Никола Н. Живковић: Банкрот спољне политике Москве

Стиче се утисак да спољну политику Москве воде интереси „Гаспрома“, а не национални интереси Русије. Једино тако можемо разумети и одликовање које је недавно Путин доделио Александру Вучићу

Недавно је свечано пуштен гасовод „Турски ток“. Он повезује руску обалу Црног мора са Турском. Русија се тиме обавезала да ће снабдевати гасом Турску у следећих неколико деценија. Свечаности су присуствовали и највиши представници Србије и Бугарске. Већина посматрача се сложила да „Турски ток“ представља не само привредну, него и геополитичку победу Анкаре, а још више Кремља.

Да успут приметим, још увек није извесно када ће Бугарска да испуни свој део обавезе, односно, није сигурно када ће да заврши изградњу гасовода од турско-бугарске границе па до бугарско-српске. Руска страна је у више наврата изразила сумњу да ће Бугарска уопште и извршити свој део обавезе. Разлог је прост. Познато је да бугарска спољна политика не постоји, те да у потпуности зависи од Брисела, а још више од Вашингтона. Тај пројекат, да подсетим, прво је и био договорен са Бугарском и требало је да гасовод – испод Црног мора – директно повезује Русију и Бугарску. Но, после притиска Европске уније и Сједињених Држава, Бугарска је морала да откаже тај договор.

Другу велику победу Москве многи су видели у договору Русије са Турском у вези са мирним договором око регулисања сиријско-турске границе. Пред огромним бројем новинара из читавог света, Ердоган и Путин су у руском црноморском граду Сочију свечано потписали тај договор. Пре тога, Ердоган је од Русије добио комплекс ракета С-400 и то уз веома повољан кредит.

Но, крај те идиле између Анкаре и Москве ускоро је почео да се назире. Појавиле су се прве пукотине. Прво је Турска демонстративно изјавила да ће послати војску у Триполи и тиме се јасно стала на страну непријатеља Кремља. Путин, као што је познато, подржава власт у Бенгазију и либијског генерала Халифа Хафтара.

Истовремено су последњих недеља постојали све гласнији протести у Дамаску да Турска свакодневно крши договор кога су недавно, у Сочију, пописали Ердоган и Путин. Врхунац кризе између Анкаре и Москве догодио се пре неки дан, када је турска армија бомбардовала сиријске положаје. Руски медији говоре да су у тим нападима погинула и четири руска војника, те отприлике сто сиријских војника и цивила.

Штампа Запада једва је дочекала такав развој догађаја. Један од најзначајних листова немачког говорног подручја „Ноје цирхер цајтунг“ јавља: „Ердоган губи стрпљење са Путином. Ердоган ризикује да тиме дође до кидања веза са Русијом“ („Erdogan verliert die Geduld mit Putin Erdogan riskiert damit einen Bruch im Verhältnis mit Russland. Eskalation in Syrien: Erdogan verliert die Geduld mit Putin | NZZ). У слично тому говоре и остали најутицајнији медији Запада као што су „CNN“, „BBC“, „Шпигел“ и „Њујорк тајмс“.

Све је почело пре извесног времена, са сиријском офензивом на последње веће упориште исламских терориста, на град Идлиб. Са становишта међународног права, војна акција Дамаска потпуно је легитимна. Терористи се налазе на њеној земљи и Сирија има пуно, суверено, право да успостави своју власт над целокупним територијем своје државе.

Москва се од почетка сукоба стала на страну изабраног представнике те државе. Захваљујући подршци Путина, Асад данас контролише преко 90% територије Сирије. Кремљ сада треба да се одлучи. Он не може више да мирно толерише упаде турске војске у Сирију. Тиме Путин губи углед не само у Сирији, већ и у читавом свету, нарочито исламском, али и у самој Русији.

Ово, међутим, није први случај „неспоразума“ Москве са Анкаром. Да подсетим. Русија је претходно олако прешла преко неколико турских крајње непријатељских акција. Споменућу два најубедљивија доказа: Турски војни авион „F-16C“ 24 новембра 2015. уништио је руски „Су-24“, који је летео над Сиријом, недалеко до турске границе. Пилот авиона Олег Пешков погинуо је када се спуштао падобраном и то од исламских терориста које – ово није тајна – подржава Турска. Други пилот Константин Мурахтин је преживео, и то захваљујући храброшћу руских специјалаца, као и помоћи „хезболах“ војника, који су га безбедно пребацили до руске војне ваздушне базе „Хмејмим“.

У Анкари је 19. децембра 2016. убијен руски амбасадор Андреј Карлов. Страдао је у руској амбасади. Убио га је полицајац Мевљут Алтинташ, а припадао је обезбеђењу самог Ердогана.

Када већ говоримо о Сирији, морам споменути да се највећи руски губитак у људству у току једног дана догодио 17. септембра 2018. године. Тада је погинуло петнаест руских војника. Био је погођен руски извиђачки авион „Ил-20“, снабдевен најмодернијом електроником. Војни руски извори тврде да је то било „током провокације војног ваздухопловства Израела“ („в ходе провокации ВВС Израиля“). Већина погинулих били су висококвалификовани инжењери електронике. Остало је у сећању многих како је службена Русија млако реаговала и на тај велики губитак. Руски генерали били су далеко оштрији у осуди израелског злочина. Сем тога, Израел редовно бомбардује Сирију, а Русија, како се чини, упорно и понизно ћути.

Сиријска армија заробила је ових дана двојицу сиријских терориста. Обојица су грађани Сирије. Један, по имену Махмуд ал Наџим, рођен 1985, испричао је сиријским новинарима да је заједно са породицом побегао у Турску. Но, турска полиција га је ухапсила и отворено му казала: „Ако нећеш да се бориш за Џебхат ан-Нусри, убићемо ти породицу. А мене су предали у руке исламиста. Турска моју фамилију држи као таоце. Исламске терористе у Сирији снабдева новцем и оружјем Турска и Саудијска Арабија.“ Породица и родбина Махмуд ал Наџима налази се у Турској, у логорима за избеглице.

Ердоган је управо стигао у Кијев и поздравио је домаћине речима „Слава Украине!“ Ердоган је такође одбио да призна Крим као саставни део Русије. Анкара редовно организује конгресе Кримских Татара и веома бучно захтева њихова национална права. Са друге стране, у Турској живи двадесет милиона Курда. Они немају ни најелементарнија национална права. Истовремено, ево, Турска тражи национална права за Татаре у Русији!

Било је у Русији немало оних који су упозоравали да са Турском ваља бити опрезан. Она никада у историји није била савезник Русије. У последње две стотине година Русија је много пута ратовала и, од десет већих битака, Турци су увек од Руса били поражени. Са стајалишта руских националних интереса, било би далеко боље, да Москва подржава Курде и то не само у Сирији, него и у самој Турској.

Читао сам о томе велик број студија руских историчара, политичара и официра. Сви су они скептични према Турској. Нажалост, превагнула је она друга, либерална-прозападна страна. Стиче се утисак да спољну политику Москве воде интереси „Гаспрома“, а не национални интереси Русије. О томе сведочи и недавни уговор Гаспрома са Украјином. Москва је изашла усусрет свим потраживањима Кијева.

Једино тако можемо разумети и одликовање које је недавно Путин доделио Александру Вучићу. Убеђен сам да је највећи део Срба то разумео као понижење за Србију, али и Русију. Јер, како разумети да Русија додељује признање човеку који доследно спроводи политику која је у интересу Вашингтона и Брисела?! Влада Александра Вучића и Ане Брнабић није ништа дуго већ сервис Соросу и осталим „невладиним организацијама“ из САД и ЕУ.

Једино објашњење видим – као и у случају Украјине – да Кремљ пре свега води рачуна о интересима Гаспрома. Но, интереси Гаспрома стоје, као што сам показао, у супротности са интересима руског и српског народа.

И после те великодушности, која је показао Гаспром, Кијев и даље води жестоку русофобску политику. Са новцем који је Кијев добио од Гаспрома, он купује оружје у Сједињеним Државама и тиме свакодневно бомбардује Доњецк и Луганск, те тако убија руско цивилно становништво. Русија је немоћна да одбрани свој, руски, народ.

Анкара је најзад показала право лице. Турска гласно, пред светском јавношћу, упућује најтеже речи оптужбе против Кремља. Како дуго ће Русија да трпи ове увреде и понижења? На несрећу руског народа, Москва није водила само неодговорну политику према Анкари. Далеко теже последице по Русију има дилетантска политика Кремља према Украјини.

Бољшевици су створили Украјину у садашњим границама. До године 1917. у данашњим границама Украјине живело је мање од 20% Украјинаца. Већина становника су били Руси. Горбачов и Јељцин су наставили са бољшевистичком политиком дерусификације Украјине. Како је могуће да држава, у којој су 60% становника Руси, постане русофобска?

Американци су са сто пута мање новаца, уз помоћ „невладиних организација“, направили од Украјине државу, која је једнако тако непријатељски расположена према Русији, као Пољска. За то време Кремљ је у време Јељцина, а у великој мери и Путина, прилично пасивно посматрао мешање Вашингтона у кијевску политику. Не треба заборавити, да Руси Кијев зову „мајка руских градова“ («мать городов русских»).

Путин је већ две деценије председник Русије. Његовом заслугом данас је Крим руски. Но, може да се уради далеко више. Шта је са Харковом и Одесом, где и данас у незнатном броју живе Украјинци? Путин је наследио сувише много људи из државног апарата и то из доба Јељцина – нарочито из сектора финансија, приватног капитала, банака и културе – који слепо подржавају Запад, а пре свега Сједињене Државе и Енглеску.

Оно што запрепашћује да због ових пропуста у току последње две деценије нико због тога није позван на одговорност. Ни за пропуст у Украјини, а ни за катастрофалну политику Москве према Анкари. Добра је ствар да је сада Ердоган најзад јавно казао да је он непријатељ Русије. Турска ратује против руских интереса и у Сирији и у Либији, те јавно подржава русофобски режим у Кијеву.

Можда ће сада ојачати они људи из политичке елите у Кремљу који размишљају пре свега о националним, руским интересима. Шта је још потребно да се догоди, па да данашња владајућа елита у Москви схвати да је Турска непријатељ Русије?

У наслову нисам написао „банкрот руске политике“. То није случајно. По мени, руска политика не постоји од фебруара 1917. године. Од Лењина па до данас води се Совјетска политика, а она је у својој суштини антируска. Тек у последње две деценије почињу да се стварају зачеци руске политике. Но, да би се то остварило потребно је да се превали још дуги пут.

Зато ми је смешно када неки у Србији причају, како нам „Руси опет нису помогли“. Из овог кратког текста сам, верујем, довољно убедљиво показао да Москва не води рачуна ни о руским националним интересима. Како онда да очекујемо да ће водити о српским?

Две момента која уливају наду за све оне који нису равнодушни за судбину Русије и који је воле, што је случај са већином Срба, укључујући и аутора ових редова: Путин је сменио Димитрија Медведева, а такође је најавио је да ће ускоро доћи до измене у Уставу Русије.

Медведев је био један од најмање популарних политичара у земљи. Устав Русије писан је у време Јељцина, а писали су га амерички саветници. По том Уставу, који је још увек на снази, Русија је практично сведена на америчку колонију. У том Уставу, на пример, спомињу се сви народи земље, само не и – руски!

Надам се да ће у измењени или нови Устав Русије ући две ствари, које, колико видим, највише занимају огромну већину људи у земљи: да се нагласи „социјални карактер државе“ и да се каже да у земљи живи „руски народ, који је заједно са Руском православном црквом“ створио ову државу, те да су сви остали народи и вере равноправне пред Уставом и законом.

У Естонији живи око 60% Естонаца, у Израелу око 50% становника чине Арапи. Па ипак, у естонском Уставу стоји да је то држава естонског народа, а у Уставу Израела стоји да је то држава јеврејског народа. Ваљда је онда могуће да се Русија дефинише као држава руског народа, где 83% одсто становништва кажу да су Руси.