Слободан Јанковић | 22.10.2012
Ових дана у Србији се обележава стогодишњица ослобођења старе и јужне Србије — Космета и Македоније. Србија је рат за ослобођење окупираних територија прогласила 17. октобра 1912. године а чувена Кумановска битка вођена је 23 и 24. истог месеца. Упркос томе, нема државних прослава сем скромне академије у САНУ. Србија данас, понаша се као да је у питању 199 година од слома Првог српског устанка (7. октобра 1813. године). То и не чуди с обзиром да ових дана упркос „нестандардним захтевима” (Дачићева формулација) министар одбране не мисли „да било ко планира да Србију води супротно од Европске уније, нити је то реално”. Непрослављање оваквог догађаја само сведочи о статусу земље и свести власти данас. Међутим, приватна удружења родољубивих и Српска православна црква, као и увек у тешким тренуцима (до сада само под окупацијом) чине оно што је државни посао.
Док Србија ћути о стогодишњици, Европска унија упорно поставља услов прихватања независног Косова сада и под формулом поштовања територијалног интегритета. Председник државе, председник и потпредседник владе на то одвраћају заклињањем да ће истрајати на путу Уније макар нико у Србји не био срећан решењима која се тичу КиМ.1 Не само то, Дачић је 18. октобра најавио да се наставља ЕУ путем макар нам се наметали нестандардни захтеви а наставља се наравно и дијалог са Приштином. Руковање шефа српске делегације са трговцем српским органима се вероватно подразумева, како је Николић несретно и најавио 8. октобра, на дан почетка Првог Балканског рата.2 У том духу не треба се чудити ако још једна фаза преговора и предаје онога што је ослобођено пре сто година започне на дан ослобођења Приштине од Османлија 22. октобра.
Иако је барем у протеклих годину дана немачка страна више пута напомињала да Србија мора прихватити независну државу Косово али без обавезе и да га формално призна (што је и небитно када се то неформално учини и ничим не осујети), Томислав Николић, Вучић и Дачић упорно понављају како неће обавити формални чин признања. Наравно да неће, барем док се и то не затражи. Док нам Лајчак објашњава како је формулација територијални интегритет а не досадашња формула добросуседски односи унета зарад прекида приче о подели Косова, пре ће бити да је ово послужило да се донекле задовољи албанска страна која је захтевала да Србија преговара и о Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, што је (у овој фази), оцењују ЕУропљани, исувише.
Има ли делатног одговора на српској страни на захтеве ЕУ и криминалног клана на власти у нашој јужној покрајини?
Пећка конференција
На празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра у старом седишту српске цркве — Пећкој патријаршији — отворена је Канцеларија Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве (СПЦ). Том приликом, Патријарх Иринеј је указао на несхватљиво и неприхватљиво тешко и жалосно стање у коме српски живаљ животари попут америчких Индијанаца тераних у резервате крајем 19. века. Ово излагање наравно нису пренели наши надгледани медији. Само, делимично медијски прихватљив, позив Србима да остану и онима који су избегли да се врате пренет је штуро у средствима јавног информисања још увек надгледане Србије.
Отварање канцеларије, а поводом стогодишњице ослобођења (Косова и Метохије и Македоније) пропраћено је конференцијом „Балкан и Блиски Исток: Да ли се они огледају?” која је трајала два дана у патријаршији 14. и 15. октобра да би после живописног путовања до Београда, била настављена 17. октобра у парохијском дому храма Светог Саве у Београду.
За разлику од медија, низ особа задужених за осматрање и обавештавање из више земаља пропратило је рад конференције. Било је ту бркатих Мађара, Американаца у више улога (аналитичар, дипломата, студенткиња), вазда присутних Енглеза, представника ОЕБС-а, УНМИК-а, руске амбасаде. Како чујемо, барем две групе балканских шпијуна, са све опремом је дреждало око зидина патријаршије на свежем ваздуху уместо да уђу и уз топлу кафу забележе излагања и дебате.
