fbpx
Насловна / Србија / Друштво / Надничари на сопственој земљи

Надничари на сопственој земљи

У Србији је дословно уништен 91 пољопривредно-индустријски комбинат, а земљиште и фабрике хране и пића продати су у бесцење. Све је то учињено како би се Србија гурнула у још дубље ропство према најразвијенијим земљама, које не само да производе највећи део хране на свету, већ су и саветовале досадашње српске власти у вези такозване приватизације аграра. Систематска пљачка и уништавање агро-комплекса наслеђених из ранијих друштвених система наставља се не само кроз приватизацију, већ и кроз ренационализацију.

У студији „Да сам ја Ивица Дачић, председник Владе Републике Србије, известио бих народ о правом стању које преузима од претходне владе“, аутора Миодрага К. Скулића, чија је промоција била на дан инаугурације ове владе, поред осталог, посебно је истакнуто, као изразито негативан учинак претходне три владе, растурање 90 пољопривредно индустријских комбината (ПИК, АИК, ПК). Таблоид је у више наставака неке битне делове из ове студије. На основу те студије истражили смо који су то комбинати и зашто су растурени, па затим земљиште и најважнији производни капацитети из делатности прехрамбене индустрије у бесцење продати домаћим тајкунима и неким иностраним компанијама.
Пољопривреда друштвеног сектора у Србији, како централном делу, тако и у покрајини Војводини, била је организована на територијалном принципу, стим што су само Пољопривредни комбинат Београд и Навип, имали, по политичком задужењу, погоне и изван свог округа.
Комбинати су имали земљиште, воћњаке и винограде, фарме крава музара, јунади, свиња и живине и фабрике сточне хране, кланице и месну индустрију, млекаре и прераду млечних производа, уљаре, шећеране и кондиторску индустрију, хладњаче, винарије, пиваре и производњу алкохолних и безалкохолних пића, сопствену малопродајну мрежу, извозне службе, а неке, чак, и сопствене банке. Све је то за кратко време растурено, а учешће пољопривреде у друштвеном производу Србије од 22 одсто пало је на око 12 одсто.
Неспорна је чињеница да је и пре 2000. године, а и у време растурања пољопривредно индустријских комбината, постојала тражња на тржишту хране. Дакле, није као код неких других делатности, претежан утицај на гашење производних капацитета имао смањен обим тражње. Ако су после шест узастопних привредних земљотреса (растурање државе СФРЈ, рат у две српске крајине, хиперинфлација из 1992/93. године, санкције УН, рат на Косову и Метохији, агресија НАТО), када су републичке владе водиле контролисану политику ниских цена хране, ради спашавања стандарда становништва, биланси пољопривреде били неповољни, односно ти комбинати били презадужени, било је неопходно извршити санацију. Под санацијом се подразумева период „лечења“, да би се, након тога, у периоду стабилизације производња и пословање прилагодило тржишту. А не да се без икаквих економских анализа, посебно за сваког привредног субјекта појединачно, прогласити ове комбинате, болесницима српске привреде, иако они чине основу на којој, поред енергетике, српска привреда треба да егзистира.
Након растурања пољопривредно индустријских комбината наступио је период приватизације, да не кажемо отимачине, где су најквалитетнији прерађивачки капацитети за производњу хране отишли иностраним власницима (млекаре, шећеране, уљаре, кондитори…). Данас нема пословног човека који не жали за тим гигантима из области пољопривреде и индустрије прераде храном, које је савесна влада, морала да лечи, а не да растури, па, затим, да распрода у бесцење.
И луд човек би, гледао или негледао билансе имовине и обавеза, увек стао на страну изузетно квалитетних хиљада хектера, савремених фабрика за прераду хране и пића и складишних, расхладних и малопродајних капацитета, и закључио да је потреба за храном у свету велика и да ће се из годину у годину повећавати, и да је то за Србију њена „нафта“. Али, данас се узалудно кајемо и плаћамо пет, седам или више хиљада евра свако новоотворено радно место. По тој цени 600.000 угашених радних места, да би се поново отворила, вреде више од четири милијарде евра. Вероватно ће се неко у наредним годинама бавити анализом привредних дешавања у периоду до 1990, 1991-2000 и у периоду 2001 до данас. Неко, назовимо их млади стручњаци, а посебно економисти, па били они и професори економије, посебно политичке, тешко ће народу погледати у лице. 
Данас је у Србији, посебно у Централној Србији, затворено више производних гиганата за производњу шећера, млека, пива, вина, прераду воћа и поврћа. Десетине општина, посебно на југу Србије, немају у индустрији ниједног запосленог. Такозвани реални сектор привреде, где спада и пољопривреда и прерађивачка индустрија, доживео је колапс и зато је овај текст посвећен растуреним и угашеним пољопривредно индустријским комбинатима (ПИК, АИК, ПКБ …).

Апетити незајажљивог тајкуна

У бившој СФРЈ Централна Србија је храном, углавном, подмиривала своје потребе, изузев у шећеру и јестивом уљу, док је АП Војводина житом, месом, шећером, уљем, углавном хранила отцепљене републике. Централна Србија, данас, производи 99,6 одсто укупне електричне енергије и, по мишљењу стручњака које је консултовао Таблоид, оваква експлозија цена хране, не може опстати, а да цене електричне енергије, као, поред хране, најважнијег производа у савременом свету, остану на досадашњем нивоу. Већ летимичним прегледом судбина пољопривредних друштава, некадашњих гиганата, види се маћехински однос државе Србије према овој привредној грани.
О пљачкашкој приватизацији Београдске индустрије пива било је речи већ у више чланака. После похода страног конзорцијума кроз ово привредно друштво од њега скоро ништа више да није остало. Уговор о приватизацији је раскинут и БИП је данас званично у реструктуирању. Пословна имовина овог акционарског друштва је 2,3 милијарде динара и у целини се покривена туђим средствима, а поред тога су обавезе веће још за 562 милиона динара, наводи Скулић у својој анализи. Само у 2011. години са 560 запослених на оствареном пословном приходу од 1,4 милијарде динара исказан је губитак у пословању те године у износу од 646 милиона динара. Скулић због тога закључује: „Према томе, укупне обавезе овог привредног друштва у реструктуирању су на двогодишњем нивоу прихода остварених у 2011. години.“
Царнеx је основан 1958. године у Врбасу. Производни програм је првобитно био намењен извозу на енглеско тржиште, па је одлучено да име компаније буде комбинација речи царне (лат. месо) и еxпорт (енгл. извоз). За само 10 година Царнеx постаје један од најважнијих произвођача меса и месних производа. Друштвени капитал у Царнеxу је приватизован 2003. године када га је купио инвестициони фонд са енглеског каналског острва Џерзија, Мидланд Рисорс. После извесног времена домаћа компанија Делта је 2005. године понудила да од странаца откупи акције Царнеxа, и то по онда веома повољној цени од 36 евра по комаду. Уместо у домаће руке, Царнеx је 2006. године прешао поново у руке једног инвестиционог фонда са далеких острва – Ашмора.
У међувремену је и овај фонд изразио жељу да напусти Царнеx, али овога пута ниједна домаћа компанија није била спремна да уђе у посао, јер од врбашког гиганта готово да ништа више није преостало. Цена једне акције се срозала на мање од 15 евра и у најповољнијем тренутку од Ашмора је већински пакет акција откупила домаћа МК Група незајажљивог тајкуна Миодрага Костића Колета.
Оно што Царнеx чини значајним јесте чињеница да он испуњава све потребне услове за извоз меса и месних прерађевина, како у ЕУ, тако исто и у Русију. Страни приватизациони купци, у суштини припадници класичног подземља, а не само оног пословног, нису уопште били заинтересовани за развој производње у Царнеxу, већ је њихов циљ био да што је могуће брже обрну капитал и са великом зарадом се повуку из целог посла. Уместо да обрати пажњу коме продаје овај прехрамбени гигант, српска власт се полакомила на високе провизије које је давао купац, тако да је Царнеx данас само сенка онога што је некада био.
ПКБ Воћарске плантаже д.о.о. у реструктуирању такође је још у већинском државном власништву. Пословна имовина овог привредног друштва је 2,2 милијарде динара и покривена је 59,3 одсто сопственим капиталом, док разлику представљају обавезе друштва у износу од 895 милиона динара. У 2011. години са 59 запослених на оствареном пословном приходу од 20,2 милиона динара исказан је губитак у пословању те године у износу од 100 милиона динара. Миодраг Скулић у својој анализи „Да сам ја Ивица Дачић…“ због свега закључује: „Укупне обавезе овог привредног друштва у реструктуирању су огромне за тако низак ниво пословних прихода остварених у 2011. години“.

Темељна пљачка ПКБ-а

Још једно пољопривредно друштво којим управља држава је и ПИК Драган Марковић из Обреновца чија пословна имовина износи 2,5 милијарди динара и са 36 одсто је покривена сопственим капиталом, док разлику представљају обавезе овог друштва у износу од 1,6 милијарди динара. У 2011. години са 276 запослених на оствареном пословном приходу од 1,5 милијарди динара исказана је нето добит од 2,5 милиона динара. Према томе, укупне обавезе овог привредног друштва су огромне.
ПИК Земун је друштвено предузеће такође у реконструисању. Пословна имовина овог предузећа је 6,2 милијарде динара и покривена је 86,6 одсто сопственим капиталом, док разлику представљају обавезе у висини од 829 милиона динара. У 2011. години са 93 запослена остварен је пословни приход од 250 милиона динара уз губитак у пословању од 68,7 милиона динара. Задужења овог друштвеног предузећа су подношљиве, али Миодраг Скулић сматра да би оно из дубиозе могло да се извуче једино продајом дела земљишта које користи.
Пољопривредна корпорација Београд (некадашњи Пољопривредни комбинат Београд – ПКБ) одлуком владе Србије из марта 2010. прешла је у власништво града Београда. Тако се завршио вишегодишњи сукоб две идеје, оне која се залагала за убрзану и бескомпромисну приватизацију, чији је поборник био и Милош Бугарин, некадашњи генерални директор ПКБ-а, и оне која је сматрала да снабдевање престонице храном треба да остане у државним рукама, како је то тврдио градоначелник Београда Драган Ђилас. Бугарин је желео да се окористи од провизија добијених од захвалног приватизационог купца коме би ПКБ у бесцење био препуштен, али је на крају ипак победила Ђиласова стратегија да се преласком у власништво града ПКБ полако, али сигурно и темељно опљачка.
Као утеху Милош Бугарин је прешао на место директора Привредне коморе Србије и смео је да задржи све оно што је стекао за време директоровања ПКБ-ом. У сву ту имовину спада и стан од 96 квадратних метара на првом спрату зграде у Кнез Даниловој улици број 8 у најстрожем центру Београда. Стан је Бугарин у закуп добио од ПКБ-а 14. новембра 2002. године. Само две недеље касније, тачније 29. новембра 2002. Бугарин, тада генерлни директор ПКБ-а, свом предузећу подноси захтев заведен под бројем 10216 за куповину поменутог стана. Овај захтев се експресно усваја и Милош Бугарин већ 6. децембра 2002. са ПКБ-ом потписује уговор о куповини стана по цени од 901.366 динара, односно за мање од 10.000 динара по квадратном метру (средњи курс евра на тај дан је био 61,5797 динара).
Још за време Бугариновог газдовања ПКБ-ом дошло је до масовног черупања овог некадашњег пољопривредног гиганта. Уговором од 31. јануара 2003. ПКБ продаје ПКБ Визељу: кланицу са хладњачом (површина 9.127,95 квадрата), управну зграду (1.760,54 квадрата), енергетски блок (820 квадрата), депо за стоку (2.390 квадрата), објекат за прање возила (120 квадрата), део парцеле КП 259/3 (1 ха 93 а 22 м2) и део земљишта са објектима (43 а 85 м2). Све ово је наплаћено 56.660.161,13 динара.
Истовремено, ПКБ предузећу Крмиво тадашњег великог донатора Демократске странке и Чеде Јовановића, Драгољубу Марковићу даје у закуп на десет година 99,46 хектара плодне земље и то по смешној цени од само 100 евра по хектару?! Исте те 2003. године ПКБ од МК Комерца незаобилазног Миодрага Костића Колета набавља милион литара нафте по укупној цени од 35.500.000 динара. Нико заинтересованим радницима није умео да објасни зашто се нафта куповала од предузећа које управља српским шећеранама, уместо да је набављена директно од НИС-а.
Ни Ђиласова идеја лагане пљачке ПКБ-а кроз градско газдовање није остала без резултата. Наташа Петковић, дипломирани економиста, и Славица Марковић, дипломирани агроекономиста, руководству предузећа дана 8. септембра 2011. године достављају допис заведен под редним бројем 5980 у коме их обавештавају о неправилностима у ревизији коју је обавила ревизорска кућа Делоитте д.о.о.
Већ на самом почетку њих две скрећу пажњу на чињеницу да их ревизор није консултовао ни за време израде ревизије, а ни касније, иако су оне овлашћене рачуновође. У тачки 1.2 поменутог дописа се наводи: „Необјашњиво је да овлашћени ревизор није утврдио критеријуме матице ПКБ Корпорације а.д. који се користе приликом одређивања која зависна и придружена друштва улазе у круг консолидације и нису били у могућности да одреде ефекте поменутих питања“.
У тачки 2.1 дописа стоји: „Није тачно да је мање исказан резултат периода за 10.207.000 динара када је извршено спајање уз припајање ПКБ Инсхра. Десило се 31. децембра 2009. да залихе ПКБ Корпорације а.д. готових производа, односно меркантилни кукуруз који се налазио у ПКБ Инсхри је иста позајмила сталном купцу за израду концентрата и у књигама је створена обавеза према ПКБ Корпорацији без њене сагласности и потраживање од купца са приходом, а било је извесно да се припаја ПКБ Корпорацији… Тако да на стању 31. децембра 2010. године нема ничега од наведеног у извештају овлашћеног ревизора Дилоитта“.
Коначно, Петковићка и Марковићка постављају питање: „Шта се дешава са редовном ревизијом Цонфида – Финодит д.о.о. Београд, Имотска 1? Да ли ревизија Делоитта д.о.о. (која је рађена накнадно) може радити корекцију финансијских извештаја ПКБ Корпорације а.д. за 2010. годину и на основу којих позитивних прописа?“
Из свега овога је јасно да град Београд кроз штимовање завршних годишњих извештаја жели да прикрије масовну пљачку која се спроводи у ПКБ-у. Овај некадашњи гигант који је не тако давно запошљавао више хиљада радника данас на платном списку има свега 2.457 запослених (по извештају за 2011. годину).

Светска пљачка као студија

Како је централна Србија некада била у стању да пољопривредним производима намири сопствене потребе, док се производња АП Војводине продавала осталим републикама некадашње Југославије, тако би данас војвођански производи могли да се извозе и да се тиме смањује трговински дефицит.
Управо из тог разлога је српски аграр уништен, јер иностраним „душебрижницима“ никако не одговара да нека неразвијена земља као што је Србија постане велики извозник хране.
По подацима које је у својој студији Светска пљачка објавио Предраг Мандић у свету се просечно годишње произведе 50 килограма меса по глави становника од чега на неразвијене отпада само једна четвртина. Пшенице се у свету годишње произведе 100 килограма по глави становника, од чега 40 одсто у земљама у развоју и неразвијенима. Исти проценат дају те земље и у производњи кукуруза, а ове културе има 80 килограма годишње по глави становника. Годишње се у свету произведе 50 килограма кромпира по глави становника, у чему неразвијене и земље у развоју учествују са само 30 одсто.
Очигледно је да најразвијеније државе света остатак Земље гурају у зависност када су у питању производња хране и целокупни аграр. Због тога је и Србији наметнут један девастирајући приватизациони систем, којим је целокупни овдашњи аграр прво гурнут у руке домаћих и белосветских тајкуна, а затим препуштен на милост и немилост новим газдама. Управо пример београдског ПКБ-а показује да се стратешка производња мора задржати у домаћим рукама, али би оне, за разлику од власника Пољопривредне корпорације Београд, морале да буду чисте.
Ако се настави започето уништавање аграра кроз пљачкање некадашњих великих пољопривредних комбината, Србија ће већ у овој деценији постати увозник хране. Управо то и желе они који нам деле овако уништавајуће савете.

А1.

Пали гиганти српске пољопривреде

У Централној Србији постојало је 53 комбината: ПКБ Београд са удруженим комбинатима:
ПИК Земун, Драган Марковић, Обреновац ПКБ-Воћарске плантаже, Болеч ПИК Алексинац
ПИК Колубара, Лазаревац ПИК Златибор, Чајетина ПКБ Тутин а потом су познати комбинати:
ПИК Годомин, ПИК Пожаревац, ПИК Шумадија, Смедеревска Паланка, АИК Шумадија, Крагујевац, ПИК Таково, Горњи Милановац, ПИК Чачак, ППК Краљево, ПИК 8. септембар, Пирот, ПИК Лапово, ПИК Уб, АИК Шабац, ПИК Мачванин, Богатић, ПИК Ниш, ПИК Џервин, Књажевац, АИК Ваљево, АИК Лозница, АИК Тимок, Зајечар, АИК Лесковац, АИК Светозарево, АИК Крушевац, ПК Делишес, Владичин Хан, ПТК Копаоничанка, Брус ПТК Кључ, Кладово, ПК Велико Градиште, ПИК Поморавље, Ћуприја ПИК Будимка, Пожега ПИК Опленац, Топола, ПИК Пуста Река, Бојник, ПИК Бела Паланка, ПШК Пештер, Сјеница ПТК Лебане, ПК Морава, Драгоцвет, ПК Србија 10 Октобар, Велика Плана, ПТК 1. октобар, Владимирци ППК Слога, Трстеник ПИК 7. јули, Дебрц, ПК Варваринско Поље, Жупски Рубин, Крушевац Вино Жупа, Александровац, Навип, Земун Прокупац, Прокупље Крајинавино, Неготин Воћаркоп Унион, Београд, Агроекспорт, Београд Југодуван, Ниш
У АП Војводини је било 38 комбината, и то: Серво Михаљ, Зрењанин Тамиш, Панчево Сирмијум, Сремска Митровица, Агровојводина, Нови Сад, Агрокоп, Нови Сад, Вршачки виногради, Агроунија, Инђија, Агрорума, Рума, Напредак, Стара Пазова, Банат, Кикинда, ПИК Бечеј, ПК Сомбор, ПИК 1. мај, Апатин, АИК Бачка Топола, Агрокомбинат, Суботица, АИК Средња Бачка, Црвенка ПИК Агробанат, Пландиште ПИК Ковин, ПИК Јужни Банат, Бела Црква ПИК Врбас, ПИК Агробачка, Бач, АИК Бачка Паланка, АИК Његошево, ПИК Тител, ПИК Пригравица, АИК Кањижа, АИК Сента, ИПК Шид, ППК Оџаци, ПИК Аграр, Банатски Брестовац, ПИК Моравица, Стара Моравица, ПИК Спасоје Стејић, Нови Кнежевац, ПК Агробачка, Бач ПК Ђуро Јакшић, Српска Црња, Подунавље, Челарево, Елан, Србобран, Ердевик, Бачка, Сивац…
У АП Војводини било је и 106 пољопривредних добара, која су, по правилу, организована за обраду пољопривредног земљишта, посебно за свако велико насеље, док је у Србији било регистровано само два пољопривредна добра (Добрићево-Ћуприја и ПД Салаш).

А 2.

ПОЉОПРИВРЕДА СРБИЈЕ
у хиљадама тона 
година Цен.Србија АП Војводина Ц.Србија % Ц.Србија АП Војводина
по становнику по становнику
Пшеница
2008. 920 1.175 43,9 173 600
2009. 876 1.192 42,4 165 609
2010. 727 904 44,6 137 462
Кукуруз
2008. 2.199 3.959 35,7 414 2.023
2009. 2.396 4.000 37,5 451 2.044
2010. 2.518 4.689 34,9 474 2.396
Сунцокрет
2010. 27 351 7,1 5 179
Шећерна репа
2010. 88 3.237 2,6 17 1.654
Број становника (у милионима) на крају 2010. године у Ц. Србији 5,314 у АП Војводини 1,957

Магазин Таблоид
 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Бранко Стефановић : Правни саветник ГИМ-а у Саудијској Арабији

5 (3) Отац министра полиције путовао је 2018. у Саудијску Арабију у својству правног саветника …

Мигранти масовно надиру у Србију, ушло их више од 27.000, очекује се да ће их бити још више

4.2 (5) Број миграната двапут је већи ове него прошле године, а до средине новембра …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *