Став

На Јужном Кавказу Србија у игри против Русије?

Ана ФИЛИМОНОВА | 10.02.2013

Председник Србије Томислав Николић боравио је 8. фебруара у својој првој посети Азербејџану. Као резултат посете, потписан је низ споразума. Главни је – Декларација о стратешком партнерству, коју две стране сматрају основом за интензивирање заједничких акција Србије и Азејрбејџана у кључним областима, где се у економској сфери издвајају енергетика и инвестиције. Николић је приметио да је “Србија у Азербејџану пронашла правог партнера у исламском свету и додао да је време да се пријатељство које постоји, преточи у конкретну сарадњу и пројекте.[1] Да напоменемо да је потписивање Споразума о стратешком партнерству са Русијом требало да се догоди још током лета 2011. године, међутим, то се до дан данас није десило. Без обзира на то што је током посета Председника РФ Д. Медведева и Премијера В. Путина током 2009 и 2011. године, као и током посете Д. Рогозина 2012. године, јасно изражен курс Русије ка свеобухватној и свестраној сарадњи са Србијом. Осим тога, Русија представља непремостиви бедем у међународним организацијама, преко кога Запад не може да “прогура” чланство “Републике Косово” у те организације.

Такође су потписана још два споразума Србије са Азербејџаном у области информативних технологија и ветерине. До тог тренутка сарадња Србије и Азербејџана се ограничавала са 19 потписаних билатералних споразума и веома скромном трговинском разменом (отприлике не више од 10 милиона еура годишње). Ситуација се током 2012. године променила: Азербејџан је доделио Србији кредит у вредности од 300 милиона еура за изградњу магистрале Љиг – Прељине (на траси такозваног “Коридора 11”).Српска страна је више пута истакла “пријатељство” двеју земаља, предложивши свом јужно-кавкаском партнеру три конкретна пројекта за инвестиције – туристички центар Врњачка Бања, важну геополитичку зону такозвану “слободну зону” између Краљева и Чачка на југу Србије, укључујући и војно-стратешки објект – аеродром Лађевци, као и сировински и енергетски објект – рудник и термоелектрану “Штаваљ”.[2]

Српски медији су у огромној већини, као по команди поздравили спољнополитичку акцију Николића на јужнокавкаском правцу. Да би поткрепили значај партнерства Србије са Азербејџаном, они су у јавно мњење убацили и такве тезе да је “Азербејџан једна од најнапреднијих земаља на пост-совјетском пространству”; “да је још 1991. године Азербејџан добио статус независно признате државе, да је стекао статус једног од енергетских лидера средњеазијског региона, да његов БНД прелази границу од 100 милијарди долара, што је више од 10,5 хиљада долара по становнику”. Међутим, да би се схватила суштина уласка Србије као играча на Кавкаској арени у својству стратешког партнерства са Азербејџаном, не треба обраћати пажњу на апстрактне цифре доходка по глави становника, већ на геополитичке аспекте.

Кавказ представља својеврстан мост између Европе, Азије и Африке, кроз који пролазе токови енергетских ресурса, важне магистрале. У овом тренутку оштро је појачан интерес за регион Јужног Кавказа (Азербејџан, Јерменија, Грузија) од стране САД и њених савезника. Силно се учвршћује сарадња Азербејџана са САД и посебно са Израелом, по линији политике, обавештајних служби, безбедности. Конкретно, војно-технички споразум без преседана између Тел-Авива и Бакуа у износу од 1,6 милијарди долара, сам по себи скреће пажњу.[3]

У овом тренутку НАТО води преговоре са Азербејџаном о коришћењу територије земље приликом изласка војника из Авганистана. Стручњаци имају основа да тврде да се Азербејџан неће противити. Очигледно се ради о припреми терена за удар на Иран и могуће, не само ради тога. Дислоцирајући војску у Азербејџан, НАТО добија директан приступ Каспијском региону, што значи и руском Северном Кавказу.[4]Стручњак Центра за изучавање Централне Азије и Кавказа, Иститута за проучавање Истока при Руској Академији Наука, Андреј Арешев, сматра да то “веома специфично извлачење војске личи на пузеће ширење утицаја НАТО – са успутним стварањем инфраструктуре у кавкаско-средњеазијском региону. Свака врста војне припреме и предислокације само провоцира трку у наоружању, што је на пољу нерегулисаних сукоба, само по себи опасно. Политика западних земаља – да ствари назовемо правим именом – доводи до милитаризације региона и јачања напетости”.[5]

Директор Института политичких и социјалних истраживања Црноморско-Каспијског региона Владимир Захаров, приметио је да је још од времена Гајдара Алијева, Азербејџан нашао себи новог покровитеља у виду САД. Његов син Иљман доследно јача спољно-политички курс земље ка САД, омогућивши јој право на коришћење геостратешких и комуникацијских предности. У Азербејџану се одавно налазе војни службеници НАТО пакта, обучени у униформе армије Азербејџана. После августовских догађаја 2008. године, бројност одговарајућих контигената и у Грузији и у Азербејџану је порасла, а са почетком планирања рата САД са Исламском Републиком Иран, њих је тамо много више.

Штавише, у случају рата САД или западних снага против те државе, Азербејџан је истакао захтев за присвајањем дела територије која сада припада Ирану, приликом касније регионалне прерасподеле. У марту 2012. године, посланици Мили Меџлиса Азербејџана предложили су да преименују своју републику у Северни Азербејџан, која се налази у Ирану, објашњавајући то неопходношћу да се читавом свету стави до знања да постоји и Јужни Азербејџан који се сада налази у Ирану и да уједињење та два Азербејџана више није иза много гора. Значи да Баку суштински има територијалне претензије према Ирану. Али у случају рата против Ирана, Азербејџан мора да пружи Западу колосалну подршку и услуге.[6] Поставља се логично питање: зар неће овакво учешће у колективном  “шлепању” (са необичном екипом коју чине Уједињени Арапски Емирати, Турска и сада Азербејџан) гурнути у пропаст српску привреду? У складу са истинским задатком реализовања стратегије Вашингтона на исламизацији Балкана.

Као друго, на јужно-кавкаском правцу се активирала Турска, код које се појавила могућност да оствари експанзију истовремено у неколико праваца. Турска тежи достизању како политичких циљева повезаних са јачањем сопственог утицаја у државама у региону, тако и приступању енергетским ресурсима и налазиштима сировина. Карактеристично је да економске структуре Турске иду тамо где се може достићи лагана добит, без посебног ризика. После они успешно задржавају заузету сферу утицаја, не дозвољавајући повратак националним произвођачима. За Турску – Азербејџан представља приступ комуникацијским коридорима на Кавказу.[7] Због тога је у конфликту око Нагорно-Карабаха (више о томе ћемо рећи у даљем тексту) Турска у потпуности стала на страну Азербејџана.Са геополитичког аспекта, Турска је промотер интереса САД (иако влада одређеном самосталношћу), изузетно високо оцењује своје економске и војно-политичке везе са Вашингтоном и никада неће дозволити да њени односи са трећим државама буду макар и најмања претња њеном стратешком партнерству са САД.[8] По речима министра енергетике Азербејџана Натига Алијева, у енергетској сфери ће у ближој будућности Баку и Анкара потписати међудржавни споразум за пролазак Транснационалног гасовода, што ће бити скраћена верзија нафтовода Набуко од Турско-Бугарске границе, до аустријског Баумгартена.

Владајућа елита Азербејџана врши посебну функцију са далековидним плановима. Са једне стране, њени маневри су ограничени асиметријом у економском развоју. Како подвлачи стручњак Игор Мурадјан, само једна функција се признаје Азербејџану – производња и транспорт нафте.Азербејџан је заједно са нафтним компанијама и администрацијама Б. Клинтона и Џ. Буша активно учествовао у стварању Каспијско-Кавкаског енергетског комплекса САД. Са друге стране, добијајући веће приходе од нафте, Азербејџан је, подстицан од стране одређених спољних и унутрашњих фактора, предложио алтернативну верзију свог “профила” у регионалној политици.[9] И у том профилу, неочекивано за све, а у првом реду за главне учеснике, укључује се Србија. Очигледно, не својом вољом, пошто су исувише удаљене и географски и поларно по суштинским сферама интереса тих земаља. Појава Србије у редовима спољнополитичког партнера Азербејџана, довела је до природне тежње да се неофит упозна са правилима понашања и да му се укаже усмерење у спољно-политичкој акцији по важним за Азербејџан питањима. Тако је поводом проблема у Нагорно-Карабаху, председник Парламента Азербејџана О. Асадов изразио наду да ће “Србија подржати нашу територијалну целовитост”. У целини, Асадов је изразио уверење да ће односи двеју земаља бити подигнути на ниво стратешког партнерства.[10]

Нагорно-Карабахски конфликт

Нагорно-Карабах је област у Јужном Кавказу која се у совјетско време називала Закавказјем. То је историјска територија Јерменије која се у совјетско време, силом политичких околности нашла на територији Азербејџанске ССР. Територијално-етнички спор Јермена и Азербејџанаца има већ вишевековни историјат. На простору данашњег Азербејџана постојала су разноврсна етнички и религиозно неконсолидована ханства, која су до 1813. године улазила у састав Персије. Јерменска државност била је одавно исчезла, но управо је на Карабаху, услед посебних разлога, успело да се одржи полунезависно Јерменско књажевство, чак и у оним периодима када је покрајина номинално улазила у састав Персије. Персијске власти су свесно преселиле у дубину Персије јерменско занатлијско становништво. Почетком XXвека Јермени и Азербејџанци су живели измешано на скоро целокупној територији Закавказја. Тада није било израженог етнонима “Азербејџанаца” већ се пре свега говорило о “муслиманима” или “Кавкаским Татарима”, “Кавкаским Турцима”. Услед формирања националних пројеката једног и другог народа, у центру пажње се нашао Нагорни-Карабах. Енглези су током 1918-1919. године, због јаког интересовања за нафту у том региону, убеђивали карабаске Јермене који су чинили огромну већину становништва (око 94%) Нагорно-Карабаха, да се подчине Азербејџану, уђу у његов састав, што је за ове било неприхватљиво. За то време лидери муслиманског дела Закавказја са центром у Бакуу, прихватили су орјентацију ка Турској, а Јерменија се колебала између Русије и Антанте. Међутим, Русија је успела да преодоли страшан грађански рат и дошло је до стварања Совјетског Савеза. У раном совјетском периоду започело се са прикупљањем кавкаских земаља. Бољшевици, руководећи се оптималним варијантама државног устројства држава Закавказја, изабрали су за Нагорно-Карабах аутономију у оквиру Азербејџана, тиме задовољавајући интересе две стране.[11]Почетак вруће фазе Карабахског конфликта односи се на 1988. годину, после израженог захтева, од стране јерменског становништва у Нагорно-Карабаху, за изласком из састава Азербејџана (10. децеембра 1991. године у Нагорно-Карабаху је одржан референдум, на коме се 99,89% гласача изјаснило за потпуну независност од Азербејџана). После распада СССР и Јерменија и Азербејџан су стекли независност. Баку је блокирао област, покушавајући да војним путем успостави контролу над Нагорно-Карабахом. Као одговор на дејства Азербејџана, Јерменија се војно умешала. Сукоб је трајао 3 године, одневши 80 000 људских живота. У резултату сукоба, Јерменија је ослободила Карабах, очистивши његову територију од војске Азербејџана. Од тада је на снази споразум о примирју. У овом тренутку Нагорно-Карабах је непризната република која живи у условима крхког мира и сталне спремности да пружи отпор у случају покушаја Азербејџана да пође на војну агресију и окупацију области…

Азербејџан је изузетно нетолерантан и према најмањем неслагању са његовом генералном линијом по питању Нагорно-Карабаха.Веома индикативна је чињеница да је 7. фебруара 2013. године, председник Азербејџана Иљман Алијев потписао указ о одузимању почасне титуле “Народног књижевника Азербејџана” писцу Акраму Ајлислију и лишио га је личне пензије председника. Разлог је било дело Акрама Ајлислија “Камени снови” у коме писац говори о догађајима који су се одигравали у Азербејџану приликом распада бившег СССР-а, наводећи између осталог и сведочења очевидаца о зверствима која су починили Турци азербејџански према Јерменима у Агулису током 1919. године, као и у периоду 1998-1990. године у Сумгаити и Бакуу, такође наговештавајући да је “организатор познатих догађаја у Сумгаити могао бити и бивши лидер Азербејџана”. Писац примећује да су медији под контролом власти  током две недеље покренуле морално-терористичку кампању против њега и његових ближњих: “Испред моје куће се одржавају недозвољени митинзи, спаљивање књига, врше се притисци на моју породицу”[12]

Јерменија је традиционални партнер и савезник Русије у војно-политичкој и војно-технолошкој области на Јужном Кавказу– истиче А. Арешев. Фактор савезничких односа Русије и Јерменије (Јерменија је члан ОДКБ и са Русијом је потписала војни споразум) има принципијелно важан значај и за Јереван и за Москву, пошто Русија тежи да сачува своје политичко, економско и војно присуство – за њу је Јерменија један од најважнијих елемената безбедности и драгоцен регионални савезник.[13]

Посета Николића Азербејџану одиграла се тачно у тренутку оштрог заоштравања ситуације око Нагорно-Карабаха. Крајем јануара текуће године, званични Баку је наступио са изјавом без преседана, да су противваздушне снаге Азербејџана добиле наређење да обарају цивилне авионе који улазе у његов ваздушни простор[14].Азербејџан и небо над Нагорно-Карабахом сматра тим простором. По мишљењу руских стручњака, оваква позиција Бакуа може довести до рата.

Министар одбране РФ Сергеј Шојгу посетио је 28-29. јануара Јерменију и том приликом посебну пажњу посветио је разматрању пројекта између Русије и Јерменије о војно-техничкој сарадњи. Споразум ће бити потписан у најскорије време. Одговарајући редослед развоја војно-техничке сарадње између Русије и Јерменије, дао је В. В. Путин.Војни стручњак Давид Арутјунов тврди да редослед руског председника може да има и геополитички подтекст у два смера. Као прво, на тај начин Русија учвршћује своје најефикасније полуге утицаја на сферу безбедности у Јерменији, а такође и у региону у целини. Са друге стране, на фону развоја војно-техничке сарадње Израела и Азербејџана, Москва демонстрира спремност да избалансира активно наоружавање Бакуа у региону.[15] Не смемо заборавити – додаје Хасан Бехештипур, ирански стручњак за питања Кавказа – да радикалне групације у Дагестану, Чеченији и Северном Кавказу пројављују антируску делатност и у низу случајева они добијају подршку од Азербејџана.[16]

Један од последњих корака Азербејџана јесте и затварање (до кога је дошло у децембру 2012. године) руске радарске станице у Габалину(РЛС) која се налазила на његовој територији, што нема сумње, представља погоршање односа две земље. Ипак, затварање руског РЛС треба посматрати у ширем геополитичком контексту. У првом реду то је одговор на иницијативу В. В. Путина на стварање Евроазијског Савеза са јединственим царинско-правним пространством. Управо тада су се над Габалинским РЛЦ почели надвијати облаци (Азербејџан је оштро повећао цену аренде, трудећи се да ствар представи као чисто економско неслагање). Ипак, по мишљењу познатог политиколога Арифа Јунусова, ради се о кардиналној промени спољнополитичког вектора Азербејџана. Што је и натерало Русију да предузме одговарајуће контра-мере – стварање нове политичке организације у виду утицајних делатника азербејџанске дијаспоре у Русији (тачније речено “клуб милијардера”), која је покренула кампању на активирању делатности низа организација националне мањине Азербејџанаца, чији активисти живе у Русији.[17]

Осим тога, по питању односа са Русијом, 31. јануара 2013. године, власти Азербејџана су изразиле своју незаинтересованост за стварање царинског савеза Русије, Беелорусије, Казахстана, указавши при том да је “наша позиција по том питању неприкосновена. Ми смо далеко од приступања Царинској Унији и не видимо ни у будућности перспективу за тако нешто”.[18] Штавише, идеју Евроазијске и Царинске Уније Азербејџан оцењује као претњу националној независности Азербејџана.[19] Као противтежу Русији, Азербејџан је подржао Турску по питању стварања савета руководилаца царинских служби турко-језичких земаља.

Дакле, поред присаједињења Србије санкцијама ЕУ према Сирији (јун 2012. године)[20], подршке двема Резолуцијама ГС ОУН против Сирије (фебруар, август 2012. године)[21], подршке санкцијама ЕУ према Ирану (новембар 2012. године)[22], подршке осуди ОЕБСА према Русији због “Пуси Риот”[23], сада у тренутку оштре ескалације напрегнутости на Јужном Кавказу, која представља директну претњу Русији и другим државама, Србија стратешким партнером проглашава озбиљног руског опонента – Азербејџан.

У резултату такозваног “прагматичног партнерства”, у пракси  има најмање практичног. Оно претвара земљу у функционални додатак туђе “Велике игре”. Када земља нема своју позицију, када она делује у складу са директивама и интересима других држава, то је лишава међународног поверења, а земљу доводи до економске пропасти и регионалних и геополитичких промашаја.    



[1]
 http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/nikolic-sa-alijevim_369341.html

[2] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.239.html:419002-Nikolic-u-Azerbejdzanu-Prijateljstvo-garant-biznisu

[3] http://www.centrasia.ru/newsA.php?st=1332314760

[4] http://bs-kavkaz.org/2013/02/usa-vvedut-vojska-v-azerbajdzhan/

[5] http://www.bigcaucasus.com/events/world/06-02-2013/82337-NATO_Azerbaijan-0/

[6] http://bs-kavkaz.org/2012/12/uhod-iz-gabaly-kak-azerbajdzhan-delit-shkuru-neubitogo-medvedya/

[7] http://www.armtoday.info/default.asp?Lang=_Ru&NewsID=6442

[8] http://www.kavkazoved.info/news/2012/12/23/rossia-i-turcia-ne-stat-zalozhnikom-chuzhoj-igry.html

[9] http://www.geopolitica.ru/Articles/1120/

[10] http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/nikolic-sa-alijevim_369341.html

[11] См.: Андрей Арешев о Нагорно-Карабахском конфликте http://www.youtube.com/watch?v=f878-GLBthM.

[12] http://www.panarmenian.net/rus/news/144772/

[13] http://www.panarmenian.net/rus/politics/news/54389/

[14] Влада Азербејџана је 18. јануара донела Правилник о коришћењу ваздушног пространства Републике Азербејџан. Донети документ омогућава Азербејџанској ПВО отварање ватре у правцу летећих објеката над територијом Нагорно-Карабаха и обарање јерменских цивилних авиона.

[15] http://www.regnum.ru/news/fd-abroad/armenia/1613735.html#ixzz2KPRlXQAJ

[16] http://www.armtoday.info/default.asp?Lang=_Ru&NewsID=81060

[17] http://bs-kavkaz.org/2012/12/gabala-putin-aliev-interview-unusov/

[18] http://www.zerkalo.az/2013/azerbaydzhan-ne-vidit-sebya-v-tamozhennom-soyuze/

[19] http://newsazerbaijan.ru/expert/20121227/298302067.html

[20] http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija-glasala-za-sankcije-siriji/24626490.html

[21] http://www.bbc.co.uk/russian/russia/2012/08/120806_rus_press.shtml

[22]http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/srbija-uvela-sankcije-iranu/3366

[23] EU statement on freedom of expression in the Russian Federation // EUROPEAN UNION. OSCE Permanent Council Nr 923 Vienna, 6 September 2012. PC.DEL/817/12 http://www.osce.org/pc/93856

 

Фонд Стратешке Културе

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!