Шта ли то спремају Срби са све професорима из Израела, Мартином Ван Кревелдом, професором Хебрејског универзитета у Јерусалиму, стручњаком за војну стратегију, и пуковником др Шаулом Шајем, историчарем из израелског Центра за стратешке студије БЕСА? Ту су били и вазда злогласни америчко-српски историчар др Срђа Трифковић, трн у оку другосрбијанским јуришницима свих родова и полова, професор Дарко Танасковић, водећи стручњак за оријенталистику у Србији и шире, омражен од стране муфтије новопазарског и Американац нашег порекла др Гордон Бардош, консултант и некадашњи потпредседник Хариман центра при универзитету Колумбија у Њујорку. Било је ту и представника Министарства културе а у Београду су на конференцији учествовали и амбасадор Душан Батаковић те професор Дарко Трифуновић са београдског Факултета безбедности. На конференцији се разговарало о сличностима и разликама двају региона, феномену арапског пролећа, ширења утицаја блискоисточних земаља на Балканско полуострво и о политици великих сила у ова два региона.
Сама патријаршија у Пећи, седиште српске цркве од прве половине 13. па до средине 18. века окружена је планинама, зидинама, и храбром словеначком војском која је чува од веселог албанског комшилука. Поменута словеначка армија је обезбеђивала учеснике конференције од Јужне Косовске Митровице до патријаршије. Косовска полиција нас је љубазно зауставила поред споменика палим борцима за слободу трговине наркотицима, оружјем, зашто не и људским органима. За време трајања конференције, ненајављено, конвој пет возила, је без пратње са учесницима отишао на вечеру у град Пећ у коме живи укупно осам Срба, што је пример локалне мултикултуралности. За вечером се пројавила идеја о Пећкој Декларацији која треба да пружи смернице за опстанак Србије на КиМ и реинтеграцију наших грађана у Републику Србију. Дух нашег народа јужно од Ибра, спремност да постојано, опрезно али и одлучно истраје у борби за опстанак у дугорочном ишчекивању пуног повратка српских институција у покрајину подстакли су јављање овакве идеје. Она у Београду делује нереално и фантазмагорично, али стварност на улицама Београда је једно а крхкост ситуације на Косову и промене у међународним односима указују да се ваља поводити за Његошевом максимом „Нека буде што бити не може.”
Посета Дечанима и повратак у Београд били су прожети локалним фолклором. Наиме, планирано је да се после пребивалишта моштију Светога Краља Стефана Дечанског посете Грачаница и Газиместан, али нам је дојављено да се локално албанско културно уметничко друштво за бацање каменица и осталих тврдих предмета окупило како би нам приредило срдачну добродошлицу. Како нисмо имали времена за овакве манифестације мултикултуралне идиле у Независној Држави Косово, променили смо трасу и кренули преко Проклетија пут Рожаја…
Закључци међународног скупа али и атмосфере у којој званични Београд обележава настављање безалтернативног пута негирања историје, достојанства и културног наслеђа, наводе нас да ипак не будемо обесхрабрени. Док су наше елите уплашене и безвољне на промену, Срби јужно и северно од Ибра нису. Истраживања јавног мњења указују да је поверење али и расположеност грађана Србије да се приступи ЕУ све мања и константо је испод 50 одсто. Уцењивање визама је последње оружје које у очајању потежу. Ако политичари из више разлога и даље обећавају политику због које нико у Србији неће бити срећан, то само значи да прекодирање Срба није успело. То је основа и темељ повратка суверене политике, обнове слободарске Србије која ће умети да негује сећање на славне тренутке њене историје.
1 “Нико од грађана Србије неће бити срећан ни једним решењем и за Србију остаје само да се креће у оним оквирима у којима може да добије највише што може, а изгуби најмање што мора”, каже Вучић, http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/12/aleksandar-vuchih-formulaciia-o-teritoriialnom-integritetu-kosova-pogreshno-protumachena.html.
2 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/346648/Nikolic-Predlozicu-Dacica-da-vodi-dijalog-s-Pristinom
Фонд Стратешке Културе
