fbpx
Насловна / Став / Нови идентитет „српске“ интелектуалне елите

Нови идентитет „српске“ интелектуалне елите

Заједницу (Србију) чека главна битка – сукоб са паралелном државом, односно са сивим кардиналима атлантистичке елите

Српска академија наука и уметности основана је 19. новембра 1841. као Друштво српске словесности и временом је израсла у најутицајнију научну и уметничку установу у Србији. Значај Академије потврђен је законом којим је уређен њен правни положај, избор чланова, делатност, организација, управљање, финансирање. Академици се бирају доживотно и не подлежу смени и реизборима којим су изложени универзитетски наставници, чланови српског парламента, владе и других представничких тела. Отуда Академија поседује постојаност која академицима олакшава да кристалишу политике неопходне странкама и елитним групама на темељу знања и искуства најшколованијих и најобразованијих чланова друштва. Данас је Академија кровна организација, штаб српске интелигенције у којој трају разговори и борбе мишљења различитих идејних струја. Свака од њих бори се за првенство и тражи начин да истакне свој поглед на свет и идеје, углавном позајмљене из европске науке, философије и уметности, не би ли их уселила у срце Заједнице (Србија савременика) и обезбедила победу и примат у друштву.

НЕПОТПУНА И ПАРАЛЕЛНА ДРЖАВА

Као и раније, и 2018. године развезла се расправа о критеријумима за пријем нових чланова САНУ. Али по страни су остали дубински процеси у интелектуалним круговима који се сустичу у Академији. Први пут од оснивања, САНУ је заузела становиште о држави и њеној будућности, народу и територији, насупрот Светом Сави, кнезу Лазару, Обилићу, Карађорђу, истакнутим српским војводама и генералима, највећим уметницима и научницима и већини грађана земље који следе српске великане.

Овај заокрет разумљив је тек пошто се сагледа расцеп српске државе започет успостављањем Југославије и наметањем комунизма (1945) када је сасечен покушај утемељења новог српског племства започет у ХIХ столећу. Дуги процес довео је крајем ХХ столећа до успостављања два супротстављена субјекта у Србији: непотпуне државе (лишене суверенитета) и паралелне државе (седишта идеологије Револуције).[1]

Прву оличавају председници, премијери и остали представници законодавне, извршне и управне власти Србије – на пример С. Милошевић, Б. Тадић и А. Вучић, премијери А. Брнабић, В. Коштуница, З. Ђинђић, министри, посланици… Споља, недовршена држава изгледа као здање без столарије и намештаја. Паралелна држава чувар је идеологије Револуције и власник југословенског ентеријера. Њени истакнути појединци су Латинка Перовић, Борка Павићевић, Миљенко Дерета, Весна Пешић, Соња Лихт, Војин Димитријевић и др.

За савремена збивања у интелектуалној заједници посебно је важан начин настанка и развој паралелне државе. На самом почетку, комунистичка власт борила се против тзв. реакције – Срба монархиста, четника, недићеваца, љотићеваца или православних грађана противника Револуције, тј. бавила се преваспитањем Заједнице. Но, тај је васпитач (део државног апарата) временом постао засебна снага, држава у држави (тј. паралелна држава).

Данас паралелна држава Заједници намеће културу заборава и свеопшту нивелацију. Једини њен циљ је да прибави ма колику геополитичку ренту од Империје, која после Јосипа Броза нема установљене обавезе према југословенским елитама и њиховим наследницима.[2] Све до почетка ХХI столећа. паралелна држава била је мрежна, хоризонтална структура, а последњих двадесетак година, захваљујући престројавању српске интелектуалне елите, добила је свој генералштаб у САНУ. Истина је да војску и полицију паралелна држава још увек нема, али ће је позајмити (преузети) од непотпуне државе.

КУЛИСА НАУЧНЕ БИРОКРАТИЈЕ

Академска јавност и кандидати 2018. су нашироко расправљали о значају различитих квантитативних показатеља за процену подобности и достигнућа будућих академика (нпр. Хиршовог индекса, броја и обима радова и слично). Протекла расправа показала је да је болоњски процес прожео Академију. Она се, као и универзитет, бирократизовала, мада су у њеном називу наука (sciеntia) и уметност (ars). Бирократизација школа и самог преноса знања у последњих неколико деценија довела је до снижавања образовног нивоа становништва. Масовна додела доктората у Србији само је један од бројних знакова стихије која руши старо школство и припрема терен за нове школе и односе у друштву. Посредно те неприлике потврђују и сами академици увиђајући да данашње генерације живе у суженој временској ниши која им не дозвољава да прочитају Илијаду или да погледају цео филм Тарковског, и упозоравају да човек који није дошао у додир с ренесансом с дванаест година и није се сусрео с Достојевским у средњој школи има трајне последице.[3]

Академија је пропустила прилику да заједно с Универзитетом у Београду (најстарији у овом делу света) да суд о учинку болоњске реформе школства и предложи његов опоравак. Пошла је лакшим путем. Уместо да у први план стави љубав, достојанство, радозналост, трагалаштво, лепоту, скромност и узвишеност, она се отиснула у пребројавање радова и цитата и уздизање статистике као коначног арбитра у свету науке и уметности.[4] И у академским круговима индекси цитираности (као и на берзи) неретко прикривају човека, згаслу страст за знањем, скрибоманију и одсуство лепоте мишљења.

Кандидати који 2018. нису успели да постану академици позивали су Академију да поштује критеријуме за избор (сцијентометрију) не увиђајући да се чланство у Академији не стиче као професорско или директорско место јавним конкурсом. Образац понашања у установама попут Академије подразумева, поред мноштва других, лојаност као важну особину кандидата. Академија ужива слободу пријема чланова, уређења унутрашњег устројства и слободу тумачења владајућих идеја. Ако кандидати за Академију отворено оспоравају њен углед, имају слабије изгледе за избор. Тако је одувек. Не чуди што је историја Академије пуна изневерених нада. Присетимо се двојице српских књижевника, Милоша Црњанског (1893-1977) и нашег савременика и песника Добрице Ерића (1936). Упркос дометима, ниједан од њих није ушао у Академију, али јесу њихови савременици, хроничари и тумачи Револуције.

Вреди подсетити, од краја Другог светског рата до краја ХХ столећа академици су се окупљали у неколико великих група: 1) комунисти, 2) слободни зидари, 3) националисти и 4) представници посебних интересних група (лобија), који су сарађивали међусобно и са осталим таборима према наклоности. Ова подела симболично је превазиђена пријемом у САНУ поклоника Сороша 2018, када су за њих гласали сви академици, укључујући и тзв. тврде националисте.[5] Да иронија буде већа, двојица академика, Часлав Оцић и Данило Баста, који јавно иступају као представници националне струје у Академији, морали су да објашњавају да нису подржали Сорошеве кандидате, будући искључени из процеса одлучивања.[6]

Успостављање постојеће организације САНУ (одељења) не може се посматрати мимо процеса обликовања интелектуалне елите и идентитетских промена које је спровела Револуција.

РАЗДВАЈАЊЕ НАУЧНИКА

Последњих деценија била је све уочљивија подела између академика из области природних и техничких наука с једне стране, и хуманистичких и друштвених наука с друге. Подвајање академика наглашено је и самим законом о САНУ којим се уређује тзв. равнотежа у саставу чланства (чл. 11).[7] Наиме, приметно расте утицај чланова из редова лекара, инжењера, биолога, хемичара, физичара, математичара, а слаби утицај (и број) академика из реда хуманистичких наука и уметности. И само устројство и редослед осам одељења (како су наведена у статуту Академије) посредно сведоче о поимању српске културе.[8] Академију чине одељења за: I математику, физику и геонауке (26 чланова), II хемијске и биолошке науке (24 члана), III техничке науке (17 чланова), IV медицинске науке (28 чланова), V језик и књижевност (20 чланова), VI друштвене науке (8 чланова), VII историјске науке (17 чланова), VIII ликовне и музичке уметности (15 чланова). Данас број академика (редовних, дописних и ван радног састава) из прва четири одељења (95) превазилази остала четири (60).[9]

Раскорак између утицаја и угледа академика из различитих научних поља последица је сплета бурних догађаја и историјског развоја Академије. Најпре, тумачења геополитичих процеса и политичке прогнозе бројних стручњака из области економије, политикологије, права, социологије, историографије, политичке филосфије у последњих неколико деценија, била су у супротности са стварношћу Балкана. Заиста, каква политиколошка или економска истраживања могу да се изводе у земљи која је у колонијалном односу са научном метрополом, лишена предмета истраживања и оригиналних друштвених подухвата (експеримената)?

Осим тога, и историјски процеси непосредно су утицали на углед истакнутих академаца. Наиме, успон СФРЈ, раст њене војне индустрије, школске мреже и замах потрошачког друштва довели су до брзог раста броја инжењера, ветеринара, лекара, професора и других стручњака. Осим усмерености на уски опсег материјалне стварности, ови стручњаци су ретко износили неистине и произвољне прогнозе о српској прошлости, будућности и светској политици, будући неупућени. Тако су технички стручњаци напредовали на социјалној лествици не ризикујући сукоб с Револуцијом. Заузврат, удобност су платили неизбежним пацифизмом и интелектуалном мимикријом. Њихова посебна знања потребна друштву и одсуство сакралног хоризонта (изузев рудимената идеологије Револуције у несвесним садржајима) улили су бројним представницима техничке интелигенције самоувереност и осећај супериорности над друштвењацима, вољним и невољним тумачима идеологије комунизма.

Настали односи олакшали су Револуцији да у интелектуалну елиту уврсти значајан број стручњака чије истраживачко поље обухвата свет материјалног, упућених на достигнућа егзактних наука, а не културе и духовности. Уз то, згасло је интересовање за есхатолошка и идентитетска питања која је Револуција обесмислила нарцисоидном идеологијом. У таквој интелектуалној и духовној клими, већина ученика се при избору између медицине и етнологије радије опредељивала за изучавање телесног (од чега се живи), него заборављених обичаја, неретко идеолошки жигосаних. У јавном простору лингвисти су вазда били у сенци неприхваћених песника. Историчари књижевности одступали су пред историчарима Југославије, пошто је афективни живот увек ишчезавао пред вревом чаробних узлета Револуције. Психолози (по могућству фројдисти) тумачењем сенки душе и несвесног били су поштованији од антрополога и андрагога. Напокон, историчари уметности су у јавном животу предњачили над теолозима, јер свака базилика мањи је изазов Револуцији од пламена свеће и мириса тамјана. И направљен је данашњи таксис истраживача у коме су предњачили проучаваоци митохондрија, стратешког менаџмента, радничког покрета, армираног бетона, хирургије срца, стерола и фенола, уљаних шкриљаца и, наравно, кључа новије историје – VIII офанзиве.

САНУ ИЛИ АНУ?

Лагано и спонтано, успостављен је садашњи састав Академије, а потом су искрсла гласна размишљања да САНУ постане Академија наука и уметности (АНУ). Са терена надметања струка и наука, те чврсте вере да је техника вредносно неутрална, скоро неосетно, академска заједница је склизнула у разговор о питању идентитета балканских маса. Овај развој догађаја у самој Академији, којом осам деценија кормани елита Револуције, изненадио је неупућене и лаковерне.

Подвајање наука и научника није посебност балканских простора. Међутим, све велике државе, за разлику од Србије, имају столећима развијан школски и социјални систем заснован на суровој тријажи елите (устаљена стратификација, контролисана вертикална покретљивост). Данас, на невољу Заједнице, изнад САНУ и универзитетске интелигенције не стоји организована, постојана владајућа класа, већ случајни људи, без озбиљних увида у прошло и планова за будућност, што је задатак племства. Српско племство уништено је два пута: прво на Косову (1389) и отоманском окупацијом, а потом су у ХХ столећу истребљени најугледнији представници грађанске класе потекли од устаничких вођа и политичких првака из ХIХ столећа.

Свештенство и монаштво некако је преживело, али је искључено из друштва секуларизацијом (Револуција: Бога нема). Чак су и српски комунисти (краткотрајно атеистичко племство) доживели слом после 1987. јер су се утопили у парламентарне странке и невладин сектор, где су морали да приме нову веру – капитализам неолибералног смера. Две промене вере за пола столећа, прво прелазак са хришћанства на комунизам-атеизам, потом на капитализам против кога су се раније борили, учинили су ове људе конвертитима без икакве духовне снаге која се стиче непрекидном борбом и чувањем чојства, угледа и достојанства. А како је неолиберални капитализам поражен (Трампов покрет), савремени тумачи Револуције претворили су се у аветиње. Завет Револуцији заменили су службовањем финансијској интернационали, сагласни с њом само у једном – решавању српског питања. У овој ствари још увек се држе одлука Дрезденског конгреса КП Југославије и тако одржавају танану идеолошку везу са својим родитељем.

ЈЕЗИЧКА ПОДВОЈЕНОСТ

Подвојеност научника посебно се испољава на пољу језика. Свеприсутна незаинтересованост научне елите за српски језик посебно се види у домаћим стручним и научним часописима у којима чланке објављују професори универзитета, истраживачи и сами академици. Тим часописима све више превладава енглески језик; они су цењенији што су енглескији. Сматра се да је успостављена двојезичност (српски/енглески) неопходна јер је једини излаз и начин превазилажења културног и научног јаза између домаће и светске науке. Употреба два писма (ћирилица и латиница), јединствена у свету, умножава неповољне последице двојезичности јер продубљује раскол и промене идентитета народа. Потискивање ћирилице понекад се образлаже дактилографским разлозима – отежаним писањем стручних термина латинског, енглеског, француског… порекла. Ретко се помишља да би већи успех српски научници постигли ако би се радовима на енглеском језику обраћали англоамеричким часописима и јавности а у домаћим неговали српски језик и стручну терминологију која убрзано закржљава захваљујући запуштању домаћих научних часописа.

Куда води језичка диглосија јасно се види у нашој емиграцији која у другој генерацији једва да говори српски језик. Неоколонијална елита убеђена је да су енглески, немачки, француски, кинески и језици других велесила примерени и довољни, како за задовољење њених класних потреба и лакше културне асимилације с метрополом, тако и за афективни живот и обичаје народа коме припада. А поменути страни језици нису блиски ни са Тацитом, ни са Хомером, а камоли са Карађорђем и Његошем. Диглосија је само белег једне драме. Да није тако, у Београду би се у основним и средњим школама учио монголски, коптски, берберски, персијски, пошто старогрчки, латински и хебрејски скоро и немају место у нашем секуларном образовању.

Културу заборава и промене свести дочарава писмо српских академика написано на енглеском језику, упућено Французу Жану Дитуру (1997), којим га САНУ обавештава да је изабран за њеног иностраног члана. Дитур огорчено отписује и примећује да је оно написано „језиком трговаца и рекламних агената“ и пита се зашто Србија не одбија језичку колонизацију САД.[10] Понекад и горе стање афричких или азијских народа (европских колонија) не умањује српску језичку драму и духовни пад. Кренувши од српског језика у ХIХ столећу, стигли смо до црногорског, босанског, бошњачког и наравно хрватског језика. Нема сумње, рат за језик још увек није завршен, мада је за елиту српске интелигенције он одавно изгубљен.

ЗАВРШНИЦА ПРЕУМЉЕЊА

Став председника Академије В. Костића о будућности Косова (Србије) одавно је тачка окупљања различитих струја револуционарне интелигенције. Председник САНУ већ је 2015. године јасно ставио до знања да би ваљало напустити Косово јер оно „ни de facto ни de jure није у рукама Србије“.[11] Он мисли да Србија треба да напусти Косово а да је једина мудрост на који начин „са елементима достојанства“ то учинити.[12] Недавно је овај став (2017) утврдио сопштењем да Академија неће бити ничији тројански коњ нити тумач дневне политике, тј. немушто је одбио да разговара о српском становишту.[13] Председник САНУ који заступа домаћу културну елиту радије ће у тишини размотрити начине да ћутке испуни ултиматум немачких парламентараца упућен Србији 2013. него да брани српско становиште.[14] Поред тога, В. Костић се шегачи са српским русофилима тврдњом да је савез с Русијом „вештачка алтернатива“ и лаконски пита да ли је „неко консултовао Русију да ли уопште жели Србију?“[15]

Против јавног позива председника САНУ на капитулацију 2015. помало несмотрено се побунио тадашњи председник Србије Т. Николић. Изјавио је да је Костићево мишљење супротно интересима Србије и затражио његову смену.[16]Али председник САНУ је објаснио јавности да њега не може да смени шеф државе или председник владе јер га они нису ни поставили.[17] Тиме је јасно стављено до знања председнику Т. Николићу, али и јавности, да је у Србији једино председник Академије суверен (одлучује о изузетку). Доказ да званична власт има ограничену моћ потврдио је изостанак јавне подршке Т. Николићу у спору с Академијом, али и његов брз одлазак с јавне сцене.

Насупрот непотпуној држави, паралелна држава показује своју моћ и утицај – најистакнутији представници револуционарне интелигенције јавно су подржали право председника САНУ да изрази свој став о Косову против Заједнице.[18]Отуда, В. Костић, ујединитељ револуционарне интелигенције, одбија да приступи позицијама националиста, носиоцима идеја XIX столећа. Он гаји идеолошко чистунство и осећа моралну надмоћ над националистима, те стаје на чело нове већине која је у српској култури до јуче била споредни ток. Светосавским Србима, непријемчивим за национализам, никада се није ни бавио нити их сматра достојним разговора.

Назначене процесе у интелектуалној елити живописно потврђује развојни пут књижевника и академика САНУ Добрице Ћосића (1921-2014). Од када је спознао животворност Револуције, он је очајнички, до последњег дана, тражио начин да се „отарасимо“ Косова. Д. Ћосић (књижевник, „отац нације“) дао је В. Костићу (лекару, неурологу) чврсту основу за визију Србије без Косова. И тако, од професора Београдског универзитета који су пре једног столећа свечано предали рапорт аустроугарским окупаторима Београда и Србије, стигли смо до драмског писца Душана Ковачевића (члан САНУ и Крунског савета) који објашњава Заједници да јој Косово везује руке.[19] Логос српског бића (Косово), који је Заједницу у најтежим временима враћао животу и слободи, револуционарна елита доживљава као препреку, сметњу, једнако као и албански побуњеници из Старе Србије. Зато отуђена елита и чини све да га избрише из сећања Срба. Да су Срби из времена Карађорђа и војводе Вука били као данашњи чланови САНУ, још увек бисмо били под Турцима.

САНУ у ХХI СТОЛЕЋУ

Човечанство је савладало технику у претходна два столећа (пет технолошких таласа), али не и све чешће постављана питања: ко смо и куда идемо? Шести талас технолошких иновација (нанотехнологије, роботизација, вештачка интелигенција, социохуманитарне и когнитивне науке) поново ће оживети расправе о човековој души и идентитету.[20] Чини се да је време да одлучимо да ли нам је потребна Академија која светским унапређује српско или Академија која српско поништава и негира светским.

Прави је тренутак да се размотри премештање барем 80 одсто академика из прва четири одељења САНУ (инжењери, лекари, хемичари, физичари, биолози) у одговарајуће струковне академије (удружења). Тако би се пажња Академије окренула будућности и прворазредним питањима која ће се расправљати у наредним деценијама, а не разради бирократских услова за пријем у Академију. Сходно снази домаће науке и задацима које ће решавати, у САНУ би ушли зналци српског језика, књижевности, слависти (барем 25 одсто чланства), теолози, етнолози, антрополози (20%), композитори, сликари, драмски и филмски уметници (20%), потом философи, психолози, социолози, историчари (15%), и напокон, природњаци и технички стручњаци (не више од 10%). Уз то, скромна достигнућа домаће науке у последњих четврт столећа намећу потребу да се у Академију примају личности великог угледа и досега, познате по продорима у различитим областима стваралаштва, које немају формални положај на универзитету или у научним институтима. Овај мањи број чланова (рецимо до 10%) значајно би утицао на углед Академије. Тако би у САНУ могле да уђу несвакидашње личности племенитог држања, без доктората или универзитетске каријере, попут Драгоша Калајића (сликар и есејиста) или Вокија Костића (композитор и кулинар).

Обновљена и поново организована према потребама народа из кога црпи надахнуће и снагу, САНУ би могла да постане установа културне елите Србије, друштво учених и угледних људи. Полет би јој дало и усвајање предлога др Миодрага Стојковића (кандидат за Академију 2018) да академици не примају плату већ да јој помажу плаћањем чланарине.[21] На овај предлог се надовезују размишљања о новом закону о Академији којим би се уредиле материјалне и друге повластице академика и Академије. Наравно, после лустрације.

ЗАЛУТАЛИ МЕТАК ИСТОРИЈЕ

Јуриш на небо и против њега, у који се упустила југословенска Револуција, прерастао је у обрачун српске револуционарне елите са Заједницом, док Европом одјекује питање побуњених маса: да ли сте са елитом или сте са народом? Пред сукоб на Балкану (најважнији после Блиског истока), у Академији се приводи крају процес фузије свих фракција српске револуционарне интелигенције наслоњене на утицајне српске (црногорске) политичке кругове. О томе посредно сведочи тврдња члана владе републике Србије да уједињење Србије и Црне Горе очекују екстремни кругови у Србији.[22] Слично стање политичке узнемирености и самоуверености у српским и црногорским врховима последњи пут смо гледали између 1980. и 1987.

Након девет столећа постојања Рашко-призренске епархије, српска паралелна држава тражи начин како да Албанији, старој једно столеће, преда Косово, централну тачку српског Логоса. Баш у време док руска војска у широком луку опкољава југ Европе (јужно крило НАТО-а), припрема преуређење остатка Блиског истока, ставља под контролу Пут свиле и уз помоћ 20 нуклеарних ледоломаца обезбеђује северноморски пут. Кремљ се обазриво усредсређује на појас земаља између Црног мора, Јадрана и Балтика. Чак и Римски клуб, збориште најутицајнијих хобиста из читавог света, разматра будућност и опрезно размишља о променама пред којим стојимо.[23]

Заједницу чека главна битка – сукоб са сивим кардиналима атлантистичке елите у Србији. Мораће да искористи последње атоме снаге и поузда се у чудо иза кога стоји Божја сила и чврста вера. Само постојање Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Студенице, Жиче… столећима од погибије кнеза Лазара и нестанка српске државе, сведочи велико чудо.

Пошто залутали метак увек проналази мету, остаје да видимо где ће стићи кривудавом путањом ХХ и XXI столећа.

У Београду, 20. јануара 2019.

Славољуб С. Лекић је професор Пољопривредног факултета Универзитета у Београду. Аутор је више универзитетских уџбеника из области пољопривреде и стручних и научних чланака из области семенарства, геополитике и геополитике хране. Ексклузивно за Нови Стандрард.

_______________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] О генези паралелне државе видети у: Лекић, С. 2012. Велика криза Револуције. Српски лист: http://www.srpskilist.net/gledista/velika-kriza-revolucije

[2] Лекић, С. 2013. Геополитички паразитизам југословенске Револуције. Извор: http://dobojski.info/drustvo-i-politika/politika/item/951-slavoljub-lekic-geopoliticki-parazitizam-jugoslovenske-revolucije

[3]Александар Костић: Овакав систем образовања не може да створи аутентичну елиту. Интервју листу „Недељник“, 8. април 2018. Извор: http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/akademik-aleksandar-kostic-ovakav-sistem-obrazovanja-ne-moze-da-stvori-autenticnu-elitu. Академик А. Костић (психолог) презимењак је садашњег председника Академије и његов близак сарадник, његова десна рука и сенка.

[4] Milenković, M. 2009. O brojanju i merenju (drugih) ljudi (za novac). Етнолошко-антрополошке свеске 13, 2 стр. 27-42.

[5] Поп-Лазић, Ј. „Националисти“ у САНУПолитика. 8. новембар 2018. Извор: https://srbin.info/2018/11/08/uz-pomoc-nacionalista-sorosevci-preuzimaju-srpsku-akademiju-nauke-i-umetnosti/?lang=lat

[6] Баста, Д. и Оцић, Ч. 2018. Избори у САНУ и последицеПолитика, 10. новембар 2018. стр. 18.

[7] Закон о српској академији наука и уметности. Извор:http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/zakon_o_sanu-cir.pdf

[8] Чланом 38 Статута САНУ установљено је осам одељења. Извор:  http://www.vi.sanu.ac.rs/Novosti/2017StatutSANU.pdf

[9] Према списку редовних и дописних чланова и чланова ван радног састава објављеном на сајту САНУ. Извор: https://www.sanu.ac.rs/o-akademiji/clanstvo/clanovi-sanu/

[10] Жан Дитур је упутио следећи одговор САНУ: „Господо, захваљујем Вам се на вашем писму од 1.новембра о. г. Ја га нисам читао јер је написано на енглеском или америчком језику. Као генерал Де Гол, који је био мој ментор у домену политике, и ја одбијам да разумем тај хегемонистички језик чија општа употреба може да учини да европске нације изгубе своју душу. Морам да Вам признам да се чудим да Србија, која је имала довољно разлога да се пожали на САД ових последњих година, није себи наметнула обавезу да одбије њихову језичку колонизацију. Колико год бих био срећан да сам примио од Вас писмо написано на Вашем лепом српском језику, толико сам био разочаран што сте ми се обратили на језику трговаца и рекламних агената. Са свим мојим жаљењем, ја Вас, Господо, поздрављам.“ Жан Дитур је умро 2011. године. Годину дана касније, председник Републике Т. Николић посмртно га је одликовао Сретењским орденом. Извор: https://m.facebook.com/SerbianAlphabet/posts/1109299219102519

[11] В. Костић: Како са елементима достојанства напустити Косово? Танјуг/N1, 18. октобар 2015. Извор: http://rs.n1info.com/a101310/Vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-Kosovo.html

[12] В. Костић: Како са елементима достојанства напустити Косово? Танјуг/N1, 18. октобар 2015. Извор: http://rs.n1info.com/a101310/Vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-Kosovo.html

[13] Беседа председника САНУ Александра Костића: „Академија није политичка партија и нећемо бити ничији Тројански коњ“. Блиц, 20. новембар 2017. Извор:  https://www.blic.rs/vesti/drustvo/beseda-predsednika-sanu-akademija-nije-politicka-partija-i-necemo-biti-niciji/4pjz9j3

[14] Уцене и ултиматум Србији и за 21. век. Љ. Бегенишић, Новости. 30.3.2013. Извор:  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:426984-Ucene-i-ultimatum-Srbiji-i-za-21-vek

[15] V. Kostić: Kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo? N1, Танјуг, 18.10.15. Извор: http://rs.n1info.com/a101310/Vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-Kosovo.html

[16] Т. Николић: Костићево мишљење супротно интересима Србије, Бета/N1, 18. октобар 2015. Извор: http://rs.n1info.com/a101400/Vesti/Nikolic-Kosticevo-misljenje-suprotno-interesima-Srbije.html

[17] Бура око Косова. Председник САНУ за Блиц: Николић ме није поставио, па неће ни да ме смењује. Блиц, 20. октобар 2018, Извор: https://www.blic.rs/vesti/politika/bura-oko-kosova-predsednik-sanu-za-blic-nikolic-me-nije-postavio-pa-nece-ni-da-me/bknr2bf

[18] Председника Академије В. Костића подржали су: Беба Капичић, Драган Капичић, Жарко Јокановић, Видосав Стевановић, Соња Лихт, Славиша Лекић, Слободан Гавриловић, Александар Молнар, Илија Вујачић, Дубравка Стојановић и др. Цео списак интелектуалних првака (345) који су подржали В. Костића видети овде: http://www.policycenter.info/pismo-podrske-pravu-na-javni-stav-akademika-vladimira-kostica/

[19] Unutrašnji dijalog o Kosovu: Dušan Kovačević prvi u serijalu govori o NATO, manevarskom prostoru Srbije i susedima. Dušan Kovačević, Telegraf, 7.8.2018. Извор: https://www.telegraf.rs/vesti/politika/2981495-unutrasnji-dijalog-o-kosovu-dusan-kovacevic-prvi-u-serijalu-govori-o-nato-manevarskom-prostoru-srbije-i-susedima

[20] Интервју митрополита Мезогеје и Лавреотике г. Николаја Хаџиниколауа, 11. фебруар 2016. Извор: https://www.youtube.com/watch?v=7V4yogXRHrU

[21] Видети конференцију за штампу М. Брдара, М. Стојковића и М. Николића одржану 18.10.18. у Београду. Извор: https://www.youtube.com/watch?v=ZmGjSj_RF8s (35` 50„- 36`15„).

[22] Видети изјаву министра у влади РС Расима Љајића од 28. октобра 2018. у којој исказује став о односима Србије и Црне Горе, али и саветује Патријарха СПЦ. Извор: https://www.cdm.me/politika/ljajic-ideja-o-ozivljavanju-zajednicke-drzave-je-iluzija/

[23] von Weizsäcker, Е. U., Wijkman, А. 2018: Come On! Capitalism, Short-termism, Population and the Destruction of the Planet.

Извор Нови Стандард

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Трећина домова у Србији греје само једну собу

5 (1) Две или више соба греје 28 одсто домаћинстава у Србији, све собе греје …

Горан Марковић: Апсолутна побуна је једино решење за политичку ситуацију у земљи

4.8 (23) Редитељ и професор на Факултету драмских уметности Горан Марковић сматра да се власт …

3 Коментара

  1. na postavljeno pitanje, sanu ili anu, reko bi da uz malu dopunu to vidum kao anus. —

  2. nedodirljivi ljudozder, /imamo ih vise/, kosti okiceni, mozda se ne moze smeniti al se moze poslati tamo gde njegovi pajtasi zive i razne corbice u kotlu kuvaju na vecnoj vatri i razume se drugima serviraju.
    znas kerino pogana narodni novac uzimati i arciti, ali ispod casti ti je sa narodom razgovarasti. — ma nama se gadi takve i na slici pogledati, gurbetu sa vezom praziluka za tobom leprsajuci.
    — kao prvo treba to gnezdo djavolsko ko pascad sa jebilista paljenjem krpa rasterati i novo izabrati sa ne vise nego tridesetak casnih ljudi koji ce narodnim interesima sluziti a ne djavolskom nacelniku sorosu, lopovu i zlikovcu /za koga ubijase da bi mogao iskrpljen ziveti/.
    — ma popisam ti se u tvoja pravila gde vladaju zakoni neandertalaca, otimati, otimati, i zderati a za sobom kosti ostavljati.
    — PU

  3. djavoli, al uceni doktori, razumom se ne mogu pohvaliti, al u podlosti, lazi, necasnosti, zlocinu i vatanjem priglupih ovcica su uvek prvi bili. — doktori nemacki, engleski, francuski i servijanski jedne su sorte i jedne zelje; decu jesti, silovati i svaki drugi zlocin praviti i ako samo sto nisu u grob poceli silaziti. — cudim se da ovi ,,nasi,, nisu, po ugledu na francuske akademike, radne aljine zlatom izvezene sebi napravili, da bi se po pijaci sepurili, zemljoradnike zasenili i divljenje izazvali i popust trazili.
    — geak i gurbet, ora iz ruke da im ne uzmes, smrad na uzegli loj, budj i naftalin, a ne da i medju kukoljem i neko zrno senice nije, ima ih i u tom crnilu, svetle pa zasenjuju i casno se svom narodu oduzuju. — ne treba ih pominjati, svetlo u tami se moze lako prepoznati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *