fbpx
Насловна / Србија / Немачки понор и хајдучко благо
Немачки понор и хајдучко благо 1

Немачки понор и хајдучко благо

Голо брдо, испод којег је у доба Римског царства била постављена војна граница – лимес, валовити је део Мироча, али како му и име каже, шуме нема много. Ту су само широки пашњаци. Простире се од Текије до Хајдучке воденице, односно до улаза у Казан, а са њега се трасом некадашњег римског Војног пута, „Via militaris” за три сата хода може стићи доћи до Брзе Паланке.

Са Голог брда пуца поглед на Казан и Текију. Са румунске стране су Мехадимске планине које су од позне јесени до пролећа увек под снегом.

У даљини Штрбац

Одатле путеви воде ка врховима Мироча, Великом и Малом Штрпцу. Успон на највишу коту брда није захтеван јер постоје уређене планинарске стазе са ознакама. Ту је и напуштени каменолом који је био у експлоатацији када се градила хидроелектрана „Ђердап”. Несавесношћу експлоататора каменолома пресечене су водене жиле, па су мештани Голог брда без воде. Сваке недеље великим цистернама пуне се локални резервоари, а мештани сакупљају кишницу, зими топе снег за напајање стоке, јер тада је тешко великим цистернама прићи салашима.

Стаза поред каменолома води поред ретко насељених кућа, у снегу проналазимо трагове дивљих свиња и јелена. У рано, магловито, зимско јутро само се чују лавеж паса и мукање говеда из штала. Салашарка Живка са Голог брда сваког ко прође поред њене куће радо позове на кафу и мање послужење. Угрејати се поред шпорета је увек пријатно. Послужени смо кафом, ракијом, сиром и погачом.

Од тог салаша на сат хода је Немачки понор, на путу ка Планиници. То је каскадна, разграната јама-пећина, састављена је од више повезаних канала. Свуда су подземни токови, а претпоставља се да је Немачки понор подземним каналима повезан са суседним понорима у Румунији.

Ово необично име провалија је, према причи мештана, добила јер је током велике офанзиве совјетске армије, у јесен 1944. године, у тај понор због густе магле упала немачка војска која је за време Другога светскога рата обезбеђивала пловидбу Дунавом. Спелеолози су у близини понора проналазили делове немачке војне опреме.

Житељи овог краја испредају многе приче о пећинама. Некада су оне служиле да се народ заклони од невремена, а у време рата биле су сигурно склониште. Мирочки крај је познат по хајдуцима, а за њих су ове пећине биле и те како важне: опљачкано благо се крило у њима, тако да и данас многи знатижељници у овом крају крећу у потрагу за дукатима и златом. Близу Дунава остале су упамћене пећине: „Код јелена”, „Код полумесеца”, „Код теразија”, где су се крили хајдуци који су пљачкали турске караване и бродове. По причи покојног Милутина Спасојевића, у Великој пећини на Косовици између два светска рата испод једне велике плоче пронађено је хајдучко благо.

Оно што није предање и легенда већ истина јесте да се у једној од пећина, изнад Голог брда, крио краљ Петар Први Карађорђевић када се у обреновићку Србију пребацио из Оршаве. Безбедно уточиште је нашао код својих сународника, Црногораца из Петровог Села. Црногорци су га крили, док власти из Београда нису дознале за његово скровиште. Након што је са власти збацио династију Обреновић, краљ Петар је добро наградио Петровоселце за верност.

Ово место се у историју уписало још једном: за време Информбироа био је план да се минира сектор Ђердапа од Голог брда ка Хајдучкој воденици и да се у случају инвазије армија Источног блока прекине водени саобраћај на Дунаву, експлозијама и урушавањем стена. Уз минере из Босне, брдо и планину су пробијали и постављали експлозив и политички осуђеници.

Спас у реци

Из тог периода памти се и када је румунски патролни брод пресекао пут носиоцима кајакашке Титове штафете. Кајаци су се преврнули, штафета је спасена, а о херојима кајакашима је писала југословенска штампа.

У доба диктатора Чаушескуа, Румуни су препливавали Дунав до српске обале управо на овом подручју, а један од њих који је тако стигао у Србију, Константин Јосиф Драган, у знак захвалности што је остао жив на румунској страни где је ушао у Дунав, обновио је манастир и изградио највећи камени лик у стени у сећање на Децибела.

Зимски излет по Голом брду стазом, иначе лаганом за пешачење, употпунио је снег који је почео да веје, а раздувала се и кошава. Од Немачког понора до Текије ваљало је прећи нешто више од пет километара. Промрзли одлазимо на рибљу чорбу, а у ресторану имам задовољство да прочитам „Политику” .

Аутор: Слободан Т. Петровић, Политика.рс

Фото С. Т. П

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *