Србија

Културни центар света: Српско подунавље у праисторији (видео)

У наше време, које тежи брзини и ефикасности, постоје веома удобни транспортни системи који ће вас одвести у било којем правцу пожелите, ако можете да платите. Пре само неколико људских генерација, било је незамисливо да ће човек овладати ваздушним саобраћајем, и да ће овај начин путовања бити приступачан релативно широком слоју популације. Уколико желите да путујете не тако брзо, и да уживате у самом доживљају, и то је могуће – рецимо да ћете у том случају одабрати путовање реком, можда Дунавом.

[youtube url=”https://www.youtube.com/watch?v=Oi5YRPrSrhA”]

ПРАИСТОРИЈСКИ АУТОПУТ: Путовање Дунавом би, међутим, могло да вас наведе на размишљање о значају ове реке за људе који су ту живели у неком другом времену. На свој начин, и древни човек је настојао да свој живот учини ефикасним и да живи у бољим условима. За некога ко је живео на овим географским координатама, рецимо у време млађег каменог доба, Дунав је био нешто као широк и моћан аутопут. Путовање копном у то време није било непознато нити немогуће, али је пробијање кроз шуме, планине и мочваре захтевало посебан начин организовања. Речни путеви су имали предност сигурне маршруте, без препрека и уз минимално губљење времена да бисте се у простору оријентисали. Уколико сте се налазили у области где се више речних токова спајало, као што је случај са простором тзв. “београдске конфлуенце”, где се у широј области налазе сливови неколико река, имали сте још више могућности да се отиснете у разним правцима, да прибавите информације, тргујете, просперирате. Зато није чудно да је култура која је на ефикасан начин искористила овдашње водотокове и природне ресурсе, као што је случај са винчанском културом, била у свом времену тако моћна и успешна.

Путник који данас плови Дунавом би такође требало да се замисли над чињеницом да су се готово све овдашње праисторијске цивилизације удомиле у близини ове велике реке. У читавом свом току, једно од најспектакуларнијих места на Дунаву је Ђердапска клисура (позната и под именом Гвоздена врата), и где већ на основу самог предела можете да наслутите нешто узбудљиво. Управо на том месту је настала једна тако самосвојна култура као што је Лепенски Вир, о чијој вези са Дунавом најдиректније говори њихова уметност, тачније скулптуре, које својим обликом истовремено подсећају на људе и на рибе.

ЧОВЕК И РИБА: Говорећи о овој срођености са реком која се очитава из археолошких остатака ђердапског мезолита, прелазног периода између палеолита, старијег каменог доба, у неолит тј. млађе камено доба, др Бобан Трипковић, са Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, током разговора за “Време” истиче: “Настањени у Ђердапу, припадници културе Лепенски Вир су живели од лова на црвеног јелена и дивљу свињу. Судећи према остацима риба, те на основу налаза удица, тегова за рибарске мреже и харпуна, знамо да је и риболов представљао важну делатност. У време самих почетака српске археологије, животињске и рибље кости готово да нису прикупљане или су прикупљане на крајње селективан начин и та традиција је, нажалост, неретко настављана и касније. Због тога понекад поседујемо само оскудна сазнања о економији праисторијских заједница. Нарочито велики проблем постоји са остацима риба јер оне, као ситан органски материјал, најбрже пропадају. Уколико и земљиште поседује високу киселост, онда је тај процес веома убрзан и од органског материјала готово се ништа не очува. На срећу, све то није био случај и са локалитетима у Ђердапу тако да знамо да им је река била од велике важности. И скулптуре које су пронађене на локалитету Лепенски Вир су риболике, у њима је јасно приказана хибридна природа човека и рибе, на основу чега се лако може закључити колико је река имала значајну улогу у њиховим животима.

Чињеница је да су старчевачка и касније, винчанска култура тесно повезане са долинама великих река, пре свега Дунавом, Савом и Моравама. Централну позицију свакако има Дунав. Он је у свим периодима био нека врста коридора, као што је то и данас. Међутим, оно што понекад занемарујемо, а чему нас историја учи, јесте да средство спајања често може бити и средство раздвајања. Нарочито када је у питању река тако широка као Дунав, који је често сам по себи могао чинити и границу. Тако је у време касног неолита/раног енеолита, Дунав представљао баријеру која је ограничавала проток информација и добара између шумадијског залеђа, односно унутрашњости Балканског полуострва и југоисточне Паноније. Јужно од Саве и Дунава, у региону са мноштвом микрорегионалних црта и еколошких ниша, изгледа да није било тако великог кретања људи, робе и знања. С друге стране, северно од Дунава се успоставља круг култура које су биле у међусобној интеракцији и где је трговина представљала важну економску и друштвену делатност. Неке врсте накита и сировина се јављају у Подунављу и целом карпатском басену и види се да су служиле и као средство повезивања.”

Културни центар света

“Србија је племенита, човеку благонаклона земља. Њена територија обележавала је у неколико махова средиште цивилизованог света, а често је била и родитељка људи и идеја који су пресудно утицали на привредну, културну или политичку историју Европе. Познавала је Србија и тренутке пустошне студени, ‘кад светлости нема на видику целом’, али су њих, на срећу, увек ништила дужа или краћа, величином људског духа озарена раздобља, пуна доказа непресушне стваралачке снаге и човечности. У тој великој, племенитој прошлости, стално присутној око нас и у нама, антиципиран је најбољи део наших судбина, а и сваке наше крупније замисли.

Током праисторије Србија је у два маха била културно средиште Европе. Заједнице ловаца и рибара средњег каменог доба, које су између 7000. и 5500. године пре н. е. живеле у подручју Ђердапа, прве су у Европи успоставиле сложене привредно-друштвене односе, створиле велики мит о настанку света и људи, извајале монументалне ликове у камену и пројектовале чудесне конструкције које заузимају истакнуто место у праисторијској архитектури. Један миленијум касније, између 4500. и 3500. године пре нове ере, територија Србије опет је постала културно средиште праисторијског света. У то време на подручју Београда, на месту данашње Винче, развило се велико насеље подунавских земљорадника, метропола једне од најблиставијих култура европске праисторије. Становници те праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на Косову остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу која је надалеко зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном Европом.”

Драгослав Срејовић, Искуства прошлости, Арс Либри, 2001.

Време, 2010

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!