Став

Немачки пројекат “Западни Балкан”: Против Србије, у корист албанског фактора

Да, заиста је Вучићево понашање у Берлину личило на шењење псетанцета кога је газда, онако узгред, срео и помиловао, ходајући кроз двориште са намером да нахрани мачке. Гледајући га како сриче и изриче оде великој Немачкој и канцеларкином драгоценом времену, које је издвојила за нашу “малу земљу”, плашио ме његов стаклени поглед и блентави осмех на лицу. Није се уклапао у дипломатске протоколе. Чак ни у људско достојанство. Искрено, на тренутак сам се побојао да ће у тренутку налета усхићене снисходљивости пасти на колена и почети да љуби мале Ангелине стопе. Зар није милион пута поновио како је “спреман да клечи за Србију” (наравно, не у Русији, тамо то нико не тражи). Читава ситуација изгледала је некако болесно. Јер, било је видљиво да се фрау Меркел тог тренутка препустила улози моћне жене из Вучићевих визија. Моћне жене којој повремено затреба љубимац, а нема времена за пудлицу.

А колико је стварно моћна видели смо, пар дана касније, у овалној соби Беле Куће, када је готово стидљиво замолила Трампа да се рукују за медије, а овај то „пречуо“ и окренуо главу на другу страну, јасно јој стављајући до знања како је свестан да, пре свега захваљујући њој, Немачка остаје последњи бастион концепта униполарног света у Европи, концепта ратова и санкција, крви и тла, кога он полако али сигурно протерује из Америке. Тај његов, наизглед ноншалантни, окрет главе јасна је порука да Меркелина Немачка не може бити продужена рука Трампове Америке на континенту, како је то било од договора Реган-Кол до Обаме. А то за Меркел значи само једно – сат је почео да откуцава…

Но, те вечери, да се у њу вратимо, Вучићевој понизности само је под био граница. Ипак, хвала Богу, некако је издржао налет својих визија Меркелине величине а да се није, пред њом, бацио на колена. Све је остало на речима нечувене снисходљивости и полтронске хвале. И фрау Меркел, ширећи се као пауница, похвалила је њега и све нас, уз обавезно “али” које велики увек намењују малима…

Али, то понижавање себе и државе, колико год нас болело, није најгоре што нам се у Берлину могло десити. Шта је иза завесе? О чему се заправо разговарало? Зашто Меркелова прима Вучића баш у овом тренутку када га је очигледно избегавала месецима? Да би, можда, подржала његову насилну кампању или одала Србији некакво признање? Бљак. Пустимо Вучећев стаклени поглед да верује у то и СНС-ботове да нам о томе причају, а ми кренимо на праву страну.

ШТА ЈЕ, ЗАПРАВО, ВУЧИЋ ТРАЖИО У БЕРЛИНУ?!

Прво што ћемо приметити јесте како је Вучић од стране Меркелове примљен дан пред посету Сарајеву, где је отишао да промовише, наводно, своју идеју о “бесцаринској унији” као темељу боље регионалне сарадње.

Наравно, нити је идеја његова, нити је његово да нешто промовише. Он је, као и обично, пион у немачкој регионалној геостратешкој игри која је озбиљна претња српским националним и државним интересима, а чији је циљ да спречи или максимлно отежа продор Русије на Балкан. О чему се, заправо, ради?

Све је почело током 2013. Године, иницијативом коју је током 68. Генералне скупштине УН поднео НАТО лобиста Игор Лукшић, тада министар иностраних послова Црне Горе, о формирању “балканске шесторке” или групе “Г-6” коју би сачињавало шест балканских земаља (Црна Гора, Србија, БиХ, Косово, Македонија и Албанија) које су заинтересоване за европске интеграције и чланство у НАТО, али су далеко од испуњења неопходних “услова”. Иницијатива о “Г-6” је изазвала доста контроварзи и пре свега је тумачена као покушај оживљавања неке врсте “југословенског пројекта”, па упркос чињеници да је у оквиру председавања Црне Горе Америчко-Јадранском повељом одржан министарски састанак земаља чланица Јадранске и Балтичке повеље посвећен овој иницијативи(1), она је остала да се кисели у евро-атлантском бурету.

Но, од идеје везивања Балкана у ЕУ-чвор се није одустало. Свесни да је неуспеху иницијативе “Г-6” допринела и некредибилност Црне Горе као иницијатора, будући да се њени политичари на власти много лакше доводе у везу са криминалом “беле крагне” него са успешним политичким пројектима, евро-атлантисти су овај посао поверили Немачкој, односно Ангели Меркел. Тако је већ крајем августа 2014. године, Немачка била домаћин Прве конференције “Западни Балкан”, која је заправо означила почетак реализације пројекта истог имена.

Иако је Меркелова својој западно-балканској иницијативи придружила Француску, Аустрију и Италију, као и Хрватску и Словенију, чиме је објединила све балканске историјске интересенте на балканске просторе и понудила економске пројекте као шаргарепу, суштина је остала иста као и код Лукшића – ставити “балканску шесторку” под што шири и дубљи протекторат ЕУ како би се спречио продор Русије на Балкан. Како би се ово омогућило, а заобишле обавезе евро-интеграција за које више ЕУ нема снаге (ни средстава, ни интереса) једина могућност је јачање регионалних интеграција. И то вам је немачка иницијатива “Западни Балкан”.

Но, иако се радило по предвиђеном динамичком плану, односно одржавана је једна Конференција годишње, увек у другој земљи (после Немачке 2014. – Аустрија 2015., Француска 2016.) резултати немачке западно-балканске иницијативе нису онакви какви су планирани, пре свега због деструктивности албанског фактора, који све подређује свом националном пројекту, али и орезности регионалних политичких лидера и болних искустава још увек свежег распада СФРЈ. Уз то деструктивни процеси у самој ЕУ много су се брже развијали од интеграционих процеса на Балкану, па је све видљивији утицај Русије на овим просторима логична последица таквих кретања, а најављени Трампови спољнополитички приоритети не обећавају да ће се ствари мењати на боље по немачке интересе.

Свесна да је таквом развоју ситуације и сама допринела својом неразумном политиком санкција према Русији и односом према избеглицама, због чега је угрозила и свој примат у Немачкој, канцеларка Меркел очајнички тражи неки спољно-политички поен. И тада наступа он, Александар Вучић, увек спреман да потури Србију, за туђе „више“ циљеве. Овога пута за немачке, односно Меркелине.

Са образлажењем на отприлике шест страница текста он регионалном скупу у Сарајеву подноси „своју“ иницијативу о интеграцији трговине и транспорта на Западном Балкану, тачније о Царинској унији “балканске шесторке”. Пре него је најављена као централна тема сарајевског скупа, Вучић је прво са овом иницијативом упознао аустријског канцелара Кристијана Керна (као Меркелиног пуномоћника), а затим албанског премијера Едија Раму и његовог БиХ колегу Дениза Звиздића. Баш тим редом. (2)

Непримерено поредећи “своју иницијативу” са ЦЕФТА споразумом, он на крају свог образложења истиче: “са таквим конструктивним приступом, кроз дубљу економску интеграцију, процес приступања ЕУ може бити значајно убрзан за сваку земљу, док би регион, као целина, могао да на дуже стазе ојача своју економску позицију у Европи”.(3)

Ето, тако стоје ствари. Наравно, не ради се о никаквој аутохтоној Вучићевој иницијативи, већ о његовој улози у немачком покушају да напокон направи неки конкретан корак у свом пројекту “Западни Балкан”. Да нешто конкретизује, пре него Русија учини овај концепт бесмисленим. Будући да су Аустрија и Италија посредници у овом пројекту то објашњава појачане контакте њихових званичника са Београдом последњих месеци. И то је тајна Вучићеве посете Берлину. Зато је добио неки сат “заузете” Ангеле Меркел, чију политику покушава да спаси од фијаска на Балкану, који би сигурно имао домино ефекат!

Преузимајући улогу спасиоца немачког пројекта “Западни Балкан”, Вучић најдиректније делује против руских инереса на Балкану. Против словенства и православља!! Оно што је при томе посебно опасно јесте што за пар сати Меркелиног времена директно подрива стратешке економске, националне и државне циљеве Србије!

ПОГУБНОСТ ЗАПАДНО-БАЛКАНСКЕ ЦАРИНСКЕ УНИЈЕ ПО СРБИЈУ

Пре свега, ваља истаћи да Вучићеве испразне флоскуле о економским благодетима слободног протока робе и капитала, које имају за циљ да је потуре грађанима, као кукавичије јаје, некакве “разумне” и/или “развојне” политике не користе више чак ни неолиберални економисти. Просто, за разлику од Вучића, не желе да причају давно проваљене глупости. Благодети из “слободног протока” никада не извлаче државе, нације и грађани, већ крупни корпоративни капитал. Тачка.

Но, посебну опасност по Србију уочавамо када се економија стави у контекст државних и националних интереса. Царинска унија западно-балканских земаља (Србија, Црна Гора, Македонија, Косово, Албанија и БиХ), онако како је виде Меркел и Вучић, доноси користи једино албанском фактору, односно даљем развоју идеје Велике Албаније. Њеном реализацијом практично се укидају границе за Албанце који живе у компактним срединама смештеним у пограничним зонама пет од шест држава Западног Балкана (све сем БиХ). Спајају се Велики Трновац, са Тетовом и Приштином, Бујановац са Тираном и Улцињом. А сви заједно са Београдом и Нишом!

Треба ли то Србији и Србима, Вучићу, човече опасних намера?! Ти, вероватно, знаш, а Срби нека размисле!

Драган Милашиновић, Фонд стратешке културе
___________________________________________

Одреднице:

– србинаокуп.инфо/?п=17238
– www.блиц.рс/вести/економија/ста-вуциц-предлазе-за-западни-балкан/всј64ее
– Исто

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!