ПУЧ 27. марта и демонстрације против Тројног пакта, које су уследиле, чак и данас, 70 година касније, изазивају контроверзе.
Ко је стајао иза пуча? Какве су улоге британске и совјетске тајне службе? Да ли су се рат, жртве, распад земље, па чак и стварање НДХ, могли избећи да пуча није било? Да ли би се Немци држали договора да земља остане неутрална? Да ли су Срби испали „топовско месо“, баш као 1915. године, када су одбили сепаратни мир са Немачком и Аустроугарском, после чега је уследила голгота кроз Албанију?
Овај догађај никада није сасвим расветљен, иако су у међувремену „испливали“ многи важни детаљи. И сами учесници су га од почетка различито тумачили, указује Љубодраг Димић, професор Филозофског факултета у Београду.
Грађанство је, објашњава, сматрало да је тај датум определио Југославију за антифашизам; војска је веровала да је демонстрирала патриотску улогу; германофили да је почињена највећа грешка која ће земљу скупо коштати; СПЦ и патријарх Дожић здушно су подржали демонстранте, а комунисти покушали да искористе догађај за приближавање Русији.
– Подељена мишљења су остала до данас, јер све политичке снаге које су онда постојале постоје и данас – каже Димић.
После рата историографи у земљи преувеличали су значај демонстрација, а потиснули у други план пуч, док су они у емиграцији глорификовали управо пуч.
ЕНГЛЕЗИ
Посебно „замешатељство“ настало је када су се у сукобе историчара укључили Британци и први отворили питање да ли су официри-пучисти били плаћани од британских агената.
– Чињеница је да је југословенска влада у Лондону због ових догађаја имала доста кредита – каже проф. Димић. – Али, брзо их је истрошила међусобним размирицима и завршила у Каиру. Водио се рат за Балкан, где смо се о свом учешћу најмање ми питали. Енглези су хтели да зауставе немачки продор у залеђе Медитерана, а Немачка да анулира британски утицај.
Догађаји 27. марта у доброј су мери дело британске политике, која је преко Интелиџенс сервиса и Управе за специјалне послове (СОЕ) ангажовала политичаре и официре.
Ово тврди и Никола Жутић, из Института за савремену историју:
– Непосредни механизам државног удара покренут је по Черчиловој и одлуци министра Ентони Идна, а све замисли су спроведене преко британског посланика у Београду Ричарда Кембела. Он је помињао официра Бору Мирковића као оперативног извршиоца пуча, док је генералу Душану Симовићу припала репрезентативна и политичка улога.
Мирковић је, каже Жутић, демантовао да је био британски агент, али је признао да је размењивао податке са енглеским ваздухопловним изаслаником Мекдоналдом. Од њега је, уосталом, и сазнао прво да ће бити, а потом и да је потписан Тројни пакт.
Главно британско упориште била је Земљорадничка странка Милана Гавриловића, који је подржавао савез Југославије, Грчке и Турске са Британијом, али је био и иницијатор војног пакта са СССР. Он ће пред рат постати први југословенски амбасадор у Москви.
Посебно занимљиво је сведочење Хју Далтона, шефа специјалних операција у Југославији, који је тврдио да је СОЕ потрошила најмање 100.000 фунти стерлинга углавном на Земљорадничку странку, али и различита подмићивања по Београду.
СОВЈЕТИ
Друго неразјашњено питање односи се на учешће совјетске обавештајне службе.
– Руске агентуре радиле су у Југославији на два одвојена колосека: по политичкој и војној линији. Тито је у разговору са Ђиласом, 29. марта, показао неразумевање за демонстрације, тврдећи да чланови КПЈ нису смели да изађу из илегале. Међутим, 27. марта 1945. изјављује да су комунисти на демонстрацијама били апсолутни господари ситуације и да други не смеју да присвајају њихове заслуге – објашњава Димић.
Русима је раскидање Тројног пакта и напад на Југославију одговарао јер је Хитлеров поход на СССР одложен прво за четири, а потом за још две недеље.
По Жутићу, везе са совјетским тајним службама ишле су преко југословенског посланства у Анкари. Одржавали су их Мустафа Голубић, пуковник совјетске обавештајне службе, и „црнорукац“ Божин Симић, о којима се не зна много.
Према једној од верзија, Голубић је био један од организатора убиства Лава Троцког, а Немци су га стрељали 1941. у Пионирском парку у Београду. Симић је сарађивао са совјетским послаником у Београду Плотњиковим. И Голубић и Симић имали су јак утицај на генерала Симовића и пучисте.
ПОСЛЕДИЦЕ
Посебно питање је да ли се рат могао избећи? Професор Димић верује да није и да нас је, без обзира на све, овај датум сврстао међу антифашистичке народе:
– Неки народи у окружењу морају данас да измишљају такве антифашистичке датуме, а српски народ их се готово стиди! Ако се погледа шта је следило, било је немогуће да Југославија задржи неутралност, као што је мислио кнез Павле, посебно с обзиром на то да је уласком Бугарске у Тројни пакт, 1. марта 1941, била потпуно окружена његовим чланицама.
Осим тога, Хитлерово понашање касније показало је да се није држао потписаних договора.
– Различите су оцене о догађајима 25. и 27. марта – каже Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. – Оне се крећу у широком распону: од тога да је то дело британских плаћеника у војном врху, да је у питању договор кнеза Павла и Драгише Цветковића са британском службом, до тога да је то организовала КПЈ, да је сам народ извео, али и да је то „величанствени догађај где су Срби, односно Југословени, пронашли душу“, како је то рекао Черчил.
Све те оцене, наводи, делом су истините, а делом не. Нити је пуч дело само британске обавештајне службе, нити је то било самоубиство Југославије:
– У народу је постојало антинемачко расположење и лако је било усмерити ту енергију. Али, последице су на крају биле ужасне и трају до дана данашњег.
ПАКТ И БЕС
Приступање Југославије Тројном пакту су са председником Владе Драгишом Цветковићем, 25. марта 1941, у подне, у бечком дворцу Белведере, потписали шеф дипломатије Трећег рајха фон Рибентроп, министар иностраних послова Италије гроф Ћано и амбасадор Јапана Ошима. Цветковић је од фон Рибентропа добио ноту: „Поводом приступања Краљевине Југославије Пакту трију сила, које је данас учињено, немачка влада потврђује своју одлуку да ће суверенитет и територијални интегритет Југославије свагда поштовати…. Владе Сила осовине за време рата неће упућивати Југославији захтеве да дозволи прелаз или превоз својих трупа преко југословенске државне територије“. Два дана касније, на вест о пучу, Хитлер је побеснео: „Веровао сам да су се они (Срби) уразумили, али они су превртљивци, који су понизили Немачку 1914. и ја сам им то опростио. Сада им не могу опростити и зато ће бити кажњени“.
КАКО СУ ТЕКЛИ ДОГАЂАЈИ
* Принц Павле, 26. марта, око десет увече, возом одлази за Љубљану, да се на Брду код Крања састане са Мачеком и Корошецом.
* 27. марта, у два по поноћи, почиње распоређивање војске на улицама Београда, запоседање раскрница, хапшење највиших официра који се нису прикључили пучистима, опкољавање Двора у коме је био краљ Петар. Заузети су Управа града, радио станица и сва министарства.
* Министар војни Пешић је у поноћ играо бриџ. По повратку кући, у 2.30, пробудио га је официр-завереник и рекао му да се „одиграла револуција“ и да је ухапшен. Пешић је по официру поручио Симовићу да, што се тиче револуције, ради по своме, али под условом да њега остави на миру.
* До три сата све је било завршено, а Цветковић и Цинцар-Марковић су ухапшени.
* Између 4 и 4.30 генерал Симовић је позвао све шефове политичких партија и у њиховом присуству саставио Краљеву прокламацију о ступању на престо.
* Прокламација је однета у двор у пет ујутру и поднета Краљу на потпис, после чега је Симовић образовао владу.
* У 10 часова краљ Петар обраћа се јавности, проглашава пунолетним и преузима власт, а Симовића овлашћује да састави нову владу.
* Избијају демонстрације у Београду, али и другим градовима у Србији, у којима се демолирају представништва немачких фирми, амбасада и немачки економски биро.
* У Лондону је на вест о пучу завладало одушевљење, а у Берлину, у Врховној команди Вермахта, Хитлер држи састанак на коме је закључено да „Југославија мора бити третирана као непријатељска сила“, коју што пре треба „војно разбити“.
Новости
