Порески лавиринти нису настали грешком – они су креирани како би се у њима заметнули путеви профита. Од слона који у лавиринт уђе, на крају изађе црквени миш
Светска јавност је с надом и одобравањем примила вест да су лидери водећих западних сила иницирали реформу глобалног пореског система у делу који се односи на опорезивање добити великих компанија и (зло)употребу „пореских рајева” у том контексту. Постигнути договор почива на два стуба.
Први стуб би требало да омогући да се добит компанија опорезује не само у државама где им је седиште, већ и тамо где остварују велике приходе. Мета ових мера су глобалне технолошке компаније које данас доминирају светским интернет и електронским тржиштем и притом избегавају пореске обавезе јер су регистроване у пореским рајевима. Други стуб предвиђа да порези на добит компанија не могу бити нижи од 15 процената ни у једној пореској јурисдикцији. Циљ другог стуба је да сузи простор државама које ниским порезима привлаче стране инвестиције и тако конкуришу једна другој у трци ка дну.
У вези с поменутим договором све је магловито, почев од тога колико ће се држава придружити овој иницијативи. Нејасно је и како би се два стуба технички операционализовала, јер код пореза ђаво је у детаљу. Нема никакве гаранције ни да ће најављене мере уопште бити изгласане у парламентима држава које су се „договориле” о реформи. Републиканци у САД већ доводе у питање први стуб споразума јер он угрожава интересе америчких технолошких компанија. Британци траже да се финансијски сектор изузме из овог договора, а неке анализе показују и да би применом првог стуба порески приходи у Уједињеном Краљевству могли бити мањи у односу на досадашње. Кипрани прете да ће ставити вето у ЕУ кад евентуални закони дођу на гласање, док државе ниских пореза попут Ирске, Швајцарске или Луксембурга, на пример, неће баш појурити да пригрле споразум.
Свако ко познаје компликовану пореску праксу и њене лавиринте, на ову врсту тријумфалних најава гледа с великом дозом скепсе. Порески лавиринти нису настали грешком – они су креирани како би се у њима заметнули путеви профита. Од слона који у лавиринт уђе, на крају изађе црквени миш. Притом, и пре него што се дође до улаза у лавиринт, моћне компаније имају богат асортиман трикова који служе да се добит за опорезивање умањи. Илустрације ради, чувени „Џенерал електрик”, један од шампиона у неплаћању пореза, запошљава више од 1.000 пореских експерата, који раде на пет континената трудећи се да компанија плати што мање пореза, или, идеално – да не плати ништа. Управо је објављен и податак да је у прошлој години „Мајкрософт” остварио добит од око 315 милијарди долара, а да (сасвим легално) није платио ни цент пореза. (Та добит је око шест пута већа од годишњег БДП-а Србије.)
И најбогатији људи света плаћају порезе по смешно ниским пореским стопама, много нижим него што их плаћа највећи број запослених. Иако и те смешне стопе дају апсолутне износе који никако нису смешни, поента је да се пореска регулатива у пракси руга свим начелима не само елементарне етике, већ и пореске логике. Новцем који су ефективно отели из буџета, милијардери потом купују политичаре и медије, издају се за велике хуманисте, добротворе и мецене.
Ако је све баш овако како би се пореском скептику могло учинити, у чему је смисао пореске представе о којој данима извештавају угледни медији?
Сва је прилика да је смисао пре свега пропагандни. Светска јавност је данас свесна бестидног понашањa највећих глобалних компанија, као и чињенице да је тако бестидно понашање могуће само уз сарадњу и подршку корумпираних политичких структура. Како долазе тешка времена и како људи све теже живе, битно је да се социјални бунт умири најавама о праведнијем пореском систему, о хуманијем капитализму, о новом почетку (тзв. велико ресетовање)… Циљ је да се купује време и да се ствара илузија како су промене ту, надохват руке, само што нису почеле. У међувремену, порески лобисти ће припремати амандмане који ће осигурати да свака пореска иницијатива, ако случајно и прође, у пракси буде разводњена до бесмисла. Систем ће се „мењати”, али тако да увек остане исти.
Истовремено, идеолошки лобисти ће уверавати јавност да је и последњи цент који су милијардери зарадили само праведна надокнада за њихове прегалачке напоре. Отуда, сваки раст пореза прети да дестимулише инвентивност и предузетништво тих људи. А без тога, свима ће нам бити горе и чак може довести и до страшних последица. На пример, милијардери, разочарани неразумевањем љубоморног света, могли би дићи руке од посла и могли би се повући по манастирима или ашрамима, могли би се посветити медитацији, молитвеном тиховању или проучавању Кабале. А ми… шта нама тада преостаје и како ћемо даље?
Економиста
https://nkatic.wordpress.com/
