Став

Милош Ковић: Векови похода на источне јеретике

Запад је и Србе и Русе видео као део једног, у основи страног и непријатељског света, који исповеда погрешне, јеретичке (православне, комунистичке, нелибералне) вредности и својом величином представља претњу

Походи Запада на Русију готово по правилу су почињали на Балкану, нападима на Србе. Данашњи покрет НАТО-а ка руским границама, асимилација и уништавање руских заједница (Донбас је само једна од њих) и рат у Украјини, започели су походом на Југославију, уништењем Републике Српске Крајине, сакаћењем Републике Српске и разбијањем Србије.

Потребно је, међутим, да разумемо да је реч о древној појави, која се циклично понавља бар осам векова.

Зашто је тако? Срби, па чак и Руси, наиме, нарочито у последња два века, покушавали су да побегну са Истока и да се вежу за Запад. Завршавало се тако што би се, пре или касније, враћали Истоку.

Ма шта чинили, колико год доказивали да су део „културне Европе“, Запад их је видео као део једног, у основи страног и непријатељског света, који исповеда погрешне, јеретичке (православне, комунистичке, нелибералне) вредности и својом величином представља претњу.

Гледано са Запада, решење је било и остало само у томе да се Исток преда, одустане од себе, потчини се западној „вољи за моћ“ и колонизацији.

Доба крсташких похода Швеђана и тевтонских витезова на Русију кнеза Александра Невског започело је, у ствари, у првим годинама 13. века, римокатоличком окупацијом Србије и крсташким рушењем Византије. Први у низу крсташких похода угарских краљева против српских „јеретика“ у Босни одиграо се готово у исто време када и поход Швеђана, који је на Неви зауставио Александар Невски.

У позном 16. и раном 17. веку, у добу Брест-Литовске уније и пољске окупације Москве, Срби су се, као најзападнији православни народ, нашли први на удару римокатоличке противреформације.

Планови Римске курије, понижене успесима протестаната, подразумевали су превођење у унију православних, словенских простора од Јадранског до Баренцовог мора.

Са истока су, међутим, долазила много већа искушења. Срби су у то доба масовније прелазили у ислам него у римокатоличку веру. Управо у времену Брест-Литовске уније и устанка Кузме Мињина и Димитрија Пожарског, избио је први велики устанак Срба против Османског царства, предвођен највишом јерархијом Српске православне цркве.

Повратак Русије у Белорусију и Малорусију (данашњу Украјину) наставио се кретањем, обалама Црног Мора и Дунава, преко Молдавије и Влашке, ка православном Балкану.

Цело тзв. Источно питање могло се свести на сукоб између римокатоличко-протестантске и православне Европе, поводом будућности османских балканских и блискоисточних поседа.

Тако га је дефинисао Милорад Екмечић, за разлику од свог претходника Васиља Поповића, великог српског историчара и западњака, који је у Источном питању видео сукоб између хришћанске Европе и муслиманске Азије.

Зато су западне силе у православним балканским хришћанимa, нарочито Србима, по правилу виделе продужену руку Русије. Таква слика Срба опстаће до данашњег дана и донеће им много невоља.

Наполеон је пре похода на Русију подстицао турске казнене походе на Карађорђеву устаничку Србију и нудио султану своје копнене трупе. Од када је Карађорђе први пут прешао Дрину и потукао босанске Турке на Мишару, нарочито пошто су се далматински католици дигли на оружје да би подржали флоту адмирала Сењавина на Јадрану, Наполеон је у Србима видео само оруђе руског продора ка Јадрану. Његов потоњи поход на Русију донеће им незапамћена страдања.

Помоћ Русије у борби балканских православних хришћана за ослобођење од турске власти, почевши од доба Петра Великог, била је, међутим, непроцењива.

Са индустријским убрзањем историје Европе и света, учестали су и походи Запада на православни Исток. Кримски рат је био изузетак од општег правила. Србија је у њему остала по страни. Нови руско-турски рат и ратна криза из 1878, када су се руске трупе и британски ратни бродови срели на обалама Мраморног мора, започели су устанком Срба у Херцеговини (1875) и српско-турским ратом, у коме су кључну улогу одиграли руски добровољци (1876). Санстефански мир и Берлински конгрес донели су, међутим, и Србима и Русима низ узајамних разочарења.

Заједничка невоља брзо ће залечити ове ране. Први светски рат био је, у ствари, још један велики поход римокатоличке цркве на православне Србе и Русе. Тако га је видео још Томаш Масарик, али не и руска и српска историографија, које су деценијама биле заузете истраживањем Лењинове и Титове револуције.

Јуриш на руски Исток почео је притисцима на Србију. Русија је била јавно понижена 1909, када је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину, запретила Србији ратом, да би, пошто је Русија стала иза Србије, у Петроград коначно стигао ултиматум немачке владе. Слична понижења Русија је претрпела 1912. и 1913. у две албанске кризе, настале због намере Аустро-Угарске и Немачке да по цену светског рата спрече да Србија (и преко ње Русија) изађе на Јадранско море.

Када је, после Сарајевског атентата, у Београд стигао нови ултиматум Беча, међу силама Антанте само је Русија била решена да одбрани Србију.

Моћ Русије, привремено поражене 1917-1918, недуго затим, у добу СССР-а, биће вишеструко увећана. Догађаји из 1941. у једном важном детаљу личе на данашња збивања. У прорачунима односа снага, добијање на времену може да буде кључни фактор. Пуч српских официра и потоњи Априлски рат 1941. године одузели су Хитлеру драгоцено време, учинивши га лакшим пленом Црвене армије и „генерала зиме“.

Од 1991. до 1999, док је освајач покоравао Србе, Русија је имала времена да се освести и припреми за одбрану. Небројене су изјаве највиших руских званичника о томе како су их агресија на Србе 1999. и отимање Косова и Метохије учинили свесним пропасти међународног поретка, као и непосредне опасности која је запретила Русији.

Милош Ковић: Векови похода на источне јеретике

Протест Срба у Лондону против НАТО агресије 1999. године (Фото: Getty/Steve Eason/Stringer)

Идеолошке измаглице углавном служе отежавању освешћивања и суочавања са чињеницама. Да ли је рат у источној Европи 1941-1945. био само сукоб два тоталитаризма, или борба Руса, суочених са намером да буду истребљени, за голи живот? Постоји ли данас, у времену покушаја да се ЕУ изједначи са Европом, у евроазијској Москви јасна свест о томе да Русија није мање европска држава од атлантске Британије или Немачке, која је заборавила лекције из 1945? Схватају ли у Београду да Србија није мање европска земља од Хрватске, Босне, или Албаније, земаља у чијем званичном, јавном дискурсу и практичној политици препознајемо поруке из времена Хитлерове уједињене Европе?

Непријатељ вековима гледа на руске и српске просторе као на геополитичку целину. Да ли то чине Руси и Срби? Јесу ли заиста свесни опасности које им прете, јесу ли сасвим солидарни у нужној, одсудној самоодбрани?

Опрема: Стање ствари

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Извор
РТ Балкан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!