Данашња Тадићева квислиншка политичка гарнитура спремна је да призна Косово као државу, ради добијања кандидатуре за чланство у ЕУ – а у суштини из личних интереса мале групе на власти. Тај процес признавања Косова као државе је у току и тече по директивама ЕУ, односно по условљавањима Немачке. И када се тај по Србију катастрофалан „преговарачки процес“ заврши Косово ће дефакто бити признато – Manifestum non eget probatione(Очигледну ствар не треба доказивати), иако ће Тадић и остала владајућа гарнитура то реторички оспоравати. Тиме се циклус отимања Косова и Метохије завршава, и Немачака може кренути даље у остваривању своје балканске политике.
Пише: Звонимир Трајковић
Негде средином 1996 Лорд Овен и Стотенберг разговарају са Милошевиће о већ познатим проблемима и ситуацији у региону. Лорд Овен изненада ван теме упита Милошевића: „а шта мислите о Македонији, колико ће опстати као држава“? Милошевић га погледа, испи гутљај вискија и рече: „па мислим још једно десетак а можда и петнаестак година“. „Сматрам да су вам процене лоше, много сте им времена дали, највише још пет до шест година“ – рече самоуверено Овен и врати се теми односа Србије, Хрватске и Босне као да је Македонија неважна и споредна ствар на коју и не треба трошити много времена. То је био период после Дејтона када је Милошевић промовисан за кључног миротворца на Балкану, па је Лорд Овен једним блиц питањем хтео да чује како Милошевић уопште гледа на позицију Македоније и колико уопште зна о западним плановима о подели Македоније између Албаније и Бугарске.
То питање је тада могло изгледати безазлено у облику ћаскања, али то уопште није било ћаскање. Питање је постављено плански, циљно. Овен је већ тада знао шта се Србији спрема око Косова и Метохије, па је у тај „пакет“ сасвим логично убацио и Македонију. Када НАТО у једном блиц-крику уништи српску војску, Македонија је и онако нема, отвара се комплетан простор за стварање „Велике Албаније“ као новог НАТО савезника на Балкану јер православне Србија и Македонија ни по ватиканским мерилима за то нису погодне. „Велика Албанија“ подразумева узимање већег дела територије Македоније што би представљало и крај њеног опстанка као државе. Зато је Лорд Овен за Македонију предвидео тако кратко време трајања.
Цела ствар се закомпликовала јер НАТО блиц-крик није успео, а ни „Атлантска бригада“ од 35.000 Шиптара са западним инструкторима из Албаније није успела да пробије српску одбрану, тријумфално умаршира на Космет (Косово и Метохија) и одмах на бази војне победе прогласи „Републику Косово“ новом државом. Напротив, „Атлантска бригада“ се уз тешке губитке распала, а НАТО ни после 78 дана бомбардовања није озбиљније окрњио српску војску. НАТО-вци су стога невољно морали да пређу на потписивање Кумановског споразума и резолуције СБ УН 1244 која Србији јасно гарантује суверенитет над Косметом. Тиме је пропала могућност да се брзо формира „Република Косово“ као независна држава и реализује западни „балкански пројекат“. Запад је морао да пређе на план поступне реализације прекрајања Балкана, што Лорд Овен 1996 није могао да предвиди.
Али да видимо прво шта предвиђа та „Step by Step“ стратегија запада у прекрајању Балкана. Као прво требало је уклонити Милошевића и та акција се одиграла 05. октобра 2000 године, уз велики уложени новац који до тада нигде није уложен – а радило се о цифри од око 120 милиона долара. Таква „мека улична револуција“ и смењивање власти без употребе оружане силе, изводила се први пут у Свету са великим ризиком да не успе. Без обзира на многа каснија америчка, Отпор-ашка и друга хвалисања, главни креатори акција нису били ни Американци ни Отпор, а ни домаћа опозиција ДОС. Главни идејни пројектанти смене Милошевића која ће касније добити назив „револуције у боји“, још увек ћуте и нису спремни да изађу у јавност. И поред великог новаца који је уложен, медија и мноштва НВО које је финансирао запад… улична смена Милошевића не би успела, да сам Милошевић није направио серију крупних грешака од организације избора до смог реаговања и деловања 05. октобра. „Пуштањем низ воду“ Републике Српске Крајне, потписивањем по Републику Српску штетног Дејтонског споразума, вођењем млаке, неефикасне и дуготрајне акције у сузбијању шиптарских терориста на Космету, као и одабиром свог окружења које ће га у потпуности издати, Милошевић је сам створио амбијент и атмосферу за своје смењивање. Стављајући свој лични интерес изнад државног и националног он је изгубио много присталица, и довео народ у позицију да гласа за нескривено издајнички усмерени ДОС. Никакви специјални западни планови, стратегија или технике извођења нису биле од значаја, већ тај негативни амбијент који је сам Милошевић створио, отвориће „врата“ за његово улично смењивање.
Након смене Милошевића запад као други корак у Србију инсталира своју ДОС-овску марионетску власт која сад слепо извршава налоге својих ментора са запада. Коштуница као председник активно делује на разбијању СР Југославије, те задње оазе некадашње државе. „Умерени националиста“ и „легалиста“ газећи Устав убрзано одрађује задати програм. Као председник без потребне двотрећинске већине у Савезној Скупштини укида СР Југославију, државу на чијем је челу, и претвара је у лабаву заједницу Србије и Црне Горе. Тиме је и дефинитивно са мапе држава Света избрисано име Југославије. Да би само две године касније као председник владе Србије незаинтересовано посматрао како Црна Гора намештеним референдумом напушта ту лабаву заједницу са Србијом. Западу је то било потребно јер се тим истим потезом цепа национални и православни корпус у неколико малих државица, неспособних да се ефикасно бране и на дужи рок очувају свој опстанак.
Управо због те рањивости у очувају опстанака недавно преминули председник Македоније Киро Глигоров при одвајању Македоније из СФРЈ формулисао је двосмислено референдумско питање које даје могућност да се Македонија врати у састав Југославије – ако се нађе пред опасношћу свог нестанка. Његово мудро вођење Македоније са отвореним вратима да се може врати у Југославију (макар и скраћену) и политика непопустљивости према Шиптарима, учинила је да Шиптари уз западну логистику 03. маја 1995 изврше атентат на Глигорова. Председник Глигоров није убијен, али је тешко повређен, што је знатно умањило његову радну способност.
Македонски политичари после Глигорова нису схватили право значење двосмисленог референдумског питања и Македонију све више удаљавају од Србије, која им је једини сигуран ослонац, стварајући малу засебну државу, која је предвиђена да траје кратко. Само као прелазно решење. Стога је Лорд Овен и поставио Милошевићу питање колико времена ће Македонија моћи да опстане као држава. Једини начин да Македонија очува своју територијалну целовитост и државност, било је да се од Србије никако не одваја. У окружењу Македоније једино Србија нема, нити ће имати, претензије да разбије Македонију, већ сасвим супротно да је очува, из својих безбедносних и геостратешких интереса. Македонија у заједници са Србијом и Црног Гором имала би обезбеђену сигурност опстанка, а таква заједница би Србији донела сасвим другачију позицију у односу на Космет који би био у потпуном окружењу без могућност било каквог маневарског простора за издвајањем. Само том стратегијом блокира се намера запада о прекрајању Балкана и стварању „Велике Албаније“. Без обзира што је Србија имала проблеме да заштити Срба у Хрватској и у БиХ, она је имала снаге (коју није користила) да штити и Македонију. Међутим, властољубивост политичких елита Македоније, њихова незрелост, неразумевање светских токова, као и похлепа у правцу личног богаћења одвешће Македонију управо у правцу којим је запад желео, посебно Немачка, подржана од САД и Британије.
На правац погрешног деловања македонских политичара на „привредном форум у Солуну“ маја 2000 године указао је и Владимир Глигоров, професор и члан Бечког института за интернационалне економске студије, који у овој институцији покрива управо Албанију, Македонији и СР Југославију. Он је том приликом изјавио „да је Македонија држава са неизвесном будућношћу и да може представљати државу типа modus vivendi“ Да већ десет година постоји забринутост за политичку стабилност Македоније у смислу да ли је она само „modus vivendi“, односно стање нестабилне или мање стабилне творевине, насупрот ономе што би требала бити једна озбиљна држава.
И уместо да македонски политичари излагање Проф. Др. Владимира Глигорова схвате упозоравајуће и крајње добронамено, јер се ради о аналитичару високог ранга који долази управо из аустријско-немачког института са сазнањима шта се Македонији спрема – они га кроз македонске медије посипају салвом погрда и критика. Реаговање македонских политичара на иступање Владимира Глигорова било је управо матрица дресуре марионетских режима који се држе само онога што им је сервирано са запада, од стране управо њихових џелата. Реаговање и критика аналитичких процена је било још чудније, ако се зна да је професор Глигоров син првог македонског председника Кире Глигорова и да сигурно Македонији не мисли ништа лоше, већ само упозорава шта јој се може десити.
И десило се. Одмах пошто се НАТО алијанса учврстила и распоредила на Космету дат је сигнал Шиптарима да у Македонији могу започети оружану побуну као следећи корак у остваривању „Велике Албаније“ и немачког плана „Јужни ветар“. После „мирних“ демонстрација у рано пролеће 2001 долази до озбиљних сукоба на простору Тетова између шиптарских побуњеника и македонске полиције. Мини рат траје већ шест месеци обухватајући скоро све крајеве Македоније па је као једино наметнуто у виду преговорима. По већ више пута виђеном сценарију западни „изасланици“ повећавају притисак на македонске политичке фракције како би прихватиле мировни план за окончање албанске оружане побуне. Амерички изасланик James Pardew и његов европски колега François Leotard упозоравају „да македонске оружане снаге чине озбиљне злочине над албанским цивилима и да међународна заједница мора одлучније да интервенише у грађанско-етничком сукобу“. Борис Трајковски, македонски предсједник, члан ВМРО-а, је умерене, ради по диктату својих западних ментора и сукоб Македонаца и шиптарских побуњеника се завршава „Охридским оквирним договором“ где Македонци губе готово све, а Шиптари добијају много, и реалну позицију за остварење „велике Албаније“
У серији ситних корака ка истом циљу Македонија је приморана да 16. новембра 2001, после поноћи у Собрању усвоји уставне промене, који би требало да побољшају статус 600 хиљада македонских Албанаца (Шиптара). Нови македонски устав је био важна прекретница за албанску мањину у Македонији. Њиме ће политичка моћ бити децентрализована, Албанци ће моћи да се запошљавају у јавним службама, државним институцијама и нарочито у полицији, с обзиром да на њих отпада трећина од укупно два милиона становника Македоније. Ове промене Устава омогућавају равноправну употребу албанског језика, подршку две трећине албанских посланика за усвајање свих закона који се тичу грађанских права, и Шиптаре фактички преводе из националне мањине у конститутивни народ Македоније. У Македонији нема 600 хиљада Шиптара као што их и на Космету нема више од 1,2 милиона, али ту је статистика и већ давно уиграна шема лажних пописа да се та цифра од 600 хиљада исфабрикује.
Резултати пописа по жељи запада
Како се изводи попис становништва када су Шиптари у питању. Шиптара у Македонији има око 17% али да би се добио статус констуктивног народа, а не националне мањине, према западним мерилима требало би да их буде бар 25% и то треба некако исфабриковати. Та Шиптарска стратегија увећане бројности ради добијања већих права (привилегија) изводи се истом методом још од пописа 1961. Основне карактеристике тих лажних пописа су да Шиптари или бојкотују попис или захтевају да сами врше попис у шиптарским срединама. Те њихове комисије наводно поштују обичаје и не улазе у шиптарске куће, јер жене треба да буду „склоњене“ од очију мушкараца. Тако домаћин да податке колико укућана има и то се сматра меродавним податком.
Друга игра је да ако се попис врши у Македонији велики број Шиптара са Косова и Метохије, јужне Србије одлази у Македонију и тамо их уписују као држављане Македоније. То се догађа и обрнуто када се попис становништва врши на Космету. Ова манипулација је могућа јер велики број Шиптара нема сређена документа, извод из књиге рођених, држављанство и тачно место пребивалишта или још из бивше СФР Југославије има пријаве боравишта на више места, сада одвојених држава. Још по попису из 1981 (задњи попис у СФРЈ) на простору СФРЈ живело је око 380.000 Албанаца без ЈУ држављанства који су се деценијама досељавали из Албаније али то питање као табу тему нико није покретао.
Пошто се у бившој СФРЈ водила иста политика лажног увећања броја Шиптара касније преименованих у Албанце на просторима Космета, Јужне Србије, Македоније и Црне Горе још од пописа 1961 није урађен ваљан и тачан попис Шиптара па је све то искоришћено да западни креатори лакше накарикају ту цифру од 25% Албанаца у Македонији. Е сада пошто их „има 25,17%“они треба да буду констуктивни део Македонске државе, а све то носи и сасвим другачији правни статус, национална права, као и потпуну једнакост два народа.
У сфери стварног бројног стања и заступљености појединих народа, националних мањина и етничких група Македонски политичари су имали сасвим погрешно размишљање и деловање од 1945 па све до данас. Њима је било веома важно да Србе потпуно елиминишу и прикажу у што мањем проценту – иако им са те стране није долазила никаква опасност. И велики број Срба је кроз деценије (претапањем у Македонце) сасвим нестао тако да данас они чине безначајних 1,78%. То је била врло кратковида политика јер би велика бројност Срба (око 30% колико их објективно било) представљала брану за експанзионистичку политику „Велике Албаније“ и „Велике Бугарске“ које своје ширење базирају управо на уништењу Македоније.
Карту „Велике Албаније“ цртали су Албанци из Албаније Шиптари са Космета и Македоније, али они тај мегаломански пројекат никада не би могли никада да остваре. У томе ће им из својих интереса помоћи Немачка – за коју је контрола и овладавање Балканом од изузетног стратешког значаја. Да би се то могло реализовати првенствено се морао разбити српски односно православни корпус у бившој Југославији. Стога ако мало боље сагледамо на кога се то Немачка на Балкану ослања лако ћемо утврдити да су то искључиво њени савезници из Првог и Другог светског рата – Хрвати, Шиптари, Бугари…
Немци су после два изгубљена рата извукли поуке и схватили да се само ратом не мора освајати простор и утицај, већ да се то може радити политичким, економским, и деструктивно-разбијачким деловањем. Систем је већ познат опробан – слабити Србе као кључног фактора на Балкану, и од Срба одвајати новокомпоноване нације (Црногорце, Македонце, Бошњаке…) по Брозовом рецепту. Та Брозова политика цепања Срба у што више „нација“ без суштинских националних атрибута већ са чисто географским префиксом настала одмах после 1945. није аутентично његова – већ стари британски колонијални рецепт за лакше владање над освојеним просторима. Брозу је та рецептура дотурена из Лондона, да би се из Београда опонирало Русији, православној земљи и једином искреном савезнику на који се Срби могу ослонити. Такво цепање у суштини једног народа могло је одговарати само појединим македонским политичарима искључиво ради привилегија власти, али македонском народу укупно, никако. Вештачки створене нације, поготову малобројне, никада не могу дуже опстати, и оне су само неко „прелазно решење“ када се одмах не могу постићи жељени геостратешки циљеви – које Британци због Јалте и договора са Стаљином тада нису могли остварити.
Снага, јединство и чврстина државе, породице, брака, испитује се у тешким тренуцима, а крвави распад СФР Југославије је показао да је то била вештачка творевина изграђена на лошим темељима где су Срби уложили много а сви врло мало – да би из распада СФРЈ узели и оно што им никада није припадало. Немачка политика као практична и реална је то схватила и наставила је да примењује већ испробану Брозову стратегију разједињавања српског народа и православних етничких простора. Броз је да би у ФНР Југославији ослабио утицај Срба, направио шест република у којима су остали велики делови српског народа, а самој Србији наметнуо две покрајине и тако Србију територијално, бројчано и економски „избалансирао“ са осталим републикама. Формираним републикама промовисане су и нове нације па су тако јужни Срби са простора Македоније претворени у Македонску, Срби са простора Црне Горе у Црногорску нацију, а Срби муслиманске вероисповести постали су „муслиманска нација“. Народ са неког географског простора није аутоматски и нација, нити то може бити, поготову не за 50-так година. И пре Броза у Краљевини Југославији Србе са простора Македоније су звали Македонцима као и Србе из Црне Горе, Црногорцима и то никоме није сметало. Овај принцип једино није примењен када су у питању људи са простора Далмације, они нису промовисани у Далматинце, као нацију – иако су имали битне различитости у односу на Загорце и сви су упаковани у Хрвате. Ватикан то није дозволио, али је зато здушно радио заједно са Брозом на уситњавању и разједињавању православних. То исто Немачка понавља и данас да би лакше овладала Балканом.
Можда се на овакво моје иступање Македонци као и Црногорци могу увредити јер им ниподаштавам национално постојање. Не, немам ништа против ни да се дефинишу као нације, али да остану у заједници са Србијом. Издвајањем као нације у засебним националним државама због своје малобројности неминовно се излажу да буду лака мета експанзионистички расположеног окружења и свом нестанку и као нације и као државе. Баварци или Швабе се битно разликују од северних Пруса али је Немачка постала јака тек када се ујединила 1871. Удаљавањем од Србије, формирањем свог квази националног пута, Македонија ће најбрже стићи, како до националног, тако и до територијалног нестајања.
Али да се вратимо теми зашто је Македонија сада на реду. Корак по корак и данас су се углавном стекли готово сви услови за коначну реализацију тог иначе давно утврђеног немачког плана. А план је био: Разбити СФР Југославију у што више ситних државица, а онда ће Аустрија „прогутати“ Словенију, Немци ће овладати Хрватском и њој припојити добар део Босне и Херцеговине (кроз Муслиманско-Хрватску федерацију) а Македонију ће поделити „Велика Албанија“ и Бугарска. Односно Албанији ће бити припојено 2/3 западне и централне Македоније са Скопљем, а Бугарска ће узети 1/3 источне Македоније. Наравно, у „Велику Албанију“ треба укључити Косово и Метохију, такозвану „прешевску долину“, део рашке области (Санџак) као и делове Црне Горе. Тако би се Србија свела на мали простор, са Србима расутим у пет држава, без снажнијег утицаја на Балкану и могућности да брани и одбрани окупиране српске етничке просторе.
Данашња Тадићева квислиншка политичка гарнитура спремна је да призна Косово као државу ради добијања кандидатуре за чланство у ЕУ – а у суштини из личних интереса мале групе на власти. Тај процес признавања Косова као државе је у току и тече по директивама ЕУ, односно по условљавањима од стране Немачке. И када се тај по Србију катастрофалан „преговарачки процес“ заврши Косово ће дефакто бити признато – Manifestum non eget probatione (Очигледну ствар не треба доказивати), иако ће Тадић и остала владајућа гарнитура то реторички оспоравати. Тиме се циклус отимања Косова и Метохије завршава и Немачака може кренути даље у остваривању своје балканске политике. То даље значи прећи на Македонију и спровести њену ликвидацију као што је и Лорд Овен „предвидео“. Или прецизније речено како је Лорд Овен још 1996 знао, само су непланиране тешкоће тај процес временски помериле. Техника извођења је одавно позната. Демонстрације Шиптара (није ни важно зашто), па наводна прекомерна употреба силе од стране органа реда, мало мртвих, улазак војске Албаније да „заштити“ своје сународнике, долазак западних „миротвораца“ и на крају Македоније нема.
Стога је недавно министар иностраних послова Немачке Гвидо Вестервеле у Београду изговорио једну велику лаж: „Географска мапа југоисточне Европе је исцртана”. Не није исцртана, јер Гвидо у џепу има управо горе представљену карту поделе Македоније чије питање долази на дневни ред одмах када косовска сецесија буде заокружена. Технички ће то бити много лакше изведено него „косовска гимнастика“, зато што то није и неће бити сецесија већ подела Македоније између две чланице НАТО у циљу стварања пуне „стабилности“ и заустављања тензија на Балкану. Шиптари ће добити сигнал да покрену демонстрације, (разлог и није битан) које ће се собзиром на постојећу количину оружја брзо претворити у сукобе. Онда је на Македонцима да бирају да ли ће их „бранити“ НАТО од својих чланица, Албанија, и Бугарска – а које своје аспирације према територији Македоније и не крију.
Зашто САД, а поготову Енглеска подржава такву немачку политику? Зато што су на то принуђени – јер Немачка је данас моторна снага ЕУ која за функционисање те уније одваја далеко највише новца и чија је привреда далеко најјача у Европи. Без подршке Немачке САД не би могле да одрже јединство а уједно и доминацију над ЕУ што би аутоматски довело у питање и опстанак НАТО пакта. Због свега тога Англо-Саксонци су Немачкој морали дати неки уступке. Тако је после распада СССР-а Немачка добила зелено светло за ширење утицаја на Пољску, Чешку, Мађарску, Словачку и наравно на Балкан као за њу најважније стратешко подручје.
Једино што овај још 1985 године направљени план може пореметити је велика криза и пуцање ЕУ, као и велики протести у Београду, улично смењивање квислиншке власти са Тадићем на челу. Долазак на власт национално свесних и одговорних људи који ће одлучним и смелим деловањем у сарадњи са Русијом процесе прекрајања Балкана зауставити.
Звонимир Трајковић www.trajkovic.rs
