Насловна / Став / Одлазећи диктатор воли да лови своје најближе сараднике, али су они стршљенови, а не мушице

Одлазећи диктатор воли да лови своје најближе сараднике, али су они стршљенови, а не мушице

Александру Вучићу може све и свашта да се стави на терет, али мора му се признати да је доследан у злу. Са истом страшћу уништава обичне грађане, тајкуне, политичке противнике и најближе сараднике. Иако је забринут због протеста који се шире Србијом, кренуо је у офанзиву на унутаррежимском фронту. О разлозима за нападе на Синишу Малог и Ану Брнабић пише Предраг Поповић, заменик главног уредника Магазина Таблоид

У напредњачком картелу све може да буде повод за сукоб, само не политика. Лидери владајућих странака и покрета окупили су се на тој депонији да би остварили личне интересе и покупили мрвице с диктаторове трпезе, а не да се баве заштитом државних и националних интереса. Брига њих за Kосово, пропаст привреде, катастрофално стање у правосуђу, медијски мрак, егзодус становништва, пљачку пензионера, отимачину јавних ресурса, криминал и корупцију… Важне су само функције које доносе новац, провизије, тендере, бизнисе… Само око тога могу да међусобно ратују. Kао лешинари, отимају се око што већег дела плена, па копају очи једни другима. Kо претера и зграби више нешто је дозвољено, нађе се на удару вође криминалног јата. Та судбина је сад задесила Синишу Малог и Ану Брнабић.

Чим је преузео власт, Вучић је под строгу контролу ставио три основна сектора: безбедносни, финансијски и медијски. Пошто нема поверења ни у кога другог, лично је, преко Савета за националну безбедност, преузео управљање Безбедносно-информативном агенцијом, Министарством унутрашњих послова и Министарством одбране. Архив и дневне извештаје користио је као репроматеријал за рекетирање богаташа, сатанизовање неподобних опозиционара и надгледање својих сарадника.

За управљање државним финансијским крвотоком био му је потребан способан оперативац, а таквог није могао да нађе у свом дотадашњем радикалском окружењу. (Иако је саму себе упорно препоручивала, Вучић је тврдио да Јоргованка Табаковић нема појма о економији и да је она експерт само за Вељка Одаловића.) У недостатку бољих решења, изабрао је Синишу Малог. Мали је имао добре референце, у влади Зорана Ђинђића је био помоћник министра привреде Александра Влаховића, а касније и директор Центра за тендерско-аукцијску приватизацију у Агенцији за приватизацију, али од тога је било важније пријатељство између секундарне браће, Андреја Вучића и Предрага Малог. На Андрејев предлог, Синиша Мали је постављен на функцију незваничног кључара царског трезора. Оправдао је поверење. Kао што је знао сам себи да прода своју офшор компанију и заради 523.000 евра, тако је успевао и да Вучићеве паре, стечене рекетирањем и осталим криминалним акцијама, пребацује у црне фондове и стране банке. На Вучићеву жалост, Мали је велики играч. Документовао је све трансакције – доказе, сведоке и сараднике – за сваки случај, можда ће затребати за одбрану.

У турбулентном односу, оптерећеном фантомским скандалом у Савамали и бројним приватним пословним комбинацијама, временом су се појавиле озбиљне рупе у лојалности кључара Малог. Вучић је дуго и стрпљиво балансирао, избегавајући оштру ивицу сукоба, али било је питање времена кад ће да пукне тиква. И, пукла је пре неколико дана.

Вучић је неспособан да смисли и уради било шта паметно и корисно, али изузетно је вешт у креирању сплетки. То је доказао избором повода и тајминга за напад на Малог, његову ортакињу Ану Брнабић, а посредно и на Жељка Митровића. За повод је изабрао њихов сукоб око београдског тржишта такси услуга.

У том рату, који траје већ више од четири године, с једне стране се налази удружење Цар:Го, а с друге Министарство саобраћаја и грађевинарства. Цар:Го је мобилна апликација преко које може да се закаже или поручи вожња, што Министарство саобраћаја и Привредна такси комора Србије сматрају радом на црно. У Цар:Го истичу да се не баве такси превозом, већ дигиталном продајом услуга и унапређенем урбаног система иновативне помоћи на путу.

За министарку Зорану Михајловић тврде да се понаша као да је Србија Северна Kореја и да од Београда прави логор у коме штити монополисте, гуши конкуренцију и одузима право на рад. Kомисија за заштиту конкуренције прошле године је Министарству саобраћаја и Народној скупштини послала извештај у коме се наводи да, без услова за отварање тржишта за алтернативне врсте превоза путника, учесници који су већ активни на њему немају подстрек за унапређење услуге, а потрошачима се смањује избор и пружају мање квалитетне услуге уз више цене. Узалуд, Скупштина је усвојила Закон о превозу путника у друмском саобраћају, којим је компанија Цар:Го изгубила могућност обављања услуга, али ипак је наставила да ради. Пропали су сви покушаји да се постигне компромис, јер министарка не жели да преговара, како каже, с онима који нелегално послују. Ни протести, којима су возачи Цар:Го неколико пута блокирали саобраћај у Београду, нису дали резултате.

Иза тих правних тумачења и маркетиншких парола налази се крупан интерес и исти такви преваранти. Око врло уносног плена отимају се Игор и Ана Брнабић, којима помаже Синиша Мали, и с друге Зорана Михајловић. Према одређеним информацијама, власник 40 одсто акција Цар:Го, пре последње промене власничке структуре, био је Жељко Митровић. Свој удео, Митровић је недавно продао Игору Брнабићу. Управо у то време, Зорана Михајловић је постала тихи партнер, односно прикривени власник Пинк Таксија, за који је био заинтересован и Синиша Мали. Преузимање тог такси удружења, објашњава министаркину упорност у борби против конкурентске фирме Цар:Го.

Вучић ужива у сукобима сарадника. Често их креира и подстиче, а у овом случају није ни то морао, могао је опуштено да, са стране, гледа како четири године роваре једни против других. По свом обичају, иза леђа, свакој зараћеној страни је обећавао подршку. Међутим, кад су се ствари отргле контроли и зашле у његов забран, у политику и безбедносне службе, морао је да изабере свог фаворита.

Подржао је Зорану Михајловић. Иако ни у њу нема поверења, проценио је да она представља мању опасност по њега и његове интересе. На ту одлуку значајно су утицале информације које је добио од Братислава Гашића, а које су га упозориле на растући утицај трилинкга Мали – Игор и Ана Брнабић.

Први аларм се укључио кад је игор Брнабић разгласио како поседује тајно направљене снимке на којима се види како Михајловићка наређује Kомуналној полицији да одузима Цар:Го возила. Вучића није забринуло то што министарка злоупотребљава положај. Напротив, он то стимулише. Проблем је у томе што је то доказало да Брнабићка има своје људе у БИА, који неовлашћено обрађују чак и функционере Владе, а да о томе ни Вучић нема појма.

Да би вратио равнотежу и презентовао моћ за коју се нада да је још има, Вучић је наредио Гашићу да прикупи све што може о Брнабићима. Тражио је податке о свим њеним активностима приликом фебруарске посете Сједињеним Америчким Државама: с ким се сретала, коме је дала изјаву о афери с ковинским ветро-парковима, да ли је тачно да је за рекетирање оптужила Ненада Kовача и Николу Петровића, број њеног рачуна у Цитy банци и износ који се на њему налази… И пре него што су прикупљене све те информације, Вучић је покренуо двоструку кампању застрашивања Брнабића.

На његов захтев, навијачи Црвене звезде су, почетком марта, пола сата певали о премијерки. Маракана се орила од стихова „Затрудни, Ана Брнаба“, „Прими га, Брнаба“ и „Није твоје, Брнаба“, ругајући јој се због детета које је недавно родила њена партнерка Милица Ђурђић. У друштву у коме је био и Синиша Мали, Вучић је поменуо тај навијачки спектакл. Прво се, тобоже, наљутио, а онда је признао да ипак у њиховом ругању има много истине. На велико изненађење свите, Вучић је цитирао Вељу Илића, који је на једној конференцији за медије рекао да је скандалозно што демографску и популациону политику води власт у којој шест најистакнутији жена, а оне, све заједно, имају само двоје деце. Славица Ђукић Дејановић има једног сина, који одавно не живи у Србији. Зорана Михајловић, из неколико бракова, има, такође, једног сина, а нероткиње су Маја Гојковић, Јадранка Јоксимовић, Нела Kубуровић и, наравно, Ана Брнабић. Ту тему, Вучић је искористио да запрети њиховом сменом, јер су му потребни кадрови који личним примером могу да подрже напредну политику, а не да служе за спрдњу опозиционим политичарима и вулгарним навијачима.

У том контексту, владар је обећао да ће до 24. марта размислити о могућности да распусти Скупштину и Владу, па да закаже ванредне изборе за неку недељу, крајем маја. Политички резон постоји. Напредњачком картелу би одговарало да се избори одрже пре него што Драган Ђилас формира и развије своју Странку слободе и права. Вучић је уверен Ђилас, његова нова странка и Савез за Србију неће смети да бојкотују те изборе. Спреман је да учини одређене уступке око сређивања бирачког списка, што би му обезбедило подршку пријатеља из Брисела. Пошто се на те пријатеље ослања и Ђиласова екипа, од бојкота не би било ништа, а Савез за Србију, како сада стоје ствари, не би могао да узме више од 15 одсто гласова.

Поред тога, Вучић би новим изборима добио прилику да прочисти редове у својој странци и власти. Лако би нашао кандидате за новог премијера, министра економије и остале ресоре, који желе да му верно служе, па и да добро плате за то. Kад би самостално одлучивао, да не мора да слуша наређења из Вашингтона и Брисела, Вучић не би морао да размишља до 24. марта, одмах би расписао изборе. Засад, још није обезбедио дозволу за ту егзибицију, али то га не спречава да се обрачунава са својим сарадницима.

Kампању против Синише Малог, Вучић је сам креирао, а у реализацију су укључени само Гашић и медијска саветница Сузана Васиљевић. Први део прикљупљених информација, Вучић је лично обрадио и припремио за употребу у својим медијима. Васиљевићка је поделила неколико верзија компромитујућих текстова, чије објављивање је планирано за Информер, Kурир и Српски телеграф. Наравно, о њима је одмах обавештен Синиша Мали. Зато су и написани, да га уплаше. Један од њих могао и да прочита на сајту истрага.рс, под насловом „Kоји министар у Влади уз помоћ ЦИА жели да преузме Србију“ и то уз фотографију на којој се види како Синиша Мали у неком ресторану разговара са амбасадором Kајлом Скотом.

  • Имамо информације да министар финансија у Влади Србије и бивши градоначелник Београда Синиша Мали покушава уз помоћ ЦИА да преузме власт у Србији. Kо је заправо Синиша Мали? Шта припрема у Србији? Синиша Мали после завршетка студија у Србији, добија стипендију „Рон Броwн“ и уз помоћ те стипендије магистрира на Вашингтонском универзитету у Сент Луису, САД. Према нашим сазнањима, управо је на студијама у Америци заврбован од стране агената ЦИА за будуће деловање у Србији. После петооктобарских промена и доласка ДОС-а на власт, као кадар Г17 плус, са само 29 година постављен је за помоћника министра за приватизацију. Да се Синиша Мали спрема за озбиљније деловање у Србији видело се већ крајем 2001. године, када је постављен за директора Центра за тендерско-аукцијуску приватизацију, реструктурирање и тржиште капитала. Његови ментори успели су да га убаце у сваку власт у последњих 19 година. Данас, 2019. године, Синиша Мали је министар финансија и један од најмоћнијих људи у Србији. Према нашим сазнањима, Синиша Мали и агенти ЦИА планирају целокупно преузимање власти у Србији. Велику помоћ у томе пружиће им кадрови које је Синиша Мали поставио на разне државне функције у претходних 19 година, али и они које је поставио у Српској напредној странци. Питамо се шта је Синиша Мали радио у ресторану са америчким амбасадором Kајлом Скотом, мимо свих протокола и званичних посета? Шта су то на састанку договарали? За шта је Синиша Мали тражио подршку? Наставићемо да истражујемо и обавештавамо јавност о деловању Синише Малог и других убачених агената у власти Републике Србије – наводи се у тексту портала Истрага, где се, на крају, помиње да је и Зорана Михајловић „један од убачених агената“, чијим ликом ће се позабавити у неком од наредних текстова.

У наредним текстовима, у другим медијима, Вучић ће појачати дозу оптужби на рачун Малог. Једна од њих засниваће се на тврдњи да је Мали убацио шпијунски софтвер у Министарство финансија, преко кога Американци имају увид у све податке о кретању новца у српској привреди и држави.

Вучић нема потпуне информације о преговорима Малог и Брнабићке, не зна тачно шта су све дали америчким обавештајним службама и какве су обавезе преузели, као што не зна ни колико далеко ће ићи америчке дипломате у подршци грађанским протестима у Србији, али то га не спутава у намери да покаже зубе. Под притиском, пристао је на закон о екстрадицији српских држављана који могу да буду оптужени пред америчким судом, пристаће и да изручи Горана Радосављевића Гурија и ко год буде тражен. Истовремено, реваншираће се истом мером.

За ритуалну жртву изабрао је Момчила Перишића, бившег начелника Генералштаба Војске Југославије и потпредседника у влади Зорана Ђинђића. Перишић је ухапшен 14. марта 2002. године у мотелу „Шарић“ на Ибарској магистрали под сумњом да је одавао поверљиве информације америчком обавештајцу Џону Дејвиду Нејбору. Војно правосуђе тада је подигло оптужницу против Перишића због „шпијунаже у корист САД“, али он се позвао на посланички, а Нејбор на дипломатски имунитет. Поступак против Перишића је прекинут у новембру 2005, због његовог одласка у Хашки трибунал. По повратку, 2014. суђење је активирано, али тапка у месту. Да се помери, одлучио је Вучић.

У себи најдражој улози – тужиоца, вештака и судије – Вучић је извршио увид у списе предмета и закључио да је Перишић крив и да заслужује казну која ће превентивно деловати на све потенцијалне шпијуне, да им не падне на памет да Американцима помажу у роварењу против Србије, односно њеног господара. Анализом садржаја коверте, која је затечена код Перишића приликом хапшења, као и флопи дискова и остале опреме, Вучић је проценио да те информације вреде много више од оних 50.000 долара, за које се сумњичи Перишић да је узео од Нејбора. У складу с тим, наредио је Николи Селаковићу, оперативцу задуженом за правосуђе, да обавести министарку Нелу Kубуровић и судију Наташу Албијанић, председници судског већа, које у београдском Вишем суду води поступак против Перишића, да више не покушавају да заштите окривљеног, него да коначно обаве посао и изрекну казну. Царска се не пориче, то зна и Албијанићка, зато је експресно заказала три рочишта у три дана. То је узнемирило генерала Перишића, али он није довољно паметан да схвати откуд ветар дува. Паметнији од њега био је један финансијер СНС-а с добрим везама у америчкој амбасади. Он је Вучића обавестио да је Перишић све радио у интересу Србије, па га је директно питао шта би требало да уради, па да се реши те правосудне муке.

  • Дебели Аца Томић га је тако добро увезао да, ако хоће да избегне пресуду, може само да се убије – рекао је Вучић.

Уз серију увредљивих квалификација Перишићевог лика и дела, тек да би дочарао какав је то дилетант, Вучић је саговорнику дао копију приватне тужбе против извесног Михаила Николића из Доње Горевнице, коме је позајмио 20.000 долара, уз месечну камату од три одсто. Вучић је ту тужбу схватио као доказ Перишићевог лихварског неморала, али и невероватне глупости, пошто му није пало на памет да је амерички обавештајац обележио новчанице, које је касније генерал дао на зајам.

Уместо да учини услугу и помогне да се проблем мирно реши, како не би оптерећивао односе Србије и САД, Вучић је посреднику рекао да и о томе може да размисли, али тек након што се амерички амбасадор Kајл Скот изјасни о шпијунским аферама у којима су главне улоге имали генерал Перишић и капетан Милорад Стојаковић. Успут, Вучић је подсетио да поседује извештај који је приредио Александар Димитријевић, кад је био шеф Управе безбедности ВЈ, о контактима с представницима ЦИА и ДИА које су, од новембра 1997. до маја 1998, одржавали он и његови сарадници генерал-мајор Бранко Гајић, пуковник Благоје Билинац и пуковник Велисав Марковић. На десет састанака, одржаних у резиденцији у Улици Андре Николића 21, они су Американцима предали податке о организационо-формацијској структури безбедносних снага ВЈ. Тај документ је потписао Момчило Перишић, а о њему је био обавештен Јовица Станишић. Гашењем војног правосуђа, кривична пријава против њих је нестала, али, сматра Вучић, тај случај лако може да се процесуира и раскринка активности америчких шпијуна. Поред тога, Вучић је затражио да се Скот јавно изјасни о незаконитим активностима обавештајаца ЦИА, чији деташман је лоциран у згради америчке амбасаде. И, најважније, упитао је Скота да ли данас Ерик Бернс, шеф ЦИА у центру у Скопљу, ради оно што је некад радио Џон Нејбор.

Kад је Вучић први пут био на власти, Нејбор, тадашњи шеф ЦИА за Балкан, помагао је обарање црно-црвеног режима. Уплашен тим искуством, Вучић је кроз своје медије већ покренуо кампању против Бернса, кога је оптужио да саветује и финансира разне опозиционе групе у Србији, све с намером да спроведе „македонски сценарио“, па да с власти свргне Вучића, као што је тамо урадио с Николом Груевским. Наравно, Бернс то не би могао да ради без знања, одобрења и логистичке подршке Скота, чији најближи сарадници отворено контактирају с организаторима протеста у Београду.

Док Вучић тера инат Американцима, страдаће Перишић. Већ само суђење, без обзира каква буде била пресуда, превентивно ће деловати на све колебљиве напредњаке, па и опозиционаре, како би их одговорило од сарадње са америчким обавештајцима. Ако је могао да малтретира Перишића, 16 година након извршеног спорног дела, онда на оптуженичку клупу може да пошаље свакога ко му се замери.

Иако је сто пута доказао да му је коефицијент интелигенције сличан броју година радног стажа, Вучић није наиван. Много је научио из туђих грешака, посебно из оних које су правили Слободан Милошевић и Војислав Kоштуница, на које су се намерили Американци, исти ови који сад њему срећу кваре. Kад је дошло стани-пани, Милошевић је пао сам. Сви сарадници су га у кључном тренутку оставили на цедилу. Партијски другови су се сакрили у мишје рупе, а команданти органа силе, попут Небојше

Павковића и Милорада Улемека Легије, прешли су на страну опозиције. На мирнији начин, али с истим исходом, свргнут је Kоштуница. Уверен да има довољно снаге и утицаја да се супротстави америчким и европским мешетарима, који су спроводили уређење „посткосовске“ Србије, није спречио спаљивање америчке амбасаде. Освета је стигла преко чланова његовог кабинета из редова Демократске странке. По наређењу из Вашингтона, жути министри су саботирали рад владе, на седницама су износили ставое у супротности с премијеровим или су прегласавали његове предлоге. Kад је схватио властиту немоћ, Kоштуница је „вратио мандат народу“.

Ако га задесе петооктобарске околности, Вучић ће проћи горе од Милошевића. Kадрови које је поставио на државничке функције неће га само изневерити, него ће га и лично прогонити и хапсити. Исто тако, ако стигне директива из Вашингтона, Брнабићка и њена екипа без по муке би могли да сведу на ниво Томислава Николића, без моћи и значаја. Од тих опција, Вучић може да се брани само насиљем. Данас медијским и шаптачким, за унутарстраначку употребу, а сутра отвореним, полицијским и правосудним.

Сваки диктатор сараднике третира као потрошну робу и то ону из Дурексовог асортимана. Употреби их и одбаци. Паметни владари то раде пре него што сами буду одбачени. Вучић не може да се поузда у памет, али може у истанчан инстинкт за самоодржање, својствен сваком криминалцу. Зато је на време кренуо у обрачун са Синишом Малим и Игором и Аном Брнабић. Ни он не зна како ће да заврши та авантура и колико ће их дуго и упорно подржавати Американци. Такође, не зна ни колико је врбовано његових сарадника, који би у неком тренутку могли да окрену ћурак наопако и помогну да дође до промене власти.

Ако добију прилику да оперу руке, савест и кривичну евиденцију, сви истакнути напредњаци и коалициони паразити постаће најжешћи Вучићеви противници. А, он не може да их све елиминише. То ће морати да уради неко други, чим се, после његове смене, стекну услови за свођење коначног рачуна.

Предраг Поповић, Таблоид

Актуелно

Савамала – тријумф комплетних идиота

На трогодишњицу рушења објеката у кварту Савамала, у Београду, данас ће се одржати протест „За …

Ал је овај прско! Аууу кумеее (видео)

Са овим дефинитивно нешто није у реду. SRECAN SAM I USHICEN,PREDSEDNIK SI JE IZVEO POLUZAGRLJAJ!Au,ala …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *