fbpx
Насловна / Србија / Хроника / На језику оштре лажи, а са леђа, мало блажи…

На језику оштре лажи, а са леђа, мало блажи…

Већи део такозване политичке елите данашње Србије, не може да сакрије своје уличарско порекло. Један од оних који су дошли са дна је и Александар Вучић, напуштено недоношче Војислава Шешеља. Одмах након последњих избора, показао је своју праву природу, па је тако, опчињен новцем и престижом криминалног клана из Демократске странке, одлучио да покаже како је и он сам део те „елите“, да је сад довољно моћан и да многе од њих може да заштити. За велике паре, наравно, показујући да неће реализовати ништа од својих предизборних обећања и да неће бити процесуиране пљачке Драгана Ђиласа, Драгана Шутановца и многих других „прометеја“ демократске пошасти која је задесила Србију у најстрашнијој транзицији источне Европе. Од таквог Вучића, треба очекивати да Демократској странци продужи живот, али не и Србији. Из Вашингтона, након сусрета са са непознатим домаћинима у Стејт департменту, поручио нам је из земље у којој му је, својевремено био забрањен улазак, да “ је пред Србијом тежак и мукотрпан период. Нова Влада мора да буде спремна да уради много тога што није популарно …“ И тако две деценије господин Вучић шири границе Србије, па се повлачи, каје се, онда понизно обећава да ће Србију скратити колико му се каже. И, плати. Вараће нас до краја свог живота. О неделима овог новог деспота, у неколико наставака, пишу аналитичари Таблоида мајор Горан Митровић и Драгана Радосављевић

мајор Горан Митровић
Драгана Радосављевић

 

Пре скоро двадесет година (1993), у чланство Српске радикалне странке ушао је и Александар Вучић, младић без животног и радног искуства, маргиналац у сваком смислу, али жељан да буде неко и нешто, и да буде у непосредној близини оних коју су стварно неко и нешто…Ову странку, коју је основала ондашња Служба државна безбедност, на челу са Јовицом Станишићем, масовно су попуњавали људи са друштвеног дна, очајници који су видели своју шансу у ратним околностима и економском хаосу који је задесио Србију. Један од њих је био и млади, фрустрирани и дезорјентисани Александар Вучић, жељан да се са 22 године живота докаже. Његова срећна звезда звао се Војислав Шешељ који је тих година харао српском политичком сценом. Вучић је одмах почео да истиче свој „прекодрински педигре“, не би ли своме шефу био што ближи.

У врло кратком року, такође те 1993. године, изабран је за посланика у Народној скупштини Републике Србије.

После победе Српске радикалне странке на локалним изборима 1996. године (уз несебичну помоћ Социјалистичке партије Србије и Службе државне безбедности!), постаје и директор Спортско-пословног центра Пинки у Земуну, а функцију министра за информисање запоседа 1998. године, у такозваној Влади народног јединства. Чим је ступио на дужност министра, доноси најмрачнији Закону о информисању који је виђен у савременом, цивилизованом свету.
Увео је драконске новчане казне за новинаре чије се извештавање није уклапало у прописане оквире, независни новинари добили су статус најгорих државних непријатеља. На основу тужби за „противдржавно и подривајуће деловање“ широког спектра, у року од 24 сата доношене су експресне казне за медије у милионским износима.

Током 1988. године, у Скупштини Србије, Вучић више пута напада слободу јавног изражавања мишљења, па је тако запамћена и његова оптужба како су „…неки медији јавно ставили у службу неких светских моћника у вођењу специјалног рата против Србије“.

Одмах потом, као ресорни министар, без поговора спроводи вољу свога шефа Војислава Шешеља, и Шешељевог шефа Слободана Милошевића, те хитро суспендује право на слободу изражавања, укида елементарне демократске принципе и међународно прихваћене норме.

Вучић убрзо показује своје право лице па недељнику Европљанин (чији је власник био покојни Славко Ћурувија) одређује казну у износу од 2.400.000 тадашњих динара због „…већег броја текстова којима се позива на насилно рушење уставног поретка…“.

Две недеље после тога, Ћурувија је и јавно оптужен за издају у државним медијима, што је била својеврсна најава његове ликвидације. Ово убиство још увек није разјашњено, поступак је и даље у току, а сам Александар Вучић никада није позван на информативни разговор, у својству могућег сведока, на околност да је саучествовао у прогону Славка Ћурувије.

Укупне казне изречене по Закону о Вучићевом информисању, износиле су преко 24 милиона тадашњих динара. Послао је чак и свога помоћника, уз пратњу полиције, да ланцем и катанцем затвори дневни лист Данас.
Само две недеље пре доношења најцрњег Закона о информисању у савременој Европи, тадашња Влада је донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима на СРЈ, па је Вучићево министарство то једва и дочекало и одмах „привремено забранило рад“ бројним медијима. Са кабловских мрежа су скинути сви инострани ТВ канали, а земаљским радио и ТВ станицама је забрањено реемитовање иностраних сервиса на српском језику.
Вучићеви шефови били су сагласни око тога „да се мали показао“. За награду, почашћен је чланством у Управном одбору Београдског универзитета, одмах после усвајања такође злогласног Закона о Универзитету.
Видевши нову „звезду“ на Милошевићевом и Шешељевом небу, одмах је реаговала и америчка администрација, па је Вучића ставила на листу особа којима је био забрањен улазак у САД, високо га истакнувши као једну од најмрачнијих режимских фигура.

Американци су га „рехабилитовали“ тек када је потписан Кумановски споразум 1999. године, и кад је суспендован суверенитет Србије на Косову. Наиме, посматрачи из Вашингтона су оценили да је Вучић „кооперативан“, јер је поднео оставку на све своје функције у знак протеста због отимања Косова, осим на функцију народног посланика, што је касније, са другим члановима Српске радикалне странке објашњавао „националним интересима“.
Био је то јасан сигнал дојучерашњим непријатељима из НАТО пакта, да ће на његов двојни и тројни морал, а посебно његову жудњу за влашћу, моћи да рачунају (данас, 2012. године, након Вучићевог успона на место министра одбране Србије, ова њихова процена показала се апсолутно тачном!).

Америчко-британски ревидирац

Током октобарског преврата, Александар Вучић остаје по страни (јер други деле функције и фотеље). Нова власт му је одредила да плати и порез на екстрапрофит у висини од скоро 50.000 евра, а у питање је дошао и његов стан од 150 квадрата, који му је 1998. године доделила Влада Србије, који је он потом “откупио“.

У јулу 2004. године, изложен је јавној порузи због неплаћеног рачуна мобилне телефоније (који, по навици, није плаћао 15 месеци)! Ово мало, мизерно „сценско дело“ имало је за циљ да Вучић испровоцира јавност, којој се обратио, рекавши да је покрио дуг, и пожалио се да има „ниска примања“ у Скупштини Србије.

Те 2004. године постаје и кандидат за градоначелника, а кључни слоган његове кампање био је: „Вучић за метрополу“. Тако обилази сва приградска насеља и промовише себе као урбаног, младог човека, који има визију и који обећава. Био је то, такође, начин да са имиџом „конструктивне опозиције“, опстане (некажњен за недела из деведесетих!) у посланичким клупама нових власти.

На помолу је било једно ново политичко доба у његовом животу, појавили су се нови људи у такозваној демократској коалицији, са многима од њих је склопио врло присна, чак интимна пријатељства, а жеља за бекством од сопствене ружне прошлости надјачала је све у шта се до тада заклињао. Време за скидање Шешељевог беџа са ревера, управо је пристизало… Господин Вучић је, када је Војислав Коштуница први пут изабран за премијера, постао нераздвојан друг са његовим шефом кабинета Александром Никитовићем. Њихова веза је била толико блиска, да би њено описивање задрло и у сферу интиме. Вучић је, осим информација, којима је располагао господин Никитовић, учествовао и у заштити енергетске мафије, тако да је зарадио велики новац. Он је био члан Анкетног одбора народне скупштине Србије, који је испитивао деловање енергетске мафије, али се ућутао чим је преко Никитовића добио велике паре.

Након више од двадесет година на разним државним јаслама, ни сам Александар Вучић се више не сећа које је све страначке и државне функције обављао.

А, био је, између осталог, и члан Административног одбора и Одбора за уставна питања, заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање и много тога још, у свим скупштинским сазивима од 1993. године до данашњих дана. Списак његових улога, функција и звања током двадесет година непрекидног боравка у и око власти, дужи је од бирачког списка осредње општине. Два деценије његовог одрастања и васпитавања у скупштинским клупама, направиле су од њега невероватно наказну личност, препуну нагона и страхова. Између ове две ватре створен је данашњи Александар Вучић, човек који је оболео од власти, који не памти како изгледа нормалан живот и који је огрезао у блуду, неморалу, лажима (у које често и сам верује)…

Непосредно уочи убиства тадашњег премијера Зорана Ђинђића, Александра Вучић је, као најближи сарадник Војислава Шешеља, до детаља био упућен у предстојеће догађаје, па је чак и радио (наравно, опет по Шешељевим инструкцијама) на убрзавању његовог одласка у Хаг, како би избегао евентуалну суодговорност за Ђинђићеву ликвидацију. У знак захвалности за ћутање и кооперацију, Шешељ га награђује посебном „почашћу“. наиме, Вучић постаје његов први правни саветник на самом почетку процеса у Хагу.

Трибунал је, наравно, најпре питао „амерички фактор“ за мишљење, а оно је било више него јасно: Александар Вучић је непожељан у Трибуналу, у било ком својству! У Хагу је то „преведено“ на други начин, па је Вучић званично био опструисан „из процедуралних разлога“.

Тек кад су из САД скинули Вучића са листе непожељних, могао је са својим шефом и да се виђа. Али, тада је већ било касно, Шешељ је у међувремену узео другог правног саветника из своје странке а Вучића коначно препознао као „гују у недрима“ која је спремна да га изда за добре паре. То се убрзо и десило. А, издаја није била мала, „из фундамента“. Растурена је Српска радикална странка до темеља, формирана је Српска напредна странка, уз дискретну помоћ стратега из Демократске странке, који су, заправо, само „одрађивали“ задатак америчке администрације за Балкан, која је хтела да неко „пресвуче“ бивше радикале у „модерну, европску десницу“.
Секс афере, естрада, телевизија…
Тада је и „исковано“ присно пријатељство Александра Вучића и бившег шефа Тадићевог кабинета, Миодрага Микија Ракића, које траје до данашњих дана. Кажу, „несмањеном жестином!“ Једна аналитичка служба амбасаде Немачке у Београду, на ово пријатељство гледа као на „…превише присан однос две особе којима је влада САД поверила задатак пацификације српске политичке сцене…“. Сам Александар Вучић, своје везе са Ракићем, у јавности је представио као природан след „дугогодишњег пријатељства“. Ракић ни о томе, као ни о многим другим стварима, јавно није говорио. Ипак, Вучићева чежња за естрадом, на видело је избацила много тога, па и ову присну везу. Но, таквих у његовом животу има још, па је међу његовим омиљеним „дружбеницима“ и Борислав Борко Стефановић и још неколико таквих (попут Бранка Радујка, на пример) који су се „енергетски препознали“. „…Ми смо сви озбиљни људи, сувише одговорни и помало тешки, па би било глупо и замислити да наша приватна дружења користимо за ковање неких завера или политичких коалиција…“, одговорио је Вучић на сумње да је некакве велика завера у питању. Делимично је и био у праву, али „динамика“ њихових виђања, која упућује на конзумирању редовних љубавних веза, говори нешто сасвим друго. Наиме, сви поменути и напоменути, врше високе и најодоговорније јавне функције у Србији. Сви су врло млади или још увек млади, сви су у политику ушли скоро као дечаци, и свима је породични живот или проблематичан или врло комплексан.

Она иста аналитичка служба у амбасади Немачке која је „покривена“ ресорима културне и економске сарадње, о овој групи има занимљиве информације које указују на заједничке послове и на заједничку склоност „пружању и потражњи сексуалних услуга, како хетеросексуалних, тако и бисексуалних и хомосексуалних“.

Информацију о склоностима ове и неких других „интимних група“ из врха српске политике, а посебно оне која је окупљене око Александра Вучића, немачка „обавештајна заједница“ на Балкану понудила је и своме министру спољних послова, г. Гиду Вестервелеу (такође хомосексуалцу), приликом његовог доласка у Београд у фебруару 2012. године. Кад је у неформалној комуникацији са својим „информаторима“ још нешто сазнао о „групи слободоумних“ из врха српске политичке сцене, Вестервеле је своју реторику попунио оптимистичким изјавама, пуним охрабрења за „српски пут у Европску унију“.

Али, кад је Вучић у питању, та ствар очито није „од јуче“. Наиме, још 2008. године, Београдом је кружио један снимак на коме се јасно види да је он „у сагнутом и компромитујућем положају“! Јер, некако се у „уличној дистрибуцији“ нашао и један порно-филм са Вучићем, тадашњим генералним секретаром Српске радикалне странке. Све је било снимљено у такозваном ММС формату (дакле, мобилним телефоном). Више стотина људи је тог дана окретало бројеве редакција дневних листова специјализованих за ту врсту скандала, попут Курира, тражећи тај „драгоцени материјал“. Многи су нудили повелике суме новца само да дођу до његове „суштине“.

Од како се ослободио ауторитета Војислава Шешеља, Александар Вучић нема граница у личној промоцији коју је свакодневно форсирао до гађења. Његова сатница на телевизији Пинк (и сличним, „веселим“ телевизијама) након 2005. године, постаје неподношљива. Појављује се у свакој емисији, шета од информативног до забавног програма, импресиониран је развратом у тим јавним кућама, збуњен је количином сексуалних слобода невиђеном понудом мушке и женске проституције али и наркоманијом свих нивоа, од оне елитне, кокаинске, до оне хероинске, за сиротињу…

Према информацијама којима баратају у једној од тих „телевизијских установа“, Вучић је и сам постао повремени корисник такозване интравенозних опијата (није прецизирано каквих), што је постало видљиво и у његовим јавним наступима. Према бројним опскурним особама из „високе проституције“ поставио се заштитнички, па је неке од њих запошљавао у страначким медијима, али и у самој странци. Једну порно-глумицу замало није „унапредио“ у народног посланика, али му је она сама донела „изабране радове“ на видео-касети, па је одустао од те идеје, схвативши да би га то скупо коштало. Али, без обзира на све, Вучић се, на известан начин, поставио као подводач појединим страначким и ванстраначким пријатељима, па је та ствар пар пута доспела и до јавности.

Позната је афера са проститутком у Скупштини коју је скупштинско обезбеђење привело без докумената, и која је нудила своје услуге једном народном посланику Српске радикалне странке, а по одобрењу Александра Вучића, док је још био генерални секретар те странке. Ових навика, није се одрекао ни кад је формирана Српска напредна странка. Напротив, озбиљно је „појачао активност“. Постао је истински макро, ставио се у службу „корисника и давалаца услуга“. Одатле па до његовог „посредног“ разумевања Драгана Ђиласа, није било далеко. Преко једног страначког функционера СНС, њих двојица размењују информације, склапају договоре о сезонама „лова и ловостаја“ (време кад се међусобно нападају и кад је примирје), уговарају послове и провизије од послова…

Договор пуни кесу

Истина је, Александар Вучић је чак два пута могао да ушета у градску скупштину Београда, али је оба мандата добио Ђилас! Случајно или не, Ђилас је први мандат градоначелника Београда добио тако што је у договору ондашњих радикала и Демократске странке, у Новом Саду склоњен са те функције Борислав Новаковић, а на његово местом постављена Маја Гојковић. Коштало је, и Ђилас је платио. Све говори да је и ове, 2012. године, платио договорену суму и да ће тек да плати новце, услугама, функцијама и компензацијама. Вучићева реторика јасно говори шта се у међувремену десило! Ако он данас тврди да је Ђилас изабран вољом грађана, а сви знају да је вољом социјалиста једва остао на месту градоначелника, онда је већ примио вишемилионску „сатисфакцију“. та је лаж морала да има своју цену.

Са друге стране, не треба заборавити ни то да је овај пресвучени радикал део једне колективне психологије коју је изградила некадашња Државна безбедност под командом Јовице Станишића, који је и био истински творац ондашњих радикала а садашњих напредњака. Наиме, тај човек и та Служба, увели су на велику сцену српски „плебс“ у ту странку са Шешељем на челу, али са јасним циљем да никада, баш никада не смеју да преузму суштинску власт у држави. Овај страх, дубоко укорењен у искомплексираној личности Александра Вучића, доминантан је и одлучујући фактор у свему што чини. Прецизније речено, он ће узети новац, окупиће своје гејеве и своје проститутке, неће излазити из телевизијских студија, али, кад је власт у питању, он мора некоме да буде подређен!

Време ће показати да је Србија добила још једну дубоко патолошку личност у државним врховима и, на жалост, спрема се да преузме један од најделикатнијих ресора, министарство одбране. Његов последњи одлазак у Вашингтон, показује како Америка воли мале и сервилне типове које увек може да стави на „црну листу“, да их потом „стави на бело“, да ради са њима шта хоће и да их усмерава како хоће. Досадашњи министар одбране, курсиста без академског покрића, шверцер оружја, уништитељ српске одбрамбене моћи, главни архитекта потпуне пропасти војно-грађевинског комплекса, Драган Шутановац, оставиће Александру Вучићу на поклон све започете криминалне послове. Не треба сумњати да ће их Вучић доследно наставити. Јер, да је друкчије, оптужница против досадашњег војног министра била би већ написана.
Александар Вучић, његово срце и душа су у Демократској странци. Његова дружина је његова нова породица. Бранко Радујко, Миодраг Ракић, Небојша Стевановић, Марко Ђуришић често су окупљени. Бело мађарско вино, томпус, разгажени, у друштву младих и лепих момака.

Господин Вучић ниједном речју није поменуо Бориса Тадића, Ракића, Срђана Шапера као “лоше момке“. Он је јавно поручивао: „Када кажем да су жути лопови, и да све покрадоше, не мислим ту на Бориса Тадића, Драгана Ђиласа и Срђана Шапера“! Жути јесу лопови, али не и њихове вође!

Миодраг Ракић је Вучића користио као тоалет папир. Али, Александар је био задовољан количинама новца којима је снабдеван од врха Демократске странке. Бранко Радујко и Драган Ђилас плаћали су за штампање дневног листа Правда, чији директор је била службена жена Вучићевог омиљеног момка Небојше Стевановића, кога је унапредио и за подпредседника странке. По Ракићевом налогу Вучић је наговорио Томислава Николића на бесмислен штрајк глађу. По налогу Миодрага Ракића, БИА је морала званично да потврди да господин Вучић није агент британске обавештајне службе!

Српска напредан странка ће у наредних неколико месеци да се распадне. велики интригант је тако конципирао ову странку, као вечну слушкињу Демократске странке. Барем је у то Вучић веровао. Није никаква тајна да се Томислав Николић напао у неприлици, јер је Вучић вешто стварао своју мрежу подмлатка странке, спреман да га заскочи. Ваљда се Николић толико уплашио да је у страначке органа довео сву најближу родбину и пријатеље, за које је био сигуран да га неће издати.
Након Николићевог повлачења са чела странке, већина његових следбеника покренула је на Главном одбору питаје одговорности Александра Вучића за лоше изборне резултате у Београду, чију листу је предводио, али је Тома одлучно стао на Вучићеву страну. Иначе, свака критика на Вучићев рачун, нервирала је Николића, и он је то у корену сасецао.
Распад ове партије је неминован, јер Александар Вучић је спремна да завади два ока у глави. Сви значајни људи, образовани и са угледом у друштву, изоловани су, и практично им је стављено до знања да морају да оду из странке! Остаће само гола гомила Вучићевих момака, који се јебу у дупе и користе дрогу.

На седници Главног одбора СНС-а, Вучић је пре две недеље поручио разочараним следбеницима да „Тома и ја ћемо остати заједно, до краја живота“! И, заиста, председник Србије има патолошки страх од Вучића. Нема никакве сумње да је Александра снабдевао Николића огромним количинама новца, али, толики Томин страх је несхватљив и његовим најискренијим пријатељима. Јер, Вучић јавно не може рећи да је корумпирао шефа своје партије.
Опонашајући Бориса Тадића, Александар је напустио жену, и живи, са извесном Тамаром, уредницом на Пинку. Због ње је спречени наркоман Жељко Митровић отпустио уредницу Татјану Јордовић, искористивши Вучићеву заштиту да отера, без отпремнине и исплаћених плата, још 200 запослених. Митровићева империја је задужена са више од 110 милиона евра, и он се нада да ће Вучић наредити банкама да га одблокирају!Када овај број буде у продаји, Александар Вучић замениће на министарском положају Драгана Шутановца. Обојица нису служила војску, а Вучић ће бити и први европски министар одбране који је педер! Да ли је случајно Вучић министар војске, а Томислав Николић њен врховни комадант? Да ли че овај двојац, без кормилара, раскомадати Србију, како то, већ злокобно, најављује Вучић из Вашингтона?

(Наставак у следећем броју)

 

Специјални сведок

Александар Вучић се, осим са својим интимним пријатељима, састајао тајно и са специјалним тужиоцем за организовани криминал, Миљком Радисављевићем, али, је јавност о томе само нагађала. Ипак, према савршено прецизним подацима из врха једне обавештајне службе, реч је била о томе да је, уствари, Тужилаштву за организовани криминал позвало Вучића да се изјасни „о сусрету једног високог државног функционера са Луком Бојовићем у кафеу „Приве“ у Београду 2008. године“, али је Вучић Тужилаштву ускратио тако важну информацију уз образложење да би „…откривањем имена тог политичара који је упозорио Бојовића да побегне из Србије, био угрожен живот једне особе“! Потом су Вучић и Радисављевић склопили договор о обостраном ћутању у вези ове ствари, под изговором да ће то тако бити „док траје истрага“.

Може и овако и онако

Више пута је Александар Вучић у току последње предизборне кампање говорио да су Млађан Динкић и његов УРС-а упропастили земљу, да је Динкић штеточина и гробар српске економије и да ће га по доласку на власт ухапсити, а такође и Ивицу Дачића, оптужујући га за афере. „Ни Бог не може да нас натера у владу са СПС-ом“, галамио је Вучић.

Сад само да им узмем паре!

„…Тројица министара су дала између 650.000 и милион евра, сад се туку јер не знају на кога сам мислио. А један је дао 1,2 милиона, али он није министар, него високи партијски функционер. Што бих ја то пријавио, пријавили смо јавности и чекамо да се они сами пријаве, а онда ћемо у септембру да их питамо одакле им толики кеш!“

(Александар Вучић, 23. јула 2011. „Политика“)

 Уф, и те жене ?!

На сајту Јутјуб под насловом „Искрено о женама у СНС“ , Александар Вучић показује шта мисли о женама у сопственој странци. Ту показује колико су мушкарци милији, колико је ојађен због „инвазије жена по европским стандардима“…
„…Да објасним неке принципе да бисте разумели зашто смо имали толико проблема у састављању листе. Под број један ми смо морали да имамо 84 жене, од тих жена можда је 20 заслужило да буде на листи. У првих сто кандидата, од 30 жена можда је 5 или 6 реално заслужило да буде на листи. Из простог разлога што ми имамо 29 председника окружних одбора и сви су мушки, а немамо ниједну жену! Имамо председнике градских одбора и сви су мушкарци. Дакле, жене су много лакше пролазиле и ту ће бити много неправди…“.

Вучић грми на седници СНС

(Београд, 24 март 2012)

„…Неки од вас мисле да су много паметнији од нас, и мисле да могу да се играју са нама, пинг-понг лоптице. Ваљда замишљате да смо морони и Томислав и ја. Један шаље поруку Томиславу Николићу: „…Можда сам ја погрешио због тога што сте мислили да сам ја Ацин човек…“, а други пошаље поруку мени и каже: „…Е, Тома је угурао све оне своје, ти си нас оставио на цедилу, и тако даље“.
…Никада више овде неће да буде састанака на којима ће неко да каже, овде се више не питају Тома и Аца или не знам ко… Јер ћемо да се питамо! Нема проблема, следећи пут ћемо да се разиђемо, а можете и одмах то да урадите! Хоћете ли ви да се питате сад, а да се не питају Тома и Аца? Пошто су многи од вас слали поруке на различите адресе, неки Томи против мене, неки мени против Томе!“

 Неспособни али напредни!

„…Међу првих сто кандидата на листи СНС налази се 21 неспособни посланик, 30 неспособних жена и 11 чланова Председништва којима је посланичка функција важнија од живота…“. Какво мишљење грађани Србије треба да имају о СНС ако и он сам признаје да првих 62 кандидата на листи за народне посланике не заслужују да буду у парламенту?!

 

 „…Увек сте били лопови. Преваранти, бандо црвена!“

(Александар Вучић, Ивици Дачићу, на манифестацији „Хомољски мотиви“ у Кучеву, 13. август 2011. године)

 

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Планатажа опијата „Јовањица“ озбиљан проблем за режим, не помажу игрокази и правне бесмислице

5 (14) Председник Правног савета Народне странке, адвокат Владимир Гајић, изјавио је данас да је …

Србија изгубила 2,5 милијарде динара због илегалне сече шума уз административну линију са Kосовом

Према плану Србијашума за обнову оштећених подручја, највише стабала посечено је на територији градова и …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *