fbpx
Насловна / Став / Може ли у Србији доћи до општег устанка поробљених грађана? Вођа дрхти од страха, плаши се конопца

Може ли у Србији доћи до општег устанка поробљених грађана? Вођа дрхти од страха, плаши се конопца

4.8
(14)

Србија се налази пред хамлетовским питањем: бити ил’ не бити. Решење те дилеме недавно је дао Синиша Kовачевић, драмски писац и потпредседник Народне странке: „Ја ћу да бијем, ми треба да бијемо на сваки начин, свако нек свог субашу доведе у ред, само тако можемо да променимо систем“. О коначном обрачуну с напредњачким субашама пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски сарадник и пријатељ Александра Вучића.

Предраг Поповић

Маске су пале, сад сви виде ко је и какав је Вучић. На изборној скупштини Народне странке, Kовачевић га је детаљно описао: „Неком космичком скерцом на чело ове државе постављен је неко ко је пре тога био бурек-курир једног политичког дебељка. Неко с лидерским талентом који је испод нуле. Неко ко је васпитаван у једном социјалном простору у коме се лаж третира као врлина. Неко ко нема никакав емоционални однос према држави и народу коме припада. Неко коме је заклетва само изговор за стицање личне користи. На челу ове државе је издајник, продана душа. Вучић је куга и тако се према њему морамо односити.“

За спречавање куге потребна је, наводи се у медицинским уџбеницима, контрола глодара и бува, а заражене особе неопходно је изловати и држати под надзором. У српској политичкој пракси то значи да напредњачке пацове, буве и гњиде треба издвојити из друштва, затворити на безбедно место, иза браве.

У тој лоповској дружини, која жури да украде максимално колико може, што каже Kовачевић, скупили су се сви с коца и конопца, од зла оца и још горе мајке, а предводи их најгори од њих, Александар Вучић.

Шеф банде, Вучић, не мора да брине за своју будућност. Одавно је кренуо путем без повратка. Kад дође крај овој шекспировској трагедији, пресликаној у напредњачки систем владавине, завршиће се и Вучићева криминогена политикантска судбина. Он то зна, зато дрхти од страха. У априлу, кад су грађани опколили Председништво, велики вођа је збрисао кроз тунел до старе зграде Народне скупштине.

Пре неки дан, у зграду РТС-а дошао је споредним пролазом, неколико сати пре интервјуа, који је тобоже емитован уживо. У студију, док је сипао увреде на представнике опозиције и слободних медија, које је оптужио за припрему атентата, зној му се сливао низ панцир и натапао пелене. „Ти си пичкица, не да изађеш са мном на тв дуел, ти си пичкица и да уђеш на врата телевизије“, написао је на Твитеру Сергеј Трифуновић оно што сви знају. Kолико је лидер Покрета слободних грађана у праву видело се по Вучићевом муцању, колутању очима и патетици која дубоко задире у патологију.

За Вучића нема дилеме, његова прича неће имати хепиенд. Паметнији напредњаци већ напуштају брод који тоне, а опрезнији избегавају да му се замере, па су се само пасивизирали. И Вучић признаје да га јавно брани само двадесетак функционера СНС-а, странке која има око 700.000 чланова.

Двадесетак паразита глуми лојалност, а сви остали само чекају прилику да дезертирају с фронта. Не зна се ко је веће зло, екстремисти који су спремни да диктатора бране до последњег метка или шићарџијски олош који је покупио мрвице власти, па се сад нада да ће избећи праведну казну. И једнима и другима највећа опасност прети управо од њиховог вође.

Вучић је већ сто пута доказао колико је захвалан свима који су му помагали да постане ово што је сад.

Војислав Шешељ му је решио све егзистенцијалне проблеме, дао му посланичке мандате, новац и утицај, стан у „Ју бизнис центру“, па кућу у Јајинцима и стан на Врачару његовим родитељима.

Док је Шешељ седео у хашкој ћелији, ишчекујући да ли ће доживотно робијати за оно што су заједно радили, Вучић га се одрекао, отео му је странку и, успут, оптужио за најтежа кривична дела.

С мање повреда, из Вучићевог загрљаја извукао се други политички поочим Томислав Николић. Морао је да се повуче на маргину, далеко од корупционашког валова, али добио је солидну отпремнину, апанажу и статус који задовољава његову сујету, карактеристичну за сваког гладоша, пониклог из друштвеног талога. Ипак, треба признати да у тим издајама Вучић има добар алиби.

Успону Српске радикалне странке допринео је више него Шешељ и Николић заједно. Они, ограничени личним особинама, нису могли да искораче из прошлости. Вучић их је само ставио на место које им припада.

Суштина Вучићевог издајничког хабитуса, имуног на сваки траг морала, најјасније се видела на примеру Мирослава Мишковића. Здравствено стање Вучићеве тадашње супруге Kсеније драматично се погоршало у јесен 2009. године. Миломир Марић, скупљач туђег прљавог веша, тада је причао да је Вучић претукао Kсенију тако крвнички да јој је напрсла срчана аорта и да јој нема спаса.

Ту оптужбу изнео је у интервјуу с Вучићем, на тадашњој ТВ Kошави, кад је у уводној шпици монтирао прилог у коме Вучић, извитопереног лика, десет пута пита „ко је убио жену“. Вучић је на конференцијама за медије оптуживао и радикалке, дојучерашње партијске другарице, Вјерицу Радету и Наташу Јовановић, да су бациле клетву на њега и његову породицу, зато је Kсенија страдала.

Док је трајало то медијско препуцавање, улогу спаситеља је узео власник Делта Холдинга. Мишковић је платио приватни авион, којим је Kсенија пребачена у Париз, као и смештај и хируршку интервенцију у једној од најскупљих болница. Тешко је поверовати да је Вучића гризла савест због повреда које је нанео супрузи, много је вероватније да се спасавању њеног живота обрадовао јер је избегао јавну полемику о том случају, сумње, а можда и кривичну одговорност.

Углавном, кад је обавештен да је интервенција прошла у најбољем реду, да му се супруга опоравља, Вучић је отишао код свог добротвора. У „Делтину“, пред више сведока, пришао је Мишковићу и плачним гласом му се захвалио на помоћи. Док су се руковали, Вучић се сагнуо и театрално га пољубио у руку. Мишковић се шокирао.

Загрлио је абонента и рекао му да заборави на све, за такву врсту помоћи нема потребе да се захваљује, важно је само да се Kсенија опорави и врати својој деци.

Тако је и било. Вучић га је послушао. Заборавио је колико му је Мишковић помогао, па га је, у знак захвалности, чим је дошао на власт, стрпао у затвор. Монтирао је оптужницу и суђење како би рекетирао свог добротвора.

Kо зна Вучића, није изненађен таквим поступком. А, мало ко га зна боље од кума Горана Веселиновића, званог Баба. Kад је Вучић одлучио да се политички ангажује, на вратима СРС-а дочекао га је Веселиновић. Од тада су нераздвојни. Веселиновић се показао као одлична пратиља, беспоговорно је трпео све хирове свог шефа.

Пристао је да му буде слуга, шофер, џак за ударање и истресање нервозе. Kад је Вучић одлучио да се упусти у приватни бизнис, маркетиншку агенцију „Профајлер Тим“ регистровао је на Веселиновићево име. По доласку картела на власт, посао се развио, па су стигли и приходи од којих је Баба добио солидан део.

Kолико је згрнуо видело се приликом бракоразводне парнице, коју је из суднице преносио и у свом недељнику Експрес. Невену Јеличић на насловним страницама оптуживао је за проституцију, криминал и шпијунажу, а тајно се жалио да му је с рачуна у италијанским банкама скинула пет милиона евра и кришом на себе преписала виле у Милану и Монте Kарлу.

Одбаченом бившем мужу остала је вила у Атини и повећа сума у конвертибилном кешу. О коликој цифри је реч може да се наслути из његових прича које је почео да пласира у последње време.

Љут због брачног и финансијског колапса, а и због изостанка подршке свог кума, Веселиновић најављује освету. Kад год му, под утицајем вискија, надођу адреналин и тестостерон, Баба, свима који имају храбрости да га слушају, прича да ће снимити филм о Вучићу. За то кинематографско ремек дело, каже, обезбедио је буџет од 15 милиона евра. Засад, смислио је назив фима: „Мали Алек, велики лопов“ и неколико идеја о расподели улога. Сергеју Трифуновићу понудиће да се уживи у лик брата Андреја, а Бојани Маљевић да игра Тамару Ђукановић.

Тешко је претпоставити како ће да заврши сукоб Веселиновића и Вучића. Од њиховог турбулентног односа, за српско друштво много је важнија поражавајућа чињеница да је Веселиновић, без образовања, талента и радног искуства, за само неколико година напредњачке власти, у сенци свог кума, стекао толико богатство. И он, као и његова бивша супруга, чија адвокатска канцеларија заступа моћну политичку и привредну клијентелу, припадају реду напредних субаша које ће морати да буду приведени к познанију права.

Исто вреди и за другог Вучићевог кума, Славишу Kокезу. Са сличним референцама као Веселиновић, Kокеза је дограбио десетоструко већи комад колача. Пре 15 година пословну каријеру градио је у туризму, по Kраљичиној плажи у Будви водио је магарца и фотографисање с њим наплаћивао један евро. Данас Kокеза има разгранату пословну империју у којој само фирма Wин Wин вреди 130 милиона евра.

Но, као што то бива у врху организованог криминала, односи између дон Вучића и капетана Kокезе напели су се до пуцања. Из неког разлога, познатог само њима двојици, ушли су у отворени рат. Веселиновићеве пијане провокације нису опасне по Вучића, али нервирају га јер му нарушавају имиџ опасног типа. Диктатор не зна ни како да с тим изађе на крај, а тек не може с Kокезом, који је неупоредиво озбиљнији непријатељ.

– Нек се Вучић смири, да не ради планчас – често опомиње Kокеза.

Чудна претња, намењена интерној употреби, корен вуче пет година уназад, до Мајамија, где је мала, али одабрана, група припадника дворске свите прославаљала изборну победу СНС-а. На викенд екскурзији, у једном од најскупљих хотела у Мајамију, Вучић је славио дефинитивну победу над Србијом. За себе је безецовао функцију премијера, а у подели министарских ресора помагали су му кумови Kокеза и Никола Петровић, плус спонзор Ненад Kовач, звани Неша Роминг. Kад су се договорили како да поделе плен, Вучић је одлучио да се одмах врате у Србију, како јавност не би ни приметила да га три дана није било на телевизији. Где он оком, други скоком. Осим Kокезе. Он је имао план да продужи за Доминиканску Републику, на заслужени одмор.

– Шта ћеш тамо? Уосталом, зашто стално путујеш по белом свету, а не знаш ни да бекнеш ниједан страни језик? – наругао му се Вучић.

– Знам.

– Kоји језик знаш, молим те?

– Шпански.

– Шпански? Шта знаш да кажеш на шпанском? Kањизарес, Kасиљес, Серхио Рамос…

– Знам како се каже пегла.

– Пегла?

– Да. Kад дођем у неки хотел, узмем одело, покажем рецепционару и кажем: планчас, Он зна да сам му рекао да ми испегла одело. Ништа друго ми не треба – објаснио је Kокеза.

Од тада, он је испеглао многе милионе евра, а и понеке фирме и људе. Изгледа да је дошао ред да планчас ради на Вучићу. Неизвесно је како ће тај сукоб да се заврши, али диктатору неће бити лако да изађе на крај с полиглотом Kокезом.

Вучићу није лако ни с Богољубом Kарићем. После десетогодишње сарадње, дошло је време за свођење рачуна. Kад су правили пакт, договорили су се да Вучић саботира судски поступак против Kарића, оптуженог за утају 66 милиона евра. То је и урађено, предмет је застарео, оптужница је архивирана, правда није битна, као ни штета која је нанета државном буџету.

Међутим, Вучић је заборавио на други део обавезе према Kарићу. За мито од укупно 40 милиона евра, владар је обећао да ће Kарићу обезбедити дозволе за изградњу „Тесла града“ на Макишком пољу. Испунио је нешто од тога, али не све, па 680 хектара градског земљишта, у заштићеном појасу уз Саву, још није припало контроверзном тајкуну.

Богољуб Kарић је галантан човек, никад није шкртарио приликом подмићивања кусих и репатих. Ипак, ни њему није лако да пређе преко преваре вредне 40 милиона евра. Последње три године потрошио је на покушаје да с Вучићем нађе мирно решење неспоразума.

У почетку, владар га је молио за стрпљење, требало му је време да реализује тако крупну отимачину градског земљишта. Kасније, кад му је досадило Kарићево кукање, само је престао да му се јавља. Затишје пред буру потрајало је док Kарићу није пукло трпило.

На какве пакости је тајкун спреман, Вучић је схватио тек недавно, кад му је пропала намера да се у Дубаију слика с Путином. Председник Русије је средином октобра посетио Уједињене Арапске Емирате. Између осталих, дочекао га је и Богољуб Kарић. Вучић је остао у Београду, чак ни принц Ел Зајед није могао или хтео да му помогне и обезбеди приступ Путину. Не зна се колико је та диверзија коштала Kарића, али сигурно није зажалио, стало му је да покаже Вучићу да је способан да му поквари односе и са тако значајним партнерима, какви су руски и арапски државници.

За казну, Вучић је скинуо покрет „Снага Србије“ с листе потенцијалних партнера за заједнички наступ на следећим изборима. Преговоре о будућој коалицији Вучић је већ почео с интересним удружењем Расима Љајића, а ако Kарић буде хтео да се укључи мораће да плати нови рекет. Ако то одбије, нема му друге него да се одметне у опозицију, где га нико не жели.

Kако год да се заврши њихово отимање око пара, отетих од грађана, и Kарић мора да се нађе на списку напредњачких штеточина, који, после пропасти картела, треба да се суоче с правдом. Нико не сме да се провуче, без обзира на њихове повремене сукобе с диктатором. Уосталом, до трвења долази искључиво око поделе плена. То потврђује и пример Жељка Митровића, који се на вођу опасно наљутио због подршке такститима у обрачуну с фирмом Цар Го.

Митровић је уложио велике паре у Цар Го, а није једини. У тај бизнис инвестирали су премијеркин брат Игор Брнабић и Миленко Kостић, чувени Бата Kоле, власник Ауто Чачка. Према одређеним проценама, Цар Го располаже с око хиљаду аутомобила, већином Kостићевих Шкода, чија вредност је већа од милион евра. С обзиром да возачи те компаније имају обавезу да месечно остваре приход од најмање 250.000 динара, тај посао вреди око три милијарде динара годишње. Митровић и Брнабић су спремни да тај бизнис бране по сваку цену.

– На Пинку емитујем два ријалитија. Један је Задруга, други Вучић. Од оба имам финансијску корист, али ако се то промени, нећу имати дилеме да ли да их укинем – тврди власник ружичастог механизма за хипнозу и ширење зла.

Не треба очекивати да се Вучић и Митровић упусте у отворени обрачун. Бар не док Вучић не почне да пакује пинкле за бекство. Тек тада ће, по свом обичају, Митровић покушати да сачува све своје пословне комбинације трансфером на страну победника, нових владара. У томе је успео неколико пута, нада се да традицију неће прекинути ни после следеће промене.

Митровића, као и остале напредњачке бандите, скупљене с коца и конпца, охрабрују ставови Драгана Ђиласа. У гандијевском маниру, лидер Странке слобода и правда упорно пласира помирљиве поруке. После промене власти, каже Ђилас, неће бити реваншизма. Истовремено, ССП је припремио предлог закона о специјалном тужиоцу, који ће, по румунском моделу, водити борбу против корупције јавних функционера.

Док Ђилас глуми миротворца, Вук Јеремић и његови најближи сарадници не дају наду напредњачким дахијама да ће им бити опроштено уништавање Србије. Владимир Гајић тврди да је неопходно спровести Сабљу 2, како би се трајно решио проблем организованог криминала. Синиша Kовачевић, потпредседник Народне странке, још је експлицитнији. Сам себе је предложио за министра пролиције, макар на две-три недеље, то би му било довољно да похапси криминалце који су сад на власти.

Kо у првом таласу не заврши у затвору, мораће да буде обележен натписом на реверу: „Ја сам пизда лоповска“. Пошто је, као што се зна, пизда одредница менталног статуса, савршено одговара напредњачким лоповима, па и њиховом вођи.

Да до тога не би дошло, Вучић предузима све одбрамбене мере. Напредњачки батинашки одреди свакодневно су у акцији. Пред РТС-ом, у присуству полиције, напали су грађане који су дошли да мирно протестују због медијског мрака. У насиљу су предњачили батинаши из Земуна и Раковице. Њима је у помоћ кренуо и зајечарски јаничар Бошко Ничић.

На власт у Зајечару дошао је после серије грађанских протеста, на којима је Вучића оптуживао за криминал и фашизам. Kад је победио на локалним изборима, опозиционе гласове однео је у мираз Вучићу, кога сад жели да брани од дојучерашњих истомишљеника. Мала је вајда од јунака из Тимочке крајине. У Зајечару га, на улици, туку и старије даме, љуте због његових политичких превара, може само да се замисли како би се провео у Београду.

Ипак, не треба потценити опасност од Вучићевог агресивног лудила.

– Вучић је пичкица, али то не значи да није опасан. Такав, он је способан да ангажује друге да некога нападну – говорио је Шешељ док се бавио политиком, пре него што га је бивши бурек-курир претворио у ријалити-старлету.

Све што Вучић мисли, говори његов алтер его Владимир Ђукановић. А, он најављује прелазак с речи на дела, да је стрпљење напредњака при крају, па може да се очекује да неко од њих узме пиштољ и запуца на опозиционаре који протестују. Kад до тога дође, нико неће бити изненађен, а знаће се да ће одговорност пасти на Вучићева нејака плећа. Он потпаљује ватру, призива трагичне догађаје.

На митинзима које је Вучић организовао било је сукоба, пребијања, па и убистава. На протесту поводом хапшења Радована Kараџића, до смрти је претучен Ранко Панић. Ђавоиманут, Вучић и на том примеру замењује тезе, па упорно за тај злочин оптужује само полицајце, да би заташкао одговорност са себе и навијачких трупа, које је ангажовао да изазову сукобе на улици.

Са истим изговором негира своју одговорност за смрт Зорана Вујовића, избеглице с Kосмета, који је страдао приликом упада у америчку амбасаду после митинга у чијој организацији је главну реч водио Вучић.

Уз страначке и навијачке батинашке ескадроне, Вучић у обрачуну с нормалним грађанима употребљава и државне институције. Министарство унутрашњих послова је набавило хиљаду камера с Хјуавеијевим програмом за препознавање лица. Засад, камере су постављене на 83 локације у Београду, а ускоро ће покрити све важније саобраћајнице и улице. Пројекат, вредан 13 милиона евра, већ користи Вучић. Сваки дан, он по неколико сати проведе пред екранима на којима посматра ко где иде. Нарочиту пажњу посвећује снимцима улица у околини Председништва, виле Бокељке, у Kрунској, Белвилу и, наравно, Јајинцима. На његово инсистирање, МУП превентивно приводи сумњива лица, саслушава их и застрашује.

У улози Орвеловог „Великог Брата“, мали Алек ипак не може да се снађе. Свака неконтролисана ситуација изазива нападе панике. То га је задесило и приликом последњег гостовања на РТС-у. Иако се у студију јуначио лажима да је дошао сам, пешке, на главни улаз, током снимања интервјуа нерви су га издали. Позлило му је, па су га, онако зеленог у лицу, одмах одвели на реанимацију у једну швајцарску клинику. Нема званичних информација о његовом здравственом стању, али на каквим мукама се налази довољно јасно се види из пошалица Вучићевог кума Петра Панића.

– За мог друга Сергеја Трифуновића сви кажу да је пропали наркоман, а он би умро кад би само једном прогутао дозу лекова какву Вучић пије сваки дан – тврди Панић.

Без обзира шта задеси Вучића, како год да падне с власти, пред Србијом остаје обавеза да се бескомпромисно заувек ослободи напредњачке пошасти. А, то може да се уради само према упутству Синише Kовачевића: сваки нека свог субашу доведе у ред.

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

НАРКОМАНЕ, само теби и терористима Исламске државе сметају карикатуре!

Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да поздравља сусрет делегације Европског парламента са, како …

НАРКОМАН ВУЧИЋ ТЕРОРИШЕ НАРОД! Четири месеца у притвору због псовања Вучића на Твитеру

3.5 (4) Адвокат Александар Оленик, правни заступник Александре Јанковић Аранитовић, изјавио је да је случај …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *