МАРИН ЛЕ ПЕН: НОВА КОСОВА РАСТУ И У ФРАНЦУСКОЈ

МАРИН ЛЕ ПЕН: НОВА КОСОВА РАСТУ И У ФРАНЦУСКОЈ

Ако би се сутра Србија придружила ЕУ, тада би англосаксонска победа била тотална 

Проблем Француске данас, а то не траје од доласка Саркозија на власт, јесте да она прогресивно напушта све своје националне прерогативе (одбрана, дипломатија, новац, правда) у корист једног супранационалног ентитета што је ЕУ, која је тек политичко разрастање НАТО. Пошто је Национални фронт једина демократска партија у Француској која одбија указе или диктате онога што би могло да се назове англо-саксонска идеологија (ултралиберализам, масовна политика имиграције, ишчезавање култура), нормално је да сви они који су за такву политику, сматрају Национални фронт за свог смртног непријатеља. 

Марин Лепен, млада и харизматична подпредседница Националног фронта, ћерка оснивача партије Жан Мари Лепена, представља ново запажено лице на политичкој сцени Француске. На пролећним регионалним изборима, на којима је предводила странку, Марин Лепен је успела да поврати и учврсти раније изгубљене политичке позиције Националног фронта. Истраживање јавног мњења, према писању „Монда”, показује да њена популарност нимало не заостаје за рејтингом њеног оца. Због тога многи Марин Лепен, након повлачења дугогодишњег лидера Жан Мари Лепена, виде на челу Националног фронта. Марин Лепен веома се љубазно одазвала нашој молби и дала велики интервју „Геополитици”. 

Молимо вас да укратко изнесете и ближе појасните политичку позицију Националног фронта, као и да коментаришете регионалне изборе, одржане пре неколико месеци и учинак Ваше партије?

– Национални фронт, који је основао мој отац 1982, био је од почетка политички покрет заснован на одбијању декаденције и одбијању подређености тоталитарним идеологијама. У то доба комунизам је представљао у нашим очима истинску опасност, а Национални фронт је био на челу те борбе. Мој отац је 1984. био први француски политичар који је јавно одао поштовање жртвама комунизма на јавном каналу француске телевизије. Паралелно с тим, Национални фронт је био први демократски покрет у Француској који се веома јасно супротставио политици масовне имиграције, жељеном истовремено од крупног капитала и политичког естаблишмента, левице и деснице. 

О резултатима последњих регионалних избора у Француској, на којима је Национални фронт поново дошао у снажну изборну динамику, може да се каже да су бирачи – део нашег изборног тела које је било заведено 2007. популистичким дискурсом Николе Саркозија – схватили да их је председник Републике слагао и да је казнио владу масовним гласањем у корист левице и Народног фронта. Французи су схватили да иза обећања председничке кампање (смањење незапослености, повећање куповне моћи, борба против несигурности итд.) није било ничег осим ветра, и да Саркози није био личност у коју се могло имати поверења. Пресуда ових регионалних избора јесте да од сада постоји истински раскид између француског народа и оних који њиме управљају. 

Такође нас занима и образложење ваше критике упућене „политичкој класи”, односно двема партијама које, како ви тврдите, „30 година деле власт у Француској”? 

– Крупни бизнис, традиционално повезан са партијама деснице, јесте истински давалац наређења у политици Француске, и генерално у западним земљама под англо-саксонским утицајем. Са Франсоа Митераном већ почетком осамдесетих присуствовали смо клизању Социјалистичке партије удесно, и она се приближила либералној идеологији, ономе што ја називам Системом. Две главне француске политичке странке – Народни покрет (УМП) на „десници” и Социјалистичка партија (СП) на „левици” сагласне су о суштини – политици мондијализације, политици интегрисања у Европу, економском либерализму англо-саксонског типа, одбрани позиција НАТО укључујући и оне најкриминалније попут рата против ваше земље 1999. Да резимирам, рекла бих вам да Социјалистичка партија не брани раднике, она више воли да брани имигранте, а УМП не брани више Французе, она више воли да подржава банкаре. 

Свега тога је француски народ све свеснији, а за то добијамо доказе свакодневно приступањем бројних Француза Националном фронту, и са левице и са деснице. Они више не верују званичним дискурсима и виде како ни једно од обећања која им је политичка класа давала није испуњено. Искрено верујем да француски политичари са левице и деснице више не бране грађане ове земље, већ бране пре свега сопствене интересе који су директно повезани са меркантилним интересима светске олигархије која председава судбинама света. Ову издају националних интереса треба докрајчити. Француска мора поново да се врати својим вредностима хуманизма које су сада шибане од оних који су се ставили у службу златног телета. Имам амбицију да Француска поново врати часне вредности исправности, храбрости, истрајности, које се, како је то суштински говорио генерал Де Гол, не мере у односу на берзанске вредности. 

Дугачак је списак оптужби коије се међу политичарима и у медијима упућују на адресу Националног фронта и вашег оца. Како коментаришете те оптужбе, посебно оне за ксенофобију и расизам? 

– Што се тиче оптужби за расизам или ксенофобију, које су лансирали против мог оца и Националног фронта а сада и против мене, одговорила бих вам једном пословицом која сигурно има еквивалент и у вашем језику: „Ко хоће да удави свог пса, прво га оптужи за беснило!” Пошто је Национални фронт једина демократска партија у Француској која одбија указе и диктате оног што би могло да се назове англо-саксонска идеологија, нормално је да сви они који су за такву политику сматрају Национални фронт за свог смртног непријатеља. 

Констатујем да је Француска примила бројне странце на своју територију током много година – Пољаке, Италијане, Русе, Србе, Шпанце, Португалце итд. Не само да ти имигранти нису никад представљали проблем са интеграцијом већ су се осећали савршено поштовани у овој земљи, тако да су је често на крају осећали као своју. Али од шездесетих година масовна политика неконтролисане имиграције из Африке и Азије успостављена је у Западној Европи, нарочито у Француској. Може се проценити да је у нашој земљи данас на укупно 64 милиона становника између 12 и 15 милиона углавном муслимана. За сваког непристрасног посматрача очигледно је да не постоји никаква воља за интегрисањем код незанемарљивог дела те популације, која настоји да наметне свој начин живота, културу и своју религију. Другим речима, ми управо припремамо нова Косова у нашој земљи. Од оних сам у Француској који су били запрепашћени кад смо видели да је такозвана независност Косова призната између осталих и од моје земље, и све то уз радикално насиље над Резолуцијом 1244 УН. Било ми је жао српског народа, са којим Француска одржава тесне и дубоке односе већ дуго, као што сам била и скандализована да видим како НАТО бомбардује вашу земљу 1999. године. 

Недавно сте изјавили да је недопустиво да млади Алжирци који су добили држављанство Француске на фудбалској утакмици пале француску заставу.

– Не познајем ни једну земљу у свету која би прихватила то стање ствари без реаговања. У једној нормалној држави очито је да странац који је стекао држављанство земље у којој живи мора да поштује симболе као и живот и обичаје њених становника. Ако их не поштује, изгледала би ми нормалном могућност преиспитивања држављанства које им је додељено. 

Како бисте оценили тренутно стање у Француској као и досадашњи политички учинак Саркозија, за кога тврдите да сарађује са левицом?

– Проблем Француске данас – а то не траје од доласка господине Саркозија на власт – јесте да она прогресивно напушта све своје националне прерогативе – одбрану, дипломатију, новац, правду – у корист једног супранационалног ентитета што је ЕУ, која је тек политичко разрастање НАТО. Политичари на Западу нису они који одлучују, већ пуки пиони који усиљеним маршом извршавају политику мондијализације и унификације света под управом светске суперкласе, сачињене од мањине привилегованих. Најбољи доказ за испреплетеност деснице и левице у Француској била је политика систематске промоције људи левице у систему владавине Николе Саркозија. У том духу номиновање Доминика Строс-Кана, бившег социјалистичког министра, на чело ММФ 2007. године може да се тумачи као одсуство дубоког идеолошког конфликта између левице и деснице. Другим речима, за светску олигархијску класу мало је важно да ли побеђује СП или УМП. Важно је да се не дира у темеље система. Верујем да су Французи, као и други народи Европе, све свеснији ове преваре, и то је разлог због кога се Национални фронт или други европски народњачки покрети сада појављују као једини излаз из ове логике смрти. 

Шта је пресудно утицало на вас да се ангажујете у Националном фронту и да следите пример свог оца. Шта је било најважније у вашем васпитању и како бисте нам могли предочити слику вашег оца, која се разликује од слике коју су о њему створили медији и политички противници?

– Ту сам упала још од рођења и, све у свему, у Националном фронту сам провела живот. Моја прва политичка борба сеже у легислативне изборе 1993, кад сам имала 24 године. После студија права и пошто сам ушла у активни живот као адвокат, преузела сам одговорност 1998. за правну службу Националног фронта. После сам постала потпредседник. 

Мотивација за мој ангажман у тој борби иста је као и мотивација мог оца. Верујем то, у љубав према мојој земљи, њеном народу, њеним традицијама, пејзажима, њеним споменицима, историји. Рекла бих да из наслеђа Француске узимам све, не одбацујем ништа, нити добро, нити лоше. Верујем да је сваки народ помало као нека велика породица, у којој може да буде хероја и светаца, превараната и бандита, научника и обичних људи. Сви ти људи припадају истом братству, можете их волети више или мање, да према њима исказујете извесно обожавање или да их презирете. Они опет чине део породице и треба их прихватити онаквим какви су. Мој отац ме научио да поштујем све, ма на којој страни били, који су волели Француску и који су дали живот за њу укључујући и странце. 

Где видите алтернативу глобализацији и да ли један од одговора на мондијализацију може бити сарадња националних и патриотских партија из европских земаља? 

– Ово питање је за мене суштинско јер, ако европски народи нису кадри да у најкраћем року пронађу алтернативу мондијализацији, плашим се да ће се читаво човечанство редуковати на то да буде тек конгломерат неиздиференцираних робота, који се исто облаче, слушају исту музику и апсорбују исту храну, шверцовану и генетски модификоване, коју је произвела глобализована хемијско-прехрамбена индустрија. 

Да би се изашло из те смртоносне логике, у коју нас је утопила мондијалистичка идеологија, видим само један излаз. А то је да народи постану свесни да су манипулисани од једне псеудоелите управљача – економских, медијских, политичких – која се ставила у службу светских финансија. Једино када се догоди ово просвећивање, тада ће моћи да са замисли преокрет. Зато би било добро да једна велика земља попут Русије, мање погођена дезинформацијама од Запада, стане на чело оног што би могао да буде нови покрет несврстаних земаља, и да прибегавањем традиционалној мисли понуди у очима света алтернативу трговачкој мисли. Јасно је да је пожељна сарадња међу различитим националним покретима у Француској за заједничку борбу против те машине за убијање народа. То је оно што покушавамо са патриотским покретима од 2004. године у окриљу Европског парламента. 

Верујем да је почела нека врста трке са временом између мондијалистичке идеологије и оних који одражавају слободу народа. До сада је све изгледало као да наши противници тријумфују и да ништа не може да им се одупре. Али, упркос њиховој готово тоталној контроли медија, изгледа да европски народи желе да поново преузму своју судбину у руке. Видели смо то кад су Французи, Холанђани и Ирци одбијали Лисабонски споразум. Видели смо тада како су еврократе – на првом месту Саркози – поштовали суверенитет народа намећући примену овог уговора против воље бирача. 

Како оцењујте данашње односе између Србије и Француске имајући у виду да су њихови корени веома дубоки и исковани у ровима Првог светског рата?

– Знам да односи између Србије и Француске сежу бар до касног Средњег века и да постоје хронике које описују пролазак кроз Србију француских ходочасника који су одлазили или се враћали из Палестине. Нисам заборавила ни посету Алфонса Ламартина 1823. Ћеле-кули, у коју су Отоманци уградили лобање српских војника погинулих у борби за независност у бици за Чегар 1809. Француски песник је ту уградио натпис који за мене остаје најлепше сведочанство пријатељства између Србије и Француске: „Нека оставе да опстане овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа показујући им коју цену су њихови очеви за то платили”. 

Такође знам – иако је много Француза то заборавило – да је један од мојих земљака Иполит Монден био министар рата у вашој земљи и да је Албер Мале, угледни историчар, био именован гувернером наследника Александра Обреновића и професор у Великој школи у Београду. Нарочито се сећам да је поводом Великог рата (Први светски рат) пријатељство између наша два народа доживело свој врхунац у заједничким патњама на Источном фронту (Солунском фронту). Српски народ је био тешко погођен нападом снага НАТО, у коме су, авај, учествовале француске трупе. То могу да објасним само тоталним попуштањем француских лидера из тог доба пред англосаксонском хегемонијом. зато имам само једну жељу – да се у годинама које долазе француски народ осови на ноге и укаже поверење мушкарцима и женама који више неће издати њихове дубоке аспирације. 

Како оцењујете улогу у Европи Русије и Србије, две православне земље који нису чланови Европске уније?

– Ако је непорециво да су Руси и Срби два европска народа, који су дубоким трагом обележили, сваки на свој начин, историју Европе, није мање значајно да би било самоубилачки за сваку од ових земаља да се придружи пијаном броду који чини ЕУ. Ако сам ја прва која брани идеју једног европског континента растерећеног својих сукоба и ако сам ја та која наставља пут обележен миленијумима, почев од обала Дунава, одакле потиче највећи део европских народа, онда такође верујем да европски гениј постоји захваљујући разноликости народа који га сачињавају. Међутим, да би удовољили мондијалистичким диктатима, технократи из Брисела морају да убрзају процес акултурације народа и чини ми се добрим да земље попут Србије и Русије измакну том културном убијању. Верујем да је одвратни рат из 1999. који вам је био наметнут, вођен да би се спровеле теорије Самјуела Хантингтона о сукобу цивилизација. Јасније речено, било је потребно Американцима да искористе тренутак кад је Русија била слаба, како би ишчупали из њеног утицаја православне земље Балкана. У тој хипотези англосаксонска победа била би тотална ако би се сутра Србија придружила ЕУ. 

Русија је данас у Европи последња велика земља која још може да представља контратежу англосаксонској доминацији на континенту а Србија може да јој помогне одбијајући да се интегрише у ЕУ. Проблем је што се Руси – а што ја могу да разумем – осећају забринутијим за одбрану својих тренутних виталних интереса, него за одбрану потлачених европских народа под јармом Волт Стрита. Међутим, у њиховом је интересу да помогну народима Запада да изађу из америчке доминације. 

Молимо вас да нам дате коментар одлуке Саркозија да Француска призна независно Косово и уопште један континуитет подршке званичног Париза Албанцима на Косову, где је, као што вам је познато, за последњих 10 година срушено више од стотину хришћанских цркава? 

– Очигледно је да су се Саркози и његов министар инистраних послова екс-социјалиста Бернар Кушнер само придружили америчкој позицији поделе бивше Југославије. Поред чињенице да ова одлука јасно иде против међународних ангажмана поштовања граница, јасно је да су отварањем Пандорине кутије САД и њихови савезници допринели дестабилизовању светског поретка и омогућили довођење у питање неповредивости граница државе. Руси се уосталом нису лишили тога да би довели у питање припадност провинција Абхазије и Јужне Осетије Грузији током сукоба у августу 2008, који је изазвао Сакашвили. Званична подршка Париза Тирани може се објаснити једино тоталним пристајањем Француске уз америчке позиције, а ни на који начин било каквим интересом Француске, који би она могла да извуче због добрих односа са Албанијом. 

У тој афери Француска се, на несрећу, понаша као додатак америчкој војсци. Очито је да су САД имале потребе за независношћу Косова како би тамо успоставиле своју базу Бонстил, која је важна стратегијска фигура у великој игри која се сада игра у Ираку и Авганистану, а сутра несумњиво и у Ирану. 

Да не бих окончала овај разговор превише песимистичном нотом, рекла бих вам да имам велику веру у капацитет народа Европе да изађе из ове смртоносне спирале у коју су нас потопили неодговорни људи. Зато би требало да умножимо контакте и дела како бисмо заједно створили услове за нову обнову у Европи. За тај циљ просветљених духова у Србији и Француској никад неће бити превише. Биће још потребно да се томе, ма где се налазили, придодају и слободни и луцидни људи, који не прихватају да светом сутрашњице владају трговци. 

Ви имате лепу православну традицију у Србији, која се зове Крсна Слава. Чувајте је брижно као једно од ваших најдрагоценијих добара и преносите је вашој деци. Ето, ја у то верујем, да је то један од најбољих начина борбе против претварања света у једну трговину. 

Геополитика

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

СТОРИ: Вучић, Сузана и Инстаграм

СТОРИ: Вучић, Сузана и Инстаграм

“Сузана, како се зове оно кад окачите на Инстаграм, шта радим с тим?” Па, окачи …

АKАДЕМИЦИ МИНИСТАРKИ: "Нема доказа да је ова технологија БЕЗБЕДНА, патент Рио Тинта још није одобрен"

АKАДЕМИЦИ МИНИСТАРKИ: “Нема доказа да је ова технологија БЕЗБЕДНА, патент Рио Тинта још није одобрен”

Иако “Рио Тинто” наводи да има оверен патент да технологија прераде руде литијума и производња …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *