Србија

Крвави план за отцепљење Косова и Метохије смишљен у Берлину

Рат за отцепљење КиМ од Србије био је прворазредни циљ обновљене империјалне политике Немачке чији су се лидери после пада Берлинског зида вратили старим плановима о “продору на Исток” које су замаскирали причама о заштити људских и мањинских права.

То је, док су се рушевине на КиМ још димиле, а српски збегови из јужне покрајине лутали друмовима, у другој половини 1999. године закључио немачки историчар Матијас Кинцел. Следеће године је објавио књигу “Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово” која је жестоко уздрмала немачку јавност утонулу у самозадовољни занос због повратка међу војне силе учешћем у “хуманитарном” рату против Србије.

Кинцел је владу у Бону означио као водећег хушкача који је увукао НАТО у рат на КиМ и довео до албанске “расистички мотивисане сецесије”.

– Наравно да мањински сепаратизам није немачки изум. И други освајачи су подстицали сецесије како би лакше владали над подељеним и у етничке и верске борбе заплетеним државама. Али, само је Немачка од овог средства направила принцип. Немачка “заштита етничких група” јесте возило европске експанзије и није ни у каквој вези са одбраном људских права. То доказује већ околност да се најватренији заговорници ових “групних права” никада не баве мањинама у сопственој земљи… Али, етичка фундираност новог немачког империјализма, истицање “људских права”, “мањинских права” и “самоопредељења”, свакодневно изнова потврђује своју вредност – указивао је Кинцел.

Кинцел је 2000. први јавно оптужио немачку владу да је одговорна за сакривање извештаја финских патолога из Рачка чији су налази показивали да српске снаге нису у том селу починиле масакр над цивилима. Такав истинит експертски извештај није могао да оправда “хуманитарну интервенцију” против Србије и под притиском из Бона је стављен под ембарго. “Експертизу” која је Србе означила као патолошке убице албанских цивила дали су немачки званичници и владини медији дајући повод за агресију НАТО.

Немачки историчар указује да корен овакве политике сеже дубоко у прошлост, до марта 1918, када је принц Макс Баденски, будући канцелар, саставио за немачког цара “Меморандум о етичком империјализму” у коме наглашава:

– Уколико немачки империјализам жели да одоли налету демократије и њеном захтеву за побољшањем света мора да буде етички фундиран. Ако остане на голом тражењу моћи демократија ће без муке надвладати. Зато у нашу националну вољу морамо да унесемо опште циљеве човечанства.

Пратећи упутство, немачке постхладноратовске владе су гебелсовском пропагандом сатанизовале Србе, за чије је наводне жртве, косовске Албанце, једини спас био у “Великој Албанији”. Кинцел износи огроман број доказа да су се владе у Бону мењале, али да је политика према КиМ остајала иста: јужна српска покрајина мора да буде отцепљена искључиво ратом у коме ће се Немачка изнова легитимисати као војна сила и добити сопствени протекторат.

Историчар истиче да првобитни циљ НАТО на Балкану није био да распарчава постојеће државе. Заокрет је изазвала Немачка – једина чланица Алијансе која је непрестано и тврдокорно заговарала употребу силе ради остварења “права на сецесију”. Кинцел наводи да су немачке претње о сопственом војном осамостаљивању чак и евентуалном нуклеарном наоружавању, у ствари, изазвале Америку да поведе бизарни и злочиначки поход највећег војног савеза у историји света против Србије.

– Да ли је рат на КиМ, дакле, првенствено био “немачки рат” кога су подржавале друге чланице Алијансе? Ко жигоше овај аспект рата, сигурно је у праву… Многи критичари рата у Француској имају утисак како се Француска одриче свог националног суверенитета зарад остварења немачког интереса на Балкану. И у Великој Британији је критика рата одређена дубоким неповерењем према Немачкој којој се спочитава намерно разбијање Југославије. На месту је и критика из Америке: “САД су интервенцијом заузеле страну у једном интерном европском рату и истовремено се удружиле са најреакционарнијим снагама у Европи, укључујући нову експанзионистичку, расистичку и све више милитаристичку владу у Немачкој”. Овај рат није био само катализатор европског милитаризма него и знак “етичког империјализма”. Наоружавање у циљу припреме за предстојеће ратове – то је девиза која се данас може свуда чути док је регулатива Уједињених нација, која треба да спречи ратове и решавање конфликата уведе у дипломатске канале, погажена и практично укинута – писао је крајем 1999. године Кинцел.

После агресије НАТО на КиМ, уследио је низ сукоба, почев од оружане побуне Албанаца на југу централне Србије и у Северној Македонији, преко терористичког напада на САД 11. септембра до интервенције НАТО у Авганистану, затим крвавог “Арапског пролећа”, рат у Украјини, појаве Исламске државе, пакла у Сирији, нагомилавања НАТО ракета и трупа на границама Русије…

(Новости/Курир, 18. 07. 2021)

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

  1. S. VAN P.25. јула 2021. at 09:49
    Srbi su nevični u pregovorima- ratove su dobijali u borbama i žrtvovanju – a zatim u miru i u pregovorima sve su gubili.
    Ponovo navodim moj raniji komentar nadajući se da će isti pročitati bar neko ko ima prepoznatljivost i mogućnost da nešto pokrene ili da nešto učini za Srbe kao Srbin za svoj rod, poštujući istoriju i želeći
    opstajanje u budućnosti naših potomaka . Evo opet isto:
    Uzimajući u obzir da je suživot Srba i Albanaca na istom prostoru pod istom državnom upravom potpuno nemoguć ,apsolutno nekompatibilan – ne uz omalovažavanje jednih ili drugih već zbog prirodnih razlika koje su iskristalisane kroz protok hiljade godina – pregovori sa Kosovarima moraju biti obustavljeni. Može se pregovarati sa državom Albanijom za razmenu teritorija.To bi trebalo da bude jedini realni pristup problemu oko KiM.
    Ako Albanci sa jedne strane i Srbi sa druge strane žele dobro svojim narodima tada treba u razmjeni teritorija da Srbiji pripadne dio Albanije uz Crnu Goru do mora, te morska obala od Bojane do rta Rodonit,zatim da granica ide od rta Rodonit preko vrhova brda zapadno od magistrale Priština –Drač, (da ima geografski prirodni tok ) do Prizrena ili blizu,,možda do Junika, a da Albaniji pripadne dio KIM južno od svih srpskih svetinja ( da u Srbiji ostaju Peć,Dečani, Gračanica, Kosovo polje na kome je bila bitka), i takođe da Albaniji pripadne dio (t.zv. preševske doline) naseljen većinskim Alb.stanovništvom sve do Makedonije.
    Albanci na teritoriji koja bi pripala Srbiji i Srbi na teritoriji koja bi pripala Albaniji moraju biti preseljeni u matične države uz naknadu za ostavljenu imovinu. O visini naknade imovine trebalo bi da odlučuje ista komisija imenovana saglasno od Srbije i Albanije i uslovljena da svaki slučaj okonča u vrlo kratkom vremenu
    Izuzetaka od preseljenja nebi trebalo biti – jer bi inače dio problema ostao i nadalje . (Pored svih sladunjavih priča danas – Srbi i Albanci jedni sa drugima na istoj teritoriji – potpuno su nekompatabilni)
    Pored Gračanice trebalo bi izgraditi visok i dosta dug zid koji Gračanicu uklapa u srpske teritorije, a Prištinu u albanske teritorije. da bi se sprečili incidenti pojedinaca koje ne kontrolišu Vlade. Prislino , iako ekonomski obeštećeno preseljenje palo bi vrlo teško onima kojih se tiče, međutim to bi trebala biti svjesna žrtva za dobro svojih budućih generacija. (Naši pretci su podnosili mnogo veća žrtvovanja uključujući i svoje živote).
    Ova razmjena teritorija i preseljenja nebi bili dopušteni od strane država koje su inače zainteresovane za ovaj region.Ali i za Albance i za Srbe ovakav način ostvarenja razmjene teritorija bio bi mnogostruko koristan. Mislim da dio Albanaca shvata što bi time dobio njihov Albanski narod. I što je vrlo važno – nebi više bio faktor u rukama velikih sila već bi imao mogućnost za svoj vlastito željeni razvoj.
    (Sada moram napomenuti da sam od marta 2019 god. u medijima -naišao na članke u kojima Milijana Baletić predlaže već od 2012 godine veoma slične predloge onima do kojih sam ja samorazvojno došao…i nadam se da u našem narodu ima dosta onih koji su obični Ljudi- i razumno možda dolaze do sličnih ideja, a meni bi bilo drago da takve ideje preovladaju većinom Srba.)
    O navednom rješenju problema KIM – ne govori niko (osim Milijane), međutim ovo nije neostvarivo. Umni Albanci znaju da je čitava Albanija na srpskoj zemlji i ako ima Božje pravde , ovakvo rješenje bi bilo pravedno i trajno.Mislim da bi umni Albanci podržali ovo rješenje, ali me je strah da Srbi u današnjoj Srbiji imaju isuviše kontinentalni mentalitet i da im do izlaza na more nije stalo.
    Pojam mora im je turizam,plaža,gužva na plaži,kupanje i ništa više,te sve to uz novac mogu sebi omogućiti i bez svog mora. Vrlo kratko reagovanje na kratke staze,stav profitera makar vrlo sitnih,beznačajnih..i uklapanje u zapadni materijani poredak pun zla i nesoja svake vrste.
    Mnogi će reći-nema razmjene teritorija , jer Skadar je ionako bio naš.To znači nema pregovora,poništava se ideja,i sve nadalje ide kao do sada. Tačno je da je Skadar bio naš, ali sada tu u većini živi drugi narod. I bez razmjene teritorija u koje bi bio uključen i Skadar,Skadar nikada neće biti naš. Upotrebimo razum i dobru volju da ne naškodimo drugome, te će Bog dati da ni drugi ne naškode nama. Nadam se da će se ovaj predlog ostvariti kad tad, osim ako Srbi nestanu kao narod i kao Srbi.
    U smislu da nebismo nestali, uzor bi nam trebali biti Izraelci, koji su konačno proglasili da je Izrael nacionalna država Izraelaca (ne građanska) i da su Izraelci non stop spremni da brane svoju zemlju. Tačno je da imaju podršku moćne države S.A.D, ali bi i mi imali podršku moćnih država Rusije i Kine.
    Na tako dobijenoj obali trebali bi smo napraviti veliku transšipment kontejnersku luku (koja bi bila značajna za čitav Jadran) i saobraćajnice od te luke do Mađarske
    Uz ovaj izlaz na more, reaktiviranje brodograđevne industrije na moru i u Beogradu, te uz zadržavanje kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta i slatkih voda i rudnog bogatstva u svojim nacionalnim rukama, imali bi smo pristojan život i budućnost za naše familije i potomstvo.
    Poljoprivredno zemljište treba da bude zaštićeno i na istom bez obzira dali je vlasnik individualna osoba ili društvo treba zabraniti bilo kakve izgradnje bilo kuća ili nečeg drugog.Takođe treba ograničiti porast i širenje velikih gradova,već u istima treba dobro urediti postojeće stanje a priliv stanovništva usmjeriti na druge za to odabrane centre. ( U suštini broj stanova u jednom gradu morao bi biti ograničen prema mogućnostima zapošljavanja,tako da svaki stan daje pravo na dva radna mjesta). Prekobrojni pretendenti na naseljenje u gradu koji nema više mogućnosti za zapošljavanje – morali bi biti upućeni u drugi centar koji se izgrađuje na daljini 50 do 100 kilometara od već postojećeg centra. (Prostor između bi trebao biti uotrebljen za proizvodnju hrane, a ako je za to nepogodan, onda za druge djelatnosti.)
    I ponavljam – ako izgubimo KIM – a sve ide ka tome – mi smo izgubili sami sebe. I nikada više nećemo se pronaći. Ostaćemo prokleti za vječita vremena.
    Izgleda da nam ne preostaje ništa drugo nego da molimo Boga da nam pomogne i da preumljenim Srbima vrati pamet u glavu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!