fbpx
Насловна / Србија / Политика / Милош Милојевић: Отворено друштво иза затворених врата или Како не би требало да изгледа разговор власти и опозиције
Милош Милојевић: Отворено друштво иза затворених врата или Како не би требало да изгледа разговор власти и опозиције 1

Милош Милојевић: Отворено друштво иза затворених врата или Како не би требало да изгледа разговор власти и опозиције

Није тешко замислити Соњу Лихт како са свежњем кључева уз злокобан смех закључава Нешу Стефановића и Драгана Ђиласа док се не договоре око изборних услова. Ако буду добри добију печење и дезерт

Да се одмах на почетку одредим око централне ствари: разговори између власти и опозиције су нужност. Или, да парафразирам у више наврата изговорене речи новинара Цвијетина Миливојевића – до договора око изборних услова на крају мора доћи, а све време које протекне до тада може се сматрати изгубљеним.

У односу на овај став налазе се супротстављени полови: oнај владајућих који инсистира како никакви разговори нису потребни и да је све потаман и други, тврди опозициони, који инсистира на томе да никаквих разговора илити преговора ни не треба да буде и да до разрешења ситуације треба да дође на неки други начин. Међутим, мислим да је белодано јасно – како Александру Вучићу тако и његовим прагматичним бриселским покровитељима који су на свашта спремни да затворе једно а по потреби и оба ока – да у Србији политичка криза уистину постоји: парламентаризам је тешко искомпромитован, многи (с правом) сумњају у ваљаност изборних процедура, а медијске хајке против опозиционих првака су толико учестали да се и не могу називати инцидентима.

На другом полу су они који верују да је Вучићева подршка тако танка да ће се распршити после неколико сучељавања у телевизијским емисијама или да ће његов легитимитет бити толико тешко нарушен протестима и бојкотом (упитне успешности) да ће се Запад дозвати памети и да ће, најпосле, престати да сарађује са једним поприлично аутократским режимом. На крају, ту су и они чији је политички темперамент близак оном друга професора Јова Бакића и који не би имали ништа против да се дохватимо за гуше. Али њих, за сада, не треба схватити много озбиљно. Коме је до тучњаве по овој врућини?

Милош Милојевић: Отворено друштво иза затворених врата или Како не би требало да изгледа разговор власти и опозиције 2

Занимација током састанка (Фото: Весна Лалић/РАС Србија)

Ипак, чак и ако се сложимо да до некаквог сагласја око изборних услова, медијске заступљености и парламентарне увиђавности на крају мора доћи не значи да можемо да поздравимо било какав разговор између представника власти и опозиције.

Не делује да би тај дијалог требало да тече скровито од очију заинтересованих потенцијалних гласача а још мање се чини да би требало да га организују неки безвезњаковићи из енџио сектора без икаквог кредибилитета у широј јавности. Нисам априорно против преговора са којима јавност није до краја упозната. Некада је то – што због контроверзности садржаја преговора, што због саме чињенице да се преговара – нужност. Али овде не делује да је тако. Посебно би у прелиминарној фази, испуњеној усиљеном куртоазношћу, јавност могла да буде упозната са сваким детаљем – пошто их и нема много.

Са становишта опозиције се чини несврсисходним, а помало и самопонижавајућим, да се делегација највишег нивоа шаље на преговоре са другом поставом: лидери са лидерима, опуномоћеници са опуномоћеницима.

Но, пре свега дијалог не може бити уприличен као пуко посредовање међу двама странама заглављеним у парничном поступку. Зашто? Зато што у овој парници има много кривице.

А она је – са становишта опозиционих гласача, демонстраната и страначких првака – на страни власти. Да ли безусловно седање преко стола Небојши Стефановићу који је, колико јуче, оптуживан за кривотворење јавних исправа и преко стола оних чији су страначки другови учествовали, према речима опозиције, у покушају убиства једног од опозиционих првака ослобађа све наведене политичке одговорности за ова непочинства? Оваквих оптужби није мањкало ни на рачун опозиционих лидера. Да се подсетимо: реч је о људима који су у дослуху са Рамушом Харадинајем и Хашимом Тачијем, лупежима који су се огрешили о сироти народ за више стотина милиона долара, насилницима и провокаторима бруталног насиља.

Зар се све ово брише једним потезом доброћудне руке Соње Лихт и њених подложника? И како, уколико разговори не успеју, као што по свој прилици и неће, у јавности поново покренути неке од споменутих тема а да вас неко држи за озбиљно?

Рат је често теже окончати него отпочети. Нема много разлике ни код политичке борбе. Вишемесечно заклињање у Боркову крваву кошуљу испунило је политичку кризу новим садржајима. Пребрисати их без било каквог, макар вербалног задовољења, навешће многе да – с правом или без њега – поставе питање: зар је све ово трајало да би Драган и Неша попили пословични виски у пријатном окружењу Факултета политичких наука.

Милош Милојевић: Отворено друштво иза затворених врата или Како не би требало да изгледа разговор власти и опозиције 3

Уношење послужења (Фото: Весна Лалић/РАС Србија)

На крају, али не и најмање важно: како је одабран модератор и који су оквири и форма дијалога које је поставио? Да се не лажемо, није тешко замислити Соњу Лихт како са свежњем кључева уз злокобан смех закључава Нешу Стефановића и Драгана Ђиласа док се не договоре око изборних услова. На крају, ако буду добри, добију печење и дезерт.

Али то је сцена за стрип. Тамничари наше неслободе су ипак мало суптилнији. И много нетранспарентнији.

Милош Милојевић, Стање ствари

Фото: Весна Лалић/РАС Србија

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Бојкот избора као средство ослобађања земље и народа од лудака 13

Бојкот избора као средство ослобађања земље и народа од лудака

Странке опозиције, бар њихова већина, најављује бојкот избора, јер не желе да под неравноправним условима …

После протеста у Деспотовцу напредњаци тероришу читаву породицу и деле им отказе 14

После протеста у Деспотовцу напредњаци тероришу читаву породицу и деле им отказе

После учешћа на протестима „Један од пет милиона“ у Деспотовцу почетком прошле године, цела породица …

3 Коментара

  1. Добијам жесток напад повраћања при помињању било ког „србског“ политиканта.
    Сама помисао на тај ЖЕСТОКО ПОКВАРЕН сој, иницира ми ту рефлексну радњу.

  2. професор Катон

    Са 17 година, први пут сам прочитао протоколе сионских мудраца. Тада ми је то била неозбиљна фантастика. Са четрдесетак сам их прочитао други пут…и први пут сам се помало забринуо…пре коју годину сам их детаљно анализирао, дакле, трећи пут и видео да се све одвијало по Протоколима. Дакле, Протоколи су кључни документ ПЛАНА И ПРОГРАМА, остварења завршне главе НОВОГ ЗАВЕТА. довољно је изучити последњу главу Новог Завета и Протоколе и знати шта ваља чинити.

    • Na to i racunaju kad nesto mimo njihove volje procuri u javnost, da ljudi nece verovati u „te gluposti“, masa je suvise zaokupljena materijalnim budalastinama koje im se stalno nude, raznoraznim izopacenostima kojima pridobijaju sve vise „ljudi“ na svoju stranu, te su tako i Protokole pre neku godinu izvrgli ruglu ti isti koji deluju po njima pretvorili u jednu veliku izmisljotinu i svrstali u kategoriju crtanih stripova. Naravno, ni tada masa nije poverovala u Protokole pa su se slatko smejali samima sebi jer su ih oni koji sprovode Protokole u delo otvoreno pravili slepim budalama, sto doduse i jesu,tupavim idiotima kojima je lako manipulisati i ubediti ih da je istina laz. Masa nikako da shvati da ne sme da „veruju“ nego da MORA da ZNA!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *