fbpx
Насловна / Интервју / Мило Ломпар: Први корак – смањити размере окупације у Београду
Мило Ломпар: Први корак – смањити размере окупације у Београду 1

Мило Ломпар: Први корак – смањити размере окупације у Београду

Класична је манипулација садржана у пароли: лако је бранити Косово и Метохију у Београду. Јер, ако је то лако, колико је лакше издати их у Београду, каже професор Ломпар

Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету у Београду, дао је интервју „Православљу“, новинама Српске Патријаршије.

У најновијој књизи „Слобода и истина“, бавили сте питањем које се по први пут у нововековној српској историји отвара као претња која има државни предзнак. Реч је о судбини Косова и Метохије и циљем да се шаптом препусти. Све до сада, косовска традиција била је неупитна константа српске политике. Јавни живот у Србији настоји да је данас учини невидљивом. Потписивањем Бриселског споразума, који није обелодањен српској јавности, омогућава се тихо одустајање од дела територије. О каквом је сценарију реч?

Има више слојева у тој тежњи. Када је реч о властима, оне теже да постигну што складнији однос са западним (америчким) чиниоцима, јер би им то продужило и олакшало остајање на власти. Када је реч о западним (америчким) чиниоцима, они настоје да окончају процес отпочет злочиначким НАТО-бомбардовањем 1999. године, да појачају притисак на српско уклапање у НАТО-структуру и, најважније, да уклоне руски утицај са Балканског полуострва у потпуности. Последице могу бити далекосежне: дезинтеграција српске нације и државе, као и дезинтеграција Српске православне цркве.

Осим политичке и државне сфере, важан део овог процеса је и културна сфера и деценијско настојање да самопроглашена Република Косово уђе у стално чланство у УН, чиме ће се српски средњовековни манастири Грачаница, Дечани, Пећка Патријаршија и Богородица Љевишка, па и сви манастири и цркве Српске Православне Цркве извести из државноправног оквира Србије. То води ка покушају дезинтеграције СПЦ и рецепту који се у Хрватској одиграва читав век. Шта држава и Црква треба да чине против процеса денационализације?

Није лако маневрисати на уском простору. Но, потребно је у Београду јачати српску интегралистичку свест, потребно је оснажити и, чак, организовати националну интелигенцију у јавности, потом и у установама, да би то имало на крају и политички вид. Потребно је демократско, интелектуално и ненасилно оспоравање невладине интелигенције, чија је моћ у јавном и институционалном простору огромна – простире се све до места председника владе. Тако повереник за родну равноправност прогања законским средствима интелектуалце (проф. др Бранислав Ристивојевић, др Владимир Димитријевић) због деликта мишљења: његово тумачење њихових исказа не подлеже провери нити жалби. То је света инквизиција нашег времена. Потребно је обновити активности везане за заштиту слободе мишљења. Уколико се промени понашање Београда у садржајима „ситног рада”, могу наступити благотворне последице и може се проширити државни простор за неопходно вијугање у политичким токовима.

Зашто косовска традиција представља централно место наше црквене, државне и културне традиције?

Зато што продужава светосавску традицију као утемељујући моменат српске националне и културне егзистенције, као и зато што је – и у сакралном и у народном књижевном облику – повезује са нововековним постојањем српског народа. Чак и у територијалном смислу: зар нема Косова поља и у околини Книна? Та традиција је један од стожерних момената српског културног обрасца и у религијском, и у духовном, и у народном, и у секуларном садржају.

Да ли смо освестили у јавности да пропаганда на свим нивоима води ка ставу да Косово и Метохија нису битни за егзистенцију српског народа?

То је последица преовлађујућег тока светске јавне свести: у њему су опредељујуће идеје радикалног индивидуализма у области потреба, одсуства индивидуалности у схватању стварности, уклапање човека у владајуће опште предрасуде. Додатни чинилац је ширење атмосфере потпуне беспомоћности. Све су то последице историјског пораза који је српски народ претрпео у XX веку. Тешко је створити подлогу за колективне подухвате у тако устројеној јавној свести. Отуд је неопходан додатни напор. Скрива се сазнање о томе да признање Косова и Метохије као државе носи у себи драматичан потенцијал и за саму српску државу. Да ли је притисак на њу престао када је одустала од подршке Републици Српској Крајини и постигла споразум око Републике Српске? Зашто би после издаје српских националних права око Косова и Метохије притисак на њу престао? Отуд треба – ма колико да је тешко – научити да се живи под извесним притиском, јер је он суштински неуклоњив.

Због чега Србија и српски народ са својом Црквом не смеју пристати на уцену да се баш сада мора донети „коначни споразум и корекција граница“, чиме се остварује радикална редефиниција укупног постојања српског народа у веома дугом периоду?

Зато што ће се сáмо питање појављивати са закономерном снагом у унутрашњеполитичким расправама у Србији. Зато што ће заштита права српског народа у Црној Гори бити много тежа, као и подршка Републици Српској. Зато што ће отпор редефиницији уставног положаја Србије у вези са Војводином бити раслојен. И зато што тако долази до дезинтеграције српског културног обрасца, као и појачаног настојања да се дезинтегрише Српска православна црква. Уосталом, потребе „тренутка” су увек политичке, док су потребе народа и државе претежно историјске. Када апсолутизују „тренутак”, политичари мисле на себе; када се одупиру налозима „тренутка” они – свиђало се то њима или не – могу ићи у сусрет националном и државном трајању. Шта уопште значи „тренутак”? Поготово када је – по недавној изјави француског министра спољних послова – реч о сазнању да нам је ЕУ у догледном времену недоступна? То показује да је сам појам „тренутка” класична политичка манипулација.

Из пропаганде која се непрестано понавља на медијима иде се ка хипертрофији осећања српског народа – од питања: да ли би ишао да ратујеш за КиМ сада када се доноси одлука о формирању шиптарске војске, до чудне запитаности академика Симовића „А и да нам га врате, шта ћемо са њим“, односно „ако би вам САД или ЕУ, или било ко, вратили Косово, како бисте га интегрисали у Србију“, и сличних чудних дилема који воде ка томе да се убије воља за постојањем и све претвори у комфор и заборав, данас. Како треба да се понашамо у овом дипломатском и територијалном спору, којих има свуда у свету?

Класична је манипулација садржана у пароли: лако је бранити Косово и Метохију у Београду. Јер, ако је то лако, колико је лакше издати их у Београду? Ствари су прилично јасне: или сте спремни да се борите за своја права или не. То уопште не значи да је нужно ратовати, већ да је неопходно „ситним радом” постепено мењати затечено стање: развијати у свим прикладним и демократским облицима отпора – српску интегралистичку свест, обновити свест о демократским правима српског народа, покушати да обновимо сваки садржај економске, националне и државне политике који подразумева свест о заједничкој судбини. Први корак је – смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана”.

Да ли смо после искуства са Крајином и Републиком Српском научили да се не смемо одрицати свог народа и да морамо вековима показивати спремност и вољу да постојимо?

У садашњем тренутку, када пулс јавног мишљења диктира невладина интелигенција, такав наук се прикрива. Кључно је сломити вољу за отпором: то се одиграва кроз циљано ниподаштавање сваког противљења западним (америчким) наметањима. Нико не мисли на дан после: држава која се одрекла своје матичне земље, довела је у питање сваки свој део; каквим средствима можете вратити у јавну сферу осећање за заједницу; на којим премисама можете спојити раздвојене делове друштва. Најлакше је издати: сваки дан после издаје све је тежи. У великој смо опасности да изгубимо елементарну оријентацију. Они који управљају читавим процесом растакања српске државе и утапања њене територије и становништва у постјугословенску (регионску) конфигурацију у којој ће основни идеолошки садржај бити „српска кривица” могу сматрати да би косовском издајом отпочела финална фаза самог процеса.

СПЦ је недвосмислено стала иза вековне артикулације српског народа, државе и Цркве да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије. Зашто је заветна традиција неопходна компонента наше националне политике?

Косовска традиција је неопходна и неуклоњива компонента наше националне политике. Она је шира од заветне компоненте која је њен део, јер је косовска традиција битан моменат и секуларног поимања друштва у нас: ослобађање Косова и Метохије 1912. године извршила је секуларна држава у којој је косовска традиција – са заветном компонентом – била битан садржај. Сви трагови нашег вековног постојања имају важне садржаје у косовској традицији: и у католичким и у исламским контекстима. Какве сврхе има велики споменик Стефану Немањи у Београду, ако се у исти час одричемо Косова и Метохије? Само као параван за један политички и историјски суноврат. Као што нејуначка доба подижу споменике јунацима, тако издајници државе и државне идеје подижу споменике њиховим утемељитељима. Свесним одрицањем од онога што је конституисало нашу вековну националну егзистенцију настаје друштвени и културни инжењеринг који се зове колективна „промена свести”. Он значи продужавање југословенског и комунистичког садржаја у новим условима и са друкчијим образложењима. Али, то је исти пут.

Да ли смо данас спремни да заборавимо Лазарево опредељење за „Царство Небеско“ и услед терора међународне и домаће државне пропаганде напустимо сваку политичку борбу за Косово и Метохију, или смо спремни на подвиг и борбу – Обилића?

То је питање за сваког појединца, као и за целокупну заједницу. Човек може све учинити: може се убити, може се претворити у објект туђих намера, може се идентификовати са агресором. Слобода је и да се изда: самоиздаја је један од могућих садржаја слободе. Он се може обмањивати да не чини оно што чини. То је и лакше. Остаје сазнање да он на тај начин обележава своје постојање. Треба изабрати – то је све. Све је важно у свом регистру: косовски мит је део сложене косовске традиције, у којој своје место има и косовско опредељење. То подразумева смисао националне и културне егзистенције српског народа. Све је ту: и завет (Лазар), и подвиг (Обилић), и издаја (Бранковић). То се понавља у свим временима. Косовска стварност је један исечак времена у којем смо: ту је важно колико је нашег и албанског народа на тој територији, како су распоређене светске силе, каква је привредна и војна сила на располагању, каква је јавна свест у нас. Док је митска ситуација трајна, дотле се наша ситуација мења. У пресеку тих регистара кристалише се косовска одлука.

Подела територије КиМ и разграничење је неприхватљиво као политички циљ Србије. Медијска и јавна мрежа упорно нам натура „промену јавне свести“ и потура неистине. Ко данас брани и прати историјске и културне трагове у времену српског народа?

Колико могу, услед вишеструких пригушивања у јавности, отпор пружају припадници националне интелигенције, који су потпуно неорганизовани, претрпани режимским гласовима који служе замагљивању аутентичне националне оријентације. Политичке странке су премрежене много тривијалнијим интересима: слом националних странака довео је до застрашујућих облика неодговорности, грабежљивости и бескрупулозности међу носиоцима власти, као и унутар читаве политичке номенклатуре. Кључни отпор може пружити СПЦ: у овим околностима, једино још она.

Све што је са националним предзнаком, вешто се обезвређује. Свака национална оријентација се тотализује и подводи под национализам. Како да се еманципујемо од тог рецидива комунизма?

Код нас је кључно интелектуално и практично разрачунавање са титоистичким наслеђем, јер је оно створило конфигурацију коју су постепено пројектовали и потом јавно пригрлили западни (амерички) чиниоци. Оно је обезбедило постамент на коме су се образовали садржаји и чланови невладине интелигенције у току разбијања југословенске државе. Титоизам није случајни него закономерни начин неутралисања српских националних права и у комунистичком и у посткомунистичком периоду. Разумевање титоистичких засада није довољно; потребно је њихово разоткривање и, у складу са демократским начинима понашања, неутралисање. Тада би се видело да плурализам националних оријентација није случајна него нормална форма понашања у демократском друштву.

Политика страних сила и државне политике води ка денационализацији српског народа у Црној Гори и БиХ. Тај процес није могућ без распарчавања СПЦ и њеног свођења на српску државну територију. Цркви се спочитава да нема права да се меша у политику. Како СПЦ да се избори и очува народ и светиње у овој трагичности хроничне неслоге?

Црква мора да опстане у свим условима. То значи да треба да доноси одлуке у складу са околностима у којима делује. Тамо где је њена снага знатна, ваља да делује активно на видљив начин; тамо где је целисходно, ваља да чини компромисе. Но, то су тактичке одлуке. У кључним питањима не само националне него и црквене егзистенције – као што је питање Косова и Метохије, питање јединствености црквеног организма – њен став би ваљало да буде бескомпромисно на линији националног и православног интегрализма.

Наредне године обележавамо 800 година аутокефалности СПЦ. Колико је визија и дух Светог Саве трајно определио дух српског народа као слободног и христољубивог?

Да је та личност остварила претежан удео у нашем средњовековном историјском постојању видимо и по томе што је она спојила две традиције: сакралну и световну традицију. Традиција средњовековног сакралнога израза је од Светога Саве начинила репрезентативну личност високе уметности и културе српскога народа и, у исто време, народна или фолклорна традиција је још за живота његовог преузела битне одреднице његовог лика и саобразила их једном другом типу говора. У нашој народној традицији Свети Сава се појављује у парадигматичном облику. Тако у предањима о односима између Светог Саве и вукова имамо спој између парадигматске фигуре вука, која репрезентује претхришћанску старину, и парадигматске фигуре свеца која обликује и одређује хришћанску традицију. То значи да је у колективном саморазумевању личност Светог Саве одабрана за интегративну личност српске културе, јер она омогућава саображавање различитих облика културног постојања. Тако је и остало до данас.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православљe, 1. 4. 2019)

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Драган Радовић: "Следи велика превара, сви ћемо бити опљачкани од стране власти"! (видео) 11

Драган Радовић: „Следи велика превара, сви ћемо бити опљачкани од стране власти“! (видео)

Погледајте ново издање емисије „Ауторитет“, гост је био уважени српски економски стручњак Драган Радовић. Аутор …

Председник Бугарске се пожалио да земљом управљају телефоном 12

Председник Бугарске се пожалио да земљом управљају телефоном

Председник Бугарске Румен Радев прокоментарисао је смењивање Силвије Великове са места водитељке на Бугарском националном …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *