ОВО су времена бездушна. Просечан човек ради по два посла да би обезбедио преживљавање породице и нема времена за друге, за себе, за душу. А да би се победило у свакодневном, егзистенцијалном “сурвајверу”, душу треба нахранити вером и надом. Један од начина је и ходочашће, које има дугу традицију у православљу, у Русији нарочито.
Осморо Новосађана и један Београђанин управо су се вратили са шестодневног ходочасног пута по Русији. У групи са још 35.000 Руса за шест дана, од храма до храма, препешачили су око 230 километара. У непрегледној колони родитељи с бебама, средовечни људи, старци… Био је то традиционални руски Крсни ход.
– Пут је био физички и ментално захтеван, раван подвигу, али вратили смо се озарени и полетни – каже вођа пута Милисав Радовановић. – Руси су нас срдачно дочекали, на сваком кораку нам исказивали братску љубав.
Са Милисавом у комбију, накрцаном посном храном, у Русију су путовали Новосађани Наташа Јовановић, Ивона Иванчевић, Угљеша Булатовић, Вања Поповић, Александар Дробњак, Жарко Славковић, Петар Перановић и Београђанин Саша Рајић.
.jpg "Крсни ход од 230 километара")
Приврженост, па и дивљење Руса, осетили су чим су приспели у Москву. Одатле су се упутили 200 километара даље.
– На сваком кораку исказивали су нам дивљење и захвалност – каже Милисав. – Николај је пожелео да му укажемо част и препустимо ношење српске заставе током читавог ходочашћа, што смо и учинили. Монахиње су нас пуштале да пре њих целивамо крст и иконе, многи Руси су нам прилазили да нам захвале што смо издржали НАТО бомбардовање, извињавали се што тада нису могли да нам притекну у помоћ. Њихови свештеници молили су се за нас и наше породице.
.jpg "Крсни ход од 230 километара")
Ходочасни пут даље је водио до манастира посвећеног светитељу Сергију Радоњешком, “руском Светом Сави”, измиритељу кнезова. Затим, у женски манастир Срафимо – Дивјејевског Тројицког. Kрај путовања биo je сусрет са Оптинском пустињом, духовним центром царске Русије.
– Са осталим ходочасницима делили смо храну, шаторе – прича нам Милисав. – На починак се одлазило око 22 часа, а дан је почињао већ око два сата иза поноћи. Али, ништа нам није било тешко. Толико топлине и разумевања на једном месту.Био је то мелем за душу.
РЕЧИ СТАРЦА ПJОТРА
НАШИМ ходочасницима у најдубљем сећању остаће речи осамдесетогодишњег баћушке Пјотра:
– Питао сам се протеклих деценија ко ће овом великом руском народу да помогне да се освести, а то сте учинили ви Срби. Издржали сте све неправде и својим примером показали и нама да је време да се усправимо.
Ј. СИМИЋ, Новости
