Репортаже

Мелентије Павловић, свештеник, просветитељ, српски витез

СЕНКА историје и њене ироније надвила се над сазнање шире јавности о историјским улогама митрополита Мелентија Павловића, и над његову неизмерну заслугу за Србију, претворену из турске заостале провинције у модерну, слободну европску државу. Осим чињенице да је Павловић 1815. у Такову, тада у рангу архимандрита, благосиљао Други српски устанак и Милоша Обреновића за вођу, причестио устаничку војску, бунт оправдао пред Богом и народом, мало се познаје и вреднује његов васцели допринос Србији. Укратко: био је свештеник, учесник у устаничким биткама као храбри ратник, витез, а упоредо с тим и касније велики душебрижник српског просветитељства.

Павловић је рођен 1776. у Врбави, код данашњег Горњег Милановца, који тада није постојао, јер је основан 1853. Речником свог времена “књигу је изучио” у оближњем манастиру Враћевшница, чији касније постаје игуман. То светилиште било је кључни центар тајних политичких договарања, као следбеник српског духовног витештва из претходних векова. Основао га је челник Радич Поступовић након Косовског боја. Ових дана, у јубиларној двестотој години од устанка, објављена је вредна монографија “Обреновићи, детињство и образовање”. Аутор др Недељко Д. Трнавац, професор Филозофског факултета у Београду, родом из овог краја, обрађује досад неистраживано одрастање, образовање чланова ове династије, с њом родбински и судбински повезаних породица Вукомановић и Луњевица. Део је посвећен и Мелентију Павловићу.

– Доста је путовао по Србији, непосредно помагао кнезу Милошу у државним пословима. Његова је била идеја да се у Крагујевцу оснује “школа православија”. Био је први председник Конзисторија, првог духовног суда у Србији, са колубарским кнезом Раком Тешићем. Улога Павловића била је веома важна када је кнез Милош одлучио да се реши фанариота на архијерејским престолима по Србији. Кнез га шаље у Цариград са Никифором Максимовићем код патријарха, који га на предлог кнеза рукоположи за епископа, произведе за београдског архиепископа и митрополита. Тако је Мелентије Павловић постао први Србин митрополит у Београду, после многих Грка. Већ је 1833. израдио први црквени устав за Београдску митрополију. Сакупљао је старе србуље и друге рукописе српске, да их штампа – објашњава др Трнавац.

Мелентије Павловић, свештеник, просветитељ, српски витез

За националну историју педагогије, Павловић је значајан и зато што је, на предлог кнеза, вршио и послове попечитеља просвештенија (министра просвете) који су били спојени с верским ресором, заједно са Раком Тешићем 1823.– “Ова два лица, вели кнез, дужна су сагласно у свему што се просвештенија, свештенства и народа касало буде старати се и свако средство измишљавати којим би скорије к пожељено намјеренију”. Основао је школу код манастира Враћевшница (као редовну “грађанску”), једну од значајнијих ван Београда у то време. Ангажовао се да се набави државна штампарија. Брат је од стрица Томе Вучића Перишића – истиче др Трнавац.

После Павловићеве смрти 1833. споменик му подиже кнез Милош “за знак искреног с њим дружељубија и вечног воспоминанија”. Његове посмртне остатке у Враћевшницу је пренела кнегиња Љубица “на колима која су возила четири белца”.

НИЈЕ БИО МАСОН

СУПРОТНО наводима неких публициста, митрополит Павловић није био припадник братства слободних зидара, масона, за разлику од многих устаничких првака: проте Матеје Ненадовића, Петра Ичка, Јанка Катића… По тим нетачним тврдњама “био је члан ложе Али Коч”, прве у Београду. Била је то мешовита српско-турска ложа, чији велики мајстор Мустафа-паша, зван Српска мајка, гине од дахија. Са устаницима масонима су сарађивали “браћа” кнез Адам Чарториски, пољски министар иностраних дела, грчки вођа отпора Турцима Константин Ипсиланти, тајно друштво Хетерија…

Проф. др Недељко Д. Трнавац

Мелентије Павловић, свештеник, просветитељ, српски витез

ЧЕЛНИК ПОСТУПОВИЋ

КТИТОР манастира Враћевшница, челник Радич Поступовић, Мелентију Павловићу је, вероватно, био узор у политичкој вештини и витештву. На врхунцу моћи, у рангу првог великаша после краља (кога Србија тад није више имала) био је 1435. када на уговору о миру између Млетака и деспота Ђурђа Бранковића стоји и његов потпис “Radith Celnik comite palatino”. Хрисовуље и повеље, које је добио од владара Србије деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа, преноси у манастир Костамониту на Светој Гори, где се замонашио. Дотад, помагао је при обнови светогорских манастира, поклањао им староставне књиге у сребрном окову…

ЈУНАК МЕНТО КАЛУЂЕРЕ

– МАДА духовно лице, Мелентије Павловић је прослављен као народни јунак, зван Менто Калуђере. Истакао се витешки у боју на Љубићу и Палежу. У песми “Устанак кнеза Милоша на Турке (Бој на Чачку)” постоји стих: “…ту погибе оџа Скопљанине, погуби га Менто Калуђере од бијеле Враћевшнице цркве, са путаља отсјече му главу”. Герасим Георгијевић у књизи “Знаменити догађаји новие србске историје” о боју на Чачку пише: “Кад је Милош крајину почео и сву бригу на себе узео, Мелентије свуд је с њиме био, зато га је Милош возљубио… Мелентије напред потрчао, да би војсци храброст показао… Мелентије ту је рањен био, ал` замлого није боловао”. И на споменику у Такову, архимандрит Павловић, уз књаза Милоша, у једној руци држи крст, а у другој устаничку сабљу. Народни гуслари су у свој “епски каталог народних првака” унели још калуђере са овог простора Хаџи Ђеру и Хаџи Рувима, а ту је и прота Матеја Ненадовић. Они су духовне вође народа, а непосредно учествују у устаничким војним операцијама – наставља проф. др Трнавац.

Милорад Бошњак, Новости

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!