fbpx
Насловна / Интервју / Мило Ломпар: Први корак – смањити размере окупације у Београду

Мило Ломпар: Први корак – смањити размере окупације у Београду

5
(1)

Класична је манипулација садржана у пароли: лако је бранити Косово и Метохију у Београду. Јер, ако је то лако, колико је лакше издати их у Београду, каже професор Ломпар

Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету у Београду, дао је интервју „Православљу“, новинама Српске Патријаршије.

У најновијој књизи „Слобода и истина“, бавили сте питањем које се по први пут у нововековној српској историји отвара као претња која има државни предзнак. Реч је о судбини Косова и Метохије и циљем да се шаптом препусти. Све до сада, косовска традиција била је неупитна константа српске политике. Јавни живот у Србији настоји да је данас учини невидљивом. Потписивањем Бриселског споразума, који није обелодањен српској јавности, омогућава се тихо одустајање од дела територије. О каквом је сценарију реч?

Има више слојева у тој тежњи. Када је реч о властима, оне теже да постигну што складнији однос са западним (америчким) чиниоцима, јер би им то продужило и олакшало остајање на власти. Када је реч о западним (америчким) чиниоцима, они настоје да окончају процес отпочет злочиначким НАТО-бомбардовањем 1999. године, да појачају притисак на српско уклапање у НАТО-структуру и, најважније, да уклоне руски утицај са Балканског полуострва у потпуности. Последице могу бити далекосежне: дезинтеграција српске нације и државе, као и дезинтеграција Српске православне цркве.

Осим политичке и државне сфере, важан део овог процеса је и културна сфера и деценијско настојање да самопроглашена Република Косово уђе у стално чланство у УН, чиме ће се српски средњовековни манастири Грачаница, Дечани, Пећка Патријаршија и Богородица Љевишка, па и сви манастири и цркве Српске Православне Цркве извести из државноправног оквира Србије. То води ка покушају дезинтеграције СПЦ и рецепту који се у Хрватској одиграва читав век. Шта држава и Црква треба да чине против процеса денационализације?

Није лако маневрисати на уском простору. Но, потребно је у Београду јачати српску интегралистичку свест, потребно је оснажити и, чак, организовати националну интелигенцију у јавности, потом и у установама, да би то имало на крају и политички вид. Потребно је демократско, интелектуално и ненасилно оспоравање невладине интелигенције, чија је моћ у јавном и институционалном простору огромна – простире се све до места председника владе. Тако повереник за родну равноправност прогања законским средствима интелектуалце (проф. др Бранислав Ристивојевић, др Владимир Димитријевић) због деликта мишљења: његово тумачење њихових исказа не подлеже провери нити жалби. То је света инквизиција нашег времена. Потребно је обновити активности везане за заштиту слободе мишљења. Уколико се промени понашање Београда у садржајима „ситног рада”, могу наступити благотворне последице и може се проширити државни простор за неопходно вијугање у политичким токовима.

Зашто косовска традиција представља централно место наше црквене, државне и културне традиције?

Зато што продужава светосавску традицију као утемељујући моменат српске националне и културне егзистенције, као и зато што је – и у сакралном и у народном књижевном облику – повезује са нововековним постојањем српског народа. Чак и у територијалном смислу: зар нема Косова поља и у околини Книна? Та традиција је један од стожерних момената српског културног обрасца и у религијском, и у духовном, и у народном, и у секуларном садржају.

Да ли смо освестили у јавности да пропаганда на свим нивоима води ка ставу да Косово и Метохија нису битни за егзистенцију српског народа?

То је последица преовлађујућег тока светске јавне свести: у њему су опредељујуће идеје радикалног индивидуализма у области потреба, одсуства индивидуалности у схватању стварности, уклапање човека у владајуће опште предрасуде. Додатни чинилац је ширење атмосфере потпуне беспомоћности. Све су то последице историјског пораза који је српски народ претрпео у XX веку. Тешко је створити подлогу за колективне подухвате у тако устројеној јавној свести. Отуд је неопходан додатни напор. Скрива се сазнање о томе да признање Косова и Метохије као државе носи у себи драматичан потенцијал и за саму српску државу. Да ли је притисак на њу престао када је одустала од подршке Републици Српској Крајини и постигла споразум око Републике Српске? Зашто би после издаје српских националних права око Косова и Метохије притисак на њу престао? Отуд треба – ма колико да је тешко – научити да се живи под извесним притиском, јер је он суштински неуклоњив.

Због чега Србија и српски народ са својом Црквом не смеју пристати на уцену да се баш сада мора донети „коначни споразум и корекција граница“, чиме се остварује радикална редефиниција укупног постојања српског народа у веома дугом периоду?

Зато што ће се сáмо питање појављивати са закономерном снагом у унутрашњеполитичким расправама у Србији. Зато што ће заштита права српског народа у Црној Гори бити много тежа, као и подршка Републици Српској. Зато што ће отпор редефиницији уставног положаја Србије у вези са Војводином бити раслојен. И зато што тако долази до дезинтеграције српског културног обрасца, као и појачаног настојања да се дезинтегрише Српска православна црква. Уосталом, потребе „тренутка” су увек политичке, док су потребе народа и државе претежно историјске. Када апсолутизују „тренутак”, политичари мисле на себе; када се одупиру налозима „тренутка” они – свиђало се то њима или не – могу ићи у сусрет националном и државном трајању. Шта уопште значи „тренутак”? Поготово када је – по недавној изјави француског министра спољних послова – реч о сазнању да нам је ЕУ у догледном времену недоступна? То показује да је сам појам „тренутка” класична политичка манипулација.

Из пропаганде која се непрестано понавља на медијима иде се ка хипертрофији осећања српског народа – од питања: да ли би ишао да ратујеш за КиМ сада када се доноси одлука о формирању шиптарске војске, до чудне запитаности академика Симовића „А и да нам га врате, шта ћемо са њим“, односно „ако би вам САД или ЕУ, или било ко, вратили Косово, како бисте га интегрисали у Србију“, и сличних чудних дилема који воде ка томе да се убије воља за постојањем и све претвори у комфор и заборав, данас. Како треба да се понашамо у овом дипломатском и територијалном спору, којих има свуда у свету?

Класична је манипулација садржана у пароли: лако је бранити Косово и Метохију у Београду. Јер, ако је то лако, колико је лакше издати их у Београду? Ствари су прилично јасне: или сте спремни да се борите за своја права или не. То уопште не значи да је нужно ратовати, већ да је неопходно „ситним радом” постепено мењати затечено стање: развијати у свим прикладним и демократским облицима отпора – српску интегралистичку свест, обновити свест о демократским правима српског народа, покушати да обновимо сваки садржај економске, националне и државне политике који подразумева свест о заједничкој судбини. Први корак је – смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана”.

Да ли смо после искуства са Крајином и Републиком Српском научили да се не смемо одрицати свог народа и да морамо вековима показивати спремност и вољу да постојимо?

У садашњем тренутку, када пулс јавног мишљења диктира невладина интелигенција, такав наук се прикрива. Кључно је сломити вољу за отпором: то се одиграва кроз циљано ниподаштавање сваког противљења западним (америчким) наметањима. Нико не мисли на дан после: држава која се одрекла своје матичне земље, довела је у питање сваки свој део; каквим средствима можете вратити у јавну сферу осећање за заједницу; на којим премисама можете спојити раздвојене делове друштва. Најлакше је издати: сваки дан после издаје све је тежи. У великој смо опасности да изгубимо елементарну оријентацију. Они који управљају читавим процесом растакања српске државе и утапања њене територије и становништва у постјугословенску (регионску) конфигурацију у којој ће основни идеолошки садржај бити „српска кривица” могу сматрати да би косовском издајом отпочела финална фаза самог процеса.

СПЦ је недвосмислено стала иза вековне артикулације српског народа, државе и Цркве да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије. Зашто је заветна традиција неопходна компонента наше националне политике?

Косовска традиција је неопходна и неуклоњива компонента наше националне политике. Она је шира од заветне компоненте која је њен део, јер је косовска традиција битан моменат и секуларног поимања друштва у нас: ослобађање Косова и Метохије 1912. године извршила је секуларна држава у којој је косовска традиција – са заветном компонентом – била битан садржај. Сви трагови нашег вековног постојања имају важне садржаје у косовској традицији: и у католичким и у исламским контекстима. Какве сврхе има велики споменик Стефану Немањи у Београду, ако се у исти час одричемо Косова и Метохије? Само као параван за један политички и историјски суноврат. Као што нејуначка доба подижу споменике јунацима, тако издајници државе и државне идеје подижу споменике њиховим утемељитељима. Свесним одрицањем од онога што је конституисало нашу вековну националну егзистенцију настаје друштвени и културни инжењеринг који се зове колективна „промена свести”. Он значи продужавање југословенског и комунистичког садржаја у новим условима и са друкчијим образложењима. Али, то је исти пут.

Да ли смо данас спремни да заборавимо Лазарево опредељење за „Царство Небеско“ и услед терора међународне и домаће државне пропаганде напустимо сваку политичку борбу за Косово и Метохију, или смо спремни на подвиг и борбу – Обилића?

То је питање за сваког појединца, као и за целокупну заједницу. Човек може све учинити: може се убити, може се претворити у објект туђих намера, може се идентификовати са агресором. Слобода је и да се изда: самоиздаја је један од могућих садржаја слободе. Он се може обмањивати да не чини оно што чини. То је и лакше. Остаје сазнање да он на тај начин обележава своје постојање. Треба изабрати – то је све. Све је важно у свом регистру: косовски мит је део сложене косовске традиције, у којој своје место има и косовско опредељење. То подразумева смисао националне и културне егзистенције српског народа. Све је ту: и завет (Лазар), и подвиг (Обилић), и издаја (Бранковић). То се понавља у свим временима. Косовска стварност је један исечак времена у којем смо: ту је важно колико је нашег и албанског народа на тој територији, како су распоређене светске силе, каква је привредна и војна сила на располагању, каква је јавна свест у нас. Док је митска ситуација трајна, дотле се наша ситуација мења. У пресеку тих регистара кристалише се косовска одлука.

Подела територије КиМ и разграничење је неприхватљиво као политички циљ Србије. Медијска и јавна мрежа упорно нам натура „промену јавне свести“ и потура неистине. Ко данас брани и прати историјске и културне трагове у времену српског народа?

Колико могу, услед вишеструких пригушивања у јавности, отпор пружају припадници националне интелигенције, који су потпуно неорганизовани, претрпани режимским гласовима који служе замагљивању аутентичне националне оријентације. Политичке странке су премрежене много тривијалнијим интересима: слом националних странака довео је до застрашујућих облика неодговорности, грабежљивости и бескрупулозности међу носиоцима власти, као и унутар читаве политичке номенклатуре. Кључни отпор може пружити СПЦ: у овим околностима, једино још она.

Све што је са националним предзнаком, вешто се обезвређује. Свака национална оријентација се тотализује и подводи под национализам. Како да се еманципујемо од тог рецидива комунизма?

Код нас је кључно интелектуално и практично разрачунавање са титоистичким наслеђем, јер је оно створило конфигурацију коју су постепено пројектовали и потом јавно пригрлили западни (амерички) чиниоци. Оно је обезбедило постамент на коме су се образовали садржаји и чланови невладине интелигенције у току разбијања југословенске државе. Титоизам није случајни него закономерни начин неутралисања српских националних права и у комунистичком и у посткомунистичком периоду. Разумевање титоистичких засада није довољно; потребно је њихово разоткривање и, у складу са демократским начинима понашања, неутралисање. Тада би се видело да плурализам националних оријентација није случајна него нормална форма понашања у демократском друштву.

Политика страних сила и државне политике води ка денационализацији српског народа у Црној Гори и БиХ. Тај процес није могућ без распарчавања СПЦ и њеног свођења на српску државну територију. Цркви се спочитава да нема права да се меша у политику. Како СПЦ да се избори и очува народ и светиње у овој трагичности хроничне неслоге?

Црква мора да опстане у свим условима. То значи да треба да доноси одлуке у складу са околностима у којима делује. Тамо где је њена снага знатна, ваља да делује активно на видљив начин; тамо где је целисходно, ваља да чини компромисе. Но, то су тактичке одлуке. У кључним питањима не само националне него и црквене егзистенције – као што је питање Косова и Метохије, питање јединствености црквеног организма – њен став би ваљало да буде бескомпромисно на линији националног и православног интегрализма.

Наредне године обележавамо 800 година аутокефалности СПЦ. Колико је визија и дух Светог Саве трајно определио дух српског народа као слободног и христољубивог?

Да је та личност остварила претежан удео у нашем средњовековном историјском постојању видимо и по томе што је она спојила две традиције: сакралну и световну традицију. Традиција средњовековног сакралнога израза је од Светога Саве начинила репрезентативну личност високе уметности и културе српскога народа и, у исто време, народна или фолклорна традиција је још за живота његовог преузела битне одреднице његовог лика и саобразила их једном другом типу говора. У нашој народној традицији Свети Сава се појављује у парадигматичном облику. Тако у предањима о односима између Светог Саве и вукова имамо спој између парадигматске фигуре вука, која репрезентује претхришћанску старину, и парадигматске фигуре свеца која обликује и одређује хришћанску традицију. То значи да је у колективном саморазумевању личност Светог Саве одабрана за интегративну личност српске културе, јер она омогућава саображавање различитих облика културног постојања. Тако је и остало до данас.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православљe, 1. 4. 2019)

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Џина Висконти: Срамота је што Јасеновац изгледа као терен за голф

5 (5) НЕДОПУСТИВО је да логор НДХ у Јасеновцу, уместо да буде прописно и опомињуће …

ИНТЕРВЈУ: Петар Ашкраба Загорски – У школама деца уче лажи, нема праве српске историје! (видео)

Гост емисије „Интервју“ био је Петар Ашкраба Загорски, истраживач античке историје српског народа. Препоручујемо Вам …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *