Креће деглобализација, а „гурају“ је оне исте снаге које су раније форсирале глобализацију

ПОБЕДА Доналда Трампа оснажила је у међународној политици оне тенденције које су за Русе одавно очевидне и које су протеклих година усмеравале држање Русије.

Једна од тих тенденција је – деглобализација. Њу „гурају“ оне исте снаге које су раније форсирале глобализацију па потом пожелеле да се од ње дистанцирају када су схватиле да други од глобализације имају више вајде него оне саме.

Померање тежишта власти са Старог света у Азију наставиће се, мада ће тећи споријим темпом него што је последњих деценија.

Кина ће у догледној будућности моћи да наступа потпуно равноправно са Сједињеним Државама, а Европа и Европска унија ће на том плану некако „животарити“. Надам се да се то неће завршити њиховим крахом, односно – да ће се појавити стабилна и здрава Европска унија у форми Заједничког тржишта, са искључивањем Шенгена или једне или две еврозоне.

Супарништво Сједињених Држава и Кине у будућности наставиће да и даље одређује односе међу тим државама.

Конфронтација између Русије и Запада трајаће и даље, али ће постепено опадати.

У основи те конфронтације је својеврсно „ревизионистичко“ одбијање Москве, као и других нових играча, да играју по правилима која је Запад установио после своје привидне победе 90-их година.

Та конфронтација се још више заоштрила због „реваншистичког“ покушаја Запада да поврати позиције које је великом брзином губио од почетка друге половине 2000-их година.

Супротстављање „ревизиониста“ и „реваншиста“ додатно је искомпликовало ионако прилично забрињавајућу, да на кажем опасну слику ствари. Улазак Хилари Клинтон у Белу кућу, да је до њега дошло, само би даље погоршао ситуацију.

Она је експонент либералних интервенциониста, а такође и неоконзервативних елита, које су све без изузетка претрпеле пораз и прижељкивале су реванш или бар прилику да покажу да су биле у праву.

Чак и да је Клинтонова била мање-више схватљивим играчем и предвидљивим политичарем – њену Америку би одбацио односа снага.

Доналд Трамп је, наравно, мање предвидљив. Он је говорио тако много да су на то – чак и у много мање политички коректној Русији на то само слегали раменима. Али, неки елементи политике његове владе вероватно се већ сада могу предвидети: биће више протекционизма, што ће појачати напетост у односима САД са Кином; убрзаће се делимично историјско повлачење САД из Европе, независно од администрације у Вашингтону; а програм обнављања инфраструктуре САД, који је процењен на трилион долара, омогућиће оживљавање економије САД и „Америку поново учинити великом“.

Само, САД неће више наступати у улози предводника либералног глобалног економског поретка.

Русија и САД ће одсад имати веће шансе да избегну међусобни судар.

Иако ће по многим тачкама свака остати при свом становишту, те две земље ће престати да се крећу ка новој војно-политичкој конфронтацији у Европи. Варијанта би могла да буде замрзавање бројности војних снага на данашњем нивоу, уклањање неких истурених утврђених „тачака“ и договор да сви војни авиони убудуће морају летети да укљученим транспондерима.

Тако би се појавила могућност да се од међусобне конфронтације пређе на сарадњу ради уништења Исламске државе у Сирији и Ираку и да се њихови проблеми реше политички.

Појавиће се и шанса да се реши проблем Украјине пре него што та земља не изнемогне.

Доналд Трамп није заинтересован за доливање уља на ватру тог конфликта.

Русија и САД могле би чак заједно позвати друге партнере на јачање међународне стратешке стабилности, што би се тицало атомског оружја у целом свету који је и без њега постао опаснији.

Наравно, нико не зна да ли ће све тако и бити. Нико не зна шта се може даље догађати, нити – да ли ће нови амерички председник предузети конструктивне кораке у том правцу

Трамп мора да делује у подељеној земљи и у окружењу америчке елите чија већина га напросто „физички не подноси“.

А шта може да уради Европа?

Она прво мора схватити да се мора сама побринути о себи и залечити ране које су јој нанеле њене грешке.

Такође мора видети очевидно: свет се не креће на страну постмодернизма.

Док год се Европа буде држала либералне утопије, европске елите ће осуђивати ЕУ и њене нације на нове грешке и на крају можда довести и њене изолације.

Европска унија не може решити своје проблеме ако се буде позиционирала као противник Русије. Зато што би то представљало изазивање много јачег партнера који располаже моћним стратешким сагледавањем ствари и већим стрпљењем.

Русија – судећи по држању њене доминантне елите и већег дела становништва – више уопште није другоразредна европска нација, већ је постала евроазијска и глобална сила.

Независно од тога, Русија и даље показује велики интерес да чува и развија своје културне и економске везе са Европом. Зато је – гледајући према Истоку, почела да заједно са Кином и другим азијским партнерима развија концепцију евроазијског партнерства и заједничког простора за развој, сарадњу и безбедност – од Шангаја (или Сингапура, или Токија) до Лисабона.

Разуме се да то није уперено против САД. У сваком случају, неће бити против Трампове Америке – ако нови председник буде у стању да прати најбоље импулсе и инстинкте.

Како своје личне, тако и импулсе и инстинкте саме Америке.

Пише: Сергеј КАРАГАНОВ, декан московског Факултета светске економије и светске политике за Die Welt

Факти

Актуелно

НУНС и НДНВ: Тужилац да саслуша Александра Вучића

Независно удружење новинара Србије и Независно друштво новинара Војводине сматрају да је надлежно тужилаштво дужно …

Ранко Гојковић: ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА КОМИСИЈЕ?

Шта СПЦ има са канонизацијом Алојзија Степинца? То је ствар Римокатоличке тзв. цркве и просто …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons