fbpx

Москва Асанжу и Сноудену не верује

4.2
(14)

Док се ових дана разматра питање изручења оснивача „Викиликса“ Џулијана Асанжа Сједињеним Америчким Државама, кога већ десет година сумњиче за везе с Москвом, па и за уплитање у претходне америчке изборе по жељи Москве, у руској престоници стручњаци за „психолошко“ и „хибридно ратовање“ имају бројне сумње у стварне мотиве и позадину двојице најпознатијих глобалних „звиждача“, Едварда Сноудена и Џулијана Асанжа.

Професор московског Универзитета Ломоносов и један од најпознатијих стручњака за питања „хибридних ратова“, Андреј Манојло, за разлику од многих који се одушевљавају „Викиликсом“, Асанжом и Сноуденом, има крајње опрезан и песимистичан став према њима.

У књизи „Информативни рат и психолошке операције“, он оба случаја види акције којима су у позадини обавештајне службе. За Џулијана Асанжа каже да је „идеалиста“ којим се користе обавештајне службе.

Пошто постоје ограничења у апсорбивању „потока информација“, већина људи се ослања на то да провере аутентичност неколико докумената и да основу тога оцењује све друге. Највећи број докумената нема никакву вредност, јер су сви догађаји завршени, а актери ван политичке и јавне сцене.

Изузетак у депешама Викиликса били су разговори са арапским лидерима, који су указивали на њихову отуђеност од проблема народа својих земаља, екстремну корупцију и фамилијаризам.

Руски аутори сматрају да су те депеше, појављујући се непосредно пре драматичних догађај а на Блиском истоку, имале велике значај у припреми „арапског пролећа“.

У такве документе укључују се они који имају директне везе са актуелним догађајима. Они су оштри и у некој мери такође сензационални, разоткривају тајне операције, махинације и афере политичара који су још на власти.

У том контексту Викиликс је 2016. објавио масу докумената, названих „Панамски папири“ који је требало да компромитују руског председника Путина, а да његово име није ниједном поменуто.

Манојло није нимало сентименталан ни према Едварду Сноудену. Он сматра да Сноуденов „пребег“ није много различит од других „пребега“ који су омиљен начин за довођење противника у заблуду. Манојло сматра да има основа да се верује да разлог његовог пребега није правдољубивост, него сукоб са сарадницима који је изазван „тешким Сноуденовим карактером“.

Његов пребег није био чин борбе, него повлачења, који је касније Сноуден представио као чин „самопожртвовања“ ради извлачења на светло дана оних који су чинили злодела унутар обавештајних служби САД.

Манојло се ослања на верзију да је руководство Националне обавештајне агенције запазило неуобичајно понашање Сноудена и уместо да га сместа отпусти, одмах је планирало да га „отпреми“ у Русију и снабде информацијама које је требало ексклузивно да стигну у руске руке.

Kада је Сноуден „снабдевен“ свим фајловима, за њим су најбољи агенти – ликвидатори ЦИА организовали потеру, али без резултата, што баца додатну сумњу на уверљивост целог случаја.

Ствари су се даље одвијале по свим правилима детективског жанра: оптужбе за издају и шпијунажу требало је да убеде светску јавност и Русију да је он заиста украо документе непроцењиве важности у Агенцији за националну безбедност и да је „озбиљно ризиковао“ предајући их у иностранству.

Пошто су агенти ЦИА раније ухватили десетине таквих „пребега“, чињеница да је Сноуден жив напустио САД, указује Манојлу да је заправо реч о инсценацији бекства, о чему Сноуден, разуме се, није ни размишљао. Међу документима који су дошли Сноудену у руке, а тако и руским обавештајним службама, налазе се сигурно и они које је ЦИА исфабриковала специјално за Москву о читавом низу кључних питања међународне политичке сцене.

Сноуден је све то доставио као „прворазредни курир“ у руске руке. А то што му је одузето држављанство када је био у авиону за Москву, обезбеђује да он никуда не може даље да одлети и да све што је понео са собом, стигне управо у руске, а не у неке друге руке.

Игор Панарин је један од најпродуктивнијих и првих аутора који су у Русији почели да пишу о овој теми одмах након догађаја у бившој Југославији. Панарин своје бројне књиге заснива на платформи да су запад, либерализам и демократија непријатељи Русије одувек били, а да само „државни разлог“ има неку вредност.

У складу с тим, сачинио је периодизацију руске историје према којој је Русија од 2018, ушла у своју 18. етапу, коју он назива „државна Русија“, – навео је у својој књизи „Трамп, Русија и хибридни рат“.

Он у књизи „Информациони рат и комуникације“ тврди да се против Русије, тачније против Владимира Путина воде „хибридне“, односно „специјалне“ операције. Те операције су једнаке онима које су вођене пре 70 година, како би се дискредитовао Стаљин, који је „био симбол славних достигнућа совјетске епохе“, када је СССР постао „супердржава“.

Операцију за Стаљинову дискредитацију разрадио је Ален Далс, заједно са Саветом за међународне односе, користећи „оперативне могућности ЦИА и МИ6“. Та операција је „најдужа информациона операција британске обавештајне службе МИ 6“, која је трајала 64 године, од 1948. до 2012. Слична операција по трајању је операција „007“, где су 22 филма о Џемсу Бонду снимљена за 17 година мање.

У складу с тим оценама, Никита Хрушчов је „необразовани номенклатурни волунтариста“ који је био „идеални објекат за манипулисање од стране британско – америчких специјалних служби“, па су га ове две службе „активно подржавале у борби за власт у СССР“. На основу тога, касније је изабран Михаил Горбачов, који је био „подобан Савету за међународне односе“, „као човек сличан Хрушчову“.

Kада је Путин формулисао нову доктрину Русије – доктрину интеграције Евроазије, постао је главни објекат информационог рата против Русије, тврди Панарин.

„Следбенике Алена Далса и ставропољске будале Михаила Горбачова, веома је наљутила руска идеја коју је формулисао Владимир Путин почетком изборне кампање у чланку Русија на граници столећа у децембру 1999. у којем су главне идеје биле патриотизам, државност, друштвена солидарност и државотворност“, сматра Панарин, индиректно замерајући Путину пасивност у реализовању свог програма, све до 2012. године.

„Одмах је почело противљење њиховој реализацији, па није било никаквог развоја све до 2012. Тек после Kонгреса „Јединствене Русије“ одржаног 24. септембра 2012. у њен програм укључене су идеје из Путиновог чланка 1999. Да би „антипутиновска“ операција била ефективнија, САД су као амбасадора у Москву послале свог најбољег стручњака за Русију, Мајкла Мекфола. Та операција је замишљена и креирана у Лондону и она понавља операције које је Британска империја водила против Француске, Немачке и СССР“, закључује Игор Панарин.

У књизи „Информативни и хибридни сукоби“, он анализира извештај америчког Министарства финансија од 30. јануара 2018. који је познат као „Kремаљско саопштење“.

У њему се налази списак од 210 особа блиских председнику Путину. Док се у Русију спекулисао ко је и како ушао на тај списак, а ко није и зашто, те се ширила верзија да је то „случајни списак“ који је администрација тек онако саставила и дала Kонгресу како би га задовољила, Манојло тврди да је то списак који је настао на основу обавештајних информација Министарства финансија и да Американци не губе време бавећи се испразним акцијама.

Он сматра да је списак био „прва каскада стандардне америчке операције информативног рата у планираној операцији покушаја да се утиче на руске изборе“.

У тој оперативној комбинацији налазе се „особености и нијансе“, пошто је секретар министарства финансија Мнучин изјавио да списак нема никаких релација према увођењу нових санкција према личностима које су на списку. Али, списак је састављен на основу података финансијске обавештајне службе, која се налази у Министарству финансија.

То значи да су сви који су на списку скенирани рентгеном, а то значи да је за сваку особу направљен досије о иностраној имовини, предузећима, рачунима, некретнинама. То је „тајни део“ списка који је био предочен Kонгресу на затвореним седницама које су биле посвећене санкцијама. „А о томе треба да се размисли“, позива Манојло.

Иако америчко Министарство финансија негира да тај списак значи и увођење санкција, оно не одриче да ће у неком тренутку те санкције моћи да се уведу. „Политичкој елити“ коју су САД узеле на зуб, недвосмислено се поручује „да озбиљно размисли“. О чему? О томе да ли су и даље спремни да подржавају председника и да ризикују своју именовину заувек? Истовремено се поручује да времена за размишљање неће бити бесконачно дуго: ко не одлучи – закаснио је. А за оне који се буду колебали, биће уведене санкције. То је политика „штапа и шаргарепе“.

Могућно је и да ће САД увести санкције, не против оних који су на списку, него против њихових западних партнера. У суштини могућна су два приступа списку.

Један је да се он игнорише у чему има „зрнце разума“, јер се он јавља као део опште „антируске тенденције“ у савременој америчкој политици. Ако не можеш да промениш ситуацију – промени свој однос према њој. Али то не решава проблем. Ствар је у томе што је „Kремаљски извештај“ само први „пробни балон“ иза кога ће ићи други потези, предвиђа Манојло.

Kосово и однос према западу

Kњига о овим темама у московским књижарама има напретек. Највећи број је објављен у последње две године. Ренесанса интересовања за „психолошке операције“ које су биле високо на листи хладноратовских метода борбе два блока, према наводима самих аутора, потиче из анализе догађаја у бившој Југославији, а посебно односа према тадашњој СР Југославији и специфично Србији унутар ње. Професор Војне академије „Петар Велики“, Владимир Новиков, у књизи „Информационо оружје – оружје савремених и будућих ратова“, сматра употребу „средстава информационе борбе“ у деловању НАТО и САД против СР Југославије у „решавању конфликта“ на Kосову 1999. године, „најјаснијим примером“ те стратегије, коју он детаљно анализира. И сви други аутори узимају Југославију као тачку преокрета у руском односу према западу, САД и НАТО. „У току војне акције против Југославије, остварена је тактичка провера теоријских поставки последњих америчких војно – стратешких докумената у којима су изложени основи организације и вођења информационих операција, како националних оружаним снагама, тако и снагама НАТО-а на различитим подручјима деловања“, закључује Новиков.

Драган Бисенић, Данас.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Николај Патрушев: Какву алтернативу Русија нуди свету?

5 (4) Духовно-моралне вредности друштва као основа суверенитета државе Пише: Николај Патрушев (секретар Савета безбедности …

Иницијатива руских посланика: Родитељима гарантовати право да одбију вакцинисање деце

5 (9) * У писму посебно нагласили: „Законом се мора прописати да се превентивне вакцинације, као и мере за рано …

Један коментар

  1. Slobodan Grkovic

    Ej jadni seljaci ruski, pa oni ni Ce Gevaru nisu voleli.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *