Жељко Митровић

Над аветима једне смрти

4.6
(24)

Пролог

Бивши сам форензички обдуцент са навршених четрдесет година коме је подједнако дојадило бављење смрћу као и живљење у једној земљи без наде. Прије него што било шта започнем, подсјетићу вас на једну давну мисао Бранка Ћопића који је пишући образложење једне своје сатире а по савјету пријатеља написао следеће: „Пре него што почнеш да пишеш, замисли да је прошло већ педесет година, да нема у животу ни тебе ни оних који те данас саслушавају, а неко почне да претура по њиховој архиви. Пиши тако да те не буде срамота пред тим непознатим човеком у будућности.“ Иако нашу стварност притиска бреме ћутања и страха, и нескривене апатије и површности, то нас не ослобађа одговорности од неминовног сусрета са тим непознатим човјеком у будућности. Пред вама је штиво које се бави разоткривањем једног смртног случаја. И не само то, већ и нешто широм феноменологијом и истином о смрти која и није толико људска колико је Божија. Казивати истину о људима и догађајима од праискона па до данас никада није било лако. Напослетку, све оно што смо чинили и говорили сачекаће нас на једном суду за сва времена и са свима онима који су се икад родили. А све је почело током обдукције једне младе жене чија је смрт била довољно интригантна одређеном дијелу јавности не само у земљи већ и у нашем ширем балканском oкружењу…

Прихватање смрти

Још се нисам ни бријао, заузет око школских обавеза, штапова за пецање и фудбалске лопте, ал’ једно сам добро упамтио, биле су то године кад је смрт крочила у наше животе. Зашто сам отишао скоро тридесет година уназад? Па управо зато што је неко тих година скројио неписано устројство да наши умови отупе на присуство свеопште смрти и бола. И зато што једна нераскидива нит веже почетак деведесетих и све оно што и сад око нас траје. Почело је ратом и избјеглицама, иза којих су попут куге завладали немаштина и ништавило. Преко ноћи је осванула суморна свакодневница која ничим није наговјештавала свој скори крај. Распадом једне велике земље распали су се и њени лажни идеали, остали су само обманути народи заражени мржњом једни према другима. И баш тај ратни ужас и сурови закони јачег вајали су унутрашњи свијет највећег дијела људства. Слике уплакане дјеце и расутих беживотних тијела по разрушеним градовима и селима бивше државе биле су неми свједок једног времена. Негдје у нашој подсвјести баш тих дана исклесана је мисао да је насилна смрт постала управо природна ствар. Издигавши се над еросом и животом, мрачни владалац танатос је загосподарио сценом и изабрао нове идеале. Грамзиви су се увелико богатили, паметни ћутали или се спремали за одлазак а трговци надом држали су срцепарајуће монологе. Забринутих лица лажни очеви нације непрестано су зурили у нас са насловних страна и малих екрана, а у позадини цијеле трагедије недостајао је још само антички хор. Да на дирљив начин eлегијом предскаже економско ропство које ће нам уследити. Дакле, пошто смо прећутно пристали да нам дани започињу црним хроникама и гротескним ликовима, било је и очекивано да сав онај постојећи бунт потрошимо на заблуде и тричаве људе. Толико година бауљања по недосањаним европејским друмовима, и умјесто циља, на крају пута чекала нас је невјерица. Истрошени и анестезирани да мирно сачекамо сопствену смрт без опроста и последње молитве. И у свеопштој глорификацији мрака, остаће још само да у неком ријалити програму видимо смрт уживо, насилну и што бруталнију. Као последњи чин дехуманизације једног поднебља и негације живота. Наравно, то ругање животу није концепт радног атеистичког кружока већ перфидна објава рата Божјим законима коју су пројектовали наши мрачни господари. У својим лажним манифестима о просперитету безмало тридесет година између редова свакога дана се назиру поруке које пишу богоборци и вражје слуге. Поруке које нас уче да се што прије одрекнемо Бога у име „добра и свијетле будућности”, и што прије прокажемо и истражимо сваку потребу за истином и племенитошћу. А достићи истину, па макар и најмању подвиг је достојан човјека. Баш зато што је истина попут невјерне жене, скривена и тешко докучива. Развојна перспектива феномена смрти у јавном животу нема само политички и религиозни карактер, већ и један директан симболички значај у коме она наговјештава и смрт одређеног наслеђа и једне културе. Та нова матрица ништавила и одсуства сваке духовности од деведесетих живи у нашем колективном несвјесном, и захваљујући нашој инерцији постаје наша вриједност и наш принцип. Раскинути са тим вражјим бременом које је сваљено на наше плећи без „вишњићевских небеских прилика” и Божијег благослова биће готово немогуће. Зато ће вампиризам деведесетих и надаље остати једна од наших незалијечених рана, која и данас дави наше покољење. И осим тога, та рана нас опомиње да су актери свих дешавања у друштву од тада па до данас непромијењени. Иако су се њихове улоге и костими значајно мијењали, суштина је остајала иста.

Критикујући колективно несвјесно у феноменологији смрти од деведесетих па наовамо, без превише интроспекције, мораћу да зароним и у самога себе као једну од жртава, јер сам прије осам година потпуно својевољно изабрао обдукциону салу као главно поприште свог будућег занимања. Идеализујући значај медицинске науке у сврху трагања за одређеном истином, ни слутио нисам колико је то чемеран и недовољно катарзичан пут за једног животно неуког љекара. Иако сам знао да су погрешне одлуке на животним раскршћима прескупе, тврдоглаво сам срцем срљао кроз живот. Настојећи да живим у неком љепшем и смисленијем свијету од постојеће стварности, уз хук планинског потока и класичну поетику, не значи да сам био довољно узвишен већ да нисам успио да се изборим са сопственом глупошћу. Чак сам био и спреман да се жртвујем за „то нешто” и за свијет мојих идеала. Нешто због чега већина данас не би жртвовала ни једну једину влас косе. Чак и у трену док ово пишем ја још увијек идеализујем феномен српског друштва, неспособан да појмим сву количину суровости на којој је оно изграђено.

Још од првих дана специјализације, тај однос са смрћу био је директан, без икаквих симболичких уплива. Без кошмарних снова, згражавања и превише потресних сцена. Задњих година било је много омладине која је гледајући америчке форензичке серије имала жељу да бар на трен сиђе у ту фамозну обдукциону салу. Неким студентима сам те жеље и испунио, пошто су одгледали комплетну обдукцију. Не знам само колико им је та знатижеља испунила очекивања. За разлику од америчких продукција које су на спектакуларан начин прослављале занимање форензичких обдуцената данашњице, у нашем свакодневном миљеу је било потпуно другачије. О неким људима који се тим послом баве код нас, могло се дознати тек када је ваљало одгонетнути мистерије у низу смртних случајева који су били од важности за државу. Наравно, државним органима није сметало што је све то подсјећало на јавну лицитацију или пак наградну игру са темом: можете ли погодити потенцијалног убицу? И шта се друго могло очекивати од једног полуфеудалног друштва попут нашег српског. Апсурд у коме смо ми научили да егзистирамо има веома богат артистички потенцијал, штавише и историја и идеологија се огледају у њему као у најчистијем огледалу. Оно што једно напуштено предграђе представља Њујорку или Бриселу, толико и наше друштво значи Европи и остатку свијета. Стога и јесте бесмислено упоређивати механизме ислеђивања код нас и тамо негдје у свијету, не због неизграђеног знања и струке, већ због непостојања права и закона код нас, а на радост силе која влада и манипулише. Довољно је да се само мало подсјетимо од када још датирају прва обећања да ће нам тамо „неки људи” изградити правну државу. И колико је до сада учињено и уложено напора да се то оствари. Јер то није новогодишња жеља коју треба да вам испуни Деда мраз, већ потреба сваког нормалног и друштвено одговорног грађанина који вјерује у будућност породице и сврху државе. Mноги од нас бивших критизера свргнутог режима каснијег хашког оптуженика се уопште не сјећају његовог задњег обраћања нацији, када је изговорио нешто попут: ово је само почетак вашег дугог и још тежег ропства. Можда се и сјећају, али им је тешко да признају истинитост тих ријечи.

Како сам могао изабрати неку другу специјализацију, када сам вођен сопственом ирационалношћу као једном од националних особина, бјежећи од пискарања рецепата и „скретничарских” упута разним специјалистима изабрао тихе посмртне разговоре са људима који се ником више неће жалити. Нити ће имати потребу да избљују из себе своје ужасне проблеме и олакшају својој души. Оног трена кад ваше беживотно тијело доспије на обдукциони сто, значи да постоје недоумице око поријекла ваше смрти. То углавном није добро. Не зато што ће вам неки мрачњаци сјећи органе по унапријед утврђеним правилима, већ зато што ће ваша истина на суду моћи да се окреће и изврће у зависности од постојећег материјалног и нематеријалног интереса и виспрености адвоката. И једна неписана животна истина: од неких безобзирних доктора гори су само неки вражји адвокати.

По многим судскомедицинским уџбеницима ријеч „форензика” потиче још из старог Рима кадa је римски љекар Антистиус на тргу урадио обдукцију Гаја Јулија Цезара. Од ријечи „Forum” што значи „трг” и „Ensiss” што значи „мач”. Наравно, буквални превод сложенице би био „мач трга”, али не као мач римског легионара већ симболички као мач истине и сјечиво хиљаде очију. Иначе у то вријеме осим цјелокупног јавног живота, практиковано је и да се кривица грађана Рима утврђује на тргу, пошто би обе стране изложиле своје аргументе. На крају би се јавно пред присутнима изрицала пресуда. По тој истој аналогији нека ове странице буду оштрица мојих аргумената које ћу ја супротставити једном званичном судском поступку који је прошлог љета 2017 године окончан у Београду. Заправо, ово сочињеније и јесте једна врста ревизије која је настала у име истине и правде. Мајор сам војске Србије, кога осим Хипократове заклетве веже и један завјет отаџбини идентичан ономе којим су се заклињали наши бесмртни преци.

Посмртне тихе исповјести

Докторе, кад ћете бити спремни за салу? Имате једну младу жену, све новине брује о томе! Пронађена је у Хајату, у хотелској соби-тим ријечима ме је хладног децембарског јутра дочекао наш техничар, помоћник у обдукционој сали.

Договорили смо се за трен око свега, само да узмемо све оно што нам је потребно да би обдукцију довели до краја. У међувремену дознајем да је било телефонских позива са неких високих инстанци које су показале велико интересовање за овај случај. То ничим није могло промјенити мој приступ, било је довољно узети у обзир неке детаље који појединачно нису значили ништа али су удружени са постојећим околностима говорили више од живе ријечи.

На наредби јавног тужилаштва које je Војномедицинској академији повјерило ову обдукцију писало је да треба извршити и токсиколошкохемијске анализе. Након што полицијски истражитељи обаве увиђај и замјенику јавног тужиоца доставе неопходне податке, уколико нису видљиве спољашње повреде, или постоје неке сумње или релевантни подаци о тровању или злоупотреби дрога, онда замјеник јавног тужиоца додатно захтјева и токсиколошкохемијску анализу.

Мој помоћник ме је чекао у сали, пошто је све претходно припремио. Већ је био достављен и полицијски извјештај, у коме се наводи мјесто на коме је покојна пронађена и све оно што је у тој хотелској соби пронађено а да може имати некакву везу са смртним исходом. Празне бочице пропофола… Помислих-шта ће такав анестетик некоме? Но, хајде да кренем редом. Остало је да фотографишем из више равни покојницу, опишем спољашњи налаз и да након тога приступимо отварању леша. Била је то лијепа млада жена од тридесетак година. На обдукционом омоту већ је било написано име, Ивана Бодрожић Бакић. Било је извјесно да ће спољашњи налаз бити оскудан. Без значајнијих морфолошких промјена и својствених особености. Оно што ми је том приликом посебно привукло пажњу, јесу три карактеристичне тетоваже: ћириличним словима у предјелу горње трећине лијеве дојке као и доње трећине задње стране врата, било је исписано име „Жељко”, а у предјелу појасне кичме, хоризонтално положено с лијева на десно било је исписано тринаест арапских бројева. Већ послије неколико читања наведених бројева досјетили смо се да би таква матични број особе која је рођена 1967 године. У њеном десном лакатном предјелу била је присутна пласирана браунила, причвршћена медицинским фластером. Све оно што је преостало у даљем току обдукције ни по чему није било нарочито занимљиво у овом интригантном и тек започетом обдукционом налазу.

Када је професор Миловановић још давних тридесетих година прошлог вијека записао да обдуцент у току обдукције мора да води опсежне посмртне разговоре са покојнима, не само да је наговјестио нешто суштинско у својој науци већ је обдуценту наложио да осим медицинског знања и приступа укључи и још два аспекта више, интуицију и аналитику. Наравно те посмртне „тихе исповјести” нису ничим езотеријске и оностране, већ израстају из искуства самог обдуцента који тако трага за узроцима и за поријеклом смрти. Иако смо цивилизацијски одмакли од старог Рима, његову транспарентност и не можемо да замислимо у доба модерне демократије. Како би било замислити на тргу једног судију данас како доноси одлуке у складу и у духу права док у позадини кличе маса окупљених и егзалтираних изреченом пресудом. Није узалуд трговац робовима главном јунаку чувеног блокбастера „Гладијатор” упутио и данас важећу мудрост: „Освојиш ли масу, освојио си Рим!” Данашњица је у кривично-правном смислу затворила врата тргу и захваљујући датој ријечи и обећаном повјерењу очекује од судије да буде савјест једног друштва. Да једноме буде праведник а другоме џелат. Као што то исто очекује и од форензичког обдуцента, да у складу са Хипократовом заклетвом служи суду истине и Божијој правди. Да случајно не помијеша природну са насилном смрћу и обрнуто, или пак да у неку посуду са формалином не одвоји за црне дане нечије незапослене срчане залистке.

Тетоваже су прилично садржајне поруке које нам покојни дају у посмртној исповјести. Tакође могу бити и потпуно небитне када је поријекло смрти евидентно и потпуно јасно. Цртајући и пишући по свом тијелу, тај човјеков доживљај је најактуелнији у тренутку настанка и некој ближој будућности. Мало је оних који пројектују своје тетоваже у некој даљој сјутрашњици, у старости или болести. Оне су одраз и порука једног тренутка, најчешће став једне младости. У овом случају је очигледно да је име „Жељко” било врло значајно у животу покојне Иване. И да је она заправо тетоважом хтјела да обиљежи такву врсту привржености. Пласирана браунила у лакатном предјелу десне руке дешњака претпоставља само једно: да је једино друга особа могла то учинити и да највјероватније има довољну медицинску вјештину за такво нешто. Унутрашњи налаз који подразумијева преглед органа и тјелесних шупљина по стандардном поступку резова јесте тзв макроскопски увид обдукције и он нам саопштава шта су наше очи запазиле том приликом. Он код највећег броја природних и мањег броја насилних смрти најчешће није довољан па је потребно испитивања допунити микроскопским прегледом узетих исјечака ткива и органа. Тек тада смо заокружили комплетну слику доступних претрага. У нашем конкретном случају, пошто до других трагова и сазнања нисмо дошло приликом судскомедицинске обдукције, остало је да сачекамо резултате токсиколошкохемијске анализе и микроскопски преглед узетих исјечака ткива и органа.

Након свега и ја сам ријешио да одахнем и да у друштву драгих људи проведем паузу. Али, уследио је позив.

-Докторе, ако можете дођите одмах, родбина покојнице вас тражи! За колико стижете?

-Одлично, помислио сам и кренуо одмах како би што прије добио цјеловиту слику и све битне податке о околностима случаја. У дактилобироу ме је чекало троје људи. Мајка Нада, корпулентни мушкарац чијег се лика сада и не сјећам и треће лице које ми је било добро познато са телевизијских екрана-Жељко Митровић, власник ружичасте телевизије. Изјавивши саучешће, објаснио сам им да се ради о обдукцији коју ће највјероватније ријешити токсиколошкохемијска претрага и евентуално микроскопски налаз. Споменуо сам и полицијски извјештај и празне ампуле пропофола које су нађене у соби. И да ћемо о свему моћи да одлучујемо тек након добијених резултата, да се не би бавили спекулацијама и нагађањима.

-Али докторе, она је те ампуле набављала баш у вашој згради, ваши техничари су јој то давали-брзом упадицом ускочио је Митровић, ја сам за трен био збуњен, али сам наставио:

-Није моје да се сад бавим таквим претпоставкама, понављам, када буду готове све претраге, имаћемо сасвим јасну слику. Толико засада од мене. Поздрављам вас! -прекинуо сам дотичног и правац у ком се умало није запутио наш разговор. Уосталом, тада ми је већ било јасно коме припада име са тетоважа.

Телефони су се брзо усијали. Многи су били заинтересовани да чују прелиминарне налазе из обдукционе сале. Знатижељу сам једино полицији морао да утолим. Долазили су сваки дан код мене или се телефоном распитивали о могућим новостима у вези са случајем Бодрожић Бакић. Били су то уљудни професионалци од којих су шефови захтјевали потпуно предавање оваквим случајевима. Мене нису превише оптерећивали, тражили су само оно што им припада. Многи медији су већ зграбили ову причу и попут хијене нису пуштали свој плен док не добију оно што желе. Тим прије је на полицији био још већи притисак. Да доведу случај у надлежност јавног тужилаштва, тамо гдје му и јесте мјесто.

Дознало се и у згради ВМА да је обдукција покојнице рађена код нас, па је знатижеља оних увијек радозналих додатно порасла. Новине на својим насловним странама већ следећег дана су кренуле са спекулисањем.

Наслови који су звучали провокативно и сензационално нису ни били заинтересовани за неки дубљи аспект и трагедију једне младости. Исти онај принцип из деведесетих када и није било толико жуте штампе као данас и када је једино било важно буђење оног најнижег и најпримитивнијег у људском бићу. Знајући врло добро оно што сам радио приликом сопствене обдукције, и све релевантне информације о околностима случаја са којима сам располагао, готово у трену сам презрио све натписе у дневној штампи. То на који су начин они чепркали и лешинарили по нечијој интими било је више него срамно. Није више био важан ни узрок ни поријекло смрти, битна је била интрига и бављење туђом несрећом. О тој вражјој склоности српског бића да се тјеши туђом невољом заборављајући сопствену срећу могли би се романи исписати. На то су и рачунали они који су умјесто духовности, сопственој нацији деценијама нудили паланачки трач. Интригама и сплеткама најлакше се сјеку главе изабраних, кад клевета постаје снажнија од истине.

Као што сам већ навео, тетоваже на тијелу покојне Иване Бодрожић Бакић, говориле су више од хиљаду ријечи. И ту су медији били немилосрдни, бавећи се њеном смрћу, у средишту нове драме ставили су љубавну причу. И притом били нарочито опрезни приликом писања како се не би превише замјерили медијском моћнику Жељку Митровићу. Он је и сам гостовао на једној од београдских телевизија говорећи о смрти „блиске пријатељице”. Наравно, већ ту је изречена гомила бесмислица почев од тога како је анестетик покојница користила због понављаних главобоља, па да су техничари са ВМА криви за њену смрт и до тога да се дотични нада у рад и залагање тужилаштва?! Кокаин и није спомињао. И све је тако лијепо увио и посложио у своју корист да је на послетку и споменуо да има чак и „малу” грижу савјести што ето на крају није испао херој спасилац. Напослетку, биће да је ова смрт добила ренесансну конотацију у којој је Јулија пострадала због несретне љубави а судбина се насмјешила ожењеном Ромеу. Но, ја се таквим инсинуацијама нећу бавити, већ оним што је у овом случају егзактно и недвосмислено.

Изашао сам са посла, прошло је око седам дана од обдукције када ме је позвао шеф.

-Радоване, ти вјероватно не знаш али ево сад сам се чуо са колегама из Новог Сада. Тамо је рађена реобдукција Иване Бодрожић. Као гром из ведра неба да ме је погодио.

-Какав је проблем у обдукцији коју сам ја радио, не разумијем?-једва сам изустио.

-Знаш Радоване, они су хтјели да то тамо обаве. Нашли су начин-био је смирен као и увијек Ивица Милосављевић, пуковник војске Србије и начелник одељења судске медицине ВМА.

-Шта ће тиме добити, овдје је све јасно као дан-настављао сам ја као и било који други човјек који се не мири са тиме кад анулирају његов рад.

-Пусти сад то Радоване, дођи сјутра ујутро у моју канцеларију па ћемо разговарати-завршио је мој шеф.

Тог тренутка су почеле нестајати све моје недоумице и илузије које сам гајио о свом занимању и систему за који сам радио. Ни слутио нисам да ме изненађења тек чекају, и да се мојим заблудама полако и сигурно назире крај. Заблуде које нису само моје, које припадају још и милионима у Србији, а које се састоје од наивног вјеровања у институције нашег друштва.

Осим судских обдукција које се раде по налогу јавног тужилаштва постоје и клиничке обдукције које у највећем броју случајева раде патолози. Оне се раде за потребе здравствених установа у циљу детаљнијег упознавања постојећих дијагноза и патолошких процеса као и због утврђивања општег клиничког стања организма у тренутку смрти. У вези са овим другим обдукцијама код нас се често крши закон када здравствене установе злоупотребљавају незнање многих породица у погледу законских права на извођење саме клиничке обдукције. Слово закона је нажалост врло неодређено у погледу подјеле обдукција и правних импликација које из њих проистичу. Судскомедицинска обдукција је сила закона коју не можете заобићи и ескивирати, док би за клиничку обдукцију морала постојати сагласност родбине која после смрти покојника једина полаже право на његово тијело. У Закону о кривичном поступку многе суштинске ствари око обдукција вјероватно никада и неће бити прецизиране и јасно одређене, баш зато што ћемо упркос свим капиталним обећањима, бити и остати капија трећег свијета. Узалуд сам устајао безброј пута бранећи интересе обичних и малих људи, када није било начина да се изборите са утварама и демонима. На концу сваке борбе започете у име правде стајао је бездан. Савршено скројен за врага и његове слуге.

Чудесни бијели прах

Већ следећег дана у моју канцеларију су стигли и резултати токсиколошкохемијске анализе. Ја сам и даље у мислима био у незнаном кабинету јавног тужилаштва одакле је потекао папир којим се наређује реобдукција покојнице. У истражној фази, тек неколико дана након обдукције? У медијима су навели да је реобдукција урађена на инсистирање породице? Трагикомедија српског судства… У ишчекивању закључка обдукције, пророчки наслућујући садржај истог, породица захтјева од јавног тужиоца да се уради реобдукција?! То није чак ни лакрдија, већ озбиљно кршење закона и устава. Отприлике као кад би клијент усред једног парничног поступка, започео ту исту парницу код другог судије јер ће тамо добити оно што он жели. Шта су то они заправо знали са прве обдукције што нису могли да прихвате па да захтјевају нову обдукцију? Моје године и искуство или мој став можда? И одакле толико инсистирање на реобдукцији када Институт за патологију и судску медицину ВМА у то вријеме није још објавио ни једно једино слово о налазима обдукције.

Иванина мајка Нада која је сада нажалост покојна, неколико пута је изразила сумњу у обдукциони налаз са ВМА а да притом није износила ништа конкретно, нити одређено. Са таквим примједбама и таквим ставом бивша посланица је oстављала утисак особе са којом неко лако манипулише. Отворила је душу новинарима, и признала многе ствари из живота покојне ћерке. На ред је дошао и чудесни бијели прах. Неодољива планетарна потреба, омиљена на менију богатих и раскалашних. Знала је да га ћерка користи и још је навела како је Ивана после понављаних доза кокаина, када се мучила са несаницом користила и анестетик пропофол. Зато је Ивана често ангажовала медицинске техничаре који би тај анестетик на себи својствен начин набављали и исти јој давали интравенским путем. Уживаоци широм свијета спроводе ту занимљиву праксу да након јачих доза кокаина и каснијих проблема са несаницом узимају и користе анестетике попут пропофола. Иначе, сам пропофол се данас у дневној хирургији користи често баш због искуства пацијената. Интравенски седатив и хипнотик који лако уводи у сан, обично узрокује лијепе снове и доста ријетко даје постоперативне мучнине и повраћања. Зато је толико и популаран. И оно што се нико од свих тих силних новинара није усудио више мјесеци да напише као највећу истину, да је вријеме полураспада овог анестетика од тридесет до шездесет минута. Да појасним, када пацијентима који су тек напустили операциону салу покушају да потврде присуство овог анестетика у крви, најчешће се добија негативан резултат. То ће потврдити сваки клинички токсиколог. Како онда објаснити присуство пропофола у токсиколошкохемијској претраги приликом реобдукције? Нећу ни да нагађам. Мени је од самог почетка ових непојмљивих радњи било незамисливо да све ово прихватим. Пратио сам и редовно читао у новинским чланцима сагу о покојној Ивани и све чешће постављао себи једно питање: да ли је скоро свака јавна ујдурма оволико далеко од истине? Или можда пак ја превише очекујем од друштва у коме живим. Сјећам се, били смо млади и занијети идеалима као и многи други студенти. И у свој тој гомили битног и небитног, до данас није могла изблијеђети мисао једног старијег познаника:„ Aко мене будеш питао шта је држава, могу ти укратко рећи, то је организовани облик насиља према појединцу”! Нимало у духу Платона, али тек сада ми живот указује на неминовност ових ријечи.

Када сам прочитао резултате токсиколошкохемијске анализе, прво што сам осјетио било је олакшање. Иако на столу нисам имао таблицу токсиколошкохемијских стандарда, није ми било тешко да донесем брз закључак, по коме је заправо измјерена количина кокаина у Иванином тијелу била јако висока. И да је то био резултат који сам добио од националног центра за контролу тровања при ВМА, институције која је референтна да обавља најсложенија токсиколошкохемијска тестирања. То наглашавам у том смислу да нема ниједног разлога o постојању сумње у добијене вриједности. Осим трагова кокаина у крви и урину, пронађени су и трагови канабиноида који су као што многи знају распадни продукт марихуане, као и трагови четири врсте седатива. Ивана очигледно и није била у неком нарочитом расположењу пред саму смрт, када је већ лабораторија детектовала опсежан број хемијских агенса у њеном тијелу. Оно што је мени као обдуценту било најбитније јесте измјерена доза метаболисаног и неметаболисаног кокаина. Наиме, само 1-2% кокаина се не метаболише, а остатак има изразит и сложен метаболизам. Обе детектоване варијанте превазилазиле су такозване токсичне дозе и припадале леталним дозама односно дозама довољним да доведу до смртног исхода. Иако се данас кокаин врло често комбинује са алкохолом, овдје то није био случај. И код ријетких варијанти „изоловане” хроничне злоупотребе кокаина, не могу се избјећи негативни ефекти на људско здравље. А осим снажних психичких ефеката попут депресије и параноје, физички аспект прекомјерних доза је изразита кардиотоксичност. И баш те високе дозе доводе до срчаног застоја захваљујући поремећају срчаног ритма.

Како је могуће да двије лабораторије тестирајући идентичан узорак крви добију дијаметрално супротне резултате? Наравно, могуће је уколико се те лабораторије налазе у Србији. Могуће је доказати недоказиво у земљи чуда. Истину извргнути руглу а лаж прогласити једином стварношћу. У земљи у којој се на чудесан начин мијешају живот и смрт, истина и лаж. Креирање оваквог процеса у коме се обмањује јавност и исмијава правда неизоставно води и до наручене пресуде. Налик оном јефтином америчком трилеру када моћници из Латинске Америке приватизују државу и њене органе и користе је за своје дневне интересе. Па зар све ово не личи на најгори сценарио деведесетих, на кошмар просјечног грађанина ове ирационалне заједнице у коjoj силни и безочни чине и поступају како они хоће. Умјесто да што више тога заташкају и сакрију, кад већ чине зло око себе, напротив, они се без имало срама са својим вјерним слугама у новинарству и државним институцијама смију у лице комплетној јавности, креирајући и бранећи најгоре могуће петпарачке приче.

Када приликом обдукција широм свијета обдуценти добију овакве или сличне токсиколошкохемијске резултате, онда немају никаквих недоумица око формулисања закључка. Штавише, у развијеним крајевима свијета злоупотреба кокаина је много присутнија па стога и врло често имају случајеве у којима је кокаин директан или индиректан узрочник смртног исхода. Нажалост, од почетка овог „кафкијанског” процеса све оно што је егзактно измјерено и потврђено није ни најмањим дијелом било релевантно за људе из судства који су водили овај случај. Они су од почетка градили вавилонску кулу лажи и спремали омчу изабраном жртвеном јагњету.

Аритмогена дисплазија

Још једна врло занимљива ставка из ове обдукције а која готово нигдје није споменута током јавног мешетарења у случају Бодрожић Бакић, јесу чињенице везане за грађу Иваниног срчаног мишића. Сјећам се да смо након неколико мјесеци од саме обдукције слали хистолошке препарате за потребе вјештачења. И да смо их уредно добили натраг. Међутим у пажљивом праћењу доступног материјала нигдје нико није споменуо нешто што је у овом случају могло бити чак и пресудно. Наиме, Иванин срчани мишић је био структурално измијењен у виду такозване аритмогене дисплазије. Шта то заправо значи? То је у ствари по досада познатим научним изворима генетски поремећај мускуларне грађе десног срчаног мишића у коме између снопова мишићних влакана долази до прожимања машћу чак и незнатно везивним ткивом. Масне вакуоле и нити везива временом захватају све већи дио десног срчаног мишића, постепено долази до захватања и срчане преграде која раздваја лијево и десно срце, да би у поодмаклим стадијумима овог поремећаја, такво прожимање захватило и лијеви срчани мишић. Иначе, срчани електрични импулс настаје у десној преткомори(СА чвор), и даље се преноси преко срчане преграде у лијево срце. Срчана ауторитмичност као таква један је од највећих феномена и мистерија људског тијела, јер срце не зна за одмор. И најмања грешка у том сложеном механизму зна да буде фатална. Оно што је заправо суштина овог проблема код таквог „масно” измијењеног срчаног мишића, јесте спровођење срчаног импулса које је битно другачије кроз масно ткиво. На тај начин настало „збуњивање” спроводног система управо доводи до наглих аритмија. Развијени свијет у који ћемо ми тешко доспјети има озбиљне скрининг методе за детаљна испитивања породица које су имале несрећу са смртним случајем из већ наведеног разлога. Умирање услед аритмогене дисплазије погађа млађу популацију и обично смрт наступа у миру а често и у сну. Ја као љекар опште праксе и нисам знао за овај феномен, све док се нисам упознао са њим у обдукционој сали. Шеф ме је упутио на стране изворе и детаљније проучавање аритмогене дисплазије. Велика је штета не само што наш свијет уопште већ и значајан број медицинских радника и не зна у којој мјери се заправо код нас умире услед овог урођеног поремећаја. Често се у медијима појављују „фармацеутски изасланици” у виду разних интерниста који широком аудиторијуму објашњавају како се од кардиоваскуларних болести обољева искључиво зато што се нездраво хранимо и нездраво живимо. И како је заправо „лоши холестерол” највећи кривац за рани процес атеросклерозе. Стрес ће само успут споменути, а на Дух Свети човјеков као један од стубова здравља и човјековог битисања неће ни помислити. Зашто сам дотичног назвао „фармацеутским изаслаником” сазнаћете када вам за почетну хипертензију препише неколико антихипертензива и успут лијек за боље варење. Ако за невољу имате и повишене масноће у крви онда вам не гине читава смјеша оног најбољег што фармацеутски концерни чувају за вас. Заузврат мали доктори добиће ситне изразе захвалности, а примаријуси и врли начелници понешто раскоши из чистог земаљског раја. Темељи модерне класичне медицинске науке леже на дубоком увјерењу да је човјек саздан само од гомиле различитих ћелија и да његово здравље не може без интеракције са чаробним таблетицама фармацеутских дивова. А живот исто као и смрт има своје Божије одређење. Много деведесетогодишњака из обдукционе сале имало је довољно медицинских разлога да умру тридесет година раније, али неким чудом које медицина не признаје и не познаје испало је другачије. Пут до истине једног човјека посут је трњем интереса многих других људи.

Кад кардиотоксичним ефектима кокаина придружите урођени дефект попут аритмогене дисплазије и велики ризик од ненадане нагле аритмије, како уопште прихватити налаз реобдукције као нешто легитимно. Као ревизију из часних и поштених побуда, учињену због истине и правде. Тражење днк трагова на бочицама пропофола из хотелске собе који би упутили на „убицу”, довешће овај несретни случај у своју завршну фазу. И врло је битно да нагласим, као једну од могућих варијанти, да којим случајем токсиколошкохемијска претрага није потврдила наведене концентрације кокаина, ја бих сасвим сигурно у обдукционом закључку навео аритмогену дисплазију као кривца за смрт. Дакле, никакав виртуелни анестетик нити његови непостојећи трагови не могу имати учешћа у механизму смрти. И да је те кобне вечери покојница злоупотребила пропофол што дефинитивно није искључено, он се свакако не може довести у везу са смртним исходом. Тијело га је брзо ресорбовало и одбацило сваку његову могућу конкурентност као узрока смрти. Пропофол је једино битан зато што његов траг води до „ситних риба” које се неће много копрцати и биће релативно мирне док их повезују са нечијом смрћу. Како друкчије скривати суштинско питање: ко је имао највећи интерес од смрти Иване Бодрожић Бакић? И на који начин је било најлакше исплести чаробну мрежу подвале у коју ће се сви упецати. Упркос свему што је пратило овај случај, Ивана би прије или касније платила данак својој урођеној аномалији. Нажалост, судбина се грубо поиграла са овом дјевојком и њеном младошћу, јер ако вам болест не дође главе, ваше окружење се може побринути за то.

Епилог судског процеса

Пишући ове странице као антитезу нечему што је сада легитимно и правоснажно, неколико пута сам постављао себи питање: колико далеко може појединац у раскринкавању оваквих и сличних ствари? Истина је да заправо и не може много, не само сада већ и у будућности. Мијењати свијет истином и добротом неће више моћи ни апостоли, а камоли смртни нараштаји. Човјек ће моћи једино самог себе да спасе кроз искупљење и покајање, али злом свијету неће бити лијека. И све оно што је досад кроз историју учињено, настало је из побуда оних који су били зли и несретни.Точак људске историје понајвише се окреће захваљујући њима. Они стварају ратове, идеологије, револуције и друштвена уређења. А сви они остали који не припадају њима дужни су да прихватају ковитлац њиховог дјелања. Лаж да се рађамо једнаки готово је истоветна оној лажи да држава припада грађанима. Безмало тридесет година сви смо ми заједно свједоци урушавања стубова и темеља овог друштва. И умјесто да постоји тежња највећег дијела становништва да се изгради правна држава, да здравство суштински збрине обољеле и омогући право на лијечење сиромашнима, и да се заустави ова срамна девалвација српског система образовања, из године у годину је све више поражавајући наш однос по питању наведених проблема. Погнуте главе одобравамо безбројне „докторате из Сигуенсе” које је још давно Сервантес исмијао, а који су идентични онима данашњим када се у Србији за шаку новчаница купују титуле доктора наука. Без трунке емпатије сазнајемо да тамо некакав сиромах чека по неколико мјесеци како би започео лијечење од најгоре болести. Уз ове странице, готово свакодневно пристижу докази о наказном судству које само од себе не може оздравити. За то су потребни људи, али нажалост недостатак истих је изгледа срж пропасти овог друштва. Мрачни господари нашег доба имају једну занимљиву сличност са оцем француског симболизма, Бодлером. По први пут у нашој политичкој историји имамо значајан уплив полусвијета не само у јавном животу и медијима већ и на високим државним функцијама. Иако Бодлеров полусвијет није толико духом ништаван и празан, колико је одбачен и реакционаран, и као такав слути будућу револуцију, овај наш данашњи сој „тек уздиглих људи” готово да не одмиче даље од апсолутног духовног ништавила. Њима је златно јеврејско теле једина вјера и знање, и како би довијека уживали у својим привилегијама, спремни су да протјерају све непослушне из ове ријалити државе. Онда ће моћи криво да суде, зло да чине и у својој гордости да чекају старост.

Још у обдукционој сали је било јасно да је несретна Ивана живљела у некој врсти паралелне стварности, опхрвана и изнурена последњим чином своје љубавне драме. У исто вријеме драма се одвијала и у многим сферама нашег друштва, са негативним ескалацијама нагомиланих проблема које су водиле или разрешењу или још дубљем пропадању. Нажалост Иванина драма је окончана смрћу, а драма која се у том периоду збивала у разним друштвеним институцијама и траје до дан данас, једино исходиште има у општој агонији. Битно је да владајуће елите својим циљним групама прикажу то као незадржив продор у прогрес и боље сјутра. Отуда и епилог овог жалосног судског процеса о коме су нас медији редовно извјештавали. Ако су и много тога извртали и манипулисали, на концу су извјестили како је медицицнски техничар Љ. Павловић са Војномедицинске академије осуђен на осам мјесеци затвора и једним дијелом новчано кажњен због недозвољеног пуштања у промет анестетика који је довео до смртног исхода покојнице. Тужно и жалосно. Одстрелити оне који су лаки за одстрел и притом их јавно осрамотити и означити кривцима. Уз свесрдну помоћ државног апарата, медија, бројних полтрона и пигмеја. Правда је задовољена, и сада вјероватно ни новине више неће интересовати могуће предузете и непредузете правне радње у овом случају. Упркос томе што радим у истој згради са дотичним медицинским техничарем, и свему овоме у чему смо обојица на неки начин били и актери, ми се до овог тренутка још увијек нисмо упознали. Напросто, тако се десило.

Завршна ријеч

Дуго сам размишљао хоћу ли уопште започети ову своју антитезу, и да ли ћу њоме ишта постићи. И теза и антитеза су данас у рукама оних који симболишу моћ. Њихова моћ је неизмјерна а зрно моје истине мало и сићушно. Али довољно да се данас то зрно засије, па да сјутра исклија у нешто добро и човјечно. Све оно што је учињено једино вријеме може просијати. Нико свој траг не може сакрити, он ће остати записан као отисак стопала који остаје у свјежем снијегу. Уски круг оних најближих ме је одвраћао од свега овога, али моје сазнање о искривљеној стварности је било сувише поразно за мене када сам се упркос свему одлучио за ову катарзичну исповјест и свој допринос истини. Ја сам једини који је имао апсолутни увид од почетка овог случаја и стрпљиво сам чекао да државни органи учине оно што је њихова дужност и обавеза. Након тога, одлучио сам се да изнесем све релевантне чињенице у вези са самом обдукцијом и предочим јавности оно што заиста јесте. О свему овоме што сам написао постоје и одговарајући материјални докази. Одшкринути врата српских судница у којима се одвијају овакви или слични процеси биће једна од полазишних тачака будућих неимара новог српског друштва.

У нашем друштву постоји један број оних које још од почетка овај водвиљ забрињава и опомиње. Они врло добро знају да је званична објава више од лажи. Нажалост, они су малобројни и њихова сумња неће далеко одјекнути. У доба прокламованих глупака и сервилних жбирова, бунтовницима се најчешће пријети лудачком кошуљом. Када глас малоумних у једном друштву добије на тежини и значају, то је обично знак да све треба почети испочетка. Онај трен када Неронова буктиња треба да заждије и изгори у пепео све лажи на којима је утврђено једно друштво. Као и у доба најсвирепијих тирјана људске историје, и у овом дубоко нехуманом друштву, они који тапшу и подилазе најприје се уздижу. Глас добронамјерне критике је непожељан јер ружи слику „идиличне и хармоничне стварности”. Када ова зла времена једног далеког дана постану прошлост, онда више неће бити ни ових авети нити утвара што су дуго бдиле над нама. И када се то на послетку деси, и из овог балканског казамата несретни сужњи пронађу капију слободе, то ће бити више од милости Божије а мање од људског дјелања. Јер у ово беспуће правде доспјели смо искључиво зато што досада ништа нисмо предузели. „Све што је потребно да би зло побиједило, јесте да добри људи не учине ништа.” А ја нисам ни добар ни зао, већ само један од оних који су подигли свој глас.

Нек је лака црна земља Ивани Бодрожић Бакић чија је смрт учинила да се одрекнем вражјих јатака нашег времена, ћутања и страха…

Мајор Радован Фуртула

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Наркоман против наркомана или прича о земљи коју су уништили наркомани (видео)

3.3 (3) Упитан о писању појединих медија да је глумац и председник Покрета слободних грађана …

Ацо, Ацо, шта ћеш да ми купиш за Нову годину? (видео)

5 (6) Ацо, Ацо,  шта ћеш да нам купиш за Нову годину? Aco, Aco, šta …

10 Коментара

  1. Свака част, господине мајоре! Рекли сте истину и спасили своју душу! Ретки су такви као Ви, али овај Ваш текст даје наде да ће таквих бити све више: искрених, храбрих и образованих!

  2. Браво господине мајоре! Нека вас Бог чува , и сва златна зрна растурена у времену и беспућу, да једног дана осветле пут којим ће са надом поћи сви гладни правде и жедни слободе!

  3. Патриота, частан, храбар, интелигентан, а још увек у Србији. Чињеница је да таквих није много остало. Али полако, саће чаршија да се сабере.. па не може он то тако…он да НАМА овде паметује..само полако…Перо, јел` ти кум још увек у полицији..да..да..можемо на неку вечерицу, ја частим..ма неки доктор са ВМА превише с…, еј, бре па ДОКЛЕ више да их трпим, бре?

  4. Nakazno sudstvo u rukama političara, nezavisno od svake pameti i pravde, sistem obrazovanja koji uništava naraštaje, to je glavni problem društva.

  5. I još kada bi neko saznao zašto su svi, majku uključiv, lagali o njenom godištu, pa da nam sve bude jasno … išao sa Ivanom u 1. razred u XI beogradskoj gimnaziji, davne 85/86. godine … što je čini 70/71 godištem, a ne onim koje se u svim medijima navodi … bila ok cura, toliko mogu da kažem …

  6. Postovani gospodine, veliki naklon vama. Sve sto ste napisali je vrlo potresno, a valjda zato sto je tako istinito. Analiza naseg drustva je mnogo bolja, od mnogih strucnih izrecenih.

  7. Аутор текста, књижевник-обдуцент, очигледно не разликује УРОЂЕНО од НАСЛЕДНОГ. Бркање тих појмова није примерено чак ни средњем стручном кадру а камоли некоме тог профила. Волео бих да поново покуша (сажето) да објасни да ли је аритмогена дисплазија УРОЂЕНИ или НАСЛЕДНИ поремећај.

  8. Veoma lepo i istinito napisano. Ovaj narod je zalutao u bespuce, bez kompasa i kormilara. Duboko smo nemoralno drustvo,kojim haraju primitivizam i najnize pobude. Zakon jaceg, da ne kazem primitivnijeg a time snalazljivijeg, je uveliko na snazi. Zao mi nase dece. Sta mogu nauciti od ovog unakazenog drustva. Hvala na lepim mislima. Dotakli ste me.

  9. Pa šta je sporno?
    Genetski je nešto zapisano u genetskom kodu, prenosivo sa kolena na koleno. Može se pojaviti rođenjem, a može i kasnije vremenom… ne razumem, Čoveče?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend