Нема дилеме да је ово тренутак кад држава треба да функционише у својој пуној снази и да се њено присуство мора видети
Сада је сасвим јасно да од мирољубиве политике новог америчког председника, која је најављивана у изборној кампњи, није остало ништа. Трамп се сада бори само за опстанак у председничкој фотељи и изабрао је попуштање као основно средство борбе против оних који га сложно руше још од инаугурације. Тако се и на Балкану ствари настављају тачно тао где су прекинуте америчким изборима и сада изгледају као да избора није ни било. Враћамо се на стари закључак: „Тешко да се балкански чвор може размрсити без мача“. Тешко, јер од три водеће регионалне силе на Западном Балкану, две имају стратешке циљеве који се не могу реализовати без рата.
Погрешно је мишљење да су синхронизовани иступи Едија Раме, Хашима Тачија и Јонуза Муслијуа на линији стварања Велике Албаније политикантска ствар везана за изборе у Албанији и притисак на ЕУ ради придруживања Косова. То су ситнице према стратешком циљу старом скоро век и по, још од 1878. године и Прве призренске лиге. У време фашизма овај покрет се звао балистички, али га није погрешно тако звати и данас јер има све карактеристике фашистичког наступања. Исто тако, не треба да чуде ставови проусташке владе у Хрватској, јер су и циљеви усташког покрета стари скоро читав век, далеко су им важнији од дневне политике и спроводе се од 1929. године. У овом тренутку и балистички и усташки покрет процењују да су се стекли историјски услови за реализацију суштине њиховог постојања, а то су територијалне аспирације и промена граница на Балкану. Србија, Република Српска, Македонија, а можда и неке друге земље, то неће дозволити, тако да ваздух на Балкану већ мирише не барут.
Брине што је рат за Албанију и Хрватску постао нормално средство за остварење циља и такорећи најефикаснији механизам. У прошлим ратовима штошта су добили, а низашта нису одговарали иако им је ратни пут препун злочина према цивилном становништву. Не треба заборавити да располажемо конкретним подацима да су својевремено и хрватско и албанско руководство сматрали да је рат најподеснији за разбијање Југославије и да је пожељно да буде што крвавији, јер је то најбоља гаранција да више никоме неће пасти на памет да у будућности форсира неко ново удруживање и стварање неке нове Југославије. Биће врло тешко српском корпусу да одржи мир на Западном Балкану ако две тако важне државе и даље виде рат као најефикаснији механизам решавања ствари у своју корист. Очекују, да ће и овај пут, као и раније, прави иницијатори и планери рата остати скривени и да ће поново за све бити крива Србија.
Тако ратнохушкачке изјаве Албанаца и све оштрије изјаве хрватског врха о угрожености Хрвата у БиХ не треба гледати као на пролазно дневнополитичко политиканство, него на психолошку припрему сопственог народа и светске јавности за предстојеће догађаје. Зна се шта по балистичким картама обухвата Велика Албанија и да су то делови Грчке, Македоније, Србије и Црне Горе. Циљ не мора да се остварује одједном јер га је много лакше остварити по фазама – у првој фази отети део Македоније и Србије. Грчка и Црна Гора греше ако се надају да ће их Албанци оставити на миру јер ће у другој фази и они доћи на ред. Да ли се Црногорци питају зашто Албанци упорно игноришу захтев ЕУ да се изврши демаркација границе са Црном Гором. Зашто и оно што се под притиском договори одмах сутрадан прекрије вест да „народ Косова не прихвата те границе“?
Хрватска кроз новопокренуте приче о свом ентитету (што им две деценије није било важно) и угрожености Хрвата у БиХ мерка босанску посавину и Бањалуку. Критикују своје менторе што им својевремено нису дозволили да ове територије заузму продужетком злочиначке операције „Олуја“, него су „оставили незавршене послове на Балкану“. Веома је важно да се у ову смишљену пропаганду укључила Католичка црква преко бањалучког бискупа Фрање Комарице. Неко је лукаво смислио да до свести Хрвата са обе стране границе најпре допире оно што пропагира црква јер у такве подметачине не сумњају нити их проверавају.
КО ЋЕ ДОНЕТИ ОДЛУКУ О РАТУ И МИРУ НА БАЛКАНУ
Албанци и Хрвати планирају, а господари рата и мира се у овој фази припрема за шире сукобе на Балкану праве невешти. Праве се да чак и не знају шта се то стварно догађа на Балкану, а то значи да унапред перу руке од онога што следи. Ако је веровати новинарима, Амбасади САД достављен је извештај CIA у коме се каже да нашем региону прети рат у наредних годину дана. У њему се наводи и некакав сценарио будућих сукоба – Албанци хоће Велику Албанију, нападају Србију, Македонију и Црну Гору. Хрвати и Бошњаци нападају РС. Грци и Бугари помажу Србе, Руси шаљу оружје. Зато „збуњени“ шефови CIA, уплашени за судбину Балкана, траже хитану процену ситуације од своје експозитуре у Београду. Наводно CIA није забринута само због могућег сукоба него и због могућег распада НАТО јер би неке чланице ове алијансе биле на супротним странама.
Веома је важно да и ми анализирамо наведене околности у вези са овим документом и да извршимо своју процену ситуације. Прво, документ је споран јер добро знамо да CIA не предвиђа него креира будуће догађаје на Балкану. Друго, ако тајни извештај CIA који најављује катаклизму стварно постоји, како да се тако поверљивог документа дочепају новинари. Много је вероватније да је документ подметнут. Треће, ако прети распад НАТО, за сада је извесније да ће га покренути Турска него нека од држава које се помињу у документу итд. Тако комплетна прича о извештају CIA више личи на ново застрашивање Србије у смислу да ће се, ако се хитно не одрекне пријатељства са Русијом и не определи за улазак у НАТО, наћи у рату против две чланице алијансе истовремено – Албанијом и Хрватском. Исто тако, документ би требало да прикрије праве иницијаторе сукоба.
CIA нема разлога да сумња у своје обавештајне податке о Балкану и да их допунски проверава. Обавештајне припреме за рат на Балкану су одавно завршене и на основу прикупљених података и инсталираних агентура могућа је свака врста субверзије, подривања, изазивање протеста, немира, па и унутрашњих сукоба. За међудржавна сучељавања одавно су намерно остављене неуралгичне тачке које се у сваком тренутку могу активирати и претворити у жаришта оружаног сукоба. Оно што евентуално може да буде непознаница за CIA јесте квалитетна процена понашања Русије и Кине у случају ширег сукоба на Балкану. Међутим, до детаљних информација о томе не може се доћи у Београду, него у центрима ових великих сила.
Погрешно је закључивање да су се Албанци разочарали и наљутили због развоја ситуације, па су се одлучили да ствари узму у своје руке и да сами доносе одлуке које могу покренути рат. Велика Албанија је амерички пројекат, и без стратега САД албански лидери не смеју ни да помисле да нешто учине, а камоли да започну тако велику и неизвесну авантуру. Исто важи за Хрватску. Другим речима, САД могу у сваком тренутку, ако желе и ако процене да им је то интерес, да увуку албански и хрватски корпус у рат, а да они самовољно увуку САД и НАТО у сукоб, то није могуће. То су државе потпуно зависне од НАТО.
Посебно опасна ствар за мир у региону јесте то што албански и хрватски корпус имају лажну сигурност и осећај супериорности у односу на српски корпус само на основу чланства у НАТО и безрезервне подршке Запада, коју су имали до сада. Рачунају да се може десити да не добију рат, али да се не може десити да га изгубе, јер ће НАТО спречити њихов пораз. Такав осећај јесте велики подстицај да крену у авантуру због погрешног уверења да немају шта да изгубе и да само могу да добију. Не виде да су се ствари промениле и да ни Србија више није сама и без подршке. Међутим, тога су потпуно свесни САД и НАТО и зато још увек коче и успоравају већ припремљене планове војних операција.
ВИШЕ НИЈЕ ПИТАЊЕ ХОЋЕ ЛИ, ВЕЋ КАД
Да је у ближој или даљој будућности агресија могућа, ту нема дилеме. О томе све отвореније говори и наш државни врх. Озбиљно се схватају ратне претње, али се о страном мешању и утицају још увек говори увијено, попут „пронађени су трагови деловања најмање једне стране обавештајне службе са Тираном и Приштином на пројекту Велике Албаније“. Било би боље да се у овој фази припрема за агресију отворено именују сви они који на томе раде и да се предоче докази о томе у циљу одвраћања. Јер сви знамо да су у питању САД, НАТО њихови балкански сателити. Добра је вест да наше обавештајно-безбедносне агенције успевају да сазнају тајне обавештајне везе и планове и да су доказима омогућили државном врху да доноси праве и благовремене одлуке. Иако није саопштено о чему се тачно ради, види се да су наши кључни политичари веома забринути, али врло одлучни по питању одбране Србије и српског корпуса уопште.
Уосталом, ако албански лидери отворено најављују Велику Албанију, ако Албанци из централне Србије говоре о томе да је Албанија њихова држава и да „чекају ослобађење Прешевске долине“, нико у Србији нама право да то игнорише и да мисли да ће се све решити мирно. Било би фатално да само гледамо ратне припреме оних који нам прете, а да не предузимамо ништа како би се одбранили. Добро је да премијер Вучић сасвим јасно и отворено каже да Србија неће дозволити формирање неке друге државе на делу своје територије и да неће дозволити угрожавање Срба ван Србије неким новим злочиначким војним операцијама. Међутим, ту реторику морају да прате конкретне припреме које не подразумевају само набавку новог наоружања. Наша војска је тако димензонисана да може прихватити први удар, али главнина и права снага одбране је резервни састав коме се још увек не посвећује довољна пажња. У овом тренутку основни субјекат наше одбране делује прилично запуштен и по питању саме организације, а камоли по питању обуке и увежбавања.
За припрему имамо довољно времена јер, са становишта војне логике, све док се агресија најављује, до ње неће доћи. Модерни ратови се не најављују и мора се постићи што виши степен изненађења. Примера има много, али поменимо најновији – Северну Кореју. Јасно је било да САД неће извршити војни удар баш зато што је Доналд Трамп то најавио. Открио је унапред своје војне могућности и намере, а то се једноставно тако не ради. Већа могућност за војни удар по Северној Кореји је сад, када је Трамп повукао борбену групу бродова, када је објаснио да га нисмо разумели и да се нада мирном решењу спора посредством Кине. Управо то је ситуација која може да значи успављивање противника и постизање потпуног изненађења.
Тако се нека врста изненађења мора постићи и код агресије на Србију или Републику Српску. Запад, који ће и овога пута ако до агресије дође подржати наше противнике, пре тога ће се потрудити да нас потпуно опусти кроз обећања и преговоре тако да ће нам се чинити да је мирно решење на дохват руке. Имамо таквих примера који су веома свежи и неозбиљно би било да их и на тренутак заборавимо јер су такође били усмерени против српског корпуса.
НЕ ВЕРОВАТИ ОБЕЋАЊИМА
На пример, злочиначким војним операцијама Хрватске војске „Бљесак“ и „Олуја“ претходила је широка акција оперативног маскирања њихових намера коју је бестидно спровела „међународна заједница“ под притиском САД. Преговори Хрватке и РС Крајине под окриљем УН чинили су се успешни, решење на дохват руке а међународне снаге УН распоређене на свим деловима територије коју су контролисали Срби. Тако су се све војне припреме српског народа за одбрану чиниле непотребним јер се погрешно проценило да нико не сме напасти зоне које су под заштитом УН. Варка је успела и постигли су потпуно изненађење. Било би баш наивно да у исту замку упадну Србија или Република Српска.
Не треба веровати обећањима и причама, него будно пратити шта се на терену дешава и да ли су у току наоружавање, увежбавање и војне припреме напада. При томе треба имати у виду да је релативно лако открити и пратити увежбавање крупнијих војних формација, али је врло тешко бити у току са увежбавањем штабова, а сваки официр зна колико је то важно. Штабови се могу тајно увежбавати и у иностранству. Такве ратне скривалице смо већ гледали и више немамо права да будемо наивни. Сетимо се да је противник успео да тајно изврши све војне припреме и развој јединица на терену пре почетка операција „Бљесак“ и „Олуја“ а да не открије своје праве намере. Таква изненађења данас не би смела да нам се догоде.
У последње време помињу се хеликоптери као донација такозваној косовској војсци. Могући донатори су САД или Турска. Ко може да тврди да албанске посаде већ нису на преобуци за хеликоптере? Зашто се код наоружавања косовске војске прво помињу баш хеликоптери? Зато што су врло подесни за брзе и изненадне интервенције специјалних снага, али и зато што су најбоље оружје за противоклопну борбу. Већ то говори о будућим намерама косовске војске. Као и Хрватска војска, наоружавају се донираним хеликоптерима како би неутралисали основну предност Војске Србије на копну, а то су оклопне снаге. Јер, основна замисао из тајног документа CIA изгледа логично – док би Албанци изводили некакву блицкриг операцију на север Косова и Прешевску долину, Хрватска би сличну операцију извела према Посавини и Бањалуци у Републици Српској. Тако би српске снаге биле развучене и ослабљене.
Постоји варијанта да Србија и Република Српска буду нападнуте и без посебног изненађења, без обмањивања и маскирања. Једноставно да се из претњи и ултиматума пређе у директне чарке и оружане сукобе. Ако би се тако нешто десило, то значи да САД, НАТО и Запад у целини сматрају да Србија не може бити поражена, па по основу тога желе један дуготрајан и исцрпљући рат на Балкану без победника. Ова варијанта није много вероватна, али јесте могућа. Циљ САД би могао бити да отворе рат у далеко погонијем амбијенту за себе него што су то Сирија и Украјина јер би се водио у потпуном НАТО окружењу, чиме би ограничили руске могућности. Истовремено би бар привремено зауставили снажан економски продор Кине у Европу. Интерес Европе, када је у питању дуготрајан рат на Балкану је само један, али судбоносно важан – дугорочно пресецање мигрантских рута преко Балкана. Турска након референдума креће у преиспитивање придуживања ЕУ и отворено прети да ће раскинути и пустити три до пет милиона избеглица у Европу. Европа неће бирати средства да такву могућност спречи.
ШТА ЈЕ НАЈХИТНИЈЕ У ОДБРАМБЕНИМ ПРИПРЕМАМА?
Нема у новијој историји рата који Србију није изненадио. Наравно да је то вишеструко повећало број жртава. Ни за један рат Србија није била спремна, па га наравно није ни започела. Па ипак, данас Запад покушава да за све ратове окриви Србију и припише јој унапред смишљене хегемонистичке намере. Време је да из тога звучемо поуку и да схватимо да наше одбрамбене припреме не угрожавају мирољубиву политику него јој само служе као додатни важан аргумент одвраћања.
Војна ефикасност се мери по принципу дуга на бурету. Исто тако како буре држи воду само до нивоа најкраће дуге, тако су и оружане снаге онолико ефикасне колико и најмање оспособљене јединице. Наравно да је добро да имамо неке супер обучене војнике, али ће нам, и поред тога, ефикасност оружаних снага зависити од обучености резервног састава. Ако смо већ данас у ситуацији да свакодневно причамо о могућности избијања рата, ако се прича о тајним обукама и тајној мобилизацији на Косову, време је да и ми нешто конкретно предузмемо.
Имамо већ довољно искуства и знамо да ће евентуалној агресији претходити снажни покушаји унутрашње дестабилизације. Да ли ће се они звати „борба за демократију“, „борба против диктатуре“, „не давимо Београд“, „случај Савамала“ или некао другачије, није ни важно. Једино је важно да их препознамо, да знамо чему и коме служе и да предузмемо све како би унутрашњу дестабилизацију спречили. Ако већ знамо да евентуални агресор планира остварење вековних територијалних тежњи, не можемо прихватати као нормално да нам групице наших грађана које ту чињеницу потпуно игноришу скрену пажњу на измишљене или ситне дневне проблеме. Хоћу да кажем да се иницијатори и покретачи унутрашњих немира морају на време открити и спречити ако нам је већ јасно шта се дешава.
Неће нам бити савест мирна ако албанско становништво у Прешевској долини препустимо смишљеној и планској индокринацији албанских агената. Ако неко у Србији може да отворено пропагира разбијање Србије и да тврди како Прешевска долина није наша него албанска, он мора бити ухапшен и суђен. Ако неко каже да Албанци у Прешевској долини чекају ослобођење, он мора бити санкционисан, а масе растерећене његовог утјецаја. Не можемо дозволити да мирољубиве и лојалне Албанце са актуалних функција потискују отворени непријатељи Србије и страни агенти. којима није циљ просперитет региона, него разбијање Србије и промена граница у туђем интересу. Јер непредузимањем законских мера не види се присуство државног полицијског и судског апарата на том подручју, па ће се становништво временом стварно упитати у чијој су они држави. Наша је обавеза као државе да албанско становништво заштитимо од страног утјецаја и манипулације, а утисак је да то у вом тренутку не радимо.
Сада наступамо само и искључиво логиком да је Албанцима управо циљ да нешто предузмено па зато нећемо, јер би се то одмах на Западу злоупотребило. Плашимо се да сваку нашу самозаштитну меру могу прогласити претераном репресијом и државним терором. Питање је да ли нам је непредузмање законских мера најбољи избор јер би се на крају могло испоставити да нам је то највећа грешка. Ако неко на Западу жели повод да нас поново сатанизује и ако им ми тај повод не дамо, они ће га већ измислити и инсценирати без обзира на сву нашу суздржаност. Треба да размислимо зашто нас редовно хвале и тапшу по рамену амбасадори и друге личности са Запада баш онда кад поводом ексцеса не предузмемо ништа, а у исто време немају ни речи критике за актере догађаја. Нема више дилеме да је ово тренутак када држава треба да функционише у својој пуној снази и да се њено присуство мора видети кроз санкционисање непријатељског деловања и покушаја дестабилизације на сваком педљу наше територије.
Љубан Каран, Стандард.рс
