интереса” и лидерства Немачке у „трансатлантској сарадњи” са САД. Таква варијанта спољне политике захтевала је усаглашавање позиција Берлина у Европи са Бриселом, Паризом и Лондоном, али уз освртање на Вашингтон.

При том треба узети у обзир и околност да су противници немачке независне спољне политике не само Европљани, него и САД. „Зато „трансатлантски вектор” за Немачку значи усаглашавање њене спољне политике са свим главним партнерима – савезницима укључујући и сизерена.

То је својеврсни компромис, али се таква варијанта немачке спољне политике у оквирима трансатлантске заједнице ослања на значајну полувековну традицију. Зато је за Немачку он најједноставнији, природан и поуздан. У тој земљи обичне анкете јавног мнења показују да већина Немаца одабере управо компромис.

„Трансатлантска варијанта” немачке спољне политике добила је концепцијску форму у јесен 2013. у извештају „Нова моћ, нова одговорност” немачког фонда „Наука и политика” и немачког Маршаловог фонда САД. У закључку извештаја наводи се да Немачка добија озбиљне предности од глобализације и садашњег светског поретка и зато је њен главни стратешки циљ да их чува и развија.

У случају „трансатлантског избора” Немачкој је преостајало да упореди своје губитке са будућим потенцијалним погодностима. Обичан прорачун урађен у Берлину показао је да будућа корист неупоредиво превазилази текуће губитке. Сем тога, милијарде које су изостале због санкција у склопу огромног суфицита спољне трговине Немачке изгледају као ситница.

Пред јесен 2014. Берлин је показао да је у име трансатлантске солидарности спреман да жртвује део користи од својих билатералних односа са Русијом. При том, пристанак Немачке да помаже САД у остваривању њихових геополитичких планова за саму Немачку не значи потпуно одустајање од значајног дела својих интереса. Једноставно, интерес Немачке у коначном геополитичком сламању Русије привремено се подудара са геополитичким плановима САД.

Касније, током саме украјинске кризе, Берлин се уверио да је „трансатлантска варијанта” не само без алтернативе, него и корисна и за Немачку потпуно добитна.

После преврата у Кијеву Русија није показала доследност. Она је преузела Крим, али тај акт није повезала са осујећивањем главног Беловешког поретка због деловања Запада у провоцирању наранџасте револуције у другом по величини остатку бившег СССР-а – у Украјини. Поред тога, Москва је три месеца након преврата у Кијеву де-јуре признала његове резултате.

Таквим колебањима Русија показује своју слабост што је само доприносило сигурности Берлина у исправност трансатлантског вектора спољне политике Немачке. Пре тога, САД су више пута демонстрирале задивљујући успех у примени технологија наранџасте револуције за уклањање неподобних државних режима.

Та технологија показана је нарочито ефикасно у последњем случају са Украјином за чију је територију Немачка историјски заинтересована.

То је био још један аргумент у корист немачког избора трансатлантског вектора који, по мишљењу Берлина, у скорој будућности Немачкој гарантује успех и директну корист. Сем тога, покушај Русије током последњих шест месеци да се са Западом договори о Украјини, показао је Немачкој да се извана ствари потпуно одвијају по аналогији са југословенским ратом 1991.-2001., који је Берлину добро познат.

У почетку украјинске кризе Берлин је могао убедити у курс супротан трансатлантском само један аргумент – грмљавина пурпурног Стаљинграда на путевима Украјине. Тај кошмар пробудио би у свести и подсвести Немаца успавани ужас светских ратова и зауставио их.

Најважније. У Берлину добро разумеју да су ресурси САД за подршку њихове економије ограничени, а сем тога се и смањују. Зато ће „учешће” САД у будућем присуству у Евроазији имати селективан карактер.

Вашингтон је већ више пута изјављивао да планира да своје спољнополитичке напоре првенствено концентрише у Азијскопацифичком региону. То значи да ће се значај Немачке на Евроазијском континенту после уклањања Русије неизмерно повећати. За САД се простор од „Бреста до Урала” налази преко океана. А Немачка је – ту и близу. Зато ће Немачка успешније искористити у свом интересу оно што остане од Русије на крају данашњег геополитичког конфликта. Ресурсе и сировине у пракси поседује онај ко их употребљава.

Садашњи геополитички конфликт значи да ће у случају његовог успешног разрешења Немачка у своју корист правно ускладити образац поседовања и потрошње. У постсовјетској Русији за то постоји основа. У случају Оstpolitik, главни интерес Немачке увек су били сировине и тржиште за продају производа немачке индустрије.

Међутим, током процеса рушења СССР руска елита је сопствени користољубиви интерес прикрила лажном идеолошком концепцијом „Велике Европе” од Лисабона до Владивостока и илузијама о могућности одвајања Европљана, а најпре Немаца, од САД. Главни резултат тих илузија за сада је данашњи „чудан рат” Запада и Русије око Украјине.

Одмах после САД Немачка уводи санкције против Русије, а као одговор Русија без грешке и у пуном обиму снабдева Немачку природним гасом путем недавно изграђеног гасовода „Северни ток”. Снабдева у таквим количинама да Немачка може чак да дозволи „супротан ток” гаса у Украјину.

Настају чудне аналогије: у лето 1940. Немачка је морала да бира по коме ће нанети следећи удар, по Енглеској, а преко англосакса по САД, или по Совјетској Русији. Тада је Немачка изабрала офанзиву на Исток, међутим, 22. јуна 1941. када је немачка претходница форсирала Буг, совјетске композиције су са житом и сировинама преко моста те исте реке путовале у Немачку.

Концепција „Велике Европе” помутила је представе о геополитичким просторима. У случају са Украјином, Немачка је скренула пажњу Русији на недопустиво понашање у Европи одлично знајући да је Украјина „двориште” Русије. Јер, ако је Украјина – Европа, онда какве интересе у њој има Русија? А ако је Русија такође Европа, уз то, како они изјављују, само делимично насељена „руским Европљанима”, онда таква логика захтева од Немачке да и Русију сведе на европски заједнички именилац, односно на њено рушење.

Трансатлантски избор Немачке повезан је са обичним историјским искуством и одличним познавањем свог „руског партнера”, а у ствари, историјског противника са свим његовим слабим местима – разореним цивилизацијским и етничким идентитетом, недовољном енергичношћу, хвалисавошћу, поткупљивошћу и хедонизмом – са свим оним што Немци веома презиру.

Дакле, у Берлину сматрају да је прави тренутак да се у односима са Москвом врате на „стратегију обуздавања”, коју је Запад у хладном рату успешно искористио за сламање Совјетског Савеза.

У седишту за планирање МИП ФРН будући систем европске безбедности види се као „Обуздавање 2.0”. А „обуздавање” као крајњи резултат унапред претпоставља победу.

Превела

Ксенија Трајковић

Факти

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Немачки медији: Пада влада Ангеле Меркел?

5 (1) Чланови Социјалдемократске партије Немачке изабрали су за будуће лидере аутсајдере који се залажу …

Трамп ће прогласити мексичке нарко-картеле за терористичке организације, не искључује ни војну акцију

Амерички председник Доналд Трaмп je рекао да ће његова администрација почети да означава мексичке нарко-картеле …

34 Коментара

  1. Кренуо је својевремено и Хитлер.

  2. Супростављајући директно и први пут у историји ненаоружане Немце одлучном Русу.

  3. mnogi su se prešli ali u nemačkoj ima pametnih ljudi koji nisu za rat pa će i gos merkelm otići sa pozornice

  4. Pa Nemci su primorani stati na stranu Amerikanaca jer im sve rezerve zlata kod Obamnezea.

  5. Merkel zavrsices kao i hitler. Samo neces sama da se ubijes, ubice te Rusi kao kuce.

  6. I sad ce mi neko reci kako su Svabe pametne.

  7. Izgleda da cemo ponovo ici u nemacku da radimo, najvise zidari. USKORO CE DA SE ZIDA BERLINSKI ZID

  8. SADA SU SPUSTILI CENU NAFTE, PUTIN BI TREBAO DA POVECA CENU GASA DA IM SE DUPETA POSMRZAVAJU.

  9. jadni OKUPIRANI NEMCI, MOGU RUSE DA POLJUBE U ZADNJICU

  10. dva puta su udarali na ruse i oba puta su izvukli deblji kraj a dace bog i ovoga puta tako da prodju

  11. KAD JE POTERAJU N JENI INDUSTRIJALCI PRELETET ĆE I AMERIKU I PRIZEMLJITI U TIHI OKEAN

  12. Završiće gore nego Napoleon i Hitler….

  13. UNISTILI JUGU BONBARDOVALI SRBIJU SANKCIJE NA RUSIJU KOJE JOS ZLO CE DA STVORE PO FASISTICKOJ LINIJI ALI KINA I RUSIJA CE IH SREDIT UBACIVANJEM KOMUNIZMA MEDU SLOVENE I RAT ODNIO JE STOTINE MILIONA ZIVOTA ZATO TREBA DA PLATI ZAPADNA FASISTICKA STOKA

  14. Sad vidite kako je bilo nama, a ne mozes im nista

  15. OVOG PUTA STE NAGRABUSILI, MALO GORE OD II SVETSKOG RATA, NIKO VAM NE MOZE POMOCI!

  16. ovo je velika igra njemaceke i sad, ali su se preracunali, rusija postaje jaca, ujedinjena, ima resurse prirodne sto oni nemaju, a igraju i na drugu kartu, a rusija im je samo izgovor, idu na slamanje islama tj muslimanskog fudamentalizma a rusija postaje jace i postat ce carska rusija za dve godine.

  17. A srbija?? Sta ce biti snjom vidite da pocela drzava da otima od ljude

  18. A srbija?? Sta ce biti snjom vidite da pocela drzava da otima od ljude

  19. Opet prave gresku nemci Svi koi ih danas podrzavaju nemacka ce ostati sama ako napadne rusiju a onda nema nazad Treci put bog pomaze i nemci ce se ovoga puta opametiti.

  20. Opet prave gresku nemci Svi koi ih danas podrzavaju nemacka ce ostati sama ako napadne rusiju a onda nema nazad Treci put bog pomaze i nemci ce se ovoga puta opametiti.

  21. Ако остану ови германофили на власти, Србија ће бити на страни „Сила осовине“, а то би, по Вучићевом сценарију, за Србију био крај, такође.

  22. Ако остану ови германофили на власти, Србија ће бити на страни „Сила осовине“, а то би, по Вучићевом сценарију, за Србију био крај, такође.

  23. Што се тиче пада цене нафте, Русима је то свеједно, јер: “ Ulyukayev explained that the oil price in rubles is formed by two factors: the market price and currency rates. A hike in the dollar’s value has balanced off the “real” oil price for Russia, making it nearly the same 3,600 rubles per barrel it used to be earlier. “ http://rt.com/business/210075-russia-minister-economy-interview/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome

  24. Што се тиче пада цене нафте, Русима је то свеједно, јер: “ Ulyukayev explained that the oil price in rubles is formed by two factors: the market price and currency rates. A hike in the dollar’s value has balanced off the “real” oil price for Russia, making it nearly the same 3,600 rubles per barrel it used to be earlier. “ http://rt.com/business/210075-russia-minister-economy-interview/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome

  25. Da li je istina da je prorekao čarobnjak Merlin – da je za 10 minuta nestao Berlin!?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *