Очерупани на путу за пакао: На путу према Европској унији Србија је опљачкана за 100 милијарди евра!

Неколико анализа еминентних светских научника показују како је модел транзиције који се примењује и у Србији потпуно неуспешан и погубан по народ. Индустријска производња у Србији износи само половину оне из периода пре транзиције, а бруто домаћи производ је укупно пао за више од трећине. Од свих земаља Источне Европе које су ушле у ЕУ само су у две забележене позитивне промене, односно пораст БДП-а. Све остале су забележиле пад. Исто то и даље очекује и Србију у случају да настави путем којим је кренула.

Институт Бруегел из Брисела недавно је објавио истраживање Золта Дарваса о 25 година транзиције земаља некадашњег Источног блока. Четврт века сна о бољем животу, одрицања зарад обећане боље будућности, Дарвас је сажео у једној реченици: “…Трабанти јесу замењени БМW-има, али је у половини земаља транзиције доходак по становнику нижи него што је био у комунистичко доба”.

Овај закључак је поражавајући, јер показује да, у највећем броју случајева, транзиција није била никакав лек за посрнулу економију. На жалост, нико се до сада није сетио да потражи неки други пут.

По сведочењима некадашњих лидера пољског покрета Солидарност, Џефри Сакс (чији су сарадници саветовали и српске власти) их је убеђивао како ће народу бити боље чим се започне са променама. После дубоког пада Пољаци су се на време отрезнили и променили модел конвергенције (приближавања развијеним земљама).

Бранко Милановић, професор Неw Yорк Цитy универзитета у својој анализи “Коме је пао зид” (Фор wхом тхе Wалл фелл), земље транзиције је категоризовао у четири групе: “јасан неуспех” – бруто домаћи производ (БДП) испод оног из 1990, “релативни неуспех” – стопа раста мања од 1,7 одсто, “релативни успех” – стопа раста до 2 одсто и “недвосмислени успех” – остварена просечна стопа раста од два одсто и више у раздобљу од 25 година.

Листу земаља које су оствариле „јасан неуспех” предводи Србија заједно са Босном, Таџикистаном, Молдавијом, Киргизијом, Грузијом и Украјином. У већини ових земаља осим транзиције привреду је уништио и рат. Укупно у свим овим земљама живи 80 милиона људи, односно петина становништва земаља у транзицији. Раст БДП-а од просечно три одсто годишње забележиле су само Албанија, Пољска, Белорусија, Јерменија и Естонија. Занимљиво је да се у тој листи нашла Белорусија, пример да безобзирна приватизација није неопходна за оздрављење привреде.

Милановић, међутим, сматра да само три земље (Албанија, Пољска и Естонија) могу да се сматрају заиста успешнима, а у њима живи тек три одсто укупног броја становника свих земаља у транзицији.

Насупрот њима је 20 одсто становника у земљама „јасног неуспеха”. Већ из овога се види да транзициони модел који се тренутно примењује ни најмање није успешан, и да народу више штети него што користи.

Заговорници приватизације и уласка у Европску Унију радо указују на пример некадашњег ДДР-а, односно Источне Немачке. Становници овог садашњег дела уједињене Немачке заиста живе много боље него што је то био случај непосредно пред пад Берлинског зида. Занемарује се, међутим, једна важна чињеница.

Западна Немачка је и пре пада Берлинског зида и комунизма била једна од најразвијенијих држава света. После уједињења она је годишње у привреду бивше Источне Немачке инвестирала између 100 и 140 милијарди евра, односно до сада укупно око 2.000 милијарди евра!

Источна Немачка је по последњем попису пре уједињења имала нешто више од 16 милиона становника, односно двоструко више него Србија данас. Ако пођемо од тога да је 1989. привреда Србије била на истом нивоу као она у ДДР-у и занемаримо ратна разарања, да би Србија досегла ниво развијености источних покрајина уједињене Немачке, у њену привреду је требало да буде уложено 1.000 милијарди евра у последњих 25 година. Уместо тога, из Србије је за то време извучено више од 100 милијарди евра. Због тога Србија јесте тамо где јесте, односно на зачељу европских земаља.

Бивши ДДР је, дакле, имао „великог брата” који је био довољно богат да може да инвестира неопходну суму и био довољно разуман да тим инвестицијама успешно управља. Србија није у таквој ситуацији, тако да је свако поређење са бившом Источном Немачком илузорно.

Мамац који су разноразни привредни саветници бацили земљама некадашњег Источног блока срачунат је тако да пробуди алавост властодржаца у тим државама. Њима је понуђен конкретан и тренутан финансијски бенефит како би своје привреде потпуно уништили и на поклон дали финансијерима поменутих саветника. Источна Европа је срачунато девастирана и срозана на ниво колоније најразвијених земаља које су тако без пуно пара и муке добили значајне природне ресурсе и тржиште које није богато, али зато ни претерано захтевно.

Прича о уласку у ЕУ као једином леку за уништену привреду није утемељена на стеченим искуствима. Од поменутих сигурно успешних транзиција, по Милановићу, само су у две државе садашње чланице Европске Уније. Већина осталих транзиција је спроведена у земљама које немају никакву перспективу скорог уласка у ову унију.

Роберт Баро, професор са Харварда, дао је својевремено једну отрежњујућу опомену коју власти земаља у транзицији покушавају да сакрију од свог народа: “У складу са гвозденим законом конвергенције земљама које су заостале у развоју, у случају преокрета уз годишњу стопу раста од 2 одсто БДП било би потребно 35 година да само преполове јаз који их дели од развијених, а 115 година да га сведу на 10 одсто”.

Овај закључак је добијен компјутерском симулацијом.

И у случају да Србија данас уђе у ЕУ, она би још цео један век морала да каска за развијеним земљама, вероватно и дуже, јер је њен БДП уместо потребног раста од два одсто, прошле године забележио пад од 0,5 одсто. Очигледно је и из овог примера да изабрани начин транзиције није успешан.

WИИW институт из Беча приметио је да је у периоду од 2008. до 2012. године од десет транзиционих земаља које су ушле у Европску Унију, у само њих две је забележен раст БДП-а. Пољска је забележила годишњи раст од 3,03 одсто, а друга је Словачка, са симболичним растом од 0,68 одсто.

И ове анализе показују да улазак неке земље у Европску Унију сам по себи није довољан да би се побољшао стандард становништва. Осим тога, две најбогатије државе Европе нису чланице ЕУ, нити планирају да то икада постану: Норвешка и Швајцарска. Њима треба придодати и Исланд, чији становници су на недавно одржаном референдуму одбили улазак у ЕУ. И ова земља може да се похвали високим БДП-ом по глави становника.

Према Баровој рачуници, од свих нових чланица ЕУ, једино Пољска има шансе да у овом веку достигне најразвијеније земље, и то једино под условом да задржи садашњи темпо раста БДП-а. Колико је ово очекивање реално, друго је питање.

У поменутом тексту Дарвас указује на још један детаљ који је обележио транзицију и неуспелу конвергенцију. Иако становници Прага, Варшаве или Братиславе у међувремену остварују виши БДП од становника једног Беча, становници у другим деловима земаља у којима су ове престонице живе исто или чак и лошије него пре почетка транзиције. И овде је изузетак Пољска, која у целини бележи раст БДП-а.

Из овога се види да је транзиција, онако како је замишљена и како се спроводи у Источној Европи, лепо упакована шарена лажа. Она је осмишљена као маркетиншки трик, јер сјајем престонице покушава да сакрије беду остатка земље.

И примери земаља из окружења показују да су и транзиција и улазак у ЕУ срачунати да опљачкају локалну привреду. Словенија је некада имала 77 одсто просека БДП-а 10 најразвијенијих земаља. После транзиције и уласка у ЕУ њен БДП је пао на 71 одсто поменутог просека.

Још горе је прошла Хрватска која је пре транзиције имала 61 одсто просека БДП-а најразвијенијих земаља, а данас као чланица ЕУ има само 52 одсто.

Најгоре су прошле Србија и Грузија. Србија је пре транзиције имала 37 одсто поменутог просека, а после година санкција и рата спала на 22 одсто. Грузија је имала 40 одсто просека, а сада упркос покушајима да се приближи ЕУ има само 18 одсто. Највећи успех је остварила Пољска, која је са 45 одсто, успела да се попне на 60 одсто просечног БДП-а десет најразвијенијих земаља света.

Од транзиције и покушаја уласка у ЕУ Србија је до сада имала само велику штету. Њена индустријска производња 2008. године износила је само половину оне из 1989, последње године пред почетак транзиције. Уопште су све земље у транзицији, осим Естоније, оствариле у истом периоду већи или мањи пад индустријске производње. С обзиром да су поједине државе забележиле извесни раст БДП-а, очигледно је да индустрија у њима игра све мању улогу.

Јасно је да се индустријска производња све више сели у најразвијеније земље света и да је циљ такозване транзиције управо и био да земље некадашњег Источног блока постану зависне од производње у најразвијенијим земљама. У том контексту треба посматрати и евентуални улазак неке од земаља у ЕУ. До тога долази тек када се процени да је укупна зависност те земље од Уније достигла задовољавајући ниво, а да је истовремено тржиште поменуте земље интересантно индустријалцима са Запада.

После свега, власт у Србији би морала грађанима да прикаже рачун досадашњег тумарања земље у правцу ЕУ. Питање је да ли ова земља уопште има снаге да настави овим путем, као и да ли има снаге да било шта друго учини како би се спасло оно мало привреде што је још преостало.
Милан Маленовић, Таблоид