Деветогодишња Миљана, шестогодишња Анђела и петогодишњи Никола, неухрањена дечица у одећи која се затекла у кући, старој и закрпљеној, коју су добили од пријатеља својих родитеља Драгана (45) и Сузане (36), трче нам у сусрет.
Гости у њиховој кући у Дрезговици права су реткост. Трче с комадићима врућег хлеба у рукама, тазе испеченог, радују се његовом слатком мирису. Једу, како рече њихов отац, два пута дневно, ујутру хлеб и комадић сира или лончић млека, а касно у подне оно што се изнесе на дрвени сто као вариво. А деца сањају да једу еуро-крем, кифле и разне друге посластице.
Кућа од блата
Кућа је у близини једног виса, готово смештена у долини, на једном засеку. У близини су оронуле помоћне просторије. Поред куће је пут и вада којом отиче велика вода када пада киша или се топи снег. Иако је Драган спровео ваду у долину, ипак су кише и снег поткопале стубове старе кованице.
– Кућу су моји преци градили 1924. године – класична кованица, темељ од камена који иде високо изнад земље, потом летве, а све пуњено мешавином блата и сламе. Последњи слој, кад је кућа замазивана и глачана, садржи и пепела. Од тада смо само цреп мењали, има више од 30 година – казује Драган.
Имају бунар, ископан кад и кућа, а и воду са чесме коју су довели са извора, око 800 метра навише. На веранди је клупа за седење, а унутра једна мања соба са шпоретом, креветом и дрвеним столом за ручавање, једна мала соба са креветом и једна дугачка, велика, која служи за госте кад су славе.
– Славску свећу никад овде нико неће да утули, али све је скромно, а и гостију је мало – каже Сузана.
Иза куће суши се веш у два дугачка реда, разапет на штрику од куће до бунара. Сузани је непријатно јер је све старо, а баш у том тренутку и као мајци у инат, прилази мала Анђела и показује њихов дечји доњи веш, сав поцепан.
– Нема се, ништа ново деца нису обукла, патике и осталу обућу носе док се не распадну. Купујемо на пијаци, а и то је слабог квалитета и муку имамо како да их обучемо и обућу набавимо – с тугом у гласу говори Сузана.
И школа пропаде
Од јесени Миљана ће бити у трећем разреду, Анђела у првом, а Никола у предшколском.
– Воле школу, то им велика радост, због учитељице и још једног јединог ђака који је из Добрејанца. То је све, а школа је имала по 40 ђака у наше време. Све пропаде, ми смо остали на кућном огњишту јер нам се тако заломило – прича Драган.
Родитељи се колико могу труде да деца бар не буду гладна.
– Прво хлеба, па друго ако има. Ваљда ће бити боље, моји планови су да овде останем да живим, да ми деца одрастају где су и сви моји преци, а после, ако нађу боље, нека иду. Имаће увек нашу подршку. Мени треба пет коза, оних алпина што дају пуно млека, видео сам их код пријатеља у суседном Власу. Ништа друго не тражим. Верујте, хоћемо да радимо, имамо ливаде у планини.
– На хектаре пашњака, траве колико волиш, све услове да их чувамо како треба. Имамо и просторију, таман за пет коза, а кад би кренуло, размножавали би их и ишли бисмо на стадо, да нам Никола остане на кућном огњишту и живи као нормалан човек – прича Драган.
Мучи га што никако не може да дође до живе паре, па да купи макар једну алпинку, како јој тепа.
Бројимо ребра
– Нема сталног посла, примамо дечји додатак од 7.200 динара. Кад траже раднике, идем у надницу, на кошење траве, брање дрва за огрев. Сваки динар који унесем у кућу оде на храну, на куповину брашна, остало по мало, што мора да се има. Кад примимо дечји додатак одмах одем да се раздужим у продавницама по селима. Кад претекне новца, купим деци паштету, саламу, џем, јер овде рађају само дивље крушке, јабуке и шљиве. Ни за шта нису. Садимо и мало кукуруза, који ретко успе, а то је за свињче које никад да постане свиња. Потом, мало кромпира, бораније, пасуља и паприка на отвореном. Ако Бог не сручи град, онда има за нас, да нисмо без ичег – каже Драган.
Имају једни краву и теле, две домаће козе и једно свињче. Кокошке никад нису могли да гаје, лисице их увек однесу. – Свима се овде броје ребра, таква је судбина. Теле је спас, кад га продамо, купимо храну за зиму и вратимо све дугове – уздишу Драган и Сузана. Миљана прекида отежали разговор, нека спарина ударила и прети да намами облаке. Мораћемо назад пешке, иако смо навише изашли трактором.
Кад је одраслим људима тешко, како ли је онда деци?! Миљани и Анђели до школе у Добрејанцу треба 45 минута хода главним земљаним путем кад је суво, а кад пада киша дупло, сат и по у једном правцу. У то смо се уверили јер нас је Драган возио трактором узбрдо једва се пробијајући разлоканим земљаним путем. Без обзира што је лето и нема киша на појединим местима, у мртвајама, вода извире из земље, точкови се лако заглаве. Трактор се клати, заноси поред дубодолина. Возимо се у корпи за стоку, седимо на дасци постављеној на два овећа дрвена, церова трупца.
– То је најбезбедније – каже нам Драган.
Није имао бензина, ишао је рано ујутру у друго село да узајми три литра. Каже да бисмо у супротном до куће пешачили два сата узбрдо јер немамо кондиције.
– У повратку ће вас Миљана испратити кроз шуму до главног земљаног пута, а онда све наниже, узмите десни правац док не видите асвалт. За 45 минута сте доле – саветује нас.
Децу школу прати Сузана, а у повратку Драган.
– Кад крене школа, сваки дан тако, морамо да их пратимо. Зими је опасно, има вукова који се шуњају и спуштају доле, чак до реке – наводи Сузана.
Док се спремамо да пођемо јер асвалтни пут није близу, опет спомињу козе алпине.
– Оне би нас спасие и омогућиле да останемо на кућном огњишту, да нам деца израсту у здраве особе. Иначе, чека нас мука велика као и до сада, што би наши стари казали: “Чека нас да сечемо уши како бисмо закрпили леђа.”
Вести
