Од култних кафана до кинеских радњи

НЕМА више! Фајронт, драги гости. Суморна тржишна економија, три пута је угасила светло, а у таму и историју отишле су десетине култних београдских кафана. Осим у фото-албумима, нема више карираних столњака, алуминијумских пепељара, конобарица у боросанама, ни гостију који од раног јутра чекају свој “комплет”.

Последње две деценије, полако, као глечери копнили су са мапе престонице – “Руски цар”, “Под липом”, “Грмеч” “Босна”, “Моруна”, “Жупска капљица”… У Београду кога нема, диванило се у “Три листа дувана”, “Домовини”, “Градском подруму”, “Цветковој механи”, “Душановом граду”, “Бохињу”, “Змајку”, “Вашингтону”…

У трци за новцем, изгубили су битку пред налетом брзе хране, кафића и јапи ресторана. На њиховим местима отварају се кладионице, мењачнице, пекаре и друга обележја транзиције. “Гргеч” је постао банка. Чашица љуте више се не испија у “Жупској капљици”. Сада се пазаре ципеле. На делу старог “Трандафиловића” и ресторана “Бели град”, отворене су дрогерије великог ланца парфимерија. У “Моруни”, где је било зборно место припадника Младе Босне, сада је продавница са јефтином кинеском робом.

Са мапе града, лане је после 122 године нестао чувени ресторан “Руски цар” (једно време “Загреб”). Овај симбол социјалног живота предратног Београда, а потом популарно састајалиште у центру престонице, променило је концепт. За свог века, био је највећи бренд београдског угоститељства. Гости “Руског цара” били су знаменити писци, уметници, глумци, композитори, војни и политички лидери. Са аутентичним древним амбијентом, био је понос града и један од препознатљивих симбола Кнез Михаилове и Обилићевог венца. Данас тамо неки нови људи, који једу пицу и пасту.
“ГРЧКА КРАЉИЦА” МНОГИ старији Београђани са сетом се сећају колача у “Грчкој краљици”. У најпрометнојој улици, хан с почетка 19. века стоји напуштен, разбијених прозора. У њему спас од атмосферских услова налазе само скитнице и наркомани.

Не тако давно, било је уобичајено да Београђани делове града крсте по именима кафана, попут Зеленог венца. Главни оријентири су били дежурни локали. Урбана легенда каже да су боеми пре пола века, плато између “Шуматовца”, “Под липом” и “Грмеча” назвали Бермудским троуглом, зато што су се ту “губили” новинари “Политике”, Радио Београда и “Борбе”.

– По “задатку”, оде колега у неки од та три локала, па га у редакцији и кући нема по пет дана и ноћи. Као да је нестао у правом Бермудском троуглу – препричавају посленици “седме силе”.

“Липа” је постала “Пица хат” (и они су се после повукли из објекта), а “Грмеч” је 14. октобра 2011. на вратима добио катанац. Трагичан крај доживела је и “Босна”, у Улици мајке Јевросиме. Већ две године изглед некада “неутралне” новинарске зоне, краси пожутели папир, на коме избледелим словима пише – годишњи одмор.
НЕКАД БИРТИЈЕ А ДАНАС ПАБОВИ

ПОЈЕДИНИ култни локали успели су да преживе “катанац”, али данас немају везе са оним пре тога. “Видин-капија”, “Ковач”, “Шуматовац”, сада су ултра модерни објекти. “Прешернова клет” сад више изгледа као енглески паб, у којем се махом окупљају студенти и средњошколци.

– Није то више исто. Нема лозе “на црту”, менија који се чита са столњака и пијанаца које у зору буде тањиром киселе чорбе – са сетом се присећа један старији колега.
ПРВА КАФА 1522. ГОДИНЕ НА ДОРЋОЛУ У СВОМ освајачком походу Турци су поред караван-сараја и џамија, подизали и кафане. Прва кафа попила се 1522. на Дорћолу. Путописац Кепер је 1740. године детаљно описао кафану “Црни орао”, која је имала миндерлуке прекривене ћилимом, без столова и столица, а висина је била таква да човек није могао да се исправи. Почетком 19. века, град на ушћу постаје Мека трговаца, па се отварају “Дарданели”, за њим “Знак питања” и “Господарска механа”.

ЕТНОЛОГ ДРАГОМИР АНТОНИЋ О КАФАНАМА КАКВЕ СУ НЕКАД БИЛЕ, ЊИХОВОМ ЛАГАНОМ ИЗУМИРАЊУ И, НА КРАЈУ, НЕСТАЈАЊУ

КАФАНЕ у Србији су једине слободне институције, где доскоро није било класне хијерархије. За једним столом су заједно могли да седе и пажљиво буду слушани академик, водоинсталатер, сликар и инжењер, без разлике да ли је неко старији или млађи, за “Новости”, о нестанку култних београдских локала прича етнолог Драгомир Антонић.

Последњих 20 година са мапе Београда нестали су многи угоститељски објекти, који су били својеврсни симболи. Овај феномен, према Антонићевим речима, почео је оног тренутка када је наша земља из социјализма, прешла у либерални капитализам.

– Тај глобални систем пореметио је све односе. Примат модерних ресторана и сплавова почиње деведесетих. У то време, поред осеке гостију, кафане да би повећале профит, праве фаталну грешку променом мерице. Вековима се “жестина” пила из чаша где се сипало 0,05 литара. Прешло се на 0,03. Такође, велико пиво од пола литре заменило је мало од 0,3 литре. Ту су ти репери, а промене су се брзо осетиле – прича Антонић.

Столови са коцкастим столњацима су нестали. Више се није служило гратис кувано јаје, мезе или слане занимације.

– Већина затворених локала, није променила намену. Нису претворене у гвожђарске радње, већ се примењује нова политика. Млађи свет потпуно другачије доживљава одлазак на кафу или на пиво, него што је то било пре три-четири деценије.
Према Антонићевим речима, вековима је суштина кафане била да буде зборно место, где се људи састају, разговарају, провеселе се. Није то само место где се једе и пије.

– Данас постоји раслојавање и у угоститељским објектима. Сада има локала где не можете да уђете слободно. Имате класну хијерархију. Многи часни људи немају новац за кафану, јер поштен човек се не одлучи да отвори врата, ако нема барем да “окрене” једну туру са пријатељима – закључује Антонић.

ДИНАР ЗА “ВАНРЕДНУ СИТУАЦИЈУ”

– РАНИЈЕ се подразумевало, када одеш на пијацу, па сретнеш пријатеља, да га позовеш на пиће. Свако од нас је у џепу имао неки динар за ту “ванредну ситуацију”, односно за одлазак у кафану, “на по једну”. Економска ситуација нас је навела, да бројимо сваки динар, да бисмо преживели од првог до 15, односно до краја месеца – прича Антонић.

СУБОТЊИ ОДЛАЗАК “НА ПИЈАЦУ”

О “ВАШИНГТОНУ”, поред Бајлонијеве пијаце, Антонић прича са сетом. Таквих кафана, поред зелених тржница, било је по целом граду.

– У Београду су постојали локали где се суботом ујутру окупљао мушки свет. Пратили би супруге до улаза на пијаце, па док даме пазаре воће и поврће, они уз кафу или нешто “љуто” размене покоју реченицу.

 

Новости