fbpx
Насловна / Став / Наопаки Срби или Шта ће Србима непријатељи кад имају себе – пише Илија Петровић
Наопаки Срби или Шта ће Србима непријатељи кад имају себе – пише Илија Петровић 1

Наопаки Срби или Шта ће Србима непријатељи кад имају себе – пише Илија Петровић

Београдска Академија наука и уметности, такозвана Срп­ска, она која окупља углавном лекаре, инжењере, молере, фарбаре, му­зи­канте, каменоресце, дрвопрерађиваче, грнчаре и разне друге недру­штвене другове и другове својих другова, она која се кроз памет свога председника Владимира Костића одрекла дела Старе Србије, односно Косова и Метохије, због преоптерећености важним и неодложним “научним” пословима можда није ни чула за Србску Крајину, тако да се као разложно мора разумети њено одбијање да прихвати сарадњу са Владом и Скупштином Републике Српске Крајине (РСК) у прогонству.

Да ли и једно и друго тако, пошто јој није познато које се пространство може назвати Србском Земљом, да ли због тога што јој није стало ни до Србске Земље, ни до Србства, ни до биолошког опстанка србскога народа.

Или се, можда, обесхрабрила пред демократском паљевином у згради Народне скупштине у Београду (2000), уистину странчарске, и “добронамер­ним упозорењима” крајишким Србима да не таласају и не упуштају се у “самоорганизациону” авантуру, “јер државне институције раде свој посао и свако организовање на основи бивших државних институција РСК, биће забрањено и третирано као ремећење до­бросусједске сарадње” с онима који су исте те крајишке Србе “добросусједски” прогнали са њихових многовековних станишта.

Или јој је, можда, као водиља послужио званичан став Владе Републике Србије, исказан “поводом обновитељске седнице Скупштине РСК у прогонству”, 26. фебруара 2005. године у Београду. Према сведочењу Милорада Бухе, тада председника крајишке Владе у прогонству, а данас председника крајишке Скупштине, ондашњи председник Републике Србије Борис Тадић осудио је стварање те Владе недвосмисленом поруком да је “политички штетно по државне интересе (Србије) због могућег нарушавања добрих односа са Хрватском”, али и тражењем “од свих државних институција (у Србији) да не предузимају никакве контра мере, или негативне радње, које би могле утицати на успоравање хрватских европских интеграција”.

Непосредно пред заседање обновитељске Скупштине, њени представници исказали су своју намеру тадашњем Председнику Владе Републике Србије Војиславу Коштуници и затражили од њега политичку подршку. Одговор Коштуничин, ослоњен на уџ­беничку формулацију о “гасовима без боје, укуса и мириса”, гла­сио је: “Нити браним, нити подржавам”.

Ваљда је хтео да Вуку Драшковићу, “своме” министру спољ­них послова Србије, остави довољно простора за “националне” медитације којима ће осудити овај крајишки подухват и обезвредити га оценом да је “обновитељску скупштину организовала шачица маргиналаца, која својим испадима и ексцесима настоји спречити да Србија и Црна Гора добију позитивну оцену студије изводљивости” за њихово приступање Европској унији.

Овој Скупштини супротставио се и доктор наука Милорад Пуповац, познат као предводник преосталих Срба у Републици Хрватској, оценом да је тај чин “противан интересима Срба у Хрватској и нарушава добре односе између Србије и Хрватске”.

Ипак, као највеће изненађење, примљена је изјава епископа далматинског Фотија (у свету Рада Сладојевића) “да је то не­одговорна политика појединаца, која може само погоршати односе Срба и Хрвата”, да “ове активности изводе исти они који су побунили народ”, те да ће све то “нарушити однос према Србима у Хрватској”. Да та изјава друга Фотија, рођеног и стасалог у време “братства и јединства” (вероватно одсутног у време кад се народ у Крајини побунио), ипак не би прошла као изненађење, наро­чито онај њен део који се односи на оне “који су побунили народ”, побринули су се и Србска Патријаршија и неколицина епископа упорним одбијањем да са легитимним представницима крајишких Срба размене иједну реч “о кључним питањима очувања краји­шког идентитета”. И, наравно, у међувремену просветљеном владици Фотију све то није сметало да десетак година касније изјави за београдску Политику да ће “Срби у Хрватској постати прошлост”.

Ако је подршка за ову крајишку активност добијена у Парламентарној скупштини Савета Европе, за Републику Србију то није било интересантно, пошто су њени демократски представници одбили да, тамо, ту декларацију потпишу.

Све је то крајишким Србима дало за право да констатују како су “државне институције Републике Србије, пасивно посматрале рушилачку политику западних непријатељских снага према РСК, а о одузетим правима, материјалним и културним добрима проте­раног српског народа нико није водио рачуна. Пасиван однос српских институција, у овој ситуацији, значио је давање сагласности и одобравање непријатељске рушилачке политике. Незабележено је у светској историји, да један народ, с тако богатом историјском, духовном и културном свешћу (као што је србски – ИП), сагиње главу, или ћути о злочинима почињеним над српским народом из РСК и Републике Хрватске.

У периоду од општег прогона срп­ског народа из РСК, 1995. године, државни органи Републике Србије нису донели нити једну резолуцију, декларацију, или други правни акт, којим би осудили рушилачку политику хрватске државе”.

Тако у “важним” круговима, а неретко се нешто слично може чути и од неких које познајемо као “широке народне масе”.

У складу са теоријом/ама, каквом теоријом, законом – да сваки Србин не само што може бити најбољи селектор фудбалске репрезентације, или најбољи председник републичке владе, или шеф државе, већ да је од свих и свакога упућенији у све и свашта, србски свет изван науке и политике тако се и понаша: даје бес­призивне оцене о најкрупнијим националним питањима и (о)лако препозна­је кривце и правце не само за већ дате одговоре, већ има припремљене одговоре и за још непостављена питања.

За ову прилику, за пример ће бити узети Срби из Србске Крајине, они који су у Србију приспели пре нешто мање од триде­сет година, у време када је постављено врло озбиљно питање да ли ће у њиховом завичају успети да опстане иједно србско уво.

У труду да бар сачувају сопствена ува, бројни су Крајишници тада дошли у Србију да помогну “одовуд”. Углавном су то били вла­сници разних изгледних и свуд употребљивих знања и звања, али и врло опипљивих иметака, они који се нису бавили питањем да ли треба или се мора “на страшноме мјесту постојати” и којима се, стога, врло лако дало да сопствени интерес сместе изнад наци­оналних.

Тај њихов долазак “отуд овамо”, у данима док су пре непуних тридесет година “долазили”, грдно је слабио србске позиције у он­овременим националним догађањима и доста је учинио да србски простор на западној страни остане скоро потпуно празан, чак и кад је неки његов део био насељен искључиво србским живљем.

Постављано је тада питање да ли се у случајевима неког пресељавања (или “доласка”) ради о привременом избеглиштву, избеглиштву без повратка или о сеоби са личним мотивом, односно да ли је до таквих пресе­љења долазило принудом или по слободном избору. Из таквог разли­ковања морало је проистећи и једно изузетно важно питање везано за морални аспект пресељеништва, односно “доласка”. И у избеглиштву без повратка и у сеоби са личним мотивом (у сваком случају, чиновима насталим по слободном избору), постепено долази до слабљења веза са старим крајем и затим до њиховог потпуног кидања.

У случају избеглиштва без повратка, брже се пресецају сопствени корени и истовремено се у подсвест потискују разлози због којих је дошло до (само)ампутације од сопственог народносног стабла; како је то певао Његош, жури се са заборављањем браће „што се не шће у ланце везати / но се збје­жа у ове планине / да гинемо и крв проливамо / да јуначки аманет чувамо / дивно име и свету слободу“. У коментарима Гор­ског вијенца, овим стиховима не придаје се неки посебан значај, али се ни као примисао не среће тумачење да је избеглиштво, а нарочито избеглиштво без повратка, својеврстан вид везивања у ланце. И то је доказ да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли у слободу временом претвара у ропство сопственој савести.

Ако су се онима који су “дошли” у раној фази, коју годину касније придружили и неки који су успели да у међувремену улове штогод у мутном и то пренесу у Србију, представљајући се као “способан” пословни свет, и то је разумљиво; макар се у првом тренутку, они гласно ишчуђавали над сопственим “открићем” да су Срби из Србије, не само у просеку већ и у целини, живели много скромније од њих, и “тамо” и “овамо”.

Када су првих дана августа 1995. године “у Београд… почеле стизати бескрајне колоне трактора и свих замисливих возила са готово цјелокупним становништвом Крајине”, док су “из приколица и претрпаних аутомобила, између завежљаја с одећом, гледале уморне очи дјеце, старица у црним ношњама, необријаних мушкараца, жена с бебама у наручју”, док “нитко од њих није знао куд иде и што га чека”, сви они који су претходних педесетак месеци искористили да се у Србији лагодно сместе, гласно су окривљивали Савезну Републику Југославију – Србију, море! – што се није супротставила хрват­ској “олујној” војној акцији.

Сиротињи из споменутих превозних средстава тада није било до медитација о било чијој кривици или о било чијим “заслугама”, а они који су се већ били навикли на бо­ра­вак у Србији нису се замајавали истином да је то најсуровије етничко чишћење у Европи после Другог светског рата изведено уз помоћ америчких војних планера и још неких мање видљивих америчких политичких и војних служби; амерички генерал Чарлс Грахам Бојд (1938), заменик команданта америчких војних снага у Европи, није узалуд изјавио да су Сједињене Америчке Државе помогле при осмишљавању и спровођењу геноцидне војно-полицијске акције “Олуја”, 4-7. августа 1995. године.

Но, свеједно, на многим странама тада се, не само од прогна­них Крајишника, могло чути да се политичке власти у Србији не могу ослободити кривице за сва догађања претходних пет-шест година. Страсти су се наредних година помало смиривале, али се није могло без повремених напада на Србију.

Тако су, примера ради, пре неколико година, током представљања једне крајишке књиге у Градској библиотеци у Новом Саду, тројица или четворица представљача (али и аутор) сматрали природним да констатују како је Србија недобронамерно дочекала избегле Крајишнике, да их је смештала у неке неусловне прихватне центре, слала их на Косово, у нека села “богуизаногу”, али ниједан од њих није пропустио да се похвали својим “пословним” успесима.

Добро је што има таквих пословних “успешника” (поменимо само Индустрију меса Матијевић из Новог Сада и Карин Комерц МД из Ветерника), али није добро што неки од непоменутих своју “успешност” користе да пљују по Србији.

Једном од таквих име је Милан Кокир који је 16. јуна 2019. године, у Угриновцима, Партизанска 228, у својој згради Kuehne­+­Nagel, угостио тридесетак учесника научног скупа о Кордуну.

Пошто је петнаестак присутних аутора укратко препричало садржину својих радова, себи је, као домаћин, дао реч и Милан Кокир, нешто као “предјело” најављеном заједничком ручку. Већ у другој реченици започео је јадиковање над судбином оних Крајишника које је Србија, током прве половине 1995. године, покушала да, као “самосталне добеглице”, покупи и врати у Крајину, е, да би тамо помогли ослабљеној одбрани. У Кокировом речнику та је активност означена као “лов на Крајишнике”, али то му је само била уводна медитација за тврдњу да је “Олују” организовала Србија у договору са Хрватском!

Само претпостављам да своју пљувачину по Србији није за­вр­шио неким “трећим ступњем поређења”, пошто сам га морао прекинути упадицом да је срамотно што тако говори о Земљи која му је пружила уточиште. Покушао је нешто да каже, али безуспешно, пошто сам и присутнима и њему морао ставити на знање да је повећи број Крајишника избегао у Србију непосредно по доношењу усташких одлука о “неовисности”, а још више у данима који су најавили србски отпор и нешто га касније “опредметили”. Још онда сам ту “појаву” назвао “избеглиштво без повратка” и о томе писао у новосадском “Дневнику”; скоро да их је више избегло у Србију, но што их је остало у Крајини.

А што се тиче тврдње да је Србија организовала “Олују” у до­говору са Хрватском, рекох да ме је “срамота што сам дошао ова­мо да бих чуо овај безобразлук”. Рекох то и напустих луксузно здање Kuehne+Nagel “сиротог” Милана Кокира.

Који дан касније, у мој поштански ковчежић убачен је “Билтен пројекта локалне политике и урбана самоуправа Станар, број 7, пролеће-лето 2019”, на тридесет две стране формата А4, мало ћирилицом, мало латиницом, мало екавски, мало ијекавски.

Мало ијекавица (иако и ја припадам тој групацији, у екавској Србији пишем екавски), а мало констатација да је “Милошевић, со­ци­ја­листички император и генератор ратова и приватизације”, нагнали су ме да позовем издавача званог “Група за концептуалну политику” и питам каквом се политиком води кад Милошевића сматра “генератором ратова”. Као мој саговорник појавила се извесна Бранка која је на моје мало проширено питање јесу ли они свесни да тиме што су Милошевића прогласили “генератором ратова”, оправдавају све хрватске злочине над Србима из Крајине, укључујући и њихов прогон. “Ни случајно”, био је њен одго­вор, а наш разговор окончан је мојом примедбом: “Не случајно, него намерно, и треба да вас је срамота”.

Тешко Србији с оваквим Србима.

Илија Петровић

www.ilijapetrovic.com

Уочи Видовадне 2019(7527)

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ВЕЛЕИЗДАЈНИК позива Србе на изборе које организују шиптарски сецесионисти и терористи 11

ВЕЛЕИЗДАЈНИК позива Србе на изборе које организују шиптарски сецесионисти и терористи

Председник Србије Александар Вучић позвао је Србе на Косову да на изборима 6. октобра у …

Ко су Лужички Срби – Скривена историја (видео) 12

Ко су Лужички Срби – Скривена историја (видео)

Историјски извори и генетика показују да су Срби на Балкану и Срби у данашњој Германији …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